Деана Саиловић и Тамара Лујак

Деана Саиловић: Сатиру не само да пишем него је и живим

Деана Саиловић написала је три књиге афоризама „Принцеза на зрну разума“ (2013), „Електронска исповедаоница“ (2014) и „Који сам ја мени идиот“ (2017). Приредила је први зборник женског афоризма, „Жена и афоризам“ (2016), у којем су заступљене ауторке из региона, и темпоралну антологију „Женско писмо“ (2018). Члан је „Удружења књижевника Србије“, „Друштва књижевника Војводине“, „Београдског афористичарског круга“, уредница сатиричне рубрике портала за културу „Показивач“. Борећи се за, како сама назива своје колегинице, афористичарке, „принцезе духа“, не зна да се тиме уписала у ред краљица, у којем већ поносито стоје, Весна Денчић („Етна“, „Смех до бола 1 и 2“), Јасмина Буква („Ко је ко у афоризму“, 2015), Васка Јукић Марјановић („Антологија афоризама за децу“, 1987) и она, прва, изистинска – Наталија Обреновић... Поклонимо се, те почнимо:

Када си и како почела да се бавиш писањем?

ДС: Кад сам била млађа, више сам нагињала хумору. С годинама сам се некако више приклонила иронији и сарказму. Некада сам своје мисли држала у глави, сад их записујем. Јавно се писањем бавим од 2011. године.

Шта је то на шта највише обраћаш пажњу кад пишеш?

ДС: Како рекох у претходном одговору, волим сатиру, тако да ми најчешће у око западну аномалије свих профила.

Како изгледа један твој просечан радни дан?

ДС: С обзиром да не живим од писања, него од других послова, мој дан је комбинација, практичног и умног рада. Како у шали волим да кажем, када физикалац ради, интелектуалац хвата белешке.

Пишеш афоризме. Објавила си три збирке до сада: „Принцеза на зрну разума”, „Електронска исповедаоница” и „Који сам ја мени идиот“. Како су и колико дуго настајале збирке?

ДС: Све три књиге су објављене у релативно кратком припремном року из разлога што сам имала брдо афоризама, пре него што сам уопште и мислила да ћу икада у животу објавити књигу, тако да материјала није недостајало. Сваки писац у том неком почетном стадијуму има фазу хиперпродукције. На сву срећу, та фаза је код већине пролазна. Сада пишем пуно зрелије и одмереније.

Приредила си зборнике „Жена и афоризам“ и „Женско писмо“. Зашто жене? И које жене?

ДС: Из разлога што од почетка свог појављивања на сатиричној сцени слушам да жена нема у сатири. Та тврдња ме је понукала да истражим њену тачност и веома сам задовољна што сам успела да је побијем.

Зборник „Жена и афоризам“ претходница је „Женског писма“. У зборнику се појављују жене које су писањем почеле да се баве на друштвеним мрежама. Темпорална антологија „Женско писмо“ далеко је обимнији и озбиљнији приређивачки посао. На питање које жене, вероватно бих одговарала више него што је уобичајено, тако да ћу само рећи, да су афоризме писале, и пишу још увек, и познате личности, али и обичне жене, свих занимања, година, вероисповести. Њихов број је фасцинантан и верујем да постоји још ауторки до којих нисам дошла.

Шта за тебе значи приређивачки посао?

ДС: Приређивачки посао на првом месту схватам као велику одговорност. Једно је представити себе и бити тиме задовољан, или не. Представити друге, потпуно је друга прича. Као и већина ствари у животу и књижевни укус је субјективан, те приређивач према властитом укусу и знању одабира материјал за књигу. Аутор можда има потпуно другачији укус, те стога увек волим да сарађујем са заступљеним ауторима из разлога да и они, као и ја буду задовољни својим представљањем на књижевној сцени.

Зашто је важно приредити зборник, антологију, енциклопедију?

ДС: Поменула сам одговорност код приређивања антологија, односно зборника. Писана реч остаје још дуго након нас. Нисмо ни свесни колико људи чита нешто што је давно написано и према томе формира своје мишљење или ставове. Сатира, ма колико била на маргинама књижевности, у стварном животу има своје многобројне поклонике. С обзиром да има доста филозофије у афоризму, неке су мисли безвременске и безпросторне, односно примењиве и јуче и данас и сутра. Веома је битно оставити у наслеђе овакве бисере.

Шта је за тебе сатира?

ДС: За мене је сатира начин живота. Ја сатиру не само да пишем него је и живим. Сви моји афоризми су доживљени, што их вероватно и чини толико лаким за идентификацију читаоцима.

Сматраш ли да сатиром у данашње време ишта може да се промени?

ДС: Сатиром може да се промени само онај ко је пише, тако што постаје разумнији, честитији, одмеренији човек. Тиме можда не чини много, али свакако чини највише што може.

Колико је важна сатира за човеков дух, за његово ментално здравље?

ДС: Веома је важна. За себе тврдим да бих вероватно била нека џангризава теткица да не пишем афоризме. Овако сву озлојеђеност, незадовољство истресем на папир. Некоме је спорт, медитација, музика издувни вентил, мени је писање најбоља антистрес терапија. Додала бих још, да записано добија сасвим другачију димензију. Човек лакше у написаном нађе решење проблема, из разлога што се емотивно одвоји од мисли из главе када је прелије на папир.

Једна си од најпознатијих афористичарки код нас. Реци ми, ко се, од жена, још бави афоризмом?

ДС: Хвала на овом — једна од најпознатијих. Ево рецимо ти, затим Јасмина Буква, Даница Машић, Весна Денчић... Има их заиста пуно и међу новим генерацијама, што нам даје наду да ће сатира на овим просторима још дуго имати своје заговорнике.

Ко су, по теби, наши најуспешнији афористичари?

ДС: Како већ рекох, књижевни укус веома је субјективан. Лично, волим афористичаре који кроз иронију и цинизам провуку духовитост. Тиме се највише одликују сатиричари из БиХ и ЦГ. Што се тиче успешности, иронија је да су најмање успешни они који су најбољи у овој књижевној дисциплини.

Са ким све сарађујеш у земљи и иностранству, и на чему?

ДС: Сарађујем са афористичарима којима је сатира љубав, а не пут да дођу до награда, приклањајући се овима или онима, зарад личног просперитета. Када радим озбиљне пројекте, волим да уз себе имам људе који владају материјом, имају жељу да нешто направимо заједничким снагама. Имам заиста велик круг људи за које ми је искрена част што су уз мене.

Који су ти даљи планови?

ДС: Тренутно радим на једној занимљивој Антологији, коју никако да приведем крају, јер стално искрсне неки нови аутор, који својим писањем заслужује да се нађе у њој. Радим паралелно и техничко уређење књига које полако, али сигурно, из пуког хобија прераста у све озбиљнији посао. У неко догледно време објавићу и своју четврту књигу. Афоризми су одабрани, али због неуобичајеног визуелног изгледа књиге, мораће да сачека још извесно време да буде урађена баш онако како сам је замислила.

Савет младима?

ДС: Читајте, читајте и само читајте. Дозволите себи луксуз да учите на туђим грешкама и себе поштедите непријатног искуства. Пишите макар само за себе, избаците на папир све оно што се таложи у вашој глави (поготово негативно) и направите у њој места за нове мисли.

Разговор водила
Тамара Лујак