Вид Вукасовић

Сенка наше душе

Садржај

Предговор Тамаре Лујак
Сенка наше душе: хаикуи Вида Вукасовића

Предговор

Вид Вукасовић, правник, еколог, научник, књижевник, песник и хаиђин, који нас је прерано напустио 2014. године, био је члан Специјалног панела Сталног арбитражног суда (the Specialized Panel Established Pursuant to the Permanent Court of Arbitration Optional Rules for Arbitration of Disputes Relating to Natural Resources and/or the Environment), као и члан редакције „Међународних проблема“. Учествовао је у више међународних пројеката у области заштите животне средине: „Scientific collaboration between „Nomos and Physis” and the Belgrade centre for European integration on Environmental governance, administration practice and institutional and legal aspects of the environmental protection” (2004) и разним УНЕП и УНЕЦЕ радним групама, на заседањима и конференцијама.

Објавио је и значајне радове: Прилог за студију одрживог управљања прекограничним водним ресурсима на сливовима Дунава, Саве и Босута, (са Драгољубом Тодићем, 2004), један је од аутора Енглеско-српског речника терминологије у области заштите животне средине, EKO DIMeC (2004), Правно регулисање заштите животне средине у Србији са посебним освртом на примену правне регулативе у пракси (Зборник „Заштита животне средине у Грчкој и Србији“, 2005), Веза између међународноправног регулисања заштите животне средине и енергетике (Зборник радова у спомен проф. Др Миодрага Трајковића, 2006), Одредбе о животној средини у Уговору о Заједници за енергију Југоисточне Европе (Збоник II регионалне конференције „Животна средина ка Европи“, 2006), Историјат невладиног сектора – пример међународних невладиних оганизација, „Водич за НВО у заштити животне средине” (2007).

У књижевним водама, пишући, највећим делом хаикуе, добио је многе похвале и освојио многе награде и признања. Његови хаикуи изабрани су за најбољи хаику броја,[1] похваљени су не мали број пута[2] или су освајали, између осталих, и: прво место за хаику у класичној форми,[3] прво место на међународном фестивалу „Јапанска древна књижевност“ у Кули (1994), друго место на Деветом југословенском хаику фестивалу у Оџацима (1996), треће место на конкурсу часописа Haiku Reality (Jun 2010),[4] треће место на конкурсу „Genkissu! Spirits Up! World Wide Hekinan Haiku Contest“ (2008), треће место на конкурсу АН2-99 (1999) итд.

Многи који су познавали Вида, са њим стварали и друговали, опростили су се од њега на књижевној вечери одржаној у просторијама Удружења књижевника Србије 26.12.2014.[5] Доносим вам речи његовог блиског колеге и пријатеља, Драгољуба Тодића:

„Колега и пријатељ Вид Вукасовић био је човек једноставан за комуникацију, ненаметљив, скроман. Човек који никада никога није осуђивао ни за шта. Човек којег никада у животу нисам чуо да је о било коме рекао ружну реч. Најтежи прекор који би он некоме упутио била је опаска „па изгледа да (тај и тај) мало претерује“ или, када би давао процену неке појаве, „па то изгледа мало чудно“. Све је то код њега било на неки природан начин, део њега, све је имало неки особен склад. Био је пун разумевања за све око себе. Као да је окружење око себе доживљавао са неком потпуно необичном одговорношћу. Био је знатно више од Господина.

Био је омиљен у невладиним организацијама и удружењима која се баве екологијом и проблемима животне средине које је радо помагао. Пленио је (нарочито млађе колеге) својим енциклопедијским знањем из различитих области. Његовом знању није било краја. Са њим сте могли, скоро на исти начин, да расправљате о темама из права, историје, природних наука, медицине...

Граничне области су га нарочито привлачиле. Са посебном пажњом би се предавао расправама о дилемама које постоје тамо где се спајају или раздвајају духовност материјалног и материјалност духовног, о пореклу мистичног у човеку, о крају бескраја и бескрају граница, космосу... Имао сам то задовољство да познајем колегу Вукасовића двадесетак година. Не знам тачно када смо се упознали, али ми је остало у сећању да је он тада, када сам ја почињао, био једини који се овим питањима бавио на озбиљан начин.

Прву заједничку књигу објавили смо 1999. године.

Нека врста међусобне зависности била је јасна када смо почели да се, скоро свакодневно, дружимо, без обзира да ли постоји неки конкретнији повод или не, или када бисмо, после неколико дана, у телефонском разговору констатовали да већ извесно време нисмо заједно попили кафу.

Колега Вукасовић је за област животне средине био предодређен од самих почетака. У једном интервујуу је рекао: „Још од детињства ме је поглед на звездано небо остављао без даха. Врло рано сам почео да читам научнофантастичну литературу... Све ово, а посебно студије космичког и ваздухопловног права у Канади, одразило се на моје књижевно стваралаштво.“[6]

Бавио се различитим питањима која су повезана са преиспитивањем рациа прогреса, улоге науке, могућности формализације у праву, улоге и домета права итд. То је водило ка сагледавању питања граница људских амбиција у односу на окружење. Стално је упозоравао на последице таквог стања... Шест књига које је објавио на известан начин се, или потпуно, односе на област животне средине. Тако је и са преко 300 стотине ауторских чланака из различитих области.

Касније смо објавили три заједничке монографије о праву животне средине, за Србију, Црну Гору и, последњу ове године, за Босну и Херцеговину. За Црну Гору је категорички тражио да ја будем једини аутор, а за Босну и Хeрцеговину сам га једва убедио, намолио, да се и он појави као аутор. Обично је његово објашењење било: „Ја ћу помоћи, али повлачим се. Обавестићу издавача да не учествујем. То Ви треба да радите.“

Недостајаће ми његова увек свежа (без обзира колико пута поновљена), прича о првим почецима његовог научно-истраживачког рада, од првог радног задатку у Институту – посвећеног Науру, о атмосфери која је владала у то доба, о његовом путовању бродом на специјализацију, о начину како је разумео расправу о чувеним уставним амандманима на Правном факултету итд. Недостајаће ми и кафа, четвртком поподне у Мажестику, испод слике чувене „Даме са Конавла“, како ју је он видео. Недостајаће ми подршка и пријатељ пред којим сам могао све да кажем, без икакве бојазни да ће ме погрешно разумети.

Када зароните и предате се музици његових хаику строфа, видите неку врсту универзалне сензибилности човека који се потпуно издиже из свакодневице у сфере топлих асоцијација, апстракције и конкретног тренутка. Слика коју овековечује у три магична реда речи тера на немали напор и задовољство да се прозре у односе између разних димензија бивствовања, пре свега између нас и бескраја, између смисла и бесмисла. Како би сам рекао, он је хаику посматрао као могућност да се искаже „веза између најситнијег цвета и звезда удаљених више светлосних година.“[7] Сматрао је да „веза између догађања у људској психи и збивања у природи може да има исцељујући и просветљујући учинак, па заслужује да се наслика речима у хаику форми.“[8] Тако је и мене мотивисао да покушам да се придружим хаику породици.

Био је посебно поносан на последњу, од укупно пет, збирки хаику песама, коју је назвао Небо мојих снова, објављену недавно. Када ми ју је поклонио, крајем октобра, посебно је нагласио да је он урадио и илустрације.

Вид је човек који је имао снажну потребу да родбину не повреди. Мене је дуго држао у убеђењу да има блиску и бројну родбину. Након што је тело онемоћало, на моје инсистирање да помогне и себи и нама, тако што ће рећи кога би од родбине желео да овласти да се стара о њему док се не опорави, он је упорно понављао „то би родбину узнемирило“, „зовите ме што чешће“, „причаћемо о томе следећи пут“.

А прилика за следећи пут бивало је све мање.

Последњи пут када сам га посетио, у његовом погледу већ се видело да су и НЕБО И СНОВИ из његових хаику песама потпуно са њим. Одзвањале су речи и слике из његових строфа:

Река односи
златни прах сутона
и пој славуја.

Месец залази
ноћас небом мојих снова
ждралови лете.

Дивовска стена
путоказ
ка храму праотаца.

Њене стопе у песку
плима давно однела
срце их памти.“[9]

И ова је збирка, као и претходне две, Лет белих птица и Звездано небо мирише, донела на свет 108 нових и старих, Видових хаикуа. У многим религијама број 108 сматра се светим бројем и симболом савршенства, јер, због комбинације бројева 1, 0 и 8, означава истину, целовитост и бесконачност. Односи се на енергију, снагу, везу између човека и Бога у стицању знања. Представља неограничене могућности. У древним традицијама број 108 играо је важну улогу и коришћен је у светим обредима због својих мистичних својстава.

У медитацији број од 108 удисаја сваког дана доноси просветљење. У ајурведи број 108 односи се на енергетске центре у људском телу. Сматра се да у акупунктури постоји 108 акупунктурних тачака. Читање мантри 108 пута спашава од невоља и доноси духовно очишћење, стога и не чуди што будистичке бројанице имају 108 перлица. Сматра се да душа човекова прође кроз 108 циклуса или фаза. Број представља извор мудрости, истине и знања, сматра се бројем потпуног савршенства и успеха. Може се, без претеривања, рећи да број 108 оличава и нашег Вида, јер је био све оно што број представља: мудар, искрен, (пре)пун знања, успешан у сваком послу којег би се прихватио, а данас је, међ сенкама наших душа, и савршен.

Тамара Лујак

[1] World haiku review, Volume 6, Issue 3, Mај 2008.

[2] „Mainichi Daily News“, март 1995.

Zbornik „Haiku konkurs Yu-1.98“, стр. 17, Novi Sad, 1998.

„Haiku meeting“, The 41st A-Bomb Memorial Day, Kјoto, септeмбар 2007.

Диогенов конкурс за хаику, лето 2013: http://www.diogenpro.com/best-summer-haiku-2013.html

[3] „Mainichi Daily News“, март 1999.

[4] http://haikureality.webs.com/haikuodab4.htm

[5] https://www.youtube.com/watch?v=5R6zWJolh9w

У београдској продавници плоча и књига и клубу „Leila Records&Books“, 26. фебруара 2015. године, одржано је још једно књижевно вече, под називом „Вид и пријатељи“, посвећено успомени на Вида Вукасовића, на којем су говорили његови пријатељи и поштоваоци:

https://www.youtube.com/watch?v=GsnNcDYg6Ls

[6] http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera, 18.2.2011.

http://belegbg.wordpress.com/intervjui/, 22.11.2012.

Vid Vukasović, Nebo mojih snova, str. 81, Beograd, 2014.

Vid Vukasović: Master of short form, Vid Vukasović, Nebo mojih snova, str. 89, Beograd, 2014.

[7] http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera, 18.2.11.

http://belegbg.wordpress.com/intervjui/, 22.11.12.

Vid Vukasović, Nebo mojih snova, str. 81, Beograd, 2014.

Vid Vukasović: Master of short form, Vid Vukasović, Nebo mojih snova, str. 89, Beograd, 2014.

[8] Исто.

[9] https://cistoibistro.blogspot.com/2015/01/dragoljub-todic-vidu.html