Виктор Супрунчук

Корпа Јарослава Пархуте

На полици под прозором у мојој кухињи увек стоји корпа. Није велика, направљена је од корења. Уплетена је лепо, уредно, ребро до ребра. Свакога дана је пред мојим очима, веома елегантна, жута, боје лука, којег држим у њој. Чини се, луку у корпи је удобно, увек је сув, никада не труне. Гледам је, и изгледа, као да је жива: дише, смеши се. Ето-ето нешто ће рећи. Знам да се то никада неће десити, али, сигурно, до дубоке старости остајемо деца у души и верујемо у чудесну причу...

Ова корпа ми је веома драга, зато, што ју је за мене направио Јарослав Пархута. Одличан писац, необична особа, са којим сам се дружио много година. Колико удара је примило његово срце: инфаркти, мождани удари... Он се очајнички борио за живот и више пута је победио смрт, ускрсавајући из понора и уздижући се поново на ноге. Пропутовао је и обишао, можда, сваки кутак Белорусије, написао чудесну књигу изузетних кратких прича „Земља очева наших“ о родној земљи. Његов оптимизам, чинило се, био је неисцрпан. Излечивши се од наредне болести, узео би у руке свој штап и пошао даље, да би боље упознао свет и људе, написао нова дела. И корпа, која стоји у мом стану, такође је његово дело. Сваког дана је неколико пута изнова и изнова прегледам, представљајући пред собом аутора и те далеке стазице, на којима су заувек остали трагови Јарослава Силвестровича Пархуте...

Виктор Супрунчук је белоруски писац, пише прозу. Рођен је 1949. године у селу Сјалец, општина Бјароза, Брестска област Белорусије.

Служио је у Совјетској Армији, дипломирао је на новинарском факултету Белоруског државног универзитета. Радио је у новинама “Сельская газета” (“Сеоски лист”), на Белоруској телевизији, у часопису “Полымя” (“Пламен”), као заменик председника Савеза књижевника Белорусије, заменик главног уредника часописа “Всемирная литература” (“Светска књижевност”), главни уредник часописа о аутомобилима “Корвет”, начелник управе за информисање у банци “Беларусбанк”, главни уредник листа “Наш банк” и главни уредник часописа “Банкаўскі веснік” (“Банкарски весник»). Сада је у пензији.

Аутор је романа “Живиш само један пут” (“Жывеш толькі раз”) и “Од тела и крви» (“З плоці і крыві”), повести (=дужих приповетки) “Трећи син” (“Трэці сын”), “Сјаргеј Сјаргејевич” (“Сяргей Сяргеевіч”), “Банални детектив” (“Банальны дэтэктыў”), а такође више приповетки. Објављене су књиге «Страсти» (“Страсці”), «Звони се на узбуну» (“Набат”), «Боли негде око срца» (“Недзе баліць ля сэрца”), «Буји-паји, мој генерале» (“Баю-бай, мой генерал”), «Спашавајте ваше душе» (“Ратуйце вашы душы”), «Мајчин век, или Пут до Храма» (“Матчын век, альбо Дарога да Храма”), «Цветао је бели-бели јоргован» (“Цвіў белы-белы бэз”). Превођен је на српски и друге стране језике. Добитник је књижевне награде «Иван Мељеж».