Миодраг Сибиновић
Лира и збиља Томислава Мијовића. Српска поезија из засенка
1.
Из историје књижевности већ је познато да је одувек било писаца који иницирају нове књижевне покрете, правце или школе и оних који те покрете, правце или школе прихватају и уметнички продубљују. Неки своје пориве и остварења имају потребу и умеју да осмишљавају и дискурзивним путем, док други то чине имплицитно, само непосредним поетским остварењима. За развој уметности, за укупан књижевни процес важни су и једни и други. Међутим, за књижевну историју, па и за књижевну критику, по правилу, занимљивији су и атрактивнији они први, тако да се неретко о писцима објективно дубљих и снажнијих уметничких остварења мање пише, те неправедно остају у њиховој сенци.
То се нарочито често дешава песницима. Бесмислено је и скаредно препричавати поезију. И сам покушај пуког препричавања песме је, по правилу, поуздан знак неразумевања, недостатка нерва за природу поезије. Али није лако, деликатно је и опасно је, такође, дело расног песника обимног опуса сводити на уобичајене сажете синтетичке књижевнокритичке и књижевноисторијске приказе. Због тога смо уверени да је за објективно естетско и књижевноисторијско вредновање читање поезије праћено коментарима не само допустиво, већ и преко потребно.
И Томислав Мијовић је пре неколико година, због нечега, осетио потребу да нас у једној песми из књиге Пред празнином (2011) опомене: „Браните песника његовом песмом“. А аутор овог текста осетио је потребу да коментарисаним „рашчитавањем“ Мијовићеве поезије укаже на њену изузетну уметничку и књижевноисторијску вредност.
2.
Недуго пре своје смрти, 1997. године, Живојин Павловић на промоцији Мијовићеве збирке Закаснели гласник, поред осталог, поручује:
„Мијовић као песник је до те мере аутентичан да због тога није до сада нигде сврстан од стране књишких мољаца. Мислим на историчаре књижевности и на критичаре. Његова поезија се опире таквим операцијама јер свака фиока која се извуче и сваки координатни систем који се примени на његову поезију не одговара тој поезији. Она не може да се удене у то, и пошто се опире и не пристаје на удевање у постојеће системе, обично бива занемарена и заобиђена, недовољно осветљавана, непроучавана и невеличана.“ (Из протицања у протицање, 241)
Немамо разлога да се не сложимо са тврдњом да поезија Томислава Мијовића као део српске књижевности друге половине ХХ и почетка ХХI века завређује даља читања, књижевнокритичко и књижевноисторијско проучавање. Додуше, констатација да је Мијовићева поезија „занемарена и заобиђена, недовољно осветљавана, непроучавана“ — ипак није ни сасвим тачна. О Мијовићевој поезији досад је писало близу 40 песника, књижевних критичара, професора универзитета и публициста. Међу њима и аутори попут Оскара Давича, Драшка Ређепа, Тоде Чолака, Милосава Мирковића, Вука Крњевића, Бранка Миљковића, Бранка Јовановића, Живојина Павловића, Мирослава Тодоровића, Жарка Ђуровића, Радослава Војводића, Предрага Протића, Добривоја Јевтића, Србе Игњатовића, Радивоја Микића, Чедомира Мирковића, Живана Живковића, Драгољуба Стојадиновића, Љубише Рајковића Кожељца, Радомира Андрића, Адама Пуслојића, Милете Аћимовића Ивкова, Душана Стојковића… Морамо рећи да је до данас неколико њих покушало и да дефинише Мијовићево место у српском књижевном процесу ХХ века (можда су на то подстакнути и Павловићевом изјавом).
Најчешће и највише о Мијовићевој поезији писао је Срба Игњатовић. Он је и у досад најпотпунијем, у тротомном издању те поезије, објављеном 2010. године под насловом Из протицања у протицање, у кратком предговору Поетска визија и исходишта Томислава Мијовића, покушао да формулише неколике главне црте које би се могле узети за основу приликом утврђивања места Мијовићевог дела у српској поезији ХХ века. Уз констатацију „да је све више оних који га, с правом, убрајају у сам врх, у водећу скупину српских песника–савременика“ (I, 10), Игњатовић истиче Мијовићеву доследност у страственој „оданости поетској речи“ којом се у савременом српском песништву одликују још само „Васко Попа и Стеван Раичковић, та два антипода са којима је Мијовић у двојако изнијансираном 'савезу'.“ Међутим, иза ове, могло би се рећи, помало само спољашње одлике, следи значајна карактеристика која би, према Игњатовићу, могла бити и параметар за једну дубљу, далекосежнију књижевноисторијску дефиницију Мијовићевог поетског дела:
„Попут Васка Попе Мијовић исказује високу одговорност у односу на језик и реч, с тим што је та врста дисциплине особена, неимитативна, мијовићевска. Дослух с Раичковићем већ је нешто ближи. Основица су му везани стих, сонет, дистиси а изнад свега видна приврженост нечему што бих, у недостатку прецизнијег појма, назвао 'словенском школом' стиха. Та 'школа' подразумева сликовитост, нескривену а истанчану емоционалност, звонак 'глас', потрагу за свежом римом, складним обртом и згуснутим брујем песме…“ (Из протицања у протицање I, стр. 5)
3.
Живојин Павловић је своју констатацију, по свој прилици, засновао на чињеници да у познатој и, могло би се рећи, општеприхваћеној периодизацији српске послератне поезије Предрага Палавестре Томислав Мијовић, одиста, није поменут. Можда се то може објаснити чињеницом да П. Палавестра, рецимо, свој предговор Послератна српска поезија за антологијски избор Песници IV едиције „Српска књижевност у 100 књига“ објављује 1967. године, а Мијовић је до тада имао само две књиге: коауторски Квартет (1956) и ауторску збирку песама На ногама (1960). Међутим, ипак мало збуњује то што се у његовом опису послератне „друге генерације“ младих песника због нечега не помиње име члана уредништва од 1954. и главног и одговорног уредника 1956–1957. године значајног књижевног гласила те генерације, студентског часописа Видици, Томислава Мијовића. А песник и публициста Бранко Јовановић у часопису Буктиња 2003. објављује мемоарски запис Пре педесет година. Све је тада било могуће у коме, поред осталог, бележи: „…сви који су на Универзитету имали било какву књижевну амбицију били су упућени на“ часописе Млада култура и Видици. И даље:
„…сматрало се да Млада култура више негује традиционални књижевни израз, а да су Видици, нарочито после прва два–три годишта, били више усмерени модерним струјањима у уметности и култури. Те разлике, међутим, нису биле такве да би изазивале антагонизам или да би младе писце, сараднике, раздвајале на две супротстављене групе.
Мијовић је знао вешто да води лист, умео је да нађе меру — да се не иде у крајности и искључивости, а да се, опет, буде на позицијама модерног и савременог. Бранко Миљковић је, на пример, писао есеје о модерним француским песницима, преводио их, неке од њих први представљао широј читалачкој публици. Јован Христић је писао о Матићу, Владимир Буњац тумачио је Јанка Полића Камова, Бранко Пеић 'кресао' Густава Крклеца, били су ту и Велимир Лукић, са поезијом и текстовима, и Бора Ћосић, и Петар Џаџић… Поред писаца, око листа су били и ликовни уметници, Дадо Ђурић, још студент, цртао је портрете личности о којима се писало, Богдан Кршић радио је графике. Готово свакодневни гости редакције били су Живојин Павловић и Зоран Радмиловић…“ (Најаве и добродошлице, 266–267)
Још више збуњује зашто П. Палавестра нигде не помиње Мијовића о чијој поезији, међу песницима ауторима Квартета (уз њега су ту Божидар Тимотијевић, Првољуб Пејатовић и Бранко Јовановић). Милосав Буца Мирковић 1954. године, поред осталог, пише:
„Четири студента загазили су у брзу воду савремене поезије и донели један делић осећајног света који се не може срушити ни ударцима потцењивања ни мачем начитаности. Овде се доиста има шта прочитати… Томислав Мијовић долази као господар лирске реченице… Својим прилозима Мијовић је донео мала крила поверења читавој збирци.“ (Из протицања у протицање IV, 262)
Зар није довољна препорука да се нађе на списку најистакнутијих представника послератне „друге генерације“ младих песника, заслужних за тадашње успостављање континуитета развоја наше поезије с богатим наслеђем српске поезије између два светска рата оно што је о раној Мијовићевој поезији 1956. године написао Бранко Миљковић? Наиме, у приказу књиге На ногама, уз осврт и на Квартет, овај, и по Палавестри један од предводника нове генерације српских песника, у Мијовићевој поезији препознаје све одлике новог, модерног песништва: „непресушни и насушни немир“, динамичан стих у коме је „ритам… добијен… потчињавањем речи помахниталим од једног енергетског и искуственог богатства њима самима“ — у песмама које су „одраз целокупне људске свести, и оне реформисане и рационалне и оне 'самој себи нејасне свести'“ — уз закључак да је за поезију, иначе, карактеристична доминација „ове друге свести“. (Из протицања у протицање Из протицања у протицање I, 271) Миљковић констатује:
„Кад Томислав Мијовић каже: 'Овај ће говор врући слепилом и видом…', онда је јасно да се то односи на ове две свести које се одражавају у поезији. С друге стране, одражавање потенцијалног дела стварности даје исто тако недокучиве лирске слике и ситуације. Ту се мистика нужно јавља у песми у процесу сазнавања стварности коју у датом моменту нисмо могли да обухватимо осветљеним и анализираним делом своје свести, коју нисмо могли да схватимо већ само да наслутимо… Зато су наша свест и наш говор увек састављени од слепила и вида, од мреже знања и незнања. Али баш у те мреже се лови лирска суштаственост овога света и живота.“ (Из протицања у протицање I, 271–272)
Разуме се, увек је најбитније питање шта је заправо садржина дела тог поетички тако модерно оријентисаног песника. Миљковић тврди да она почиње из исказа у следећим стиховима из песме Длан:
„Изреци себе гласно, па се пореци, не заћути, // јер те без тога нема“ — што је, заправо: „То вечито улисовско тражење и губљење себе онда када смо се пронашли, то замењивање себе собом, то одсуство једног себе, та дубока и кратка песникова констатација: 'ја сам уместо себе' или 'бити а био сам'.“ И управо „то је“, према Миљковићу, „оно што даје овој књизи једну дубину и песничку напаћеност која се не мири и не предаје.“ (Из протицања у протицање I, 270, 273)
4.
У том парадоксу, рекли бисмо, има удела и сам Мијовић.
Пре свега, он сам, изгледа, није сматрао да му је, као лиричару, за даљу песничку каријеру потребно и декларативно придруживање било каквој организованој књижевној групацији. Један од данашњих истраживача тадашње поезије Александар Јовановић у својој књизи Поезија српског неосимболизма, прихватајући Палавестрину периодизацију, у покушају да омеђи предмет своје књиге, поводом „покрета/групе“ млађих стваралаца који је „назван неосимболизам“, не случајно напомиње:
„Вреди на почетку запазити две ствари: да у њему не учествују сви песници друге генерације и, друго, да не учествују само песници него и књижевни критичари и прозни писци. Укупно их је било десет: Драган М. Јеремић, Бранко Миљковић. Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Милован Данојлић, Драган Колунџија, Петар Пајић, Вера Србиновић, Коста Димитријевић, Звездан Јовић. Иако су и претходно објавили неколико текстова о покрету, њихов прави наступ догодио се на страницама часописа Млада култура, фебруара 1957. године. Осам посебних текстова, под заједничким насловом 'Реч је о неосимболизму', разнолики по свему: схватању неосимболизма, књижевности за коју се залажу, односу према колективном пројекту у којем учествују, теоријским дометима.“ (стр. 13–14)
А затим, Мијовић је у освиту сопствене песничке каријере, после објављивања своје прве књиге одлучио да напусти Београд, где је имао значајну улогу у једном од тадашњих истинских расадника културе, и вратио се у свој Зајечар из кога је у оно време свако ко је могао — хрлио у Престоницу. И било је потребно да протекне чак осамнаест година да би се у српској култури огласио новом књигом песама, књигом вишесмисленог наслова — Подљуте (1974).
Одрекавши се амбиције да буде протагониста било ког актуелног књижевног покрета, правца или школе, Томислав Мијовић се заправо унапред одрекао маркетиншких „крила“ било које групације или клана. То је јасно сваком познаваоцу нашег тзв. књижевног живота (ово се, разуме се, односи и на ондашњи, као и данашњи укупни културни живот). У контексту разговора о Мијовићевом позиционирању у историји српске поезије друге половине ХХ и почетка ХХI века било би добро подсетити се реакције на Подљуте познатог књижевног критичара и београдског професора универзитета Тоде Чолака. У Књизи читања 1974. Чолак, поред осталог, истиче:
„Томислав Мијовић се повремено јавља у нашој књижевној колотечини, београдској, која нерадо прима и која се маћехински односи према песничким и другим, уопште уметничким творевинама што долазе из тзв. унутрашњости, кормилари у тој не баш много бистрој колотечини заборављају да су аутори тих уметнина до јуче с њима друговали и да их је жеља за радом одвела у места где се другује са књигама и где се књиге читају. А гласови што стидљиво долазе из обесправљене књижевне провинције знају често да буду опојно свежи, без обзира на расположења која те свежине собом доносе. Томислав Мијовић, који се најавио у Квартету (1954) и као песник доказао збирком На ногама (1960), својом новом књигом песама Подљуте најављује да се та београдска књижевна чаршија отвара повремено и према људима са стране… Стидљиви и тихи глас Квартета и глас јачине На ногама прелази у песмама збирке Подљуте у један нови, који је изузетан по својој интонацији у савременој српској поезији.“ (Из протицања у протицање I, стр. 298–299).
5.
У круговима блиским песнику остала је кулоарска прича да је и у Нолитовој редакцији претходно било колебања око објављивања Подљута. Наводно, постојала је бојазан да може доћи до неповољних политичких реакција због наглашене критичности према негативним појавама у менталитету тадашњег потрошачког друштва… Недоумицу је, изгледа, пресекао Оскар Давичо који је, случајно наишавши у том моменту у Редакцију, пристао да и он погледа Мијовићев рукопис и, пошто га је прегледао, написао је кратку рецензију следеће садржине:
„Подљуте, нову збирку Томислава Мијовића, топло препоручујем Савету Нолита за штампање — јер су то добре песме, јер је то жива поезија једног комунисте који подстрек за своје стихове налази у незадовољству потрошачким идеалима на снази око себе. Ја не морам да на почетку прихватим аргументе којима се песма окомљује на грабежљиву гамад потрошача која се одрекла и себе и својих уверења да би згртала, да бих прихватио ту поезију бунта, ту поезију етичког бунта и револуционарне чистоте. Јер она, та поезија постоји, делује, убеђује, снажи, крепи и обећава нове светове, релације, осећања. Из песме у песму расте у нама глас песника који нас на крају уверава у своју тако племениту људску поруку. Што се племенитости намере тиче, она би била недовољна кад не би била исказана једном рафинисаном вербалном страшћу пуном мржње и љубави, једном силином која радује и заноси и онда кад нас песник оставља да као публика турнира посматрамо не учествујући, борбе које су његове, борбе у којима он учествује и из којих се крвав враћа да предахне. И одмах затим крене у нове окршаје.
Ја ту поезију волим и сигуран сам да ће имати читалаца међу људима који знају шта је песма и песништво.“ (Из протицања у протицање I, стр. 283)
Занимљиво је погледати шта је, отприлике седам година касније, поводом те исте књиге у одељку Црни наук свог дневника Белина сутра, под 28. августом 1981, записао еминентни филмски редитељ „црног таласа“, истакнути књижевник и сликар Ж. Павловић:
„…А Мијовић… Ушанчен, усред Зајечара, у зидинама своје собе, брани свој духовни интегритет. Од маловарошких тривијалности. Од помодних заноса. Од провинцијске учмалости. Од лажних усхита. И од инерције живљења.
Плод тог бдења, тог ослушкивања опасности, тог горког чамовања јесте поема Подљуте. Објављена у истоименој збирци песама 1974. у издању београдског издавачког предузећа Нолит. У њој су, боље но игде, исказани бол и јаук наше генерације.
Генерације у сенци (Света Лукић)“ (Из протицања у протицање I, стр. 303)
Ово су два читања двојице, према искуству и биографији, потпуно различитих песникових савременика. Али чињеница да су, и толико различити, обојица у свом бићу осетили дамаре који су их довели у стање идентификације са његовим стиховима говоре управо о мисаоно–емоционалној дубини, филозофској универзалности и енергији која навире из Мијовићеве поезије.
У прилог ове тврдње навешћемо и занимљива читања ове књиге из визуре тројице књижевних критичара млађих од Мијовића. Предраг Протић, за кога је сигурно да ни по пореклу, ни судећи према његовим написима из последње деценије ХХ века сигурно није био на идеолошким позицијама Оскара Давича, у свом приказу, објављеном у часопису Књижевност истиче:
„Подљуте је књига аутоанализе у оној истој мери у којој јесте и књига анализе средине. Мијовић је у овој књизи првенствено моралист. Он узима један поредак ствари који би евентуално заслуживао поновну моралну процену. Та накнадна морална оцена не би морала увек да буде и признање за људске поступке и за човеково понашање. Мијовић није моралиста који хоће да изрекне одређену оцену. Он схвата песника као једног учесника у збивањима, помало романтично верује у песникове моћи, али, још више, у песникове одговорности и као да хоће да води распру баш о тим одговорностима. Он мисли о свему критички, али исто тако мисли и о песнику као учеснику збивања претежно аутокритички. Та аутокритика не личи на кајање; чини се да би, доведен у ситуацију да поново на исти начин поступи, то био једино могући начин за песника, али је ипак тај аутокритички тон изведен у први план.“ (Из протицања у протицање I, стр. 296–297)
На скоро две деценије млађег од песника, књижевног критичара, потом и професора универзитета Радивоја Микића Мијовићева етичка аутокритичност није оставила тако снажан утисак као на Протића, и она му се чак учинила, све до последњег одељка, одвише „прозирном“. Тек је у том последњем „кругу“, с насловом Најаве и знаци, песник: „елиминисао све структурне неравнотеже: наглашен идеографски план, изразито емоционално–доживљајну 'боју'.“ Дакле, према Микићевом доживљају ове књиге:
„Мотивски поезија Томислава Мијовића се веже за савременост песничког субјекта и то на начин који можемо схватити као директан. Егзистенцијалне ситуације које су повод за песму су веома конкретне и лако препознатљиве. Песнички подухват се разастире над свакодневним, и покушава да из конкретних и обичних ситуација уобличи целовите поетске структуре.
Везан за конкретан, егзистенцијални повод, Мијовић највише пева о односу: ја — свет. Певање засновано на тој опозицији и супротстављању је и певање о сукобу…
Али онда, кад Мијовић у певању напусти директно егзистенцијалне мотиве, кад престане да се служи директним исказима он долази до једног језгра чисте и праве лиричности која је највиднија у кругу песама Најаве и знаци. Ове песме које су посвећене уметничкој сабраћи поседују висок степен уметничке успелости јер успевају да конкретно надграде и надвладају поетским, да из животних аката извуку дубљи, метафизички смисао.“ (Из протицања у протицање I, стр. 288, 296)
А Миливоје Марковић, уз карактеристику да је Мијовић „на специфичан начин ангажовани песник“, примећује да „Мијовића посебно занимају нијансе у трансформацији свести и рефлекси тих трансформација“, да „у емотивним преображајима открива буре, читаве мале духовне револуције које се исказују као драматични трзаји који узнемирују људско биће, отварају ране у њему, манифестују се као подљуте“ и да је управо то „оно што егзистенцијално одређује књигу Подљуте“. Све то Марковића доводи до закључка да нова књига овог младог песника, који је и раније препознат као „у суштини нови песнички глас“ савремене српске поезије, „говори да је Мијовић сазрео као песник“, да су се у њему „згуснула… животна и песничка искуства“, те „ништа није претпоставка ни сањарија“ и из његових стихова сада говори „историјска и психолошка стварност“. (Из протицања у протицање I, стр. 289)
6.
Помињали смо већ чега се песник одрекао враћањем из престонице у Зајечар. Цитирали смо и Павловићеву констатацију како се Мијовић у тој средини отимао из духовне учмалости и ослобађао неких младалачких заноса. Ако се његове песме читају „изнутра“, и једно и друго могло се већ запазити у Подљутама. Та књига је, без сумње, одисала енергичном побуном против животне стварности свакодневице с којом се песник суочавао. Међутим, иако је претпоследњи одељак Подљута имао наслов Посусталице, сучељен са својом средином, Мијовић није посустајао: прво као новинар недељног листа Тимок (1957–1960), а потом, као главни и одговорни уредник зајечарског часописа за друштвена питања, културу и уметност Развитак (1961–2006) систематски је пратио и подстицао духовни развој свога краја. У 226 бројева Развитка, који је у међувремену израстао у један од најбољих регионалних часописа у Србији, под његовим уредништвом објављена је богата грађа разноврсног садржаја из савременог живота и уметничког стваралаштва — велики број радова о резултатима археолошких, етнолошких, фолклористичких, демографских, социолошких, геолошких, природњачких, лингвистичких и историографских истраживања и проучавања Тимочке и Неготинске крајине. Под његовим окриљем ступио је на књижевну сцену и низ младих песника и прозаиста савремене српске књижевности: у Развитку је објављивао прве радове младих српских писаца из Тимока и Крајине, попут Бранислава Вељковића (од 1979), Зорана Вучића (од 1969), Радише Драгићевића (од 1978), Србе Игњатовића (од 1965), Саше Јеленковића (од 1986), Злате Коцић (1987), Братислава Милановића (од 1988), Милена Миливојевића (од 1967), Зорана Милића (од 1961), Власте Младеновића (од 1973), Живка Николића (од 1976), Адама Пуслојића (од 1964), Љубише Рајковића (од 1969), Обрена Ристића (од 1981), Зорана Цвијетичанина (од 1974) и др. У уводу своје књиге Најаве и добродошлице Мијовић мисију свог Развитка карактерише овако:
„Када је 1961. године у Зајечару покренут часопис… „Развитак“, са основном програмском оријентацијом да поред осталог прати и објављује све иоле вредне појаве, посебно у области уметничког стваралаштва у Тимочкој крајини, омогућено је многим младим људима да редовно публикују и излажу своја прва вредна остварења. За време полувековног свог живота са свим што се дешавало у области уметности 'Развитак' је био место окупљања, међусобног упознавања, зближавања и удруживања, хроничар и сведок настајања плејаде уметника у Тимочкој крајини, подршка даровитим покушајима остваривања креативних замисли и место истицања вредних дела појединаца. Готово да нема значајније појаве и остварења а да им није на страницама 'Развитка' уступљен простор за јавни наступ.“ (Најаве и добродошлице, стр. 7).
Из Мијовићеве биографије читамо и следеће податке:
„Уредио је и ликовно–графички опремио преко стотину књига са тематиком из историје, етнологије, школства и здравствене делатности и културног, књижевног и ликовног стваралаштва на подручју Тимочке крајине (15 књига библиотеке часописа 'Развитак', 18 књига библиотеке 'Крајински књижевни круг', 6 књига у едицији Фондације 'Никола Пашић', велики број зборника, монографија основних и средњих школа и монографија градова и насеља у Тимочкој крајини).
Учествовао је у покретању низа културно–уметничких манифестација и у њиховом раду (Фестивал поезије младих у Зајечару, Крајински књижевни круг, Борски сусрети балканских књижевника, Дани Зорана Радмиловића у Зајечару).“
Сви ти садржаји, уз живе контакте са самоуким као и високо стручним ствараоцима — неимарима, научницима и уметницима — били су, истовремено, део и значајна допуна Мијовићевог личног образовања, као и драгоцени извор песничке инспирације. Из тог богатства, од средине деведесетих година ХХ века до данас, навире читава бујица Мијовићевих нових песничких књига: Белино црни разговору, Зајечар–Неготин, 1994; У благости и осами, Ниш 1994; Закаснели гласник, Београд, 1997; Светлуцања, дозивања, Ниш, 1999; Препознавања, Београд, 2001; Јавке, одсјаји, угарци…, Београд, 2001; Време на окупу (Гамзиградски записи), Зајечар, 2006; Изблиза, Београд 2006; Додир сјаја сјај додира, Младеновац, 2008; Пред празнином, Младеновац, 2011; Одсјаји изнутра, Београд–Зајечар, 2013; Нестаде светла, Неготин, 2014; Дах и прах, Београд, 2014.
7.
Иако је, из искреног уверења, одбијао да се укључује у помодно потписивање књижевних манифеста или писање сопствених програмских текстова о поетици, ипак је, као истакнути уредник часописа, угледни песник и посленик културе често био у прилици да на књижевним вечерима представља гостујуће писце и друге уметнике, да отвара различите изложбе и пригодне свечаности. На срећу, многи од тих текстова сачувани су и 2011. године објављени као књига паралелно са тротомним издањем сабраних песмама Из протицања у протицање, под насловом Најаве и добродошлице. Тако су будући тумачи Мијовићеве поезије ипак добили и писана сведочанства која могу бити сматрана његовим експлицитним исказима о људској култури, историји, фолклору, ликовним уметностима, књижевности и поетици уметничког стварања. У постојећим освртима на његову поезију та грађа је, међутим, углавном, остала ван видокруга њихових аутора.
Као припадник „друге генерације“ српских песника који су ступили на књижевну сцену после Другог светског рата, Мијовић се не бави априорним побијањем уметничке вредности песништва друштвено ангажованих писаца, али недвосмислено истиче позитивне ефекте отварања ондашње Југославије „према свету и благотворним утицајима и подстицајима утоком новина, поготово у области уметности“. То је, према њему, определило нову генерацију „писаца, сликара, синеаста, дизајнера, глумаца и др.“ којој тон дају ствараоци који:
„У сударима и несагласју са свакидашњицом и владајућом идеолошком искључивошћу виђења света и своје улоге у њему, сумњичаво завирују иза затворених врата разних забрана и табуа, иступају с питањима и недоумицама, уочавају недоследност пројектоване и идеализоване стварности и стварног живота, не прихватају прокламоване узоре, што, наравно, није било по вољи онима који су сами себе прогласили, произвели и устоличили за чуваре 'линије' и душебрижнике над свим осталим. Супротстављајући се свему програмираном, круто одређеном, пригодном, 'ангажованом' и апологетском у уметности, почињу да у својим остварењима износе неке другачије, 'неочешљане'. 'деструктивне', 'декадентне', 'реакционарне', 'назадне' и 'сумњиве' мисли, самосвојне и својеглаве идеје, естетска схватања, критичке опаске на обавезни оптимизам; за разлику од својих претходника подржавају сумње у све постојеће, подсмевају се смешном и трагикомичном, изругују глупом и ругобном, у трагању за новим пониру у тамно и заумно, у снове, сновидно, ишчезло и далеко, у слутње и метафизичке дубине.“ (Најаве и добродошлице, стр. 5–6)
Карактеристично је, међутим, да у конкретизацији природе тога заокрета нове уметности на књижевном плану Мијовић сматра неопходним да укаже на његову утемељеност у „наше богато и инспиративно традиционално, етнички шаролико, наслеђе… нашу завештајну средњовековну уметност, као и… продоре и домете наше 'модерне' између два рата, која је била потиснута и 'утуљена' идеолошком догмом и предрасудама тадашњих властодржаца…“ (Најаве и добродошлице, стр. 6)
Вероватно из скромности, Мијовић не помиње да је и он један од протагониста описаног. Али пада у очи да је текст Ж. Павловића, који Мијовић, са знацима навода, користи да окарактерише „младе занесењаке“ што се „бране од провинцијске учмалости од лажних усхита и инерције живљења“ — да је тај текст Павловић заправо својевремено написао о њему, о Томиславу Мијовићу.
8.
Бранко Јовановић бележи, као што смо видели, да је у Мијовићеву редакцију Видика још средином педесетих година свраћао и Живојин Павловић. Мијовић у свом некролошком тексту Придружен шуму времена 1998. саопштава да је са Павловићем „био близак пуних педесет година“. За време Павловићевих боравака у Вратарници код Зајечара, селу Павловићеве мајке, њих двојица су се дружили, спријатељили (према Павловићевом дневничком запису, још пре одласка у Београд на студије) и, очито, веома добро упознали. Као што је драгоцен Павловићев запис о Мијовићевом отпору „провинцијској учмалости“ и „маловарошких тривијалности“, тако и Мијовићеви текстови о Павловићу садрже значајне податке о томе које атрибуте Мијовић сматра битним за вредновање уметничког дела.
Поводом издања Дневника Мијовић 1999. године Павловића хвали, поред осталог, због следећег:
„Он се никада није удварао ни савременом ни оном будућем читаоцу угађајући њиховим помодним или претпостављеним афинитетима и критеријумима, нити је био обазрив према било чијем процењивању са идеолошког или естетског становишта.
Није се јуначио, нити изигравао дисидента, нити учествовао у текућим књижевним и политичким размирицама и надметањима, ('Политика може бити предмет уметникове пажње и интерпретације, али само као саставни део живота'). Одушевљавао се сваком побуном (и сам стални побуњеник), али му то никада није сметало да завири и иза и испод, разголити илузије и заваравања, и укаже на привиде хармоничности, митоманију, обредна метанисања, лажну позлату и изневеравања полазних побуда и програма… Дневник Живојина Павловића чита се као роман–колаж у коме су главне личности уметник и његово доба, стварност и уметничко дело. Писац је 'изгнаник' из матице догађања због болести, 'изгнаник' и као припадник 'резервне генерације — генерације у сенци' (С. Лукић), 'стављен у интерну изолацију, после сваког филма дочекиван на нож…, пљуван од институција и од појединаца, уклоњен уз фанфаре јавних гласила са места доцента филмске режије на Факултету драмских уметности, присутан у кинематографији захваљујући, пре свега, упорности и непристајању на предају'. Будан и проницљив посматрач, 'супротстављајући се сазнањем себе', без сажаљења над собом, без жала за пропуштеним, без горчине и пакости изопштеног, изабрао је судбину уметника који страсно верује у моћ уметничког исказивања, али и окренутог стварности 'фантастичнијој од сваке фикције'. С усхићењем и без предрасуда открива слојеве и стварности и имагинације и препознаје запретану жишку лепоте, моћ уметничког језика, носталгију за повратком у склад који се зове природа, главиња по 'мутном и загађеном' наталоженом сећању, али и зарања у таму и поноре зла, у 'друштвени гној', у примитивно, зверско, деструктивно у човековој природи ('човек као мучитељ и човек као жртва') — размичући сам себи границе духовне и стваралачке слободе у свом тешком, опасном, и погибељном времену.“ (Најаве и добродошлице, стр. 26–27, 28)
Павловић, са своје стране, у Црном науку овако види суштину Мијовићеве одлуке да се 1958. врати из Београда у Зајечар: под 25. јулом 1956, поред осталог, бележи:
„Са Томом Мијовићем сам… 'Па како је у Београду?' пита ме… Говорим му о горким искуствима која сам стекао по редакцијама књижевних листова и часописа. Говорим му о свему брзо, плаховито и напречац, и осећам да исти проблеми муче и њега. И као да сам сипао уље на ватру, он огорчено прихвата моја излагања, шаљући целокупан београдски књижевни живот до ђавола, згађен свиме… Истомишљеници смо. Једини начин да се човек сачува — закључујемо обојица — јесте бити по страни.“ (Ж. Павловић, Белина сутра, Београд, 1983, стр. 57, 58)
Иза Павловићеве констатације о Мијовићевој борби против „провинцијске учмалости“ и „маловарошких тривијалности“ стајале су заправо и конкретне чињенице које су Мијовићевом пријатељу биле више него познате. Знао је он да је Мијовић, уредник Развитка, од самозваних локалних полуписмених партијских и других „душебрижника“ кад је током шездесетих и почетком седамдесетих објављивао тематске бројеве о фрескама манастира Доње Каменице, манастира Крепичевац или о иконама Галерије црквеног сликарства у Неготину жигосан као „црквар“, да је због тематских бројева о сеоским надгробним споменицима називан „гробаром“, да му је замерано због публиковања, рецимо, народних бајалица (пошто су израз „сујеверне затуцаности“), због „непристојних речи“ у објављиваним записима из тимочког и крајинског фолклора, да је уређивачка политика „својеглавог“ Мијовића, који се не консултује с ким би требало, била на тапету и одговарајућих политичких органа, кад је шездесетих година објављивао текстове сценарија сумњивих и неких забрањених филмова (Невиност Драгољуба Алексића, Човек није тица Душана Макавејева). Знао је Павловић, такође, да је Мијовић, на састанку у партијском комитету, бранећи се због објављивања сценарија његове пре тога забрањене Заседе, присутнима читао писмо Максима Горког у коме је руски писац бранио аутора Црвене коњице Исака Бабеља од напада команданта те коњице славног Буђонија који, полуписмен, није био у стању да осети и схвати објективну уметничку вредност тога књижевног дела…
9.
Једна од упоришних тачака позитивне вредности нове уметности, како се види из цитираног Мијовићевог исказа о Павловићу, јесте отпор лажним „ауторитетима“, „критичке опаске на обавезни оптимизам“, подржавање „сумње у све постојеће“, подсмевање „смешном и трагикомичном“, изругивање „глупом и ругобном“. Речита образложења за ту своју концепцију уметности оставио нам је и у говорима на отварањима изложби карикатура Александра Блатника и Слободана Јовића Епија.
Под насловом Драги чудаци поводом Блатникових карикатура о градским чудацима он истиче: уметник је својом сликом:
„призивао поново међу нас оне којих више нема, а који су генерације својих суграђана из монотоније једноличног и устајалог живота читавом својом појавом и поступцима страсно позивали да схвате да постоји и онај други, паралелни живот — 'ненормалан' и 'померен', али и безбрижан, разигран, разбарушен и радостан — живот наглавце и опасно ишчашен, али и раскошан и надмоћан у односу на устаљени ред ствари. Чудаци су нас својом необичном појавом, боемском или клошарском, својим непоновљивим чудаштвом, изругујући се сваком ауторитету не признавајући га, и нехотице учили како да се, смејући се и изругујући се њима или заједно са њима другима и другоме, ослободимо разних лажних представа, заблуда, егзистенцијалних стега, депресија и погубног страха. Треба посебно истаћи да се Блатник није бавио веродостојношћу њихових физиономија, које су и иначе, као и њихова целокупна појава, снажне и упечатљиве, већ, попут песника, узбудљивом лепотом њихове јединствене и непоновљиве појавности.“ (Најаве и добродошлице, стр. 228–229)
Представивши Слободана Јовића Епија као једног „из плејаде младих карикатуриста из шездесетих година“, „оних уметника који су код нас учинили да карикатура не буде само пука илустрација комичног или сатиричног текста или анегдоте, већ самостална креативна дисциплина уметничког стваралаштва“, Мијовић посредно формулише и део своје концепције „модерне поезије“: те карикатуре, према њему, „посматрачу су нудиле, попут модерне поезије, да их прочитава и дочитава, како се то каже, 'у себи'. Њихов језик не описује, не објашњава — он наговештава, позива, указује и показује, он сечивом синтезе разоткрива прикривено или притворно, ону 'другу страну' ствари, он запиткује и упозорава.“ Најважнији резултат њиховог уметничког рада је у следећем:
„Они су учинили да се кроз карикатуру угледа и оно што се на први поглед не види, да се завири иза и испод, и где се не сме, да се посумња у прокламовано, у 'организовани оптимизам', у хваљено, најбоље, најлепше, у недодирљиво, да се демаскирају заблуде, да се открије да је цар го, да се одупре тиранији незналица, силника и бестидника, супротстави гушењу слободе, али и пристајању на неслободу и ропство, да се уочи да су неправда и лаж, превара и зло вешто маскирани, и људска анималност, незнање и глупост, отуђеност и себичност, грамзивост и насиље — наш удес…“ (Најаве и добродошлице, стр. 235)
И, као својеврстан део аргументације, не случајно на тој изложби одјекнули су стихови Мијовићеве песме написане двадест и три године раније, посвећени управо графичару и карикатуристи Епију:
Из мучнине ноћи ове чудне птице
Долетеше тешке као последице
И када говори о таквим „удесима“ своје генерације и као човек уопште и као уметник, мисаони песник Мијовић се труди увек да остане изнад дневно–политичке вулгаризације. Једно од сведочанстава за то могло би бити и оно што је забележио у свом тексту о Павловићевом Дневнику под насловом „Дневник се живи“, објављеном у часопису Књижевност 2000. године:
„Његови дневнички записи, који обухватају читаву другу половину двадесетог века (као уосталом и сва његова филмска и књижевна дела), то потврђују. И када су о томе што га је повредило и чиме је згађен, и када су жестоко критички обојени, и када немилосрдно разголићује појаву са којом се Павловић суочава, и када као скалпел засецају у болно ткиво до повреде и увреде, они у себи увек садрже и то искрено одавање признања поводу за 'занимљивост', и онај радознали, готово заљубљенички однос уметника према животној појави, као свом сировом материјалу, подстицају и полазишту, па какав да је. Често сам га у таквим приликама задиркивао својим стиховима: 'Мој свете тужни, и када те вређам, ја ти се само увредом удварам', на шта би се он, као ухваћен у раскораку, увек гласно насмејао.“ (Најаве и добродошлице, стр. 29–30)
Јер знао је и Павловић да је Мијовић својевремено, кад се у комитету расправљало о Мијовићевом „уређивачком пропусту“ због објављивања у Развитку сценарија забрањеног филма Заседа, једном од истакнутих тимочких политичких руководилаца који је садржину филма назвао пљувањем по НОБ–у и револуцији — рекао да је појављивање тог Павловићевог филма потенцијално управо потврда слободарских тековина те револуције и једна од најуверљивијих њених похвала.
10.
Међутим, основна Мијовићева опредељења извирала су из преокупација модерне уметности ХХ века. И он и Павловић, као и остали најдаровитији уметници њихове генерације, нису могли да одоле мандељштамовски схваћеном „шуму времена“. Задојен патосом авангардне уметности нашег међуратног поднебља, утемељене на тековинама модерне европске теорије и праксе, савременик и учесник надовезивања на достигнућа домаће поезије уз шире упознавање са превођеним текстовима истакнутих стваралаца из западноевропске и источнословеске, руске авангарде (делимично, и западнословенске пољске и чешке), и он свежину свог песничког исказа заснива на својеврсној поетској синтези сензација карактеристичних за више различитих класичних врста уметности — у рационалном и ирационалном, умном и заумном, овоземаљском и „космичком“ укрштају тих сензација.
Тешко је рећи да ли је песник Мијовић за такав приступ примаран подстицај добијао из поетске теорије или животно–стваралачке праксе. Јер, Павловић његову личност овако описује:
„Оно што Мијовић уме, не изгледа да је научено. Кад плива — престаје да личи на човека, но на туљана, видру, нилског коња или крокодила; а кад је крај воде, с удицом у руци, слична му је стара дремљива врба опуштених грана, или паук. Ловећи рибу, престаје да општи с људима; хватајући лептирове, радује се, наједном хитар попут птице. Познаје разне врсте гљива и лековите траве с подручја источне Србије. Осећа табанима како се земља грчи и куд планине пружају корење, и тим се косама и вододеринама креће не размишљајући, као што ће без двоумљења показати, ма где био, одакле сунце излази и куда залази, на којој страни је север, а на којој југ. Кад разапиње шатор — то је номад. Кад распаљује огањ, на речној обали, увече, између три камена — враћа се у праисторију. Игра ли кошарку, покрете му одапиње страст дивљачи, а гњурајући и из чкаља израњајући, већ на ивици онесвешћења од дугог недисања, онда, кад стиснутом шаком замахне бацајући уловљену рибу на суво, сасвим је у канџама древних инстиката.“ (Ж. Павловић, Белина сутра, Београд, 1983, стр. 42)
Ово егзалтирано сећање из заједничке младости говори, с једне стране, о Мијовићевој изразитој способности за емпатију, а с друге, указује на његов изузетан дар за уочавање битних карактеристика живих бића, природе и природних појава. Треба ли напомињати да је и једна и друга особина веома значајна за бављење било којом уметношћу, као што обе говоре у прилог претпоставци да је такав песник и до начина поимања и уметничког уобличавања који одговара потребама и менталитету савременог човека могао долазити и претежно само из сопственог животног и стваралачког искуства, а не на основу манифеста носилаца књижевних праваца и школа.
Додуше, у наставку овог мемоарског записа Павловић саопштава још један податак значајан за разумевање базе на којој се формирала Мијовићева особена, оригинална, „ненаучена“ поезија:
„Ови инстинкти га“, наставља Павловић, „воде и при читању, те штиву одмах дотиче дно смисла и мембрану загонетке. Вођен непогрешивим чулом, сместа наслућује праву вредност; доказ за то су сељачке песме и умотворине, сакупљене у збиркама… које је он уредио, или у 'Развитку' на чијим страницама их и даље објављује. Потврђује то и грнчарија Велимира Ђорђевића коју је он открио и дрвени кипови баба–Живке Михајловић, чију је рустикалну лепоту он први угледао, и наивна платна њеног сина Велимира, чију је драж он први наслутио… Његово обитавалиште, изузев часописа и књига, и неколико дела његових пријатеља сликара… није оплемењивано грађанским 'умјетнинама', но ћуповима, бардацима и пљоскама; преслицама и лептировима; морским пужевима и шкољкама; фосилима и разним врстама сувог цвећа.
Увек у природи, он као да ни у своме дому не може без ње.“ (Ж. Павловић, Белина сутра, Београд, 1983, стр. 42–43)
11.
Мијовићеве Најаве и добродошлице су пуне сведочанстава о том модерном интермедијалном виђењу уметности и живота. У уводној беседи на отварању изложбе младог неготинског сликара Ђељоша Ђоковића 1962. у Зајечару, Мијовић је осетио потребу да се присутнима извини што изложбу слика отвара управо он, песник: „… не замерите што сам узео слободу да ову изложбу отворим, да тако кажем, литерарним калаузом.“ А беседу је завршио констатацијом да: „За Ђоковићеве слике нису потребне речи. Он припада плејади младих уметника који нам аполинеровски поручују: 'Ми хоћемо да вам приближимо пространства и необична подручја, где се расцветана тајанственост нуди ономе ко хоће да је убере.'“ (Најаве и добродошлице, стр. 98–99) Карактеристично је да, имајући на уму цитирану аполинеровску концепцију, Мијовић 1968. године, под насловом Два лица исте ватре, топло препоручује необичну заједничку изложбу академског сликара Радислава Тркуље и самоуког керамичара Велимира Ђорђевића. Академски образованог уметника том приликом представља овако:
„Маштовити занесењак, песник својеврсни, сликар Радислав Тркуља тражио је своју ватру по ужареном вратњанском камењару, у змијском клупку, у змијском писку и скоку, у зују и навали чудних и несносних инсеката, у мртвим птицама и нагорелим и трулим записима и хартијама, у јунским и августовским ноћима, у златастом руну овце и у запаљеним зверкама, у лудости и радости игре и измотавања, у огољеној борској рудачи, у спарушеним травама и завитланим кометама.
На крају се загледао у лице саме ватре, опчињен њеном узбудљивом и стравичном лепотом. Прихватио је све њене изазове, па вештином чарања и бајања начинио и запалио своје ватре загонетне, ватре жртвене, ватре великог срца, ватре као лек и избављење, као бајање против мрака ока, мрака мисли, мрака несреће, ватре самоспаљивања, луде ватре.
Је ли то онај црвени човек из народне бајалице…? Или је то онај који себе и свет око себе покушава да одгонета… записом ноћобдије…?“
А ево како види „другог занесењака и заљубљеника ватре“, зајечарског грнчара који се придружио сликару:
„Ако Тркуља трага за бојама и сновиђењима… Ђорђевићу је она десна рука сарадник у трагању и покушају да испече своје златне хлебове сна и маште. На прекрасним и раскошним творевинама она оставља нечега свог, свој сјај, своју лепоту и доброту. Он је, дивљу и неприпитомљену, припитомљује и приближава људској руци, оку и срцу. У том друговању с њом она му се више пута отме неукротива, изневери га, изгарави му, препече, поквари и уништи тешко нађене хлебове од земље.
Зато су његови радови двоструко драгоцени: смишљани су и тражени унутрашњом ватром уметника, а онда пропуштени кроз руке праве ватре, која их је позлаћивала својом добротом или сурово уништавала.
Ђорђевићева шарена сунца тањира, жути и зелени плодови: бардаци, кондири и буклије, његове овце и лавови, бокали–главе, бокали–замке, бокали–животиње, рибе и свирачи, коњаници и генерали, војници, свеци и сељаци, читав један свет наиван и нов, једноставан и присан, невин и леп, плод је тешког друговања са земљом и ватром, тим прастарим елементима за којим се пружила човекова рука у тежњи да себе оствари и докаже.“ (Најаве и добродошлице, стр. 105–106)
Иако то није директно тако формулисано, очито је да је, према Мијовићу, осим унутрашње стваралачке ватре, заједничка, достојна поштовања, карактеристика овог сликара и керамичара — непосредност, неопосредованост њихове визије живота и света наносима било каквих теорија рационализоване цивилизације, непосредност утемељена на изворним импулсима и интуицији људског бића „кодираног“ расткопетровићевском „тајном рођења“. (Вид. студију „Тајна рођења“Растка Петровића у књизи: М. Сибиновић, Словенска вертикала, 2008, стр. 213–244) А ослобађање од стега предрасуда из великих филозофских система претходних векова, у име домагања „суштина“, окретањем „наиви“ — такође је, као што је познато, пут којим је ишао део авангардне уметности ХХ века.
12.
Ликовне уметности су, могло би се рећи, ипак најближа врста уметности стваралачком сензибилитету Т. Мијовића. Како у својој уредничкој и у издавачкој делатности, тако и у изношењу на светлост дана сопствене поезије посебно је снажна и дуготрајна његова сарадња са сликаром Мирославом Анђелковићем. У каталогу неколиких Анђелковићевих изложби, приређених у Нишу и Београду 1994. и 1995. године, уз помоћ свог „литерарног калауза“, Мијовић, пре свега, истиче:
„У тражењу пута до унутрашњих доживљаја и духовног стања и њихових одјека у свести сликарство Мирослава Анђелковића је веома сродно са поезијом и у асоцијативном и у визуелном и у наративном исказивању наслућене тајне и спознаје. Зато и није случајно да су му песници најближи, да се дружи са њима, да реагује на песничку реч, ослушкује је и присваја њене поруке и њене ритмове.“ Међутим, према Мијовићевој напомени: „Стихови песника и његове слике нису тумачи и посредници једни другима, већ су сапутници ка изразу и исказу неизрецивог.“ (Најаве и добродошлице, стр. 138)
За карактерисање Мијовићеве експлицитне поетике важно је обратити пажњу и на то које две особине он посебно хвали код Анђелковића:
„Стварајући у некој својој осами, постранце од помодних ликовних токова, Анђелковић одолева најезди формалних досетки, олаких проглашавања новог уместо стварања новог и популарних тема новокомпоноване националне митологије. Сликар као да је послушао свог професора Недељка Гвозденовића, у чијој класи је студирао ликовну уметност, који је једном приликом рекао: 'Најбоље је пак понизно доћи пред природу, нешто доживети, мислим очима, па то онда уметничким средствима, композицијом, формом, бојама, тоном што снажније изразити.' Загледан у чудесни свет природе, од травке и мрава до небеског бескраја, Анђелковић следи сјај и обрисе, линије и боје живог и неживог, и оног у њима и оног иза њих, и поетском интуицијом и имагинативном снагом постаје један од страсних и доследних учесника у обнови слике природе. И када му је природа полазиште, и кад је открива, и кад је подражава, и кад је преиначава, он се са сваким њеним делићем појединачно и заљубљенички зближава и разговара. 'И тако срцем све дотиче' као да заслужује и добија поверење и постаје и сам изабраник и посвећеник, па се све што га окружује пред њим отвара, открива и објављује помажући му да на својим сликама постигне поред склада и сагласности реалног и смишљеног и она нејасна емитовања која нас узбуђују и повезују у велико заједништво прожимања и преображаја божијег света.“ (Најаве и добродошлице, стр. 138–140)
Како тај примат стварног, непосредно доживљеног у настанку правог уметничког дела, који Мијовић истиче као полазиште поетике код себи блиских уметника, функционише као фундаменталан и у његовом оригиналном стваралаштву покушаћу да илуструјем на примеру циклуса Загледан у старе фотографије из његове књиге Одсјаји изнутра.
У каталогу за Анђелковићеву изложбу Томислав Мијовић истиче:
„Посебну притајену драматику и елегичан тон Анђелковићевим сликама даје његова опседнутост неумитношћу нестајања, ишчезавања, смрти…
Треба само видети цртеже у дневнику Мирослава Анђелковића настале на вести о смрти њему драгих и блиских људи, та права мала сликарска опела. Ону тужну прилику која израња из таме са светлом у наручју, као каквом великом звездом или 'поноћним сунцем', уз написане речи: 'Умро је Недељко Гвозденовић 31–I–88'. Или великог ноћног лептира који је прекрилио целу страницу дневника на вест о смрти сликара Милана Коњовића. Или портрет с маховином песникиње Десанке Максимовић цртан на дан њене смрти. Или букет прозрачних ружа за гроб оца Добросава. Или цео циклус цртежа и слика са називом 'Нестајући', цртан и сликан понекад лаким понекад грозничавим потезима али увек са великом унутарњом концентрацијом. Треба све то видети па наслутити и осетити којом душевном снагом, којом поетском лепотом, сатканом од благости и доброте, Анђелковић брани од неумољиве смрти све нестајуће и брани себе од очајања и брани све нас од обездушења.“ (Најаве и добродошлице, стр. 142–143)
У шеснаест песама циклуса Загледан у старе фотографије, песама које је објавио, по свој прилици и уобличио, почетком девете деценије свог живота, у Одсјајима изнутра (2013) Мијовић заправо оцртава параболу психолошке драме човековог живота у светлости његовог унутрашњег удвајања на „претка и потомка“. Анђелковићева, поетска лепота, саткана од „благости и доброте“, којом он „брани од неумољиве смрти све нестајуће и брани себе од очајања и брани све нас од обездушења“ зрачи исто толиком „душевном снагом“ из Мијовићевих фотографија које су, „старе неме… зауставиле људе време“, да би човек–живи потомак „видео и спознао / Оно што није преживело / И оно што је надживело“, откривајући, међутим, „да су те слике–успомене“ истовремено „и сјај“, али „и црна предсказања“… Анђелковић је Мијовића, као што смо видели, опчинио сјајним ликовним оваплоћењем дела значајних твораца као што су сликари Борко Гвозденовић, Милан Коњовић и песникиња Десанка Максимовић. На изворима сродних поетика, у Мијовићевом циклусу импресионира нас песничко оваплоћење дубоко доживљених појединих сублимираних општељудских порива за остварењем великих дела, и успешних и неуспешних, и оних који су се „запутили“ и „заблудели / странпутицама и пречицама“ и оних чија се „светлост светиљке распростире / кроз простор тамни непојамни / у ком се једва шта назире“. Свестан да можда и њега самог очекује слична судбина, живи „потомак“, подстакнут старом фотографијом коју гледа констатује:
Цвет на реверу машна шешир
Дуги зулуфи и брчићи
Само да је на слици лепши
И да на себе не наличи
Кад се у лепшег претварао
Шта је имао све на уму
Шта крио у се затварао
Да буде слика у албуму
Да би га било где га нема
Није се ни трен двоумио
Знао је добро куд се спрема
И спреман тамо наумио
Са силном жељом и подстреком
А ти га гледаш са подсмехом
У преплету сродне песникове и сликареве поетике, песник Мијовић је осетио потребу да скрене пажњу на Анђелковићев „цео циклус цртежа и слика са називом 'Нестајући', цртан и сликан понекад лаким понекад грозничавим потезима али увек са великом унутарњом концентрацијом“. Јер, песник, припадник исте генерације, као потомак види, како „магијом фото пресељења“, из нагона „да и пролазни буду трајни“, преци у излету „ван себе а без себе“:
Плове кроз време на барци слици
У бесконачно све и ништа
11.
Оно што је, цитирањем Гвозденовића, Мијовић прихватио као извор уметничког сликарског дела, разуме се, важи и за скулптуру. У песми посвећеној вајару Драгиши Обрадовићу Бео камен дар за додир, „из масивне стене пребег белоглави“ — „пробуђен је из сна мртвог скамењеног / да би био у будном сну сан досањан / и исклесан и изглачан да озари“. „Загледан у чудесни свет природе, од травке и мрава до небеског бескраја“ и уметник скулптор „следи сјај и обрисе, линије и боје живог и неживог, и оног у њима и оног иза њих, и поетском интуицијом и имагинативном снагом постаје један од страсних и доследних учесника у обнови слике природе.“ У Мијовићевој књизи Закаснели гласник „обнова слике природе“ изгледа овако:
ПОКЛОЊЕЊЕ ВАЈАРА
Сави Босиоковићу
Начиних свој камен
од твога камена Господе
и ставих га с радошћу
међу твоје камено стадо
Начиних своје дрво
од твога дрвета Творче
и ставих га разнежен
међу твоја стабла
крај твоје воде
Излих свој метал
из твога великог огња Свемогући
и изнех га да га позлати
твоја благословена светлост
И приклоних ти се смерно
и поклоних ти се
и помолих
и од радости заплаках
13.
Враћена у природу, озарена „благословеном светлошћу“ уметничка дела, зраче истину о природи и човеку. Али осим тога што су сведочанство порекла људске уметности и узајамне размене, тј. благотворног преливања материјалне у духовну енергију и обрнуто, та дела су и извор за одгонетање смисла људског живота. Гледано у том контексту, потресно одзвања реакција песника Мијовића на изложбу цртежа Коље Милуновића бродовља септембра 1987. у Бору — песмом под насловом Ка нигдини (овде наводимо само прву строфу и завршне стихове):
Ка којој звезди
ка коме амбису
плови (плови ли?)
овај наш уклети
овај наш све–брод
Ка коме безизгледу
ка којој нигдини
ова авет
ова аветиња
........................
Шта смо то изградили
чиме натоварили
и чиме то спасавамо
а себе изгубисмо
Зар све ово
не би ли стигли тамо
где никада нећемо стићи
За потпунији доживљај ове песме, подсетимо се да смо у Мијовићевој књизи Одсјаји изнутра, насталој већ после бродолома сликареве и песникове тадашње државе, видели како старе фотографије, попут „барке“, „плове… у бесконачно све и ништа“.
14.
Већ смо констатовали да су основна Мијовићева поетичка опредељења извирала из преокупација модерне уметности ХХ века, да и он и Живојин Павловић, као и остали најдаровитији уметници њихове генерације, нису могли да одоле мандељштамовски схваћеном „шуму времена“. У некролошком осврту на Павловићево уметничко дело Придружен шуму времена Мијовић 1998. наводи да „последњи редови последњег слова у Павловићевој лирској прози Азбука, којом се завршава и Дивљи ветар, гласе:
„Шум времена данас је једини звук који ослушкујем: у мени фијуче као дивљи ветар, и грми попут побеснелог мора. Знам да ће његов урлик сутра преплавити и последњи траг живота, а са њим и мој глас…“ Овај цитат Мијовић завршава напоменом: „Шуму времена, том космичком звуку који изазивају успомене, придружио се и Живојин Павловић.“ (Најаве и добродошлице, стр. 21)
Не тврдимо да је ни Павловићева ни његова формулација „шум времена“ доказ о непосредном утицају великог руског авангардног писца акмеисте Осипа Мандељштама. Али имамо на уму чињеницу да управо током друге половине педесетих и прве половине шездесетих година ХХ века почиње период интензивног окретања наше књижевне јавности новопреведеним делима руског симболизма и руске авангарде. Реч је заправо о широком укључивању у књижевну продукцију на нашем језику дела руских песника као што су Брјусов, Блок, Мандељштам, Мајаковски, Хлебњиков, Пастернак или Заболоцки, и прозаиста од Белог, Бабеља, Вс. Иванова и Пиљњака, до Пастернака, Булгакова, Платонова, Солжењицина, Војновича и др. Познато је већ из књижевноисторијске компаратистичке литературе да је: „Мандељштам…, заједно с Хлебњиковом, шездесетих година први од руских модерних песника ХХ века добио своју посебну књигу поезије, прозе и есејистике на српском језику.“ (Вид. о томе шире у: М. Сибиновић, Словенски импулси у српској књижевности и култури, Београд, 1995, стр. 223–240) Тај процес је књигом Шум времена (Београд, 1962) започео, у сарадњи са Милицом Николић, поклоник и преводилац француских и руских симболиста, српски „неосимболиста“ Бранко Миљковић, а годину дана касније у књизи Шест руских песника придружио му се као преводилац и Стеван Раичковић. Све то показује да Мијовићу и Павловићу, који се у то време формирају као писци, а тих година често се налазе и у друштву с Миљковићем, Мандељштамов Шум времена никако није могао бити непознат…
У контексту разговора о Мијовићевој поетици и његовом песничком интересовању за мотив камена не би требало испустити из вида да Мандељштам 1812–1813. године о камену пише у свом програмском есеју Јутро акмеизма следеће:
„Камен се под руком градитеља претвара у супстанцу, и онај за кога звук длета што разбија камен нема метафизичко значење, тај није рођен да гради. Владимир Соловјов је осећао посебан пророчки ужас пред седим финским облутком. Нема реторика комада гранита узбуђивала га је као враџбина. Али Тјутчевљев камен, што је 'сурван с планине, легао у долину, отиснувши се сам или пошто га је доле гурнула рука која мисли' — то је реч. Глас материје у том неочекиваном паду звучи као рашчлањиви говор. На тај изазов се може одговорити само архитектуром. Акмеисти са страхопоштовањем подижу Тјутчевљев тајанствени камен и полажу га у основ свога здања.
Камен као да је осетио жудњу за другачијим животом. Сам је показао у себи скривену потенцијалну динамичку способност — као да се препоручио за 'крсташки поход' — да учествује у интеракцији са сличнима… За акмеисте је разумски смисао речи, Логос, исто онако сјајна форма, као што је музика за симболисте.“ (О. Мандељштам, Песме и есеји, Просвета, Београд, 1999, стр. 182, 183)
15.
Уз констатацију „да је све више оних који га, с правом, убрајају у сам врх, у водећу скупину српских песника–савременика“ (I, 10), Срба Игњатовић, као што смо видели, истиче Мијовићеву доследност у страственој „оданости поетској речи“ којом се у савременом српском песништву одликују још само Васко Попа и Стеван Раичковић.
Мандељштам, који каменом у поезији сматра реч, у Разговору о Дантеу, поред осталог истиче:
„Сваки период стиховног исказа — било да је то стих, строфа или целовита лирска композиција — треба гледати као целовиту реч. Кад кажемо, на пример, 'сунце', ми то не избацујемо из себе готов смисао — то би било семантичко мртворођенче — већ проживљавамо својеврстан циклус.
Свака реч је сноп, и смисао из њега штрчи на разне стране, а не сасређује се на једну званичну тачку. Кад изговоримо 'сунце', ми као да преваљујемо огроман пут, на који смо толико навикли, па идемо жмурећи. Поезија се од аутоматског говора и разликује по томе што нас буди и раздрмава усред речи. Тада се испоставља да је реч много дужа него што смо мислили, и ми се подсетимо да говорити — значи увек бити на путу.“ (О. Мандељштам, Песме и есеји. Београд, 1999, стр. 217)
16.
Камен као мотив познат је, разуме се, од најстаријих времена историје светске књижевности, у античкој литератури, као и у Библији. У општу културу нашег поднебља, осим словенског фолклорног, уткано је и драгоцено наслеђе из новије европске и наше националне уметничке књижевности. Из наших школских општеобразовних програма сазнавало се за Прометеја прикованог за стену, поред осталог, из песама Лазе Костића Прометеј и Јадрански Прометеј, поготово, из Јакшићеве Ја сам стена и Отаџбина. У знаку мотива камена из српске поезије друге половине ХХ века посебно су упамћене песме Васка Попе, Павла Поповића, Стевана Раичковића, Бранка Миљковића, Милована Данојлића и Матије Бећковића… Сви они, као и Мијовић, за разлику од ученика из нешто млађих и данашњих генерација, морали су бар из школских уџбеника знати и песму Руса Михаила Љермонтова Стена (рус. Утес).
У Мијовићевој поезији камен као тема уочљив је већ преко 20 година (као мотив фигурира још од Квартета, 1954) — од три циклуса у одељку Нађите и ви свој камен у књизи Белино црни разговору из 1994. (Крајински каменови, са пет песама, Два камена Илије Филиповића, са две песме и Каменови Мија Мијушковића, са шест песама), преко песме Поклоњење вајара из циклуса у књизи Закаснели гласник из 1997, четрдесет посебних дистихова под општим насловом Каменови моји у књизи Изблиза из 2006, песме Лик у камену у књизи Пред празнином из 2011, до песме Шарени камичак из књиге Одсјаји изнутра, објављене 2012. године. Камен је као део мотива рушевине експлицитно или имплицитно, такође, уткан и у књигу из 2006. Време на окупу. Гамзиградски записи.
За сигнирање основних карактеристика Мијовићевог стваралачког индивидуалитета и конкретнијих закључака о његовом месту у историји српске поезије друге половине ХХ и почетка ХХI века могло би бити корисно направити и компаративну анализу његових песама заснованих на мотиву камена с таквим песмама побројаних његових савременика. Полазимо од претпоставке да ћемо, пошто су сви они формирани у оквирима глобално исте културолошко–књижевне основе, из њихових песама заснованих на варијацијама истог мотива, јасније уочити и њихове стваралачке особености.
17.
Попин белутак носи печат космолошко–митолошке, а Раичковићев камен својеврсне овоземаљске алегоријске симболике и поруке. Код Попе као да је тежиште тог камена у космосу, а код Раичковића у овоземаљској, антропоморфизованој природи. За разлику од поезије Попе и Раичковића, мотив камена, облутка и белутка у поезији Томислава Мијовића много је фреквентнији.
Мијовићев камен је, такође, рекли бисмо, као конкретизован поетски мотив смисаоно разуђенији. За илустровање природе и укупне разуђености мотива камена у Мијовићевој поезији можда ће најцелисходнији бити осврт на његових четрдесет дистихова под општим насловом Каменови моји из књиге Изблиза, објављене 2006. године.
Пре свега, пада у очи да је и циклус Каменови моји настао у кључу Мијовићеве поетике стварања на импулсима из песникове непосредне животне стварности, утемељеним у визијама надограђеним на конкретним појавама природе из уметниковог окружења. За увод у осврт на Каменове моје биће корисно подсетити се и Павловићевог сведочанства о амбијенту песниковог стана:
„Његово обитавалиште, изузев часописа и књига, и неколико дела његових пријатеља сликара… није оплемењивано грађанским 'умјетнинама', но ћуповима, бардацима и пљоскама; преслицама и лептировима; морским пужевима и шкољкама; фосилима и разним врстама сувог цвећа.
Увек у природи, он као да ни у своме дому не може без ње.“ (Ж. Павловић, Белина сутра, Београд, 1983, стр. 42–43)
Познато је да Мијовић, поред осталог, поседује и богату колекцију годинама сакупљаних живописних каменчића. Занимљива је, такође, чињеница да су Каменови моји посвећени чувеном археологу, академику Драгославу Срејовићу, чији рад је, као уредник часописа Развитак и истакнути песник из Тимочке крајине, Мијовић пратио и популарисао током академикове вишегодишње активности на откривању античког насеља у Гамзиграду крај Зајечара Felix Romuliana.
У уводу Каменова мојих читамо и следећи текст Драгослава Срејовића, написан за отварање једне изложбе у Војводини:
„Фасцинантна везаност свакога од нас за облутке огледа се у томе што смо сви у једном тренутку пожелели да се сагнемо, да их додирнемо, да из тог чудног, шареног и разноврсног света одаберемо неку форму која ће одговарати нечему што носимо у себи.“
У оваквом осврту занимљиво је погледати шта је заправо Мијовић „носио у себи“ о својим каменовима.
Сваки дистих Каменова мојих садржи дефиницију варијетета камена и његову семантичко–емоционалну квалификацију у име човека. Камен је у блиским обостраним односима с човеком. Додуше, иако је тајанствена и садржи извесну дозу мистике, та веза није заснована ни на наглашеној космолошкој митологији ни на алузији на какав верски постулат — по чему је, и кад се учини да кореспондира с Попином (рецимо, у дистиху: „Из белог облутка пра–облици сјаје / Држим ли у руци то космичко јаје“, као и у потресном: „Гледамо се ћутке оба скамењени / Сутра ће тај камен живог да ме смени“) или с Раичковићевом концепцијом („У камену често појави се пра–лик / Час је непознатог а час на ме налик“, или: „И у сну налазим каменове ретке / Као одазове на зов загонетке“), од њих другачија, „мијовићевска“: паралелизам камен — човек осећа се као уметничко поетичко средство, а не као филозофска поставка. И кад је инспирисана метафизичком поетиком, та песничка слика оставља нит која допушта да буде схваћена и као једино израз оног „нерационализованог дела свести“ о коме је, како смо видели, Миљковић говорио већ после првих Мијовићевих књига. Динамику тих односа код Мијовића граде претежно емоционално–етички чиниоци, односно импулси.
И из овог сасвим сажетог увида у варијанте Мијовићевог третмана мотива камена може се видети да се у песмама и Попе и Раичковића много тога није нашло. А цитиране стихове које смо окарактерисали као кореспондентне с Попиним и с Раичковићевим могли бисмо узети као доказ да осим примарних импулса из „пажљиво посматране природе“, због чега је у књижевној критици Мијовићева поезија називана и „стварносном“ (С. Игњатовић и др.), код Мијовића, разуме се, ипак има подстицаја који долазе и из литературе.
На цитатност код Мијовића указивао је недавно, у поговору Мијовићеве књиге Пред празнином, поговору чији је наслов Јарка светлост доживљајног у лирици Томислава Мијовића, Душан Стојковић. Он пише:
„И у најновијој збирци Мијовић прибегава цитатном. У песми 'Из мртве луке' стихови О потребо да се плови не пловећи / измишљеним бродовима призивају чувену 'Пијану лађу' Рембоову и, не мање, антологијску песму 'Аргонаути' Ивана В. Лалића, а завршни стихови исте песме Какав те то немир приморава / да мораш баш на море / из мртве луке / на привид мора на папиру / и после многобројних бродолома далеки су одјек стиха–поенте чувене песме 'Бескрајност' Ђакома Леопардија: и бродолом мени драг је на том мору. Песма посвећена праху песника Бранислава Петровића, 'Онај који је био и још је ту', стваралачки је одазив на стихове овог знаменитог српског песника. У песми 'Браните песника', посвећеној Бранку Миљковићу, Мијовић домишља стихове свог великог поетског вршњака и брани његово песништво од искривљеног тумачења и неталентованог 'надовезивања', а њен почетни стих, Ви будући зелени и занесени, призива 'Камену успаванку' Стевана Раичковића.“ (стр. 125–126).
Не упуштајући се у за ову прилику непотребно разматрање наведених примера ради њихове прецизније компаратистичке класификације у оквиру теорије цитатности, додајемо, само, да се Каменови моји и завршавају, можда, једним тзв. „скривеним цитатом“ из 1977. године написане драме Марине Новковић Камен за под главу, утканим у дистих: „Куд год закорачих на луд камен стадох / С каменом под главом у камен сан падох“. Чак ако песник за тај дистих и није имао на уму управо дело Марине Новковић, битно је имати на уму да би се и наслов њене драме, као и Мијовићев „камени сан“ могли тумачити у кључу поетике интертекста, карактеристичне посебно за модерну књижевност друге половине ХХ века, јер је као стилска фигура реминисценција тај облик песничког исказа познат и из ранијих фаза развоја књижевности.
Код Мијовића је камен као поетски мотив веома валентан за везивање и са другим важним мотивима. У том контексту, не могу остати неуочени песникови чудесни преплети мотива камена с мотивом светлости и таме. Ево неколиких примера из Каменова мојих:
Тајно завештање из камена зрачи
Не знам ни шта значи а знам мени значи
Добио сам на дар камен из дубине
Кад из њега сине и у мени сине
Из прслог камена сине сан фосила
Ко из мог сна лица што су давно била
Некад ме отвори некад на ме зине
Моја и камена тама распуклине
Камен међ камењем ненадано нађен
Сјаји као да је и сам изненађен
Мијовићев камен у својој вишевалентности, повезан са светлошћу, постаје и симбол стваралачке ватре божанског надахнућа:
Каменом о камен варнице укресах
Дозвах ли то светлост звезда са небеса
И управо ти, такви спојеви пуне чудесним набојем енергије и целокупно зрело особено поетско дело Томислава Мијовића. Покушаћемо ову тврдњу да образложимо примером из књиге песама Пред празнином (2011) и освртом на најновију Мијовићеву песничку књигу чији је наслов Нестаде светла.
За разговор у овом контексту, усмерићемо из књиге Пред празнином пажњу на две песме објављене у њеном одељку Трагови једна за другом: Бео камен дар за додир и Лик у камену. Књига Пред празнином, са одељцима Зар све то у заборав, Они су они нису, Прени се крени, Бројаница бајалица и Трагови, као целина посвећена је поетском промишљању човековог живота и дела у светлу трагике његове пролазности. У двема песмама о којима је реч та тема је конкретизована на уметничко стваралаштво. Обе су посвећене вајару Драгиши Обрадовићу с његовим скулптурама у камену и то би се могло сматрати првим слојем њиховог значења.
18.
Могло би се рећи да концептуалну срж песме Бео камен дар за додир ваља тражити на семантичко–емоционалним распону садржине следећих дистиха из циклуса Каменови моји: „Уобличен силно мењан свим и свачим / Свој настанак памти на скамењен начин“; „Драг ми тај облутак облика из нужде / Јер није поражен клонуо ни снужден“; „Одваљен избраздан од сунца и кише / Камен унех у дом да уз мене дише“; „У каменом клупку — склупчаноме смуку / Препознајем своју скамењену муку“; „Баченог камена на мене и у ме / Одјек у дубини нико не разуме“; „Обликујеш камен да каже о теби / А он проговара и теби о себи“; „Сачувај камење изнето из снова / Да те брани када будеш каменован“; „Да си нешто хтео нешто започео / Сведочи твој камен и сломљен и цео“.
Песник, веровано, не би имао потребу да пише ново уметничко дело које је засновано на ономе што је већ написао и објавио. Мијовић је, међутим, Бео камен дар за додир написао и објавио као посебну уметничку целину. Зато је логично погледати шта је, на фону „концептуалне сржи“ Каменова мојих, у песми Бео камен дар за додир Мијовић додао као ново. Додао је: да је камен „бео“, да је у камену „дах удахнут / па из њега израњају / обрис лица / привид лика / стас наслућен“; да је тај „бео камен“ — „дар за додир“; да су у њему „семе и плод / обли глатки тајновити / који све би да додирну / и да буду додирнути“; да се из „белог камена“ појавио „сев белице / праћакнуте изненада / из дубине у бистрину / из потаје на видело / на тренутак да потраје“. Ту рибу сматра „белоглавим пребегом“ из „масивне стене“ који је „дозван немо у самоћи белом чежњом / и топлином из потребе за топлином / за белином бранитељком / пред црнином и празнином“. „Концептуална срж“ у преплету са побројаним додатим мотивима — у двема закључним строфама песме израста у следећу емоционално–семантичку поенту:
Бео камен
пробуђен је из сна мртвог скамењеног
да би био у будном сну сан досањан
и исклесан и изглачан да озари
Бео камен
пред њим тражи беле речи одабране
да ко светлост уз белину пријањају
ако желиш ти о њему
било коме нешто рећи
Уколико је не чита без нарочитог удубљивања (само као песму посвећену вајару уметнику), амбициозан читалац би се могао замислити већ над њеним насловом Бео камен дар за додир. Јер Мијовић је раније објавио књигу песама Белино црни разговору (1994) и Додир сјаја сјај додира (2008). Већ од наслова би могло почети одгонетање: зашто мотив камена песник овде конкретизује у рефренски понављан бео камен (отвара се, поред осталог, и питање не крије ли се иза тога, можда, некаква асоцијација на Попин белутак)? У књизи Белино црни разговору једно од значења супротстављене црном разговору белине могло би садржати и поруку о неоствареној песниковој потреби да стваралачки проговори, као метафора заснована на белини неисписаног листа папира (о тој књизи као целини мало шире ће бити речи касније).
Тај Мијовићев бео камен вајару је оно што је писцу бео папир. А можда и нешто још више: јер, осим тога што, као материјал, скулптору омогућава да реализује свој стваралачки дар, тај камен носи у себи и грађу (садржину) дела које уметник ствара. Тај бели камен је и дар који даровитом уметнику доноси на поклон оно што ће овај подарити људима и тако заправо исклесати природи своје уздарје. Јер он је и станиште душа умрлих људи и традиционални мермерни надгробни споменик, и Попин белутак, и Раичковићев човек успаван „сном мртвим скамењеним“, и нечији „дах удахнут“, и „обрис лица“, и „привид лика“ и „стас наслућен“, и камен који — кад га „обликујеш да каже о теби… проговара и теби о себи“…
Продукт и сведок „додира“ мртве и живе природе, материје и духа, прошлости, садашњице и будућности, стварног и имагинарног, јаве и сна, Мијовићев бели камен „тражи“ и налази „беле речи одабране“, које „уз белину пријањају“ — енергијом и снагом „светлости“. Тако белокамена скулптура постаје и симбол свеколике уметности.
19.
У кратком прозном уводу књиге Нестаде светла песник саопштава да је та књига инспирисана доживљеним за време бомбардовања Србије од стране авијације НАТО–а 1999. године. Његови песнички „записи“, настали током бомбардовања и касније, срочени су у форми јапанског хаикуа. Хаику је у српску поезију, као што је познато, својевремено унео Милош Црњански (1928), али хаику песма код нас доживљава процват тек 80–90–их година ХХ века. Ту поезију писали су, поред осталих, Александар Нејгебауер, Десанка Максимовић, Милан Токин, Добрица Ерић, Мирјана Божин и др. Томислав Мијовић, почев од књиге У благости и осами (1994), ову специфичну форму лирског исказа практикује у књигама Светлуцања, дозивања… (1999), Јавке, одсјаји, угарци… (2003), негујући је повремено, и у неким песмама једне од новијих књига, објављене почетком ове деценије, књиге Пред празнином (2011). Додуше, у литератури је већ примећено да, осим формалног обрасца, наш песник у сопственој конкретизацији хаику песме не преузима увек и остале карактеристике овог јапанског жанра.
Ако бисмо покушали да објаснимо зашто се наш песник овога пута окренуо управо хаику форми, могли бисмо са сигурношћу рећи да то није учинио поводећи се за својеврсном модом која је у нашој савременој поезији узела маха током последње деценије прошлог века. Пре ће бити да је у унапред прописаној краткоћи хаикуа, ограниченог на седамнаест слогова, осетио могућност за уобличавање заокругљеног сажетог лирског исказа, најцелисходнију форму за „брзо бележење импресије“ (формулација М. Црњанског) која ће, у духу менталитета данашњег човека, чија је одлика и уздржавање од сентименталности — максимално набијена и чулним и мисаоним садржајем, ипак бити и довољно емоционално деперсонализована… Томе би се, можда, могла додати још једна семантичка раван, пројектована из чињенице да је јапански хаику, као књижевни облик, део културног наслеђа једног народа који је својевремено, такође, у финалу Другог светског рата, кажњаван неселективним бомбардовањем са вишедеценијским последицама и од радијације.
Могуће је да овај последњи значењски слој Мијовић и није баш осмишљено имао у виду. Међутим, то не би био први случај да комплексно, право уметничко дело значењем свог садржаја и превазиђе оквире ауторове почетне интенције. Али са пуно основа можемо тврдити да књига Нестаде светла није ни замишљена ни реализована као публицистички интонирана, дневнополитички једнослојно усмерена пројекција догађаја из 1999. године.
20.
У уводу књиге песник саопштава да је тог пролећа 1999. током бомбардовања „готово сваке вечери и ноћи гашено… електрично светло за време узбуне због ваздушних напада, или као последица бомбардовања трафо станица и далековода графитним бомбама“. Саопштава директно и да су његови хаику записи „настајали… као побуна и непристајање на принудни мрак“. У настојању да свом песничком делу модерне поетике којој, иначе, није блиска строга жанровска диференцијација, да својим „записима“ као уметничкој целини ипак макар приближно назначи жанровски профил, Мијовић објашњава: „Срочени појединачно, сабрани су временом и, као какве тамне и светлуцаве перле, нанизани у ову ниску од уочених животних светлости у свему.“ (Да ли је потребно наглашавати да је „ниска … животних светлости“ као жанровска ознака књижевног дела већ и сама по себи сигнал да се најављује дело срочено у кључу модерне поезије ХХ века?)
Рукопис најновије Мијовићеве књиге има четири дела: први носи наслов Њихов мрак; други — Гласови, додири, светиљке; трећи — Присећања и наслућивања, а четврти део, у замаху градације, насловљен је као Светлуца, светли, осветљава.
У делу под насловом Њихов мрак, тај „принудни мрак“ представљен је веома конкретно. Али његов почетак конкретизује се оксиморонским бљеском од експлозије, да би након почетне обневиделости, пошто смо и „сами“ почели да „се гасимо, да се кријемо“, у „наш мали свет“ навалила „лавина тмине“ — под зинулим „мрачним небеским понором“… Занимљиво је, међутим, да се у том мраку што га донеше „они“, „силници“, у „нашем малом свету“ помињу и два мрака: „мрак споља“ и „мрак изнутра“. Да ли је, у контексту објашњења зла које нас је задесило, овај други мрак некакав мрак који постоји, који живи и у нама самима? Шта значи констатација да су то „туђа страшила“ — „банула“… „међу наша“? Шта значи у овом контексту песникова констатација: „Као да си већ био у овом мраку… усред празничног славља, песме весеља“?
У тражењу одговора на ова питања можда би нам могло бити од користи и и цитат из оног што је пре десет година Мијовић изговорио на отварању изложбе карикатура једног „из плејаде младих карикатуриста из шездесетих година“ Слободана Јовића Епија…
Дакле, ако се вратимо првом делу књиге Нестаде светла, у контексту мисли из цитираног Мијовићевог текста са отварања изложбе и подсећања на његове стихове о „чудној птици“, неће нам тешко бити да приметимо да, осим природне и оправдане осуде насилничког бомбардовања недужног народа, мисаони песник има на уму и „оно иза и испод“ и има, као такође природну потребу — да не остане само на прокламованом и унапред „програмираном“. Можемо ли заборавити да је тај песник без длака на језику још 1974. у песми Посусталице из потресне књиге Подљуте, констатовао: „Нема стрва ни балеге где нас нема. / Нема црва расточника да наш није.“ Зато и „њихов мрак“, с којим у једном тренутку кризе „за трен и ти нестаде с мраком сједињен“, на завршетку тог првог дела књиге Нестаде светла –„сусед добре донесе вести“: „У мраку прогледаше наша слепила“…
Испоставља се да је Срба Игњатовић пре десет година у поговору Мијовићеве књиге Јавке, одсјаји, угарци… са пуно основа, поводом последњег циклуса те књиге, датираног под „мај 1999“, констатовао нешто што важи и за потоњу, ову коју је песник завршио тек сада, 2913: „На самом крају књиге… у низу песама што почињу идентичним стихом Нестаде светла… забележиће Мијовић лирске рефлексе на збивања из маја 1999, реалну и драматичну епизоду у историјату нашег трусног поднебља. И учиниће то, опет, на деликатан, суштаствено поетски, нимало једнозначан начин. Онако како правом песнику приличи.“
21.
Логично се намеће питање: о којим слепилима Мијовић говори кад тврди: „У мраку прогледаше наша слепила.“? Шта су та слепила видела кад су, после нестанка светла, на силу прогледала?
Светлост је, као што је познато, још од најстаријих времена развоја људске митолошке и филозофске мисли део миљеа појмова утканих у покушаје да се одгонетају тајне настанка природе и живота. Општа представа о томе код нас се добијала и добија из средњошколских општеобразовних програма историје и филозофије. У народној култури словенских народа светлост је, „оваплоћење лепоте, истине, праведности“. А. Л. Топоров у енциклопедијском речнику Словенска митологија (који је преведен и на наш језик) поред осталог истиче:
„Сунчева светлост просипа се на човека као Божја благодет, и она чак тера нечисту силу. У приповеци Белоруса–Полешчука говори се о томе како је Бог створио месец као помоћника сунцу, али ђаво долеће до њега, гризе га и покушава да га скине с неба; када од месеца остане мали огризак, сунце упери на ђавола своје зраке и он мора од њих да се спашава бекством.
Народ је прихватио и даље развио библијско учење о божанском пореклу светлости и њеном одвајању од таме као првом божанском делу (Постање I, 1–4).
Сходно 'Песми о Голубиној књизи' небеска тела имају светлоносну природу… Натприродно порекло сунчеве светлости условљава и њен заслепљујући карактер, који људске очи не могу да издрже.“
Светлост је већ више деценија један од опсесивних симбола у Мијовићевој поезији. Неке његове књиге светлост имају и у своме наслову: Светлуцања, дозивања… (1999), Јавке, одсјаји, угарци… (2003), Додир сјаја, сјај додира (2008) и Одсјаји изнутра (2013), док књига хаику песама У благости и осами (1994) садржи циклусе Сјај у реци и Сенке, светлуцања, гласови.
Које слојеве значења мотива светлости из ризнице светске и наше културе Мијовић актуелизује (активира) у својим ранијим књигама и шта доминира у индивидуалној визији која је, разуме се, плод и личних сазнања из његовог сопственог живота? Светлост и њен сјај су важни вредносни параметри, заправо, још од првих Мијовићевих књига.
Већ смо на почетку ове студије навели цитат из кога се може видети да је Бранко Миљковић већ 1956. године поводом Мијовићевих песама, у приказу књиге На ногама, говорио о осветљеном и неосветљеном делу свести у лирској мрежи знања и незнања, имајући у виду светлост као наслућивање још неосмишљаног.
О светлости у Мијовићевој поезији до ове најновије песникове књиге писало је више аутора. Мијовићев садруг из књиге Квартет (1954) песник, књижевни критичар и публициста Бранко Јовановић, 2008. године у часопису Савременик објављује есеј под насловом Сјај у сјају и одсјају. Нова поетика Томислава Мијовића у збирци „Додир сјаја сјај додира“. Ту закључује:
„Памти Томислав Мијовић разне појаве, видове, еманације светлости — 'Упамћена светлост' — које је кроз своје очи, душу, памћење протурио, од 'далеких звезда и светиљки у даљини' (асоцијација на прва сазнања у детињству), преко 'првих пролећних пламичака и изданака у хладно праскозорје', преко 'чаролија промена и преображаја повратака и понављања', преко 'догоревања и туге која испраћа краткотрајне последње пропламсаје', до 'сваког слова у речи светлост и многих изведеница и сложеница од ње', и до, на крају, завршне песничке секвенце, у којој је:
Светлост твог вида привида и твог сна
снатрења сновиђења и твог
памћења и присећања
наслућивања и твоје спознаје да је
то твоја светлост,
– све то Мијовић памти, бележи, уз градацију, заснивајући тим градирањем читаву једну филозофију настајања, разлиставања, ширења, опстајања светлости као феномена битног и есенцијалног у најелементарнијем смислу.“ (Из протицања у протицање, 3, Осврти и тумачења, 339)
Књижевник, књижевни критичар и преводилац Душан Стојковић у поговору књиге Додир сјаја сјај додира 2008. године под насловом Поетика светлости Томислава Мијовића тврди да у српском песништву готово нема збирке која би попут Додира сјаја сјаја додира
„оволико и овако успешно 'заговарала' поетику светлости. Она 'покрива' читав простор: и најближе и бесконачно далеко, најмање и безгранично, земаљско и небеско, овострано и онострано… Спољашње и унутрашње, постојеће и непостојеће, живо и неживо, живот и смрт су се омеђили. И када шушне лист то је најава сјаја…“ (Из протицања у протицање, 3, Осврти и тумачења, 333)
Песник Зоран Вучић у приказу књиге Додир сјаја и сјај додира 2009. године под насловом Одбрана сјајем и додиром, поред осталог, пише:
„Избегавајући уобичајена цитирања, навођења, подвлачења која најчешће чине приказивачи нових књига, ја хоћу врло скромно да укажем неком будућем читаоцу овога истинског песника, да се Томислав Мијовић у највећем броју својих песама опсесивно бави светлошћу и сјајем које супротставља тами и мртваји.“ (Из протицања у протицање, 3, Осврти и тумачења, 347)
О овој теми шире од осталих приказивача писао је песник, приповедач, романсијер, есејиста и публициста Анђелко Анушић. У приказу књиге Додир сјаја сјај додира, 2009. године, под насловом Сјај првобитног, додир вечног, он истиче неколике важне чињенице које су од значаја за представу и о укупном Мијовићевом песничком опусу.
„Томислав Мијовић“, истиче Анушић, „трага за сјајем ствари. Сјајем у стварима. Заправо за сјајем додира. И додиром сјаја. Читав његов опус у знаку је овог трагања. Материјални свет и његове релације (онако како их човек сужено види и штуро доживљава) нису нужно, по песнику, без сјаја у себи, без корелатива у своме духовном прапочелу које је било на почетку свега.“ И даље: „Све што је у песниковом видокругу, дохвату и дослуту, видљиво или невидљиво да је — носи у себи прапорођајну клицу — сјај. Сјај је на почетку и на крају, а између је — удар–мајстор који креше своју искру. Тај мајстор је песник, а може да буде и сваки човек уколико трага за својом искром у камену. За оном искром која је само његова. И сав материјални свет, сапет у земаљским негвама, утамничен у ноћи свог почетка, чезне и жуди за својим пламичком у тами створеног.“ На основу ових теза, Анушић закључује: „Томислав Мијовић се гласа песником космогоније ствари. То нису обичне ствари. То су првобитне, одвајкадашње, вечне ствари. То су елементи свеукупне творевине. Ствари од којих је створен свет. Невидљиве ствари у видљивим. И обрнуто.
Песниково трагање за искром, за прасјајем, најзад, трагање за сјајем у земаљској тмици — својеврсно је трагање за лучом микрокозма.“ (Из протицања у протицање, 3, Осврти и тумачења, 344–345)
Све побројане опсервације су, свакако, тачне, драгоцене и за читаоце могу бити подстицајне. Али није тешко приметити да све оне у свом фокусу имају, пре свега, књигу Додир сјаја сјај додира. Не можемо бити сигурни да су довољне за покушај одговора на питање која од потенцијалних значења мотива светлости Мијовић актуелизује у свим својим књигама објављеним до нове књиге с насловом Нестаде светла. Само такви одговори би нам омогућили да утврђујемо шта ново доноси ова Мијовићева песничка књига, као што би се тек на основу тако целовитих одговора могло бити на трагу дефинисања особености и места Мијовићеве поезије у било ком ширем књижевноисторијском контексту.
22.
У књизи Подљуте Мијовић, после описа свог ноћног кошмара, кад „под кораком беле несанице / прашти ситна срча месечине“, пошто су му „Пустошења другом намењена / покренула боје, жишке, свице“, док „луде главе брује танке жице“ — у поенти поставља питање шта га очекује у свануће: „У какав ће златни хлебац зоре / ускиснуло тамно тесто ноћи?“ Овде је реч о светлости која одагнава таму. У песми Осмислице, даље, „жишка у нама“ чини да се та светлост „свија око нас“, да би се „поново“ дошло до сазнања да смо у контексту са том „светлошћу“ заправо пуко „залудно зрно и клица“. То би могла бити и светлост оне „ватре“ коју је Прометеј својом жртвом људе даривао умом. Напоредо с тим, у песми Ноћи о поноћи „светлост“ се материјализује и као вечити упитник, као алузија на стару непознаницу: куда нас води овај свет?
Непознате море сад ме море.
Ко су оне? Кад ћу себи доћи?
У какве ће златни хлебац зоре
Ускиснуло тамно тесто ноћи?
Али то питање Мијовићевом доживљају мотива светлости доноси семантички призвук резигнације. У песми До касно у ноћ аутор се придружује једној од космичких сила којој је Александар Блок у тада веома много читаној поеми Дванаесторица приписао и симболику револуционарних промена људског друштва — ветру. Мијовићев лирски субјект саопштава да их је ветар, „посустале“, „позивао“ да „устану“ и одметну се „у мрак, у шуме, у пустаре“. Али „одазваше се само речи“:
Зрачне, прозрачне, озрачене…
Ко добре кише охрабрише
и опише нас просветљене,
прашину срца пошкропише.
А сам лирски субјект у Сивом јутру, „ружан и натруо у модрој свежини… размиче таму грабежљив и лаком“, да би схватио следеће:
И ево: изговарам нада мном згрануто јутро.
И тако постајем део њега. Оно само.
Раскош и страва светла. И пут што је утро
цвет рђе. Поновљен новим даном.
Међутим, „страва светла“ која открива „пут“ са „цветом рђе“ („поновљен новим даном“) мотиву светлости у песми Да бисмо били драматично додаје смисао непристајања на резигнацију и мирење са зарђалом стварношћу:
Зар на такав начин овај дан избећи:
остати по страни и не знати шта би?
Зар жишку сутрашњег кукавно порећи
и пустити да нас чамотиња зграби?
А сјај протицања, а непристајања,
а свете кости што пут и непут красе,
а зачарана незнања и знања…
Зар то у ограде? Зар у се и за се?
Свих седам песама Подљута под заједничким насловом Најаве и знаци утемељене су на назнакама сјаја ватре отпора прљавштини учмалог шићарџијског живота.
Подљуте садрже, такође, још један мотив који ће у даљем Мијовићевом поетском опусу имати изузетан значај. То је светлост као атрибут стваралаштва и творачке посвећености. Песма Мајстор Манојло посвећена је делу неимара:
Кућу гради Мајстор Манојло…
Креч кроти, камен и греде спаја.
И меша песак и муку
и руком тешком претешком,
по комад себе узиђује.
Кућу гради Мајстор Манојло,
а силе по сву ноћ руше,
по сву ноћ разваљују.
Кућу гради Мајстор Манојло…
И светли бела грађевина
ко побуњена глава и рука.
И руше силе, разваљују…
И после светли рушевина
ко свете кости сред бојишта.
Чуде се људи и чуде силе:
Бре, какав је тај Манојло,
на какав је то луди камен стао,
каква незнања сазнао,
каква га мука на то тера,
па не може да се скраси,
па ћорав посао не мањује?
23.
Када је после десет година Мијовић објавио следећу своју књигу поезије Белино црни разговору, она је била подељена у шест одељака под овим насловима: Над белином, Почудишта, Ни тамо ни амо, Чудаци моји, Вратили смо се пуста кућо и Нађите и ви свој камен. Занимљиво је да се мотив светлости и сјаја појављује тек у другом делу те књиге.
Први одељак био је својеврсно песничко објашњење оне дуге паузе између Подљута и нове Мијовићеве књиге. Белина празног папира на којој је требало да буду ненаписане или написане али дотле необјављене песме могла би бити заправо и облик немуштог црног разговора са цензуром, пошто су 1974. Подљуте, због критике негативних појава тадашњег „потрошачког друштва“ које су, иначе, биле на удару и у студентским немирима 1968. и 1971. године, објављене уз тешкоће и са зебњом у Нолиту од реакције партијске јавности… Таква реакција је, изгледа, изостала због вешто срочене позитивне оцене рукописа књиге у оној рецензији Оскара Давича.
У одељку Почудишта слика „грабежљиве гамади потрошача која се одрекла и себе и својих уверења да би згртала“ сада је конкретизована нешто разуђенијом систематизацијом и етички оштрије жигосана — подизањем на ниво незауставиве немани. Али у одељку Ни тамо ни амо етичка дисквалификација је са протагониста бескрупулозне грабљивости проширена како на помирљиве жртве тако и на покорне неме посматраче те наступајуће катастрофе.
После ове бујице поетски артикулисаних „реалија“ које су биле и параметри за позиционирање Мијовићевог лирског субјекта у новом времену, у другом делу књиге почело је „враћање“ мотиву светлости и сјаја. Као парадигматична за тај поступак могла би се узети песма из одељка Чудаци моји, чији је наслов Среброковац, посвећена Зорану Првановићу:
Међу нама је чудан мајстор
среброковац
у дослуху са подземним ковачима и ливцима
зна знања заборављена
зна и што не зна
Утекао очају
измакао за длаку несрећи
прескочио многе зидове
завирио и где се не сме
и сад лије кује глача и гребуцка
бели метал као нежну светлост
Нико не зна
а сигурно не зна ни он
коме је наменио
огрлице–обгрлице
крљушти риба из бистрог сна
притајену жишку из тамне дубине
Коме нуди
шаре мраза и светлости
чаролију леда и кристала
коме показује
плочицу сачуване месечине
по којој се роје
златни опиљци као свици
и ниче блиставо растиње
Нико не зна
која га је сила која благост нагнала
да у цвет сребрни
заумни и залудни
непрестано преобраћа
детињи врисак и запрепашћење
Да овај „драги чудак“ среброковац с „притајеном жишком из дубине“, који нуди „шаре светлости“ и „детињи врисак“, ето, „преобраћа“ у „заумни… цвет сребрни“ није плод никаквог испразног помодног песничког „онеобичавања“ може нам потврдити и оно што Мијовић годину дана пре објављивања књиге Белино црни разговору на отварању једне изложбе говори поводом Блатникових карикатура познатих зајечарских градских чудака. У песми према којој је добио наслов и цео трећи одељак Ни тамо ни амо већ смо читали и о онима који су у потрази за већим приходом покренули одлазак на рад у иностранство, због чега су и богати крајеви наше земље остали напуштени, па: „сад сваки од нас у свет одлази / и хита назад зајапурен / Накупио награбио упртио и доноси свега све више // Али нема за кога // Једнима досадило / други се по белом свету поскитали / а ми ни тамо ни амо / приспели нисмо“. И, ево, у другом делу књиге, у песми Вратили смо се пуста кућо (према којој је и цео одељак добио наслов), инспирисаној сликама старих крајинских кућа Слободана Јеремића Јеремије, сведоци смо покајничком „враћању“:
На твоме смо прагу
кућо некадашња
са благим осмехом онога који је стао
са тужним осмехом ватре што се гаси
са лудом главом која је себе изневерила
са устрепталим срцем што зебе и страхује
са свим што нас од тебе удаљава…
......................................................…
без лажи ватре без лажи птице
без себе
кућо које нема
Ту је и враћање негдашњим видицима:
Ено оних твојих
огњених кола на небу
Ево мириса трава и трулежи
и светлости што цвета у мокрим крошњама
..................................................................…
Распознајемо ствари које смо узимали у руке
и ствари које стрпљиво спајају своје самоће
препознајемо сенке
светле титраје
Не може нам промаћи да, при општој позитивној конотацији светлости, може деловати охрабрујуће то што покајнички расположеним повратницима у рођену кућу „које“ више „нема“ јер су је напустили — те „сенке“ добијају „светле титраје“.
На цитирану песму, свакако не случајно, непосредно се надовезује песма Воз мога оца (овде има смисла напоменути да је и Мијовићев пензионисани отац био железничар), песма у којој се тај воз назива возом „светлих предела и осветљених насеља“ — а карактерише се као воз „који увек полази и стиже у исту станицу“.
Али та „пуста кућа“, испоставља се, не садржи само вредности повезане са традиционалним животом прошлости. У овај одељак Мијовић уплиће и занимљиву песму Ђердапско лето. Хидроелектрана Ђердап I, пуштена је у погон 1970. и 1972, а Ђердап II грађен и сукцесивно пуштан од 1985. све до 2001. године. У Мијовићевој песничкој слици, на фону пометености („никако да буду златна зрака знака / ти слабашни свици заумнога мрака“) импресивно је спојен сјај ужареног летњег сунца „на плавом тигању небеског бескраја“ са људима који „ко узнето око / у плавети неба на стубу високо“:
Клештима ватреним везују спроводе
Живе жице сјаја у снажни вод своде
До краја одељка Вратили смо се пуста кућо чека нас песма с насловом Патетична, у којој се говори о ноћи истине, у којој су „звезде… звезде“, „и ноћ је… ноћ“, кад „се дисање обнавља“, кад „ниче жито и младо шибље / и жижак сванућа зачиње“. И тада:
Не треба песма
ту си довољан и ћутке
Ту си пространа сличност
несхватљиви тамни додир
и налажења
почетак и вир смираја
и узбудљива светлост звезда
У таквој „несаници“, у истоименој песми, Мијовићевог лирског јунака, „разбуцаног и начетог“, „светла игла пронизује и ушива“, да би се одељак Вратили смо се пуста кућо завршио песмом Буђење, одакле ћемо, пратећи мотив светлости, цитирати само три строфе, из којих је гејзирски шикнула нада у победу светлости:
Из леда из песка из кристала
Мигољ и капља и светлуцај
Из биљних чашки и бокала
Заметка скок прасак и пуцањ
Из тешког теста измаглица
Из прве мисли речи гласа
Сви које нека клица голица
На светло насушно на светло спаса
Из крутог леда из нежне збрке
Из игре из скока из затрке
Из сплета преплета загрљаја
Тамо где лепак сјаја спаја
Завршни одељак књиге Белино црни разговору под општим насловом Нађите и ви свој камен има три дела, испуњена циклусима песама о човеку и камену. Увек је веома ризично и методолошки погрешно право уметничко дело уопште, а поготову такво дело које припада авангардној поезији ХХ века (чија поетика је a priori заснована на семантичкој вишеслојности), сводити на само једну „пишчеву поруку“. Зато семантички слој одељка Нађите и ви свој камен, слој на коме пратимо мотив светлости, треба схватити као само једну од могућих линија значења.
У књизи Белино црни разговору, која се хронолошки налази управо на почетку тих двадесет година, имао је, по свој прилици, у виду, макар и само подсвесно, осим прометејског мита, и много шта из наше словенске митологије. У анализи Белутка Васка Попе већ смо цитирали шта у одредници Камен наводи Ј. Ј. Левкијевска у енциклопедијском речнику Словенска митологија.
Ђура Јакшић свакако није читао текст Левкијевске из данашњих лексикографских издања посвећених словенској митологији. Податке о народној космогонији и осталим веровањима сазнавао је из других извора, да би у песми Отаџбина камен видео као носиоца прича „о вековечности… далекој“ и срочио стихове:
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене –
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
После проблесака светлости из којих је шикнула визија наде у повратак и обнову из Вратили смо се пуста кућо, с надом која кулминира у песми Буђење, књига Белино црни разговору завршава се позивом изреченим у наслову завршног одељка: Нађите и ви свој камен. У Буђењу, као што смо видели, „мигољ и капља и светлуцај“ из природе рађају „заметка скок прасак и пуцањ“, да би „сви које нека клица голица“ напокон изашли „на светло насушно на светло спаса“. А одељак Нађите и ви свој камен, намерно или несвесно, утемељен на симболици директно или посредно наслеђеној од Ђуре Јакшића, повезан са враћањем у напуштен дом из претходног одељка (Вратили смо се пуста кућо), према законима композиције (а и судећи према Мијовићевој склоности да се у поетском продубљивању, одгонетању или утврђивању суштине ствари веома често служи поступком градације) могла би бити и поента „црног разговора“.
На тражење „свога камена“ из кога ћемо сазнати „има ли нас / јесмо ли ко смо и шта смо / били“ упућени смо у циклусу Крајински каменови, Два камена Илије Филиповића (Илија Филиповић је вајар из шумадијског Степојевца) и Каменови Мија Мијушковића (Мијо Мијушковић је црногорски вајар).
У тако конципирану поенту књиге Белино црни разговору светлости као мотиву и даље припада значајно место. У циклусу Крајински каменови „ми скамењени / у јату / здружени“ смо „са врежом купине“ (купина код Словена у народним веровањима, иначе, има и улогу заштите, обележја светости, али истовремено и својства посредника између света људи и света мртвих), „са косим сунчевим зракама / у благости и чуду / бесконачног / прожимања и преображаја“. А онај ко дође „нека одгонета / има ли нас / јесмо ли ко смо и шта смо / били“ — „понеће бар у очима / светост и светлост ових каменова / којима је сва Крајина / дарежљиво обасута / и обасјана“. „Камен пешчар“ саздан „од прапеска и протицања“ из кога после стваралачког дотицаја руке Илије Филиповића извирује „риба буљоока / … мали водени дух Дунава“ — „сад седи крај нашег огњишта / и чува нашу кућу“. А лирски субјект песме крајинског песника Томислава Мијовића шумадијском скулптору признаје:
Био сам и ја тамо
где си и ти био
али нисам видео овај камен
којег сам сада видео другачијег
и као твој камен
– и најављује:
Обојица ћемо га
поново тражити
иако смо га једном нашли
наравно свако на свој начин
Камен скулптора Мија Мијушковића „донет је“ са другог краја ондашње наше земље, „опет са дна / или изнутра“. А „у руци дародавца / расцветавају се из њега / пламичци праватре / и прах звезданих прашника / цакли се сунчев одсјај / светлуцају из дубоког сна / и бистрина воде / и њен талог / и разнобојни наноси“. Одушевљен што се тако „све… то сада може / гледати / и додиривати / и руком и дахом / и показивати пријатељима“, лирски субјект крајинског песника упућује позив свима:
Нађите и ви свој камен
Изнесите га не двоумећи се
из своје црне горе
из своје мутне воде
Окрените га обрните
осмотрите са свих страна
а онда га обгрлите
и дуго и стрпљиво глачајте
финим прахом прижељкивања
Будите упорни
све док од њега не настане
велико празнично јаје
и у њему скотурана
сунчева змија
док из њега не полети
бели голуб
........................…
Нађите и ви свој камен
и потражите у њему
где вам је душа
и где ће вам душа
Али Мијовић ипак ову потресну књигу, не случајно, завршава, гледано и с данашње временске дистанце, узалудним вапајем:
Проклета моја постојбино
у мраку тмуши и пустоши
ево ти камена светиљке
додај га руци светитељској
да се брани да нас брани
од пашчади смрти пуштене
Циклус песама Крајински каменови написан је, иначе, почетком седамдесетих, после песниковог обиласка једног од крајинских уметничких дела природе, Мокрањских стена. И циклуси Два камена Илије Филиповића и Каменови Мија Мијушковића, ма колико њихов настанак био подстакнут другим поводима, уткани 1994. у завршни део књиге Белино црни разговору, уклопљени у нову целину, код читаоца могу изазвати и асоцијације на братоубилачка бешчинства на тлу некадашње Југославије из последње деценије ХХ века. Гледано у том контексту, може се поставити питање: ко се то све може убројити у „пуштену“ — „пашчад смрти“ којој не погодује „камена светиљка“. По свој прилици, песник је имао у виду легенду о Светом Сави, када је била „пашчад пуштена, а камење свезано“ (коју је и Матија Бећковић у песму ставио). Али Мијовић, намерно или не, као да оставља читаоцу да, у складу са својим видицима, одгонета и одговор „дочитава“ сам… Додуше, пошто говори о каменовима као душама умрлих или изгинулих крајинских предака и о спајању с тим каменовима душа и духа данашњих уметника, неће бити неприхватљиво Мијовићеву „пуштену… пашчад смрти“ схватити и уопштеније. Заправо, могућност да једно уметничко дело има потенцијал да у различитим околностима и различитим историјским раздобљима буде тумачено као актуелно поуздани је знак да оно спада у врхунска уметничка остварења…
Две године пре књиге с насловом Додир сјаја сјај додира, заједно с Временом на окупу, Мијовић је објавио још једну збирку песама са богатим низом мотива светлости. Дао јој је наслов Изблиза (2006), а у уводној песми најавио трагање за оним што је скривено „иза“ и што, кад се пронађе, „блесне“ и „невиђеним сјајем сјаји“. Тај пут почиње већ рођењем, у: „оној болом започетој / блиставој светлости / свањивања и откривања“. А даље су у књизи разастрте, поред осталог: „искре разданице“, „светлосни лук зближавања и спајања“, сазнање, да су „светлост и ватра“, кад се погледа изблиза — „светлост и ватра и у теби / за сутрашњи а и судњи дан“, да су „предели — плави пламен постојања“, откровење да „из просјаја пропланака голети“ на сликарском платну „из слике бризне светло“, да се „по папиру“ расејавају „светла речи“, да постоји „алем–пламен који је у земљи тињао“, да „понуђена румена јабука“ из руку „старице у црном“ што стоји на углу улице — „као усамљена светиљка светли“, најављују се „јарка светлост доживљеног“, „јаје сјаја из давнине“ итд., итд.
24.
Ако покушамо да сумирамо све што је овде речено о мотиву светлости у досадашњим Мијовићевим књигама, могли бисмо, без неке посебне систематизације, да побројимо: светлост/сјај победе над тамом; светлост/сјај рођења и настајања; светлост/сјај победе над мртвилом; светлост/сјај развоја; светлост/сјај опстајања; светлост/сјај знања; светлост/сјај дара; светлост/сјај уметничког дела; светлост/сјај наслућивања још неосмишљеног; небеска (онострана) светлост/сјај; овоземаљска светлост/сјај; дневна светлост/сјај; ноћна светлост/сјај; природна светлост/сјај; вештачка светлост/сјај; спољашња светлост/сјај; унутрашња светлост/сјај; светлост/сјај ствари; светлост/сјај материје; светлост/сјај духа; светлост/сјај појава; светлост/сјај природе; светлост/сјај љубави; светлост/сјај пријатељства; светлост/сјај светости; светлост/сјај подвига; сјај додира; додир светлости/сјаја; светлост дома, огњиште; бљесак/блесак; искра, варница; свитац; луча; свећа; светиљка; светионик.
Није тешко приметити да је овај преглед резултирао нешто другачијом сликом од оне коју су нам предочили цитирани досадашњи истраживачи и оцењивачи места и значења светлости у Мијовићевој поезији. У њему се не оспоравају њихове констатације (укључујући и покушаје сигнирања типологије варијетета мотива светлости код Мијовића), али из цитираних примера (из живе поетске грађе) намеће се потреба за једном додатном констатацијом. Наиме, за разлику, рецимо, од Васка Попе који је не само песме, већ и књиге, па и свој укупни песнички опус конципирао, писао и компоновао полазећи од митолошке космогоније, за разлику од, рецимо, Бранка Миљковића који је у „неосимболистичком“ заносу, своју поезију продуковао из сопствених текућих сазнања на студијама филозофије („Од Хераклитове свести о ватри до 'свести о песми' као изразу мислећег субјекта над предметом, Миљковић је пропутовао главним путевима западноевропске метафизичке мисли која се бавила питањима супстанце, суштине, форме и бића.“ — Т. Џаџић) — почетни импулси за песму и конкретизацију мотива светлости у свим варијацијама његовог поетског оваплоћења код Мијовића не потичу ни из филозофске ни из песничке, поетске литературе (из књиге). Срба Игњатовић је у праву кад у предговору сабраним песмама Из протицања у протицање наглашава:
„Градећи језичке симулације чулно–конкретног паралелне и аналогне одговарајућим опажајима и доживљајима света Томислав Мијовић је свој поход ка сфери универзалија вазда заснивао као последицу а не као наметнути циљ… изведени 'стандард'.“ (Из протицања у протицање, 1, стр. 8–9).
Нешто поједностављеније речено, Мијовићеве изворне преокупације су „сензације“ из свакодневног, из реалног живота, оне потичу из сасвим опипљивог дотицаја и савезништва са светом природе и људима, у синхронијској и дијахронијској равни. Зато и кад је реч о симболици светлости (и таме), Игњатовић осећа потребу да напомене:
„У Мијовићевом поимању светла и таме има нешто праелементарно, исконско и панкосмичко, различито од сваког доктринарног манихејства.“ (Из протицања у протицање, 1, стр. 9)
Али то, да кажемо, песниково материјалистичко полазиште ни у ком случају није препрека за признавање постојања, осим „реформисане и рационалне свести“, и „оне 'самој себи нејасне свести'“, што отвара широм врата за поетске излете и у заумно и у онострано.
25.
Почетни импулс за настанак Мијовићеве књиге Нестаде светла и ток његовог стварања песник, као што смо видели, и уводом обележава као директну реакцију на доживљено у реалном животу. У наслову Нестаде светла светлост се узима у ужем појавном облику: реч је о овоземаљској и то вештачкој, електричној светлости. Она се, као што смо видели, већ појављивала у Мијовићевој поезији и раније, нарочито истакнута у песми Ђердапско лето из књиге Белино црни разговору. Занимљиво је да се у завршном делу књиге Нестаде светла из Белино црни разговору опет враћа и онај воз из песме То је воз мога оца, али сада преиначен у „светлу гусеницу“…
Међутим, сужавање светлости на светло, и то на осветљење које се производи, пали и гаси умом, наумом и вољом човека у делу има вишеструки смисао — и семантички и композиционо.
Из описа новонасталог стања у првом делу књиге, под насловом Њихов мрак, проистиче да после експлозије са заслепљујућим бљеском настаје „велика тама“. У тој „лавини тмине“; „за трен“ је и човек нестао, „с мраком сједињен“.
Нестанком светла на Земљи људи се остављају у мраку. Застрашујуће слике онога шта је тај мрак однео стварају утисак да нам се то вратила тама хаоса из времена пре настанка света. Међутим, веома брзо се испоставља да није реч о прахаосу, већ о хаосу устројеном према принципима већ створеног, постојећег света. Из теснаца хаикуа помаљају се као ликови Ти, Ми, Они, Шекспир, Силници (у следећим поглављима још: Ја, Деца, Родитељи, Песници, Његош, И. Г. Ковачић, Ст. Раичковић, Д. Максимовић, Пастернак, Придошлице. Доњоземци и Ноћобдије), подељени у табор силника и табор жртава. Дакле, није угрожен цео свет, већ само „наш мали свет“. У том удару зла кад се „спојише… мрак ноћи и мрак намера“ насилника који тим „крилатим мраком“, као муљем, „погасише сазвежђа наших градова“, „сјај слова и… слика“, те — „као да нестаде све осветљено“.
У разумљивој жељи да уочимо шта ново у разради мотива светлости доноси Мијовићева књига Нестаде светла свакако ћемо прво констатовати да песник за семантичко полазиште у овом случају бира и развија мотив вештачке светлости, а одмах затим, и да понављањем на почетку сваког хаику сегмента у тексту — тај мотив уграђује и у композициони скелет књиге. Ту функцију мотива светлости учвршћује и тиме што га укључује у представљање човековог отпора и опис тока победе човека над мраком који је претио да га „погаси“.
Ако се у фокус узме мотив светлости, неће бити тешко уочити да се током драматичног сукоба у следу хаику песама укидање светла постепено надомешћује активирањем других облика светлости из потенцијала људског бића као дела свеколиког космоса. Наиме, у Њиховом мраку једино „сева и светли“ човеков „бес побуне“ и „севају…псовке против силника“ (занимљива је и теза да се испоставља да мрак којим је требало жртве да буду „погашене“ заправо истовремено почиње да их сакрива, а, у први мах „затечени“, људи тај мрак почињу да „ослушкују“ и да траже излаз из новонастале ситуације). Други (Гласови, додири, светиљке) и трећи део (Присећања и наслућивања) заправо илуструју најаву с краја првог: „У мраку прогледаше / наша слепила.“ Карактеристично је да, осим краткотрајног одсјаја од „несталог светла“ све остале побројане варијанте те светлости заправо исијавају из човековог унутрашњег света, при чему, у другом делу доминирају у физичким (светлост од разговора у кући, од чежњиве песме која однекуд допире, светлост из даљине, светлост из давнине и сл.) а у трећем делу — у психичким појавним облицима (светла сна, светла сећања, упамћене поруке песника, светлост свеће–огњишта, светлост пламичка одсјаја у оку, светлост баука, светлост свеће ко у молитви, сјајна чудеса и сподобе сна, светлост упамћене слике и сл.).
У четвртом, завршном делу књиге Светлуца, светли, осветљава који се завршава закључком: „Да мрак и нас погаси / — не дадосмо се“ — почиње већ са свих страна да светлуца, пропламсава, сија и светли… Да ли је то песник имао на уму резултате савремене науке у којој се говори и о видљивом исијавању енергије око физичког тела, названом аура? Да ли је својим „нерационализованим делом свести“, путем „наслућивања“ којим се и „сенке“ претварају у „сени“, ауру метафорички проширио загонетним: „А у теби светлости у сну и ван сна“? Или је до тога дошао неким другим путем? То не знамо. Али можемо осетити да је оваквим расплетом конфликта у књизи нађено веома занимљиво и упечатљиво поетско решење. Јер и оно, на силу отето светло заправо је настало трансформацијом једне врсте енергије у другу — променом кинетичке водене у електричну светлосну енергију. Замена тог светла — „животним светлостима“, насталим из других појавних облика енергије, дакле, може се сматрати логичном. И може, дакле, бити поетски пример како природа, одржавајући сопствену равнотежу, неутралише и људско зло… За читаоца, пак, који није склон рационалистички заснованом промишљању живота и света овакав расплет конфликта може бити и поетска разрада неке митолошке космичке приче попут оне о сунцу, месецу и месечевим менама из Топоровљевог текста који смо овде цитирали. За ту варијанту тумачења ослонац би могла бити и чињеница да се у Нестаде светла, управо у финалном делу опет појављује оно Мијушковићево камено јаје из завршног одељка Белине црни разговору, односно „јаје сјаја из давнине“ из књиге Изблиза, сада овако уобличено:
Нестаде светла.
У мраку сину твоја
Узнемиреност.
Нестаде светла.
Над тобом блага светлост
небеске таме.
Нестаде светла.
Почиње да се пали
и давно згасло.
Нестаде светла.
У кући блага светлост
ускршњих јаја.
Нестаде светла.
У руци даровано
црвено јаје.
За ту, да кажемо митолошку верзију тумачења, ослонац би могла бити и чињеница да управо у завршном делу књиге читамо један за другим следећа три хаику сегмента:
Нестаде светла.
Стрпљиво чекамо дан.
И ево свиће.
Нестаде светла.
Песници траже своје
„поноћно сунце“.
Нестаде светла.
Песници проналазе
„поноћно сунце“.
– уз упућивање на Васка Попу који је, као што је познато, у Нолиту 1962. године под насловом Поноћно сунце објавио антологију песничких сновиђења.
Ово композиционо решење за књигу Нестаде светла, међутим, поново указује на једну карактеристичну црту целокупног песничког опуса Томислава Мијовића. И оно је стручак из мандељштамовски схваћеног „снопа“ Мијовићевих сабраних песама Из протицања у протицање, на основу којих је у предговору том издању Срба Игњатовић 2010. песника Мијовића окарактерисао и овако:
„баш као да је следбеник древних филозофа, Мијовић прославља и узноси свет обујмљен вечитим променама, великом меном као законом космичког ритма с тзв. природног на људски удео у визији универзума.“ (Из протицања у протицање, 1, стр. 8)
А књига Нестаде светла може се читати, такође, и као похвала снаге човека — коме је дато да, у борби за опстанак, побеђује сваки људски мрак.
26.
Иако је од друге половине осамдесетих година прошлог века нашу поезију запљуснуо талас нападног окретања Богу и симболима наше црквене културне прошлости, мисаони песник Томислав Мијовић је за разлику од многих других, показао необичну чврстину у одбијању да се поведе и за том књижевном модом. Али, као што су његови пажљиви читаоци већ могли видети, то не значи да је он глув за теме и питања којима се бави наша вера, као и вероучења других овоземаљских народа. Уосталом формиран је у нашој, српској култури, у великој мери дефинисаној на темељима фолклорне традиције конституисане на преплету остатака паганства и основних начела православног хришћанства. Из промишљања и слутњи ишчитаваних из Мијовићевих песама још од првих његових књига с краја педесетих година прошлог века — ненаметљиво се извија ниска тема и питања која се тичу људског тела и духа, свести, подсвести и савести у свету земаљске природе и космоса, добра и зла, љубави, живота и смрти, прошлости, садашњости и будућности његове личне, општељудске, планетарне и космичке… А није тешко приметити да су то, истовремено, и питања којима се од античких времена бави и филозофија.
Међутим, Мијовић није ни проповедник који за све има унапред припремљене и заковане одговоре, нити је филозоф који, као научник, логичким путем формулише дефиниције ствари и појаве и конструише рационалне системе којима објашњава човека, природу и свет. Мијовић је, како смо раније већ уочили, песник, протагониста стварносне поезије, заточеник специфичног уметничког интегралног перципирања живота, чији импулси су, засновани на снажном доживљавању, готово редовно, колико умни толико и заумни.
Године 2014. Томислав Мијовић је завршио нову књигу песама провокативног наслова — Дах и прах. Она је, као и његове претходне збирке, састављена од песама које, свака за себе, представља потпуно заокругљено, целовито уметничко дело, али истовремено је и део мозаичне лирске целине вишега реда. Овог пута разложена је у следећа четири поглавља: Из непостојања, Дани дародавци, Прожимања и Видовите речи — са уводним стиховима под насловом Дах и прах давнине.
27.
У уметности уопште, као што је познато, за свако конкретно дело, ма колико да је оно обухватно и универзалне садржине (садржину имају и ликовне, музичке и друге уметности које се не изражавају средствима људске вербалне комуникације), постоји почетни импулс из ствараочевог личног живота. У укупној поезији Томислава Мијовића нема много песама које су испеване у првом лицу. То је, иначе, и општа карактеристика модерне поезије ХХ века, која је сматрана изразом одустајања од романтичарске традиције истицања личности песника, односно песниковог лирског јунака супротстављеног својој средини и профаном свету. Вероватно је и Мијовић, као човек свога времена, осећао да лирски исказ у другом лицу даје шири маневарски простор и за дубље уметничко промишљање чији ефекат није заснован само на сентименту. У књизи Дах и прах, међутим, постоје четири песме које су ипак испеване у првом лицу. Наслов прве од њих је Из непостојања, који је постао и наслов целог првог дела књиге.
Та песма, с посветом „за Кармен“ (Кармен је, иначе, име песникове супруге), тематски је повезана са питањем које, вероватно, сваком човеку у зрелијим годинама пада на ум: хоће ли моћи на неки начин и даље да буде уз своју животну сапутницу уколико он умре пре ње? Обично, природно људско питање које код различитих људи, у различитим животним приликама, може добијати различите одговоре. У овом случају, пред нама је пројекција такве ситуације на релацији Песник — његова супруга с којом је провео највећи део живота, делећи егзистенцијалне радости и тегобе, али и стваралачке пориве, немире и заносе. Оваква конкретизација је, разуме се, претпоставка за подизање садржине описа ове, да кажемо, примарно обичне животне ситуације на један виши ниво — прожет сноповима поетског значења као што су постојање, непостојање, овострано, онострано и нигдина која је распрострта „свуда“.
У садржину песме уткана су три плана виђења (почетни, реални — кад песник, жив, седи и своју животну сапутницу гледа задубљену у читање књиге, питајући се хоће ли моћи тако да је гледа и после своје смрти; други план — кад песник у мислима пројектује себе већ „непостојећег“; и трећи план — кад песник претпоставља да је књига коју ће она читати бити збирка његових песама, па ће, под утиском од читања, отићи на починак „с тихом тугом“ и „топлином и пламом“ удахнутим управо из његових стихова.
Топлином и лековитим пламом одише и ова Мијовићева песма. И поред трагичне констатације у поенти да Песник, ако и „непостојећи“ буде могао „у тами“ да стоји крај ње и да је „ћутке“ гледа, на крају ипак остаје „сам са својом тамом“ — не може се рећи да за то некога окривљује. Иза сваке Мијовићеве песме увек стоји неки догађај који одише из његове душе. А ова песникова душа је незлобива и широка.
Из те Мијовићеве песме, као жишке, природно је, изгледа, букнула и цела његова књига Дах и прах. Као поетска разрада њеног трећег плана виђења, у коме се кратком серијом мотива из његове раније поезије представља Песников лик, настао је део књиге под насловом Дани дародавци, док се као разрада другог и трећег плана могу читати следећа два — Прожимања и Видовите речи.
28.
Веома занимљива је и уводна песма књиге Дах и прах давнине. У њу као да је уткано уверење да је основни начин увиђања непојамне до краја изворне стварности, пре свега, контемплација у којој се сажимају реалије јаве и сна, материјалног и духовног у својим рационализованим, али и заумним видљивим или невидљивим обрисима. У тако интонираној, уводној песми, природно је да се под насловом Дах и прах давнине макар у наговештају означе обриси песникове визије саодноса постојећег и непостојећег, јер иницијална песма књиге (Из непостојања) већ покреће питање кореспондирања живих и умрлих, вида и привида, нити преко којих опстаје повезаност текућег и минулог.
Тако интонирана, у опису непостојећег она почиње стилском фигуром апсурда: „Непостојеће је оно што је давно / Дуго настајало дуго постојало / Дуго нестајало да и сад постоји“ (курзив у цитираним стиховима овде и даље мој — М. С.), да би у поенти довела до следећег закључка:
Привид сан и слутње кад настану
Из непостојања убрзо нестану
У свеопштој спрези ни непостојеће
Као ми без њега без нас не постоји
У првом поглављу књиге почетни однос Песник — његова животна сапутница одмах се претапа у виши степен поетске апстракције отварајући могућност да се поима и као пребирање мотива који испуњавају сферу узајамних односа постојећег и непостојећег у човековој свести уопште (песма Непостојећи).
Људско биће даље, под насловима Сад кад си трава, Са опсенама нечег у нечему, Ти би до оног, Ти би и тамо и амо, И кад те више нема, Препознајеш се — препознају те, Сени, Из глуве ноћи лебди и лелуја између постојања и непостојања, реалног и иреалног, тражећи у тој грозничавој тлапњи охрабрење, не би ли се домогао, можда, обриса охрабрујуће перспективе. Ово поглавље се закључује, међутим, у песми чија је форма исказа из дотле уобичајеног „ти“ прешла у прво лице множине, завршава вишезначним призором:
Из кућа које нису више куће
Ни ми у њима више укућани
Кренусмо из сна у ноћно беспуће
Не сачекавши ни да се раздани
.....................................................
Лутасмо дуго и већ посустали
Схватамо да смо туда једном прошли
Па би од пута радо одустали
Не знајућ зашто ни куда смо пошли
Тада наиђосмо на некаква врата
Кроз која уђосмо ко да изађосмо
.....................................................
И отуд где се на опсене свикло
И заводљиве сенке и безгласја
Донесмо где још жито није никло
Свако по један снопић зрелог класја
Где борависмо изван сна и јаве
Непробуђени и не успавани
И сами попут нестварне појаве
Одазвасмо се отуда дозвани
Мијовић нас, дакле, води до потпуно непознатог света који није ни сан ни јава, већ нешто треће.
29.
Као расан песник–уметник, он не може своје визије да конституише у апстракцијама издвајаним из њихових конкретних сложених појавних облика. Зато се у следећем одељку, сигнирајући их појмовима и изражајним средствима овоземаљског живота заснованим и на чулним и на духовним реакцијама живог људског бића, враћа свом лирском јунаку који је у песми Из непостојања конкретизован у лику песника. Тај лик је, разуме се, испуњен и низом догађаја и мотива ижџикљалих и из аутобиографских клица.
У другом одељку књиге, под насловом Дани дародавци, у првом плану су дамари живота који човека формирају, одржавају и воде од раног детињства до старачког доба. Почиње песмом Ти и твоја мала створења са својеврсном бујицом мотива који сведоче о дечјој блискости са светом тих малих створења из природе (у која спада: „Све што хода и гмиже плива и лети“) с којима се идентификује као са „сиротињским играчкама“, запажајући да тај свет „уједа, боде и прети“ заправо у самоодбрани, јер: „претећи сикће рогуши се и јежи / Ожари и смрад штрцне и заплаши па бежи“. Међутим, своје поверење у поетски контрапункт Мијовић испољава и у поенти ове песме кад поезију топлине и љубави према малим створењима која су за њега „живота светковине“ зачињује опаском: „Чувао (си) их хранио као да ниси знао / Да си их таквом љубављу злостављао“. Зато веома многозначно одјекује завршни дистих ове песме:
Сад кад их остарео угледаш на екрану
Узбудиш се ко да их опет држиш на длану
У овом кључу Мијовић слаже свој поетски мозаик кад, пратећи линију људског сазревања лирског јунака, већ у следећој песми Дани дарови дани дародавци објасни да су „дани детињства“ и они на изглед празни „згубидани“, као и они који су испуњени драматичним догађајима, заправо: „Дани крилати сурови страдални / Сну и сећању ко сјај даровани“. Тај мозаик се постепено прелива у богату ниску песама сложених овим редом: Са својом реком, Вода у теби, Сјај камена, Пролећни сонет, Олистај и озелени, Мирис липе, Све те као свог дотакло, Род су ти, Зов и одзив и Прекинуте нити. У тој ниски, међутим, у свакој следећој песми полако нараста простор с мотивима који гравитирају ка другој линији оног контрапункта назначеног у песми Ти и твоја мала створења.
Знамо већ да је тротомном издању својих сабраних песама пре неколико година Мијовић дао наслов Из протицања у протицање. Овде, у песми Са својом реком из полета радости али и грижи стрепњи након искуства препливавања реке, које оваплоћује животни пут његовог лирског јунака, израста трагична визија краја — река живота га избацује на спруд и без њега наставља да тече даље:
........................ти на спруду оста
Од свега ти само сећање преоста
Као наплавина муљ труње и кости
И хук протицања твоје пролазности
Пролазност је давнашња, како се то обично каже, једна од „вечитих“ тема у поезији. Међутим, њена уметничка конкретизација код правих песника сваке генерације ипак не делује као понављање општепознатих ствари. Неисцрпан је, изгледа, потенцијал људских реакција на свима знану истину да је човек смртан. Вишеструки су напори и Мијовића песника да, са својим лирским јунаком, угледа излаз у безизлазу. Сећајући се шта све камен значи у Мијовићевој поезији, о чему је већ било речи и у нашем рашчитавању његове књиге Нестаде светла, и, рецимо, својевремене песникове идеје из песме Крајински каменови да онај ко их гледа може одгонетати „има ли нас / јесмо ли ко смо и шта смо / били“ с правом можемо мислити да је и овде, у песми Сјај камена један од претпостављених излаза у безизлазу:
Ту чудну блискост тебе и камена
Које везују сваког божјег створа
Можда су давно у тебе унели
Дарујући те преци с Дурмитора.
Ко има у виду у које је снопове значења у својој поезији раније везивао камен и светлост (о чему је и у нашим текстовима већ било речи) неће бити изненађен што Мијовић одмах за Сјајем камена исклеше, попут споменика цикличном обнављању овоземаљске природе, Пролећни сонет са поентом у позиву песнику који је већ „одустао“ да га „буде“:
Твоје се речи снебивају
Да буду тајне ко мађије
Ништа не значе а да знају
О свему рећи другачије
А подстакнуте од биљака
Које су дуго семе биле
Тај рој светлосних опиљака
Твоје се речи пробудила
Као изданци осмелиле
У дан пролећни похрлиле
Грчевита борба за опстанак, борба за нити које човека повезују са овоземаљским животом, међутим, прети да исиса људску физичку снагу. Поглавље Дани дародавци закључује се зато ипак песмом с насловом Прекинуте нити. Према њеној поенти, човек се може надати да ће га од нестајања чувати једино сећање: „Повезуј сећањем прекинуте нити“, јер ту су „оне моћне нити / Којима и нестало бива повезано“.
30.
Постоји ли веза између тог сећања и онога о чему се пева у следећем поглављу чији је наслов Прожимање? У њему као да се проверавање претпоставке о обнављању нити које нас чувају од одласка у непостојање пре свега преко сећања — врши својеврсном рекапитулацијом искустава стечених из овоземаљског реалног живота — сагледаних нешто детаљније него у претходном поглављу. Почиње се од песме Прожимање која би се могла читати и као поетска конкретизација оне „свеопште спреге“ најављене у песми Дах и прах давнине, „тајне“ која се, како песник наглашава, открива тек „касније“ — „да је све у свему а као да није“. Било чиме да се човек бавио, његово дело настаје у њему, али и он сам живи у свом делу. И управо због тога:
Кад те не буде оно што се збива
Другога прожима а тебе призива
Уткане у влати, ките, снопове, крстине и стогове упечатљивих поетских истина, нижу се даље песме под насловима Пред сеобу, На раскрсници, Пред сеобу слике, Износе избацују преуређују, Трагови стопа на снегу, Пуста кућа (уобличена у циклус од девет хаикуа), Пред отпад–баром и С узице на улицу — све окренуте одлетању „пут погибељног и спасоносног бескраја“.
Ради јаснијег виђења композиционе кохерентности књиге Дах и прах, не би ваљало превидети чињеницу да је поглавље Прожимање уоквирено двема песмама (у форми хаикуа) чија садржина је повезана са паперјастим семенкама маслачка (маслачак је, иначе, у народној медицини цењен и као веома лековита биљка). Као што је познато, семе маслачка са стабљике разноси ветар, што често чине, у игри, и деца својим дахом. Поглавље Прожимање, наиме, почиње следећим стиховима (под насловом С ветром):
Семе маслачка
С твојом песмом о њему
Однесе ветар
Завршава се, пак, хаикуом Без твоје песме, следеће садржине:
Маслачак опет
Цвета а твоје песме
О њему нема
Да ли те песме нема због тога што већ уметника–песника нема јер је прешао у непостојање, због тога што та семенка није била добра, или зато што је, као песников дах, пала на тле (у прах) које је неплодно (маслачак, иначе, расте на влажном земљишту, на сувом се не може примити) или још лебди негде у ваздуху, па ће касније пасти? О значају ове Мијовићеве метафоре говори нам и слика белог паперјастог семена маслачка на светлом небоплавом фону са корица књиге Дах и прах. А одговор на претходно постављено питање ваљда ћемо наћи у следећем поглављу, пошто је оно и завршни део књиге.
31.
Под насловом Видовите речи, од 11 песама у овом поглављу 10 их је посвећено уметничком стварању, од тога и директно или посредно, с атрибуцијом: композитору Стевану Мокрањцу, фресци светих ратника из цркве у Доњој Каменици, песнику Змају, сликару Драгану Костићу и песнику Адаму Пуслојићу.
Мијовић је у овом поглављу, очито, желео релативно уопштени лик лирског јунака Песника наглашеније да приближи свом личном. Почиње песмом Мокрањчев наук, посвећеном српском композитору, рођеном у његовом завичају, чију успомену у Неготину потомци и о његовој стогодишњици обележавају фестивалским свечаностима. Представља га као уметника који је своје дело заснивао на давним и новим песмама свог народа. Затим следи песма посвећена светим ратницима који су се кроз таму векова, „збратимљени“, на фресци тимочко–крајинске цркве пробили до нашег „разбратничког“ доба, „да нас бране… од наших честих сагрешења“. После навођења ових светлих примера који показују како и чиме се враћа из „непостојања“ следе две упечатљиве песме у којима се конкретизују основне црте поетике уметничког стварања у вајарству и поезији, којим се обезбеђује постојање и у нестајању — Уносити и износити светлост и Звук и слика.
Пошто смо из ранијих Мијовићевих књига већ имали прилике да се упознамо са његовом концепцијом вајарског уметничког тражења и извлачења светлости из срчика камена и дрвета, овде ћемо на тренутак завирити у песму Звук и слика:
Зуј цвркут прхут лепет гугутање
Шум шушањ ћурлик зрика писка цика
Жубор и гргољ тресак прасак пљусак
Твој језик сав је од звука и слика
И ти разумеш и ти препознајеш
Птицу и кишу реку ветар и шаш
И слушаш песму свега око себе
И подражаваш да је свима даш
Али као и у претходним поглављима у другом делу поглавља Видовите речи почиње да избија на површину и оно што лежи још дубље у човековој души. Почиње, као у поглављу Дани дародавци, од годишњег временског циклуса. Тамо је, само, кренуло од Пролећног сонета а овде на том месту чека нас песма У јесење дане. У те дане, кад све што је раније сјало „посиви и струне“, „и све те напусти ко да те издало“ — свежина и сјај живота могу се видети тек у плодовима нанесеним на пијачне тезге, који су налик на „поеме у слободном стиху“, на „римоване дистихове“, на сонете, а гајбице с воћем и поврћем су као „свеже одштампане песничке књиге“. Зато је поента ове песме у „римованом дистиху“ са трагично полушаљивим саветом песнику који се брани од нестајања:
........... кад се вратиш у своју самоћу
Смишљај песме налик поврћу и воћу.
Формиран у окриљу српске традиције и културе, по свој прилици и у својеврсном дослуху са Ј. Ј. Змајем и његовом познатом песмом, Мијовић у свом сонету под насловом Песми хвала као да осећа потребу да објасни сопствену посвећеност поезији, додавши своју аргументацију која сада иде супротним смером од Змајеве — не с погледом споља ка души, већ из нутрине сопственог бића:
Песми хвала за светила и за светла
Што засветле из незнања и спознања
Да сам будеш светло њеног постојања
Међутим, управо сада почињу да се нижу једна за другом, већ поменуте у осврту на песму Из непостојања, три од укупно четири песме у књизи Дах и прах срочене као исказ у првом лицу. Њихови наслови су Пред губитак вида, Слике које су мене гледале и Утеха. Са темом човековог чула вида у контексту светлости и таме Мијовић се већ посебно бавио, као што знамо, у својој претходној књизи Нестаде светла. Али тамо је вид био угрожен вољом човека–насилника као репресија на друге људе. Ово је нешто потпуно друго. Овде је реч о песнику који губи вид „од бољке на оба ока“:
Све мање те видим свете осветљени
Већ по теби идем као да те нема
Одсад ћу у мраку ко сви изгубљени
Да додиром тражим светла изгубљена
............................................................…
Остаје ми само усуд луталице
Док ме посусталог не напушта снага
Да као и досад с видом насумице
Лутам од немила лутам до недрага
Као да се уплашио да не утоне у патетику или у какав јесењиновски „поводањ осећања“, разложни песник Мијовић следећу песму нагло „спушта“ у тзв. слободан и неримовани стих. И у њој нам прича: „У атељеу пријатеља сликара / Видим све око себе / Као у каквом сумраку и сивилу / Са зидова гледају у мене слике / И неколико мојих портрета / Које је сликар тек започео / Гледају у мене место ја у њих / Својим очима какве ја немам / Настале из чежње и призивања / Али ја видим само / Урамљене квадрате / Свог сумрака и своје таме / Ћутим као кривац пред сликама / Које мене радознало и сажаљиво / Гледају а ја не знам / Шта би ми и како рекле / Да бих то могао неком рећи“. Неће ли бити сувишна констатација да ни овако саопштена прича не делује ништа мање драматично и мање набијена истинском људском трагиком?!
Али као да се мало покајао, у песми Утеха Мијовић, изгледа, осећа потребу да се врати везаном стиху. Са посветом млађем сабрату Адаму Пуслојићу, песнику из Крајине, уобличава јампску деветерачку октаву са истом римом у свих осам стихова, у којој, полазећи од игре коју Пуслојић прави у наслову једне од својих књига (Падам ка небу), поентира „Адамовом утехом“ својом песничком сликом: „Да се свакаквом паду надам / А да са песмом увис падам“.
Али за поезију су потребне не обичне, већ „видовите речи“. Под насловом Видовите речи, вративши се опет на неримован слободни стих, као и на исказ у другом лицу једнине (чиме сопствену личност повлачи у други план), набрајајући их као сада записане само у свом памћењу, наводи заправо главне мотиве из своје сопствене поезије („Сјај снови сени светиљка / Плавет прашник полен / Пламен топлина празнина / Пљусак мећава белина / Давнина нигдина / Дозиви додири дар / Јавке одонуд дах / Ослушнути наслутити препознати / Протицање потуцање самовање / Река рука кућа бити“). Назива их „омиљеним речима“ које сада уместо песника „и гледају и виде“, да би то ново стање свог лирског јунака поетски овако дефинисао:
Све ове и све друге речи
Твога језика
И свака посебно
И преплићући се и повезујући
Видовите су као песме
Оне су гледајући и настале
И њима сад видиш
И оно што си видео када си видео
И оно што су други пре тебе видели
И оно што ће после тебе видети
Није ли ово завршетак процеса човековог нестајања (човек уопште — песник уопште — песник као конкретна личност — човеково животно дело: песникове „видовите речи“ свака посебно или у оваквом или онаквом преплету)? А нису ли те „видовите речи“ заправо некакви генетски кодови, својеврсни путокази (знакови крај пута), крајпуташи — из којих ће, када падну на одговарајуће тле, ницати нови маслачци? Све су то она питања која, како рече Марина Цветајева, уметник поставља и на њих одговара, којима непрекидно претиче себе тражећи одговоре и кад их нема. Код правих уметника та питања, и кад на први поглед неретко делују као наивна, па и бесмислена, представљају део озбиљних промишљања о природи и човеку којима се, само на други начин, бави и наука. У контексту онога што управо ишчитавамо из Из даха и праха, до чега је Мијовић долазио „методологијом уметности“, занимљиво је, рецимо, погледати како генетичар и један од водећих утемељивача синтетичке теорије еволуције Џ. Хаксли (која се, иначе, бави мутацијом и природном селекцијом гена и њиховим прегруписањем у генском коду током еволуције у живој природи и свим створењима) карактерише своју савремену науку: „Главни резултат еволуције било је појављивање човека. С настанком човека велика биолошка еволуција прераста у психосоцијалну. Теорија еволуције укључује се у ред наука које проучавају настанак и развој људског друштва. Она гради темељ за разумевање човекове природе и будућности.“
А ево како песник Томислав Мијовић у финалној песми чији је наслов Крајпуташи, после тврдњи са почетка књиге да „непостојеће / као и ми без њега без нас не постоји“, као и да је непостојеће „дах и прах давнине“ — види будућност људи у које и сам спада:
Доћи ће они који неће знати
Када нас неман времена прогута
Да смо и били нит се освртати
На завештајне знакове крај пута
А ми смо знали за њих долазеће
Видели увек себе у њима
И кроз животну радост и несреће
Спајали смо их са својим прецима
Будимо ипак за њих крајпуташи
Пред којим можда неће ни застати
Они су наши и кад нису наши
И знаће за нас и кад неће знати
Да ли је ова песма укомпонована у књигу иза Видовитих речи део оног већ помињаног Мијовићевог поетског „топло–хладно“ контрапункта? Можда јесте. Додуше, и „видовите речи“ су „филоване“ губљењем вида. А и Крајпуташи не би морали бити схваћени као констатација о потпуном нестајању. У поглављу Дани дародавци било је већ речи о сећању, које се, као што је потврђено и у овом завршном поглављу књиге, трајање непостојећег у постојећем преноси и „с колена на колено“. Можда ће, додуше, после дугог, дугог времена еволутивних промена човека и људског друштва та сећања и да ишчиле, али ко може са сигурношћу тврдити да се и тада у неком тренутку неко неће осврнути и приметити крајпуташе и оживети наше „видовите“ речи! Можда незлобиви песник управо то и очекује кад позива : „Будимо ипак њихови крајпуташи“.
Можда је то тако, а можда и није. Песник је записао оно што је и колико је желео. Даља тумачења, одговоре на евентуална питања која нам се намећу оставио је читаоцима
32.
Ово је извод из једног, по природи ствари, личног виђења и доживљаја Мијовићеве књиге. Њени други читаоци ће, несумњиво, много шта у њој, а можда и све, тумачити и доживљавати и другачије. Како ово, тако и та друга тумачења неће се увек подударати ни са оним шта је сам песник конкретно имао на уму кад је коју песму или књигу као целину смишљао. То, међутим, не мора значити да читаоци греше. Јер што је уметничко дело дубље, оно садржи и већи маневарски простор да га више људи различитих умних и емоционалних особина, искуства и уверења тумаче и доживљавају као себи блиско. Није мало примера да је стварна садржина књижевног дела далеко шира од онога на шта је био усмерен човек који га је написао. У том смислу, вероватно, упечатљив може бити и следећи пример из наше културне историје. Наиме, наш познати авангардни писац, преводилац и публициста Станислав Винавер у својој књизи Чардак ни на небу ни на земљи о Достојевском пише следеће: „…дело не припада приватноме писцу… Дело припада пре свега дубљој савести одговорнога ствараоца… А то је прави Достојевски — до кога нам је једино и стало.“ (Ст. Винавер, Коме припадају велики људи? — У: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 177–178)
А нама је стало до тога да побудимо пажњу читалаца и подстакнемо их да и сами крену кроз гргољ зрелих стихова, ухваћеног у коштац с „немани времена“, врсног српског песника Томислава Мијовића који, иначе, из свог тимочког засенка између Старе планине и Ртња, у Зајечару крај Ромулијане и не држи превише до ефемерне престоничке рекламе.
Датум последње измене: 2019-12-27 22:16:18