Марко Матић

Отаџбина се брани добротом: о књизи "Отаџбина срце милује" Игора Григорјева

Отаџбина срце милује / Игор Григорјев ; превела с руског Дајана Лазаревић. – Београд : Санкт-Петербург : Удружење поетских стваралаца, 2020.

Налазимо се у временима која се одликују непрестаном тежњом ка остваривању материјалне сигурности, тежњом ка проналаску безбедног станишта под небом, у окриљу великих народа, у окриљу туђина, у опасности од губљења себе, своје културе и свести о свом пореклу. Ово је идеално време за појављивање књиге која ће у нама распалити љубав за Отаџбином, љубав за родним крајем. Збирка поезије Игора Григорјева „Отаџбина срце милује“, навешће нас да се замислимо над бесмислом света, у коме је новац важнији од слободе, преживљавање важније од живота.

Овај велики родољуб рођен је 17. августа 1923. године у селу Ситовичи у Пскоском рејону. Као мали је отишао из родног села, али село никада није напустило његово срце, дисао је стиховима пуним пољана, набујалих трава и брезових шума. Један други велики руски песник, Сергеј Јесењин, тврдио је да је последњи песник села, мислио је да ће индустријализација уништити село и сеоску душу, али упркос свему, село је наставило да одушевљава песнике, напајајући их дахом природе и инспиративне идиле, подижући, међу осталима, новог песника села, Игора Григорјева.

Рат је стигао у његов крај и упознао га са својом суровошћу, затекавши га као младића, са још ненавршених осамнаест година. Као многе његовог узраста, рат га је натерао да раније одрасте, није могао да гледа своју Отаџбину свезану у ланце, него је зграбио оружје и прикључио се борби против окупатора. Истакао се у герилској борби, био је диверзант и обавештајац, четири пута је тешко рањен, а два пута у великој животној опасности услед рањавања . Ово његова срчана борба за оно највредније, слободу и част Отаџбине, дала му је снаге да напише: „Није страшно умрети, страшно је умирати“

Стравичност ратног вихора, али у исто време и величанственост епске смрти описао је у песми Красуха, која је добила име по селу, које су нацисти спалили заједно са његовим житељима, где се невина жртва уздиже у бесмртност, далеко изнад смртника који сеју смрт:

Горко, грозно, болно у честару иве,
Вечни сан, бол, слобода – живота власт.
Овде је Красуха, овде умирала,
Овде се смрт до бесмртности узнела.

Крај рата је дочекао са много одликовања, али као инвалид, у двадесетим годинама живота. Рат је нагризао његово тело, узбуркао душу, упознао га са злом, али чисто срце није успео да упропасти. После рата се доста истакао у књижевном раду, који је свакако важан, али не као његово човекољубље. Око себе је окупљао младе песнике, побуђивајући у њима жељу за стваралаштвом, помагајући им при издавању књига и чланака. Оформио је извесни кружок младих псковских уметника, који се окупљао у његовом дому. Често је помагао сиромашне, али не од свог сувишка, него давајући све што је имао.

Збирка изабране поезије Игора Григорјева, под називом „Отаџбина срце милује“, у изврсном преводу Дајане Лазаревић, може нас научити ономе што смо склони да заборављамо, што је очувало наш народ кроз многе буре и олује историје, а то су човекољубље и љубав према Отаџбини, који треба да буду камен темељац на коме ћемо зидати свој живот и свој народ!

Марко Матић

песник