Први штампар Источних Словена – Франциск Скарина

На просторима Србије, када се изучава порекло штампања књига, обавезно се помиње проналазак Јохана Гутенберга – техника штампања покретним словима. Нажалост, врло ретко се каже нешто о првим штампарским корацима код наше источно-словенске браће, који нимало нису заостајала за развијеним делом Европе.

Као први белоруски и први штампар код Источних Словена познат је Франциск Скарина (рођен око 1490. у белоруском древном граду Полацку, а умро око 1551. године у Прагу). Био је просветитељ, писац, предузетник, а по занимању – доктор медицинских наука. Превео је и стао као издавач иза Библије на црквено-словенском језику.

Франциск Скарина је рођен у трговачкој породици у Полацку, који је тада припадао Великој Кнежевини Литванској. Сматра се да је ту почео са школовањем. Године 1504. уписао је Краковску академију и успешно је завршио. На Падуанском универзитету 1512. године, Скарина добија звање доктора медицине. Преселивши се у Праг, издаје прву белоруску штампану књигу - 6. августа 1517. године – „Псалтир“.

Око 1520. године Скарина се сели у град Виљну (Велика Кнежевина Литванска). Око 1522. године штампа „Малу путничку књижицу“ (која се састојала из 21 дела – „Псалтира“, „Часословца“, али и акафиста и канона посвећених разним свецима.)

У књигама које је издавао и штампао, Скарина је давао и своје предговоре и поговоре. Његове књиге су садржале и врло лепе илуминације. Сачувани су и поетски радови Франциска Скарине, па се каже да је он имао улогу у развијању белоруске књижевности.

Није познато да ли је Франциск Скарина био католик или православац. Поуздано знамо да му се отац звао Лука. Франциск Скарина је склопио брак са Маргаритом и имали су сина Симеона.

Скарина умире око 1551. године. Место где је сахрањен – није познато. Данас високе државне награде носе његово име, као и Хомељски универзитет, Национална библиотека Белорусије и невладино грађанско удружење „Друштво белоруског језика имена Франциска Скарине“ и друге организације и објекти. У част Франциска Скарине подигнути су и споменици у Полацку, Лиди, Каљининграду, Прагу и Минску.

Једна песма Франциска Скарине

*

По природе своей
звери, бродящие в пустынях,
знают свои норы;
птицы, летающие по воздуху,
знают гнезда свои;
рыбы, плавающие по морю и в реках,
помнят истоки свои;
пчелы и им подобные, обороняющие ульи свои,
не забывают их;
так и люди
помнят те места, где появились на свет и
где были вскормлены, и питают
к ним великую привязанность.

*

По природи својој
Звери, које лутају по пустињама,
Знају своје јазбине;
Птице, које лете по ваздуху,
Знају гнезда своја;
Рибе, које пливају у морима и рекама,
Памте изворе своје;
Пчеле и њима слични, који бране кошнице своје,
Не заборављају их;
Тако и људи
Памте та места, где су се појавили на свету и
Где су одрасли, и осећају
К њима велику повезаност.

Превела са белоруског Дајана Лазаревић