Иван А.Чарота

Белоруско-српски односи као научни проблем

Приступна беседа у Српској академији наука и уметности

Иван А. Чарота,
инострани члан САНУ,
Белоруски државни универзитет

Уважени господине Председниче САНУ, господо потпредседници и генерални секретаре, поштоване даме и господо, драге колеге…

Превелика ми је част што сам се удостојио чланства у САНУ и сада пред Вама држим ово предавање. Захваљујем члановима Академије који су моју кандидатуру на изборима подржали, а посебно писцима и филолозима академицима, с којима више година сарађујем.

Сада је моја обавеза да образложим тему овог предавања “Белоруско-српски односи као научни проблем” и да изложим своје гледиште.

Али дозволите да пре тога објасним какви смо ми, Белоруси и да посведочим да смо браћа.

Белоруса има приближно 10 милиона (слично као Срба и Црногораца), а ван граница Белорусије живи око 2 милиона Белоруса, у расејању преко 2 милиона, а и број становника наше престонице, коју су непријатељи рушили до темеља, сада се ближи цифри од 2 милиона, опет слично Београду.

Такође би се могло рећи (како је то Јован Цвијић за Србе рекао) да смо саградили кућу насред друма.

Исток смо Западу, а Запад Истоку.

Такође тежимо да будемо изнад Запада и Истока.

Али још увек углавном остајемо своји на своме.

Наш историјски пут је такође голготски: крштени у Православљу, искусили смо најсуровија гоњења вере предака, подвргавајући се веома суровом унијаћењу, тако да је у другој половини XVIII века у ретко којем белоруском граду био сачуван православни храм; у Првом светском рату изгубили смо сваког четвртог сународника, а у Другом – сваког трећег (симболи трагедије су белоруско село Хатињ, слично српским Шумарицама); велики делови наших етничких територија налазе се сада у оквиру граница суседних држава ( Пољске, Литве, Велике Русије…)

Исто су тако искрено Белоруси веровали у братство и јединство. Мада смо много пута видели да Словен Словена секиром сече. Ипак још увек верујемо да Само слога Словенство (па и цео свет) спасава.

Исту мудрост носе наши народи у пословицама: белоруски “Аблiжы мяне кали мне горка, а калi соладка, то я i сам абліжуся” са смислом који српски се изражава овако: „Пожали ме док сам жив...”

Али, упркос оваквим искушењима, желимо да сачувамо осећај за правду и саосећање са жртвама неправде. И управо такав однос према правди нас обавезује да памтимо: ми смо свој етнички и вероисповедни идентитет оживели захваљујући помоћи Русије, која је у одлучујућим тренуцима ипак схватала да смо истородна и истоверна браћа.

И тако постојимо. Са таквим историјским искуством доживљавамо све што се дешава нама и другима, близу и далеко. Све то је, разуме се, проблем за објективно проучавање.

Белоруси, очигледно, нису непосредни суседи Срба. Међутим, хтео бих да повучем додатно још једну паралелу и да означим – на основу специфичног историјског развоја и верске поделе – још уочљивије сличности између Срба РС и РСК и староседелаца Западне Белорусије. А управо тој заједници припадам ја.

Рођен сам на тромеђи Белорусија/ Украјина/Пољска, у селу, које удаљено од Варшаве 240, од Минска 312, од Кијева 550, а од Москве 1055 километара. Моји преци, овдашњи староседеоци, доспели су негде средином ХVI века под пољску власт и живели у условима угњетавања до краја ХVIII столећа, када су белоруске етничке територије биле припојене Руској империји. Последице такве прошлости испољавале се дуго, а, опет, ХХ век није био повољнији: окупација - прво немачка, а затим пољска, па према условима Ришког мировног уговора 1921. године западни део Белорусије анексиран је и опет враћен Пољској; у септембру 1939. ово подручје заузимају “први Совјети”; али ускоро после тога, у јуну 1941. долазе немачки окупатори; у јулу 1944. опет стижу “Совјети”, сада већ “други”… И тако мој деда за непуне три деценије (1917-1945), остајући се у свом селу на свом поседу, био је поданик 7 држава. Његов и мој родни крај коначно се нашао у саставу Белоруске Совјетске Републике, док је суседну Белостокску област Стаљин у буквалном смислу поклонио Пољској Народној Републици…

Наравно, све то је битно утицало на свест народа, као и на стање његовог духовно-културног простора. Рецимо, у међуратном периоду Пољска је имала око 2,5 милиона држављана православне вере; а данас у Пољској православаца нема више од 250 хиљада. Са друге стране, у Републици Белорусији од 1950-х до краја 1980-х година званичан број католика био jе негде испод 7% од броја целокупног становништва; а пре неколико година у штампи се појавила бројка 20%.

Није без значаја ни то што од средине ХІХ века до наших дана не престају покушаји да се спроведе ревизија опредељења Белоруса за ћирилицу на корист латинице… И тако, некако, постојимо…

А да упоредимо све то са историјом Велике Русије, која није знала, а ни сада не зна за такве колизије. Очевидно је да су разлике веома битне. И ту је такође научни проблем.

Заправо политичка и културна историја мог завичаја не може да се разматра као сасвим типична за целу Белорусију, али она је заједничка скоро за трећину становништва садашње белоруске државе. А то значи да моја визија није сасвим лична, субјективна, и да данас не носим само jа све то у генетском памћењу.

Враћајући се конкретно питању, које предодредило нашу тему, никако не смем заобићи ту околност да “Исток” и “Запад” Белоруси виде у координатама које су другачије него код Срба: „Запад” је за њих углавном Пољска, разуме се уз Немачку, Шведску и т.д. , а „Исток” је Србија, Југославија, Балкан... и такође Русија. А све поменуто предодређује општи став Белоруса (колективно свесни и несвесни) према Истоку и Западу. Белоруси, посебно православци (који нису дали веру за вечеру), пак доследно диференцирају “православни Исток” (наш!) и “католички Запад” (туђи!), већ због тога што у очима западних цивилизатора православни Белоруси су “источњаци”, “полуазијати”, “шизматици”.

Међутим, у последње време запажа се опасна тенденција дерусификације самосвести данашњих Белоруса у корист европеизације. И ваш понизни слуга отворено говори о томе не само као о научном проблему, него и као егзистенцијалном проблему.1

Aли да задржимо пажњу на белоруско-српским односима, на суштини наше узајамности.

Шта ми Белоруси и Срби у целини знамо једни о другима? Скоро ништа или сасвим мало. Скоро све оцењујемо уопштено: за многе Белорусе ви сте “югославы” (не разликовани од Хрвата, Словенаца, Босанаца-муслимана); а за многе Србе сви смо Руси, а ако се прави диференцијација, онда се становништво Западне Белорусије сматра Пољацима. По мени, није опасна грешка ако се белоруска историја разматра заједно са историјом Русије, мада нисмо имали заједничку прошлост прошлост, као што сам на конкретном примеру горе објаснио. Ипак с Русима смо браћа истоверна и једнокрвна. Другачије је пак с Пољском, која је увек култивисала своју верску и језичку особеност, разлике у традицијама и историјским задацима… Узгред да поменем, многи пољски политичари и сада теже да присвоје онај део Белорусије који у међуратни период био у њеном саставу, тј. мој родни крај… Мада то није чисто научни проблем.

Прешла ми је у навику, а можда је постала и моја “професионална деформација”, потреба да доказујем како у оквиру јужнословенско-источнословенских српско-белоруске везе никако не спадају у оно што Срби називају “чудо невиђено”. Једноставно, те везе су још неистражене. По правилу се спомињу чињенице везане за Велику Русију као великоруске или за Пољску, као пољске. А посебно белоруским аспектом се скоро нико још није озбиљно бавио. Ни сам се не могу баш похвалити. Сакупио сам корпус чињеница, чије је осветљавање тек ствар будућности. Али, и оне, у овој припремној систематизацији, омогућују да се понешто види. Тешко је засад говорити о непрекидним, активним узајамним утицајима, иако се уочавају одређене законитости које се, такође, не могу занемарити.

За протобелорусе Срби су, као и Бугари, током средњег века били посредници и проповедници православља, који су ближе повезани са Византијом. Било је и духовних контаката у дословном значењу те речи. Управо због тога су на нашем подручју била у оптицају дела Климента Охридског и Пахомија Логотета Србина. Из истог разлога композиција храма у Бељчицком манастиру у пределу Полоцка подсећа на јужнословенску црквену архитектуру, српска традиција се запажа у опреми Лавришевског јеванђеља, открива се утицај српског фреско-сликарства на зидовима цркава у Полоцку и Супрасљу. Ето зашто су се међу јерарсима православне цркве код нас нашли Кипријан и Григорије Цамблак, игуман Дечански (кога су код нас још звали Семивлах)...

Између осталог, и знатно касније, игуман Воскресенског мушког манастира у Шкловштини био је неки Доситеј Силинић (судећи по имену и презимену, Србин). У том истом узрочно-последичном низу је и појава српског житија литавских мученика”, тј. “Сказанија о мученицима из Вилнуса Иоану, Антонију и Јевстатију”, које је написано вероватно у Светој Гори, али је познато најпре у вилнуској и београдској редакцији. Сталне везе са Светом Гором имао је манастир Супрасљ (који се налази поред Белостока, касније поклоњеног Пољској). У српски Хиландар доспела је књига “Лествица”, коју је преписао супрасљским монах Арсеније, а из Свете Горе у Супрасљ била је донета “Повест о разарању Атоса латиномудрствујушчими 1276 године и о успостављању Ксиропотамске обитељи одлуком императора Андроника”. Паралелно са религиозном, ширила се поступно и световна литература, опет српским посредовањем, у многим случајевима преко српских редакција рукописа – “Александрида”, “Тристан”, “Бова Краљевић”, “Историја о Атили, краљу угарском”, “Тројанска историја”...

Није пасивна била ни друга страна. У српским преписима позната су дела Кирила Туровског (ХІІ век), његова Прича о белорисцу човеку” ушла је у српски зборник попа Драгоља (ХІІІ - ХIV в.); дијак Игнатиј Смољанин, који је пратио митрополита Пимена у Цариград, а касније је живео на Атосу, описао је своје “Хожденије” и у њему је – по свежим траговима – дао детаљан опис Косовске битке са приметним саосећањем према трагедији братског православног народа; литавски (белоруски) кнез Иван Андрејевич Полубенски (друга половина XVI в.) слао је Хиландарском манастиру на Свету Гору књиге на дар; граматика Мелетија Смотрицког (ХVII в.) ушла је у употребу код православних јужних Словена и постала је узор) за сличне радове…

Разумем да САНУ није место за промовисање псеудосензација и знам да све треба солидно проверити. Ипак слободан сам да изнесем овде информацију која може знатно обогатити устаљени погледи на фактолошку основу српско-белоруских веза. Ми доста знамо о сеоби Срба у Русију ХVIII века, о постојању Нове Сербије, Славено-Сербије. Међутим, до сада широј јавности, чак и научној, није познато да су се још у ХVI веку Срби селили на белоруске земље. Ево веома занимљивих и веродостоjних података: “Када у ХVІ веку Турци освојили Балкан, много народа отуда дошло у избеглиштво на север Европе. Неки Срби дошли су на Пољесје, где су у Кобринској и у Пинској кнежевини основали села, као Опољ, Љадовичи, Брашевичи, Субот и Торокањ. До данас људи говоре тамо језик, сличан српском.

Неки су пошли за Брест и основали село, које добило назив по имену оснивача Милејка (Милетија). Тако сведочи традиција”.2 А да наставимо цитирање и конкретизирамо, о чему се ради у “милејковом” случају: “Под власт милејчицког двора спадали су два војтовства: Собјатинско (војт Осташ Смољуга) и Пужичко (војт Гордеј Милошевич”.3 Даље у цитираном горе тексту наводе се презимена млинара – већином изразито српска: “Јарош Коцевић, Хан Дашковић, Трофим Гусар, Иван Радковић, Иван Олексић, Љец Нос, Олисеј, Корнило и Ефрем Пишевићи, Стец и Михно Курчевићи, Иван Чибка, Пац, Љец Носовић, Осиповић, Климковићи, Осташ Јуцевић, Иван Мартиновић, Иван Крупић, Љашко Вересковић”.4

А опет је веома битно за нас да су се Срби избеглице чврсто држали Православља: “Колико је чврсто било милејчичко православље сведочи чињеница, да је свештеник цркве свете Варваре протопоп Леонтије 1596. године учествовао у Брестском антиунијатском сабору и потписао се против уније”.5

У науци није добила заслужену пажњу ни чињеница да су Срби одиграли значајну улогу у историји посебних белоруских градова, такође од ХV до ХVI века. На пример, града Глубокоје, које сада припада рејонском центру Витебске области: “Први пут Глубокоје се спомиње у Литванској метрици 1514. године као господски посед, центар истоименог имања племићке породице Зеновића […] Власници једног дела Глубоког били су Зеновићи, чији преци су се преселили у Литву за време Јагајла и водили порекло од српских кнежева. Ово потврђује пољски историчар Б. Папроцки у својој књизи “Грбови витештва пољског” (1584). Српског витеза Зеновића, који пребегао у Пољску из Молдавије за време навале Монгола 1395 г. и учинио Пољској велике услуге, краљ пољски Јагајло наградио је земљама између Припета и Десне, и ова права потом је потврдио велики кнез Велике Кнежевине Литавске Витовт. Заправо, постоји мишљење, да је тачка одбројавања историје града 1414. година, када је Зеновић Братошић (наследник српских кнежева) добио од великог кнеза Велике Кнежевине Литавске Витовта дозволу на владање очинским имањима, међу којима било и Глубоко. У току ХVI века јужно-западни део Глубоког био је у поседовању Зеновича”.6

На жалост оно што се тиче Белорусије још увек остаје без пажње истраживача-историчара и у тим случајевима, када питање у целом већ разрађено. Например, Емануил Козачински (у монаштву – Михаил), по повратку из Сремских Карловаца, био намесник Кијевске митрополије у белоруско-литавским земљама, од 1748. г. – архимандрит манастира у Слуцку, граду у данашњој Минској области, где је 1755. године умро и сахрањен. А белоруски период није у потребној мери осветљен.7

Или, ако пођемо са друге стране, Херцеговац Јован Пичета, који је у Одеси стекао богословско образовање, касније је постао ректор Витебске богословије, а његов син, Владимир Пичета, познати је историчар Белорусије, први ректор Белоруског државног универзитета.8

Веома занимљив период српско-белоруских веза пада у време кад су вршене поделе Пољске и белоруска подручја, присаједињена Руској империји, дељена као награда или као поклони онима који су се истакли у служењу руским царевима. Конкретно – генерал-мајору Симеону Пишчевићу и генерал-ађутанту Симеону Зорићу, обојици у Могиљевској губернији, а Зорићу још и у Лифландији. Од значаја је што је периферија имала у извесном смислу предности, пре свега у погледу слободе, за оне који су хтели да је користе, мада су се нашли далеко, као у неком изгнанству.

Белоруски период Симеона Зорића вапи за пером великог романсијера. Тај, у сваком погледу, изузетан човек (без обзира на то како ће бити оцењена његова конкретна дела) забачено местанце Шклов претворио је у запажени центар културног живота на подручју целокупне империје. Формирао је у њему кадетски корпус, основао позориште, познато чак и ван граница државе. Дакле, створио је, како су говорили савременици, “престоницу раскоши и забаве”, у коју су радо долазили људи са свих страна света. И то, не само ради забаве, и не само авантуристи, како неки мисле. Тамо је радио неки Лазић, око пола године тамо је боравио Доситеј Обрадовић, дајући часове и пишући свој животопис и, што jе главно, чекајући на обећано оснивање словенске штампарије. Зорићеву школу похађао је Вук Радоњић, који касније постао црногорски гувернер. Шклов је посећивао архимандрит Герасим Зелић и оставио тамо Зорићу за школовање свог синовца. Према неким подацима, гости су му били владика Петар I Његош, Јован Рајић, Емануил Јанковић, Симеон Пишчевић, Сава Текелија и други знаменити Срби. У исто време код Зорића су дуго живела браћа Зановићи, познати пустолови...

Додирнуо бих бар узгред и овакав аспекат: изузетно значајну улогу у школовању Срба-теолога имала је Кијевска Духовна Академија, а њен редовни професор Белорус Владимир Завитневич нарочито пажљиво се односио према студентима из Србије и Црне Горе, међу којима били су Милан Петровић, Никола Лалић, Душан Поповић, Д. Курунђа.9

Посебно место у белоруско-српским везама заузима (опште)руска емиграција ХХ века, у чијем саставу биле су познате личности родом из Белорусије, које су директно повезане са белорусистиком у њеним основама и са белоруском културом новог доба. На пример, Александар Погодин, Александар Соловјoв, Евгеније Љацки, Гаврила Царик, Михал Запољски.

А сада је право време да кажем бар неколико речи о посебности Белоруса. У историји Белорусије посебно место припада женама. Тај феномен је посебно интересантан. Шта је у питању?

Прво: Света покровитељица наше земље је Преподобна мати наша игуманија XII века Јефросинија Полоцка, прва жена коју је канонизовала Руска Православна Црква, а сачувано је више од 100 преписа житија свете Јефросиније.

Друго: прва жена-монахиња на источнословенским земљама, пострижена око 990. године, јесте Анастасија (Рогнеда), полоцка кнегињица, мајка кнежева Изјаслава и Јарослава Мудрог, супруга кнеза Владимира Крститеља, после развода од којег се замонашила и засновала манастир у граду Изјаслављу (близу Минска).

Треће: у сабору белоруских светих веома значајно место заузимају жене-светице – изгледа, више него код других народа. То су праведна кнегиња Софија Слуцка, праведна девица Јулианија Олшанска, преподобна Харитина кнегињица Литавска… И није случајно што је пре неколико година Синод РПЦ канонизовао блажену Валентину Минску, нашу савременицу.

Разуме се, за оцену било које појаве увек је занимљив поглед са стране. И већ само због тога што, без обзира на проницљивост и тачност закључака, на овај или онај начин представља карактеристику „у компарацији”. То посебан значај има у етнокултуролошком и етнокарактеролошким приступу.

У реакцијама странаца може се чути да су Белоруси срдачни, гостопримљиви и дарежљиви. Шта да кажемо – и без неког спољашњег бљеска, наша земља је дарежљива и гости је, од памтивека, никад нису заобилазили, уверени (с правом) да ће у њој добити коначиште, хлеб и со, и све остало што је Бог дао њиховим домаћинима. Они који су у белоруској средини остали дуже, истичу још трудољубивост, скромност и непретенциозност белоруског народа. То такође није неосновано – све што је имао и што има Белорус је стицао упорним и праведним радом, искључиво својим, не посежући за туђим добром. Људи „са стране” као националне одлике Белоруса наводе обзирност, попустљивост и мирољубивост. И у томе има истине, која је потпуно схватљива: подневши ударе многих страних сила – нису заборављени налети Татара и Монгола, крсташа, Наполеонових, Хитлерових армија – много пута осетивши ужасе и најтеже последице ратова чак кад су из њих излазили и као победници, Белоруси су у највећој могућој мери схватили вредност мира, слоге, и, на крају крајева, трпељивости.

Карактеристично је да Белорус никад не оспорава право других народа да буду или да важе за богатије, дарежљивије и истакнутије народе у свему. Додуше, ово је већ виђење до кога се не долази потпуно са стране. Али да би се довело у фокус, чини нам се не само занимљиво, већ и умесно да се погледа кроз призму поезије.

Разуме се, опасно је доводити у директну и недвосмислену везу свет песничких слика писаца и неке сумарне карактеристике народа. Због тога ћемо одмах напоменути: не претендујемо на то да се опаске које овде износимо имају статус апсолутне истине, иако оне нису спонтани производ „разигране мисли”, већ проистичу из посматрања и размишљања које има смисла изложити макар и ради провере погледом „са стране”.

Поуздан и потпун индекс мотива усмене и писане белоруске поезије засад, на жалост, немамо. Као што немамо ни темељниих истраживања те врсте. Међутим, и без статистичких доказа могуће је издвојити известан скуп симбола, песничких слика и метафоричких знакова који се из поколења у поколење преносе чак и несвесно, те се такође уграђују у уметност речи – краће речено, оно што, без обзира на различите заокрете историје и историографије, на тенденције културе и културологије, ипак није нестало, па већ због тога може с правом бити окарактерисано као „исконска суштина” (В. Дубовка).

Имајући на уму да је необухватно немогуће обухватити, почећемо од најобичнијег, од онога што се стално среће, али што у перцепцији није обавезно једнако – од света природе.

У песничкој пројекцији код Белоруса посебно место заузимају песничке слике из семантичког низа: „балота, багна, дрыгва...”, тј. мочвара, бара, глиб. Подсетимо се да је више од свих птица највише поетизована рода – „бусел” , а од дрвећа врба – „вярба”. То се може илустровати примерима из хрестоматија чак и насловима песама. Истина, вредносни смисао песничке слике мочваре није толико једнозначан као у случају роде и врбе. У данашњој свести мочвара има претежно негативну конотацију. Међутим, нама се чини важним њено суштински првобитно значење: мочвара нити је копно и нити глиб, већ још нераздвојена земља и вода, другим речима – праматерија од које је створен свет. Створен онако како из мочваре истичу извори, потоци, реке, настају језера, исушена острва се спајају и претварају се у плодне парцеле копна (разуме се, ако све протиче без диктата „цара природе”, чије несхватљиво мешање претвара мочваре у пустиње).

И уз свест о релативности свих верзија порекла старих етнонима, не треба заборавити да су једно од племена од којих је настала белоруска националност били „дреговичи/ дрыгавічы”, које је живело управо у низији, на мочварном терену (дрыгва – мочвара, глиб), тј. у данашњем Полесју, које ј овде већ било поменуто. А непроходне (за туђинце) мочваре увек су, све до последњег рата, биле прибежиште у коме се тражило спасење. Исто као и у непроходним вековним шумама – честарима.

У наставку набрајања мотива по учесталости и значају може се рећи да је од појавних облика водене стихије највише опевана „крыніца” – извор, од изгледа обрадивог земљишта „рунь” – младо, зелено жито, из света растиња до нивоа симболике подигнути су цвет „васілёк” – различак и жбун „шыпшына” – глог. Небо се, по свој прилици, чешће представља као звездано, а не осунчано, при чему се приметно посвећује пажња звездама падалицама (знічкам) и младом месецу, младини (маладзіку), такође вишезначном симболу.

При представљању кретања у простору у систему песничких слика белоруске поезије карактеристична је појава распућа (ростані), док се у слици протока времена посебно фиксира одсечак пред настанак нечега, уочи нечега – „пярэдадзень”.

Истаћи ћемо, такође, да у белоруској усменој и писаној уметничкој поезији ниједан празник није привукао толико пажње и није добио толико разноврсну семантичку конкретизацију као Купала (Ивањдан) – дан солстиција, почетак новог циклуса; у ритуалним радњама о празнику спајене су стихије ватре (ломаче) и воде (купања у води, клизања по росној трави), тражи се „цвет среће” на папрати која никада не цвета, обавезно у поноћ, уз неизоставну борбу с нечистим силама.

Ако се још уочи да се међу народним музичким инструментима чешће од осталих помиње онај невеселог имена „жалейка”, да симболика беле боје није оказионална, има је и у колору оне исте роде под сенком чијих крила се налази рођена земља, као што је основна у националној застави и старом грбу који је, узгред речено, назван „пагоня” (потера) пошто је на њему представљен коњаник са копљем спремним за избачај у наглашеној хоризонтали... из свега наведеног могла би, вероватно, да се склопи представа о доминантама у систему белоруске „националне поетске слике света” (Г. Гачев).

Разуме се, то не треба апсолутизовати. У белоруској поезији има и песничких слика које као да успостављају равносежу са овим на које смо указали. На пример, у пејзажу – „курган”, међу птицама „жаўранак” (шева), на небу – „поўня” (пун месец, уштап), међу дрвећем „груша-дзічка” (дивља крушка), а међу музичким инструментима „ цымбалы”... Али ово не оповргава наше опаске, већ, напротив, представља основу на којој се оне могу даље развити и прецизирати.

О свему томе и моја маленкост размишља и даље ће размишљати.

Али време је да резимирам оно што сам успео да кажем. Главно је у то да проучавање белоруско-српских веза неизбежно доноси осећање заједништва, сродства. Зато ја се изјашњавам као Бело-Србин и често говорим о бело-српству… Наравно, има у томе нешто од добре старе романтике, а нешто и од шале. Међутим, испада да ја подсвесно развијам заборављене погледе истакнутог руског етнографа, картографа и публицисте друге половине ХIХ века Александра Фјодоровича Ритиха, који употребљавао овог реда појмови сасвим озбиљно. Ритих сматрао да наша заједничка историја проузрокована jе Аварима: “Овај дивљи народ татарско-турски народ утврдивши се у Далмацији, Босни и Старој Србији тукао је Цариград читаве векове. Подређени њему овдашњи Словени трпели су не мање, све док нису дошли на крају крајева њима у помоћ из Бело-Србије (Белорусије) садашњи Срби. Населивши се од 641 године и обрачунавши се са Аварима, они су подржали већ пропадајући словенски елеменат у северозападном делу Балканског полуострва”.10 И о садашњим Белорусима Ритих једнозначно тврди: “Овај словенски огранак у преисторијска времена jе усмерио своје становништво далеко на запад, а у VII веку оно је прешло преко Карпата, препливало Дунав, и њему дугује својим постојањем српска нација”.11

А када створена Московска велика кнежевина, тада је белоруски элеменат кренуо на север по Северној Двини и Волги, а при насељавању степске зоне допринео је много њеном учвршћењу. То становништво, које се одржало сада у Белорусији, није велико, али зато оно је прошло кроз све недаће живота људског, и чврсто је као гвожђе, и са том вољом и свешћу прокрчило себи далеко пут, мешајући се са другим словенским наречјима и везујући своју националност не за то место, које засељено по изнуђености, већ за општу идеју словенства, за идеју препорода и преображења, чему оно и доприносило је, издвајајући из себе најбоље снаге за све стране”.12 И поред тога што А. Ф. Ритих своју концепцију Бело-Србије доследно спроводи и користи више пута,13 његов став сада није лако прихватити. Много га је лакше одбацити као необразложен. Али битно је да бар код Белоруса-славенољуба он изазива лепо осећање.

А ја бих веома желео да слична осећања имају што више Белоруса, и Срба такође. Пре свега моји студенти и, наравно, моји синови и унуци.

Много хвала на пажњи.

Напомене

1На пример: Чарота И.А. Дерусификация как деформация самосознания белорусов // Социология (Минск). 2015. № 1. С. 69-81; Чарота И.А. Реальное против идеального: перспективы союза Беларуси и Россией // Наш современник (Москва). 2015. № 6. С. 244 – 257; Чарота И. Реалност, која спречава идеално: Дерусификација самосвести Белоруса и перспективе савеза Белорусије и Русије // Где ти је држава, Каине? : будућност словенских држава / приредио З.Милошевић. – Шабац: Центар академске речи, 2015. С. 210-233.

2 Фіонік Дорофіеј. Міеста в гісторыјі і кул’туры пудл’ашскіх біелорусув. – Студзіводы: Музіеј малејі бат’кувшчыны, 2013. С. 87.

3 Исто. С.88.

4 Исто.

5 Исто.

6 Бунто І.У., Кур'яновіч А.П., Тарыкаў А.А. Старонкі мінулага // Глыбоччына: ад старажытнасці да сучаснасці. – Мінск: Бел. Энцыклапедыя, 2009. С. 54.

7 Видети: Чарота И.А. Духовный наследник святой праведной Софии Слуцкой – архимандрит Слуцкого Свято-Троицкого монастыря Михаил (Козачинский) // Верныя веры бацькоў. – Мінск: Прыход Свята-Петра-Паўлаўскага сабора, 2013. С. 103–118.

8 Видети: Чарота І. Рэктар, бацька рэктара // Літаратура і мастацтва. 9.10.2009. С. 15.

9 Видети: Киселев В.Н. Исследователь внимательный и трудолюбивый. О жизни и деятельности историка и богослова, профессора В.З.Завитневича. М.: Издатель В.П.Ильин, 2007. С.41, 50, 55, 59.

10 Риттих А.Ф. Славянский мир.– Москва: Институт русской цивилизации, 2013. С. 25.

11 Исто. С. 47.

12 Исто.

13 Исто. Сс. 70, 97, 149, 150, 153, 297, 369, 462/3.

Белешка о аутору

Иван Алексејевич Чарота (16.09. 1952, село Лишчики, Брестска област) је истакнути белоруски слависта, професор и шеф Катедре за словенске књижевности Белоруског државног универзитета у Минску, инострани члан САНУ, академик Међународне словенске академије наука, просвете, уметности и културе. Члан је Савеза писаца Белорусије, Русије и Републике Српске. Од 1985. председник је бироа секције за књижевни превод и књижевне везе СП Белорусије. Секретар је Библијске комисије Белоруског Егзархата Руске православне цркве, која се бави превођењем Светог писма и богослужбених текстова на белоруски језик. Дугогодишњи је председник удружења „Белорусија – Србија”.

У свом научном раду бави се словенским књижевностима и културом, међусловенским везама, историјом православља и књижевним превођењем. Објавио је преко 500 научних и књижевно-критичких радова. Главни радови су му: Стваралаштво М. Шолохова и књижевни процес Југославије (1986), Белоруска совјетска књижевност у иностранству (1988); Тражење исконске суштине (1995), Белоруска књижевност ХХ века и процеси националне самосвести (1998), Српска Православна Црква (1998), Уметнички превод на белоруски језик. Основи теорије и практична упутства (1997); Jугoслoвeнскe књижевности и културе (1999); Косовска битка траје (2000); Белоруски језик и Црква (2000), Теорија и пракса књижевног превода (2011).

Аутор је потпуне библиографије белоруско-југословенских књижевних веза.

Превео је на белоруски језик око 1000 текстова српских писаца, међу њима преко 60 књига (дела књижевника И. Андрића, Б. Нушића, Д. Максимовић, Б. Ћопића, Д. Ћосића, Д. Михајловића, Г. Олујић, С. Гавриловића, Н. Витошевић Ћеклић, Љ. Хабјановић Ђуровић, црквених аутора Јустина Поповића, Николаја Велимировића, Патријарха Павла, митрополита Амфилохија, старца Тадеja и др.). У коауторству с М. Ђерковићем сачинио је избор и објавио антологију Српска поезија (Минск, 1989). Преводи и с белоруског на српски. Објавио је своје преводе на српски језик у сопственом избору Лирика источних Словена (2000).

Аутор је избора, писац предговора и бележака првог српског преводног издања Антологије белоруске поезије, објављеног 1993. године у СКЗ (Друго издање 2012), а такође Антологије белоруске поезије “Испод крила роде” (2014).

За потребе наставе на белоруској универзитетској србистици приредио је приручнике Српска књижевност. Антологија текстова. Књ. I–V (2002–2007), Историја српске књижевности. Практикум (2006). Сачинио је, уредио и преводио Југословенске бајке (1999) и Немушти језик: Српске народне бајке (2007), Ни на небу, ни на земљи. Бајке словенских народа (2013), а такође зборнике Народ српски: његови обреди и обичаји, светковине и светиње (2006, 2009, 2012).

У Минску је објавио три своје антологије – белоруске хришћанске поезије (2001), белоруске хришћанске прозе (2002) и руске духовне поезије (2003, 2-го изд. 2005, 2010).

Добитник међународне награде Константин Острожски (Пољска, 1999), националне награде Белорусије “За духовни препород” (2003), награде за најбољу преводну белоруску књигу 2008 године (Српске народне бајке), Међународне награде Ф. М. Достојевски (2007), Светске православне награде Богородица Тројеручица (Србија-САД, 2011), Међународне награде Раде Драинац (Србија, 2014), Међународне награде Браћа Карић (Србија, 2014) и др.; носилац је Златне значке Културно-просветног друштва Србије (2008); одликован орденом Преподобног Сергија Радоњешког III степена (2002) и орденом Светог Саве III степена (2004), орденом св. Кирила Туровског II степена, медаљом “За заслуге” (Србија, 2014), медаљом Александар Пушкин (Русија, 2015).

На Растку објављено: 2020-01-27
Датум последње измене: 2020-01-28 00:04:26
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује