Александар Марковић и Тамара Лујак

Александар Марковић: Ако пишете, нека вам то буде забава којом се бавите из све снаге

Александар Марковић, бескрајно је шармантан писац, који приповеда онако како прича: кроз савршено одмерену дозу хумора, прецизно и одмерено, андрићевски одвагано. Као неко ко изузетну пажњу поклања стилу, у стању је да и по неколико година пушта да приче (песме) сазревају у њему, пре него што их стави на „папир“. Иако је човек од пера, мало говори, али то што каже — довољно је да вас помери из основа.

Када си и како постао члан Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“?

АМ: У прошлом веку. Неко ко је већ био члан повео ме на један од састанака друштва, у ДК „Браћа Стаменковић“, док је то још било друштво љубитеља НАУЧНЕ фантастике.

Колико си већ дуго присутан на сцени?

Кад се дође у одређене године постаје се мисаоно, а не осећајно биће.

АМ: Не знам тачно шта значи бити присутан и која сцена је у питању, али прву причу сам написао можда на трећем састанку друштва на који сам отишао. Тада је био обичај да се прича прочита пред члановима... и ако ништа друго, друштво се лепо забавило. Требало је већ тада да укапирам да сам створен за комичара, кад су већ и моје "озбиљне" приче толико смешне. Тада сам још био довољно млад да озбиљно схватам ствари.

Шта је за тебе писање?

Писање је тежња да оно на шта си траћио живот оставиш другима да и они мало траће свој на исто.

АМ: Потреба коју не задовољавам довољно често.

Кад и како пишеш?

Мењам историјске чињенице и стварам неки свој свет, своју историју. Стога ми припрема пред писање није потребна.

АМ: Пишем сваке преступне године, и то слева надесно, тачније куцам.

Којим се темама најчешће бавиш? И зашто?

Колико има људи толико има стварности.

АМ: Овоземаљским темама прерушеним у фантастику. Некада ме је забављало да их подмећем као научну фантастику. Уосталом, је л' има нешто што није фантастика?

Шта је за тебе фантастика?

Стварност је необичнија од фикције.

АМ: А шта није? Већ и само наше постојање, овакво какво је, мада би га неки назвали и сном. Кратким и збуњујућим.

Колико пажње поклањаш стилу?

Начин писања дуго бирам (кад већ имам у глави идеју): да ли писати у првом или трећем лицу, да ли ићи испред приче или се освртати...

АМ: Шушка се да више пажње поклањам стилу него радњи.

Објавио си само две збирке: кратких прича „Мрве под кожом“, 2009. године (http://www.hellycherry.com/2011/04/aleksandar-markovic-mrve-pod-kozom.html) и песама „Уроборос“ (2009). Зашто не више?

Треба доћи до костура приче. Ако он стоји — стоји прича.

АМ: Некада давно сматрао сам да сам најпре цртач, па тек онда писац. Такође ме је мрзело да смишљам роман. Писање романа је кад од бисера идеје правиш куглу од блата. Поезија је голо бисерје. Кратка прича је нешто томе слично. Приповетка је подношљива. Роман се да преживети када је скуп прича, на исту или више тема.

Пре него што су ушле у збирку, приче су ти објављене у многим антологијама („Тамни вилајет 3“, 1994, „Нова српска фантастика“, 1994) и књижевним часописима (Наш траг бр. 2, 3, 4, 2005). Колико је то утицало на твоје даље стваралаштво?

Покушавам да напишем причу у којој се ништа не дешава.

АМ: Углавном сам писао по наруџби пријатеља, састављача збирки и организатора конкурса, да их не испалим.

Бавиш се превођењем са енглеског и италијанског. Који су за тебе били најзахтевнији, а који најдражи преводи?

Кад не бира, преводилац постаје богатији.

Углавном сам преводио са енглеског језика. Италијански сам тек релативно недавно активирао, после двадесет година скупљања прашине, и то углавном због превођења стрипова, које је прилично забавно, али уме да буде и изненађујуће захтевно, поготову што још нисам у потпуности скинуо рђу са својег знања италијанског. Књижевни и стриповни превод је генерално забавна ствар, ако се занемари то што човеку отекну ноге од дугог седења, па понекад пожели да ради нешто слично, само мало другачије, рецимо да буде столар J (смех). Поред књижевног превода, двадесет година сам у „Галеници“ преводио стручне текстове, из свих могућих области. Књижевни превод је онај који је и дражи и захтевнији, наравно, јер стручни, са искуством, најчешће постане рутина, да не кажем шљакензи.

Али једноставно морам да поменем превођење правних текстова, рецимо уговора између фирми, пошто су на мене оставили један посебан утисак. Често су то били уговори о сарадњи, где су се у првим члановима помињале ствари као што су „у духу добре воље“, „на обострану добробит“, и сличне дирљиве фразе, да би се у наредним члановима "уговорне стране" обезбеђивале и штитиле као Амери и Руси, против свега живог и неживог, могућег и немогућег, као два табора најцрњих душмана. Ту човек (да не кажем преводилац, јер и преводилац је нешто што магловито подсећа на човека... J смех), види праву истину о доброј вољи између људи, оној која се на латинском зове „Homo homini lupus est“. Тек када се обуку у оклопе од главе до пете и наоружају до зуба, људи могу да буду ортаци, партнери, другари, татататира...

Него, како је оно беше гласило питање? А да... Најдражи су ми најзахтевнији преводи. J

На шта највише обраћаш пажњу када пишеш, а на шта када преводиш?

Ни у својој креативности човек не треба да претера.

АМ: У првом случају да не будем предугачак, да свака реч има тежину, а у другом да превод, ако је књижевни, претворим у своју верзију оригиналног дела... и да ми за то плате.

Шта сматраш круном свог преводилачког рада?

Превести нешто, а да то буде не превод, већ књижевно, дело равно је писању.

Последњу тачку у сваком преводу, свакако. Другим речима, пуна ми је кућа круна, па користим ову прилику да дам оглас о продаји половних круна у очуваном и мање очуваном стању, са попустом на веће количине... А продајем и бицикло J (смех)...

Бавиш се и писањем поезије. Зашто? Шта је за тебе поезија?

Покушавам ликовни елемент да пребацим у писану форму.

Поезија је нешто што многе мушкарчине избегавају, као ђаво крст, да пишу (и читају), док нама који смо само мушкарчићи ваљда није забрањена... Притом сви знамо шта психологија каже о том страху... а заправо је облик који, бар што се мене тиче, обједињује књижевност са сликарством и музиком. Лично баш здраво волем сликати речима, а волем и да чујем музику (иза) написаних речи. Ово нећу објашњавати. Ко разуме, схватиће... Поезија је такође незахвална ствар, јер се пише и објављује само из непрактичних и превазиђених разлога, као што је рецимо склоност, да не кажем љубав, према истој. Писање поезије је као... као... испирање злата, рецимо... Сваки груменчић који остане на ситу је драгоцен.

Припремаш ли нову збирку?

Треба направити разлику између приче и радног материјала, односно између полуготовог и готовог производа.

Збирку чега? Поштанских марака, песама...? Припремање збирке, нови пројекат... Како то гордо звечи... овај, звучи. Никад нисам најбоље стајао са циљним писањем... Углавном надрљам неке стихове, оставим их да се просуше, па поново ждракнем да видим на шта личе, нешто додам, нешто обришем, поново оставим, ждракнем, оставим... И на крају кажем себи: „Ово сад звечи... Овај, звучи отприлике како треба“... А ти сад назови тај процес како год хоћеш.

Планираш ли роман?

Ако бих икада написао књигу, била би састављена од прича — глава спојених у једну.

АМ: Човек планира, а Бог се смеје.

Савет младима?

Треба се заиста критички односити према свом писању и јако сумњати у оно што сте написали.

АМ: Останите млади што дуже можете. Карпујте дијема. Не верујте жени која лаже. Ако пишете, нека вам то буде забава којом се бавите из све снаге. Ако почнете да пишете "са циљем", неко ће већ приметити да сте преварант.

Разговор водила
Тамара Лујак