Владимир Караткевич

Нова Атлантида и друге песме

Биографија Владимира Караткевича

Владимир Караткевич (белор. Уладзімір Сямёнавіч Караткевіч) је белоруски совјетски писац, песник, драматург, сценариста и публициста, класик белоруске литературе и једна од најсветлијих фигура белоруске литературе 20. века. Први белоруски писац који је употребио жанр историјског детективског романа. Рођен је 26. новембра 1930. године у граду Орши у Витепској области, а преминуо 25. јула 1984. године у Минску.

Стваралаштво Владимира Караткевича одликује се романтичарским управљањем, високом уметничком културом, патриотским поносом и хуманизмом. Значајно је обогатио белоруску литературу у жанровима и темама, испунивши је интелектуалним и филозофским садржајима.

Караткевич је завршио филолошки факултет „КГУ имена Т. Г. Шевченко“ 1954. године. У периоду од 1958. до 1962. Караткевич је похађао курсеве Више књижевности и писања сценарија на Институту за кинематографију. Занимале су га историја, народна култура, легенде и предања, светска књижевност и драматургија. Своја прва дела почео је да пише у студентским данима.

Најпознатија дела Владимира Караткевича су: „Дивљи лов Краља Стаха“ (Дзікае паляванне караля Стаха, историјско детективски роман), „Седа легенда“ (Сівая легенда), романи: „Класје под српом твојим“ (Каласы пад сярпом тваім), „Христос се приземљио у Гродни“ (Хрыстос прызямліўся ў Гародні), „Црни замак Олшански“ (Чорны замак Альшанскі) и есеји: „Земља под белим крилима“ (Зямля пад белымі крыламі).

Професор Иван Чарота је две Краткевичеве песме уврстио у Антологију белоруске поезије (Анталогія беларускай паэзіі, Мінск, 1993), а на српски језик их је превео Миодраг Сибиновић (Антологија белоруске поезије, Београд, 1993). Антологија је доживела и друго издање, 2012. године, у издању Српске књижевне задруге, под покровитељством Амбасаде Белорусије у Београду и Беларус Агропанонке у Новом Саду.

Историјско–детективски роман „Дивљи лов краља Стаха“ на српском језику се појавио 2007. године, у издању Paideia–е, у оквиру збирке Библиотека Маштарије. Са белоруског језика роман је превео Андриј Лаврик.

Бројни су играни и цртани филмови снимљени по сценаријима Владимира Караткевича, а прилађоне су и две опере: „Седа легенда“ (1978, композитор Д. Смолски), и „Дивљи лов краља Стаха“ (1989, композитор У. Смолтан).

Владимир Караткевич је и данас један од најомиљенијих белоруских песника. Бројне улице у великим градовима носе његово име, библиотеке, а посвећене су му и бројне скулптуре. Његово име носи и Фонд помоћи младим књижевницима. Белоруски народ му се одужио за заслуге. Караткевич се касно оженио са Валентином Ваткович (у 41 години) и нису имали деце.

Караткевич је носилац многих награда, од којих су најважније: Орден пријатељства народа (1980), награда Удружења књижевника Белорусије имена Ивана Мељежа (1983) и Државна награда Белоруске Савезне Совјетске Републике имена Јакуба Коласа (1984).

Превела са белоруског Дајана Лазаревић

Песме Владимира Караткевича

Нова Атлантида (Новая Атлянтыда)

Када би пливао зграда заштитничких дим, –
А родни крај нестајао заувек у таласима, —
Ја бих погинуо са њим, с тугама последњима,
Како сам живео и мучио се безмерно — са њим.

***

Са степовим ветровима, (Са стэпавымі вятрамі)
Са сувом сипућом травом —
Отишла је. И срце ноћима
Неисцрно плаче крвљу.
Због ње, са душом као камен,
Због ње, заборављене, друге.

Пусти. Свега је било: и ветра,
И камења, и бродова,
И ми смо волели, као деца,
И ми смо заиста живели
Под сунцем овога светла,
У шашавом свету јоргована,
На самоме крају света.

***

Стојим по ноћи на мећави — (Стаю ўначы ў завіруху)
Предао сам се таласу снова.
Ноћ уважена слуша,
И ветар светиљку тресе изнова.
Шта је са мном — не знам.
Срце бригом куца.
Волим ли?
Чини се да волим.
Сигуран сам да је волим!
Кунем се зором пролећном
И тиме, што удара зима, —
Немам ја друге вољене,
Другог пријатеља немам.
Волим... у хумкама и у косама,
У мећави и пред летњи гром,
Волим обувену и босу,
Са књигама и са српом.
Са њом је радост, сам — тугујем.
На томе чврсто стојим.
Ноћ долази,
И звезде у зброју
Чују заклетву моју.

Наше брезе (Нашы бярозы)

Танки са кругом летели су на шуму прозрачни.
Дим се мешао са земљом. Буктала је ватра.
Горела је бреза, чиста и танка,
Без јецаја, као Јованка Орлеанка.

У дрвету, слабашном, као мимоза,
Текла је земљом мојом крв у сласт...
Ја знам, како гину наше брезе:
Без плача. Капе доле им у част!

Младо пролеће (Маладая вясна)

Млади, меки листови крушке,
А иза њих, на стенама храстова голотиња.
У снежно белим крајевима, жури у цвеће
Младо пролеће.
Као снег висина оживљава у цветању,
И башта и јабука развија дим:
Белих облака јелени на небесима пролећним
Прелећу до мора и спајају се са њим.
Ти си моје сунце! И море! И уздах мој!
Зашто плачеш, зашто ме грлиш?
Ја сам са тобом.
Са тобом.

И тада се заљубио облак... (I тады закахалася хмара...)

И тада се заљубио облак...
У поплаве, од росе блиставе,
И у целу Белорусију моју чисту,
У просторе поља, у борове снове.

И заплакао је од љубави,
И сузом чистом је умио
Моје миле земље све просторе, —
Све колевке њене и гробове,
Све сумраке њене и свитање.

И под птицама зелена бука
Родила се за пространства, —
Плод љубави бора и облака, —
Мој Дњепар, Бјароза и Њоман река.

Могуће је све: љубав претворити у дим (Можна ўсё: пусціць каханне дымам...)

Могуће је све: љубав претворити у дим,
Узети и занемарити минули час.
Али само није — волети Домовину
Са црним повезом на ушима,
Са црним повезом на уснама,
Са црним повезом на очима.
Само није — слушати речи погрдне,
Само не мрачити је лажима,
Јер једно смо дужни, док смо живи,
Пред нашом великом њивом:
Правду ми њој дугујемо.
Истину.
Једину.
Једну.

Стих незаштићен и незаустављив (Радок бяззбройны і бясспрэчны...)

Стих незаштићен и незаустављив,
Слаб је — штит једини, верни.
Неће никад нестати песник,
Јер живи у вечитој песми.

Када једном пођем из долина,
А нисам најлепшу причу завршио,
Божји свет мене ће поновити,
Као што ме је много пута поновио.

Као мора, звезде и језера,
Који у вечности трају вољно.
Свет је великодушан.
Свет ће мене поновити...
Па, ако не свет,
Онда Белорусија. —
Мени је — довољно.

О, љубави моја, Белорусијо! (О любоў мая, Беларусь!)

О, љубави моја, Белорусијо!
Над магловитом ноћном забити
Пролеће самотна гуска,
Разарајући огледало крилом.
...
Разарајући небеса крилом.

Белоруска песма (Беларуская Песьня)

Где је моја земља? Тамо, где вечну песму пева Белавежа,
Тамо, где Њемен на западу памти непријатељску крв,
Где на Новоградским узвишењима дремају сурове куле,
И високе куће се огледају у широком Дњепру.

Ти лежиш тамо, где се плава Припјат умилно вије,
Где Софија над Двином плoви, као брод...
Тамо, где срце моје са првим кораком, као чекић бије,
Како бих, чак и слеп и глув, ја дошао до тебе.

Што слеп? Чак и мртав памтићу високе звезде,
Над реком црвеном и магловити шишмиша лет.
Беле лађе на плавим, поносним, као мора, језерима,
И баре–океани, и небо, што иње разлива у свет.

Где је моја земља?
Тамо, где људи никада неће бити робови,
Што за чорбу јарам носе у затвору безнадежном,
Где млади, јаки момци, расту као храстови,
А мушкарци, као камен, — мач се сломи са ударцом.

Где је моја земља?
Тамо, где су мудри преци у боровима заспали,
Где су жене, као сан радосни на прагу зоре,
А девојке, као киша златна. А оседеле мајке,
Као стрњике са паучином и добро сунце, горе.

Тамо звоне бесмртне песме из пуних груди,
Тамо одувек сече мој језик, као дамастно сечиво стоји,
Тај поносни језик, који нећемо заборавити,
Ни када се сунце са земљом у последњој тами споји.

Ти си наша земља.
Ти си црвена крушка над дедовским домовима.
Новембарска звездана искра, и наш си домаћин,
Ти си наша застава, коју никоме, никоме на свету, никоме,
Не дамо да исмеје, опогани, заборави или мачем да рани.

Ми се кунемо теби својом првом браздом на пољу,
И последњом бусијом, у коју упадамо у злу.
Ми на заклетву дајемо себе,
Да никада,
Никада,
Дакле,
Никада нећемо,
Никада нећемо
Оставити тебе.

Богдановичу (Багдановічу)

(Песнику Максиму Богдановичу 1891–1917)

Ледени час, безгранично суров.
Спи народ, ко зрно бачено у ров.
.......................................................
Ти си дошао
И речју врелом
Зеленило на родној земљи узнео.
Нама си рекао:
"Унуци Скарине,
Где је ваш понос, моћ и лепота?
Постоји ли код вас, као код других, светиња.
Не дајте светиње псима!
Не дајте да се ругају њима,
Јер проспаваће оне јасну зору,
Јер ће свети смарагд да се замагли
У прстену твоме, Белорусијо."
Ти си устао на љуту сечу,
Сунца и облака битку вечну,
Наваливши на млада плећа
Свете туге народних несрећа.
И ниси изнео живота напор:
Нестао си, лабуде, у таласима сивим.
Отпливао крвљу, погинувши "за друге",
За мене, за вас и за све.
И остао си ти у нашим душама,
Иако си заувек нестао у пољима,
Вечито светао и вечито јак,
Вечито млад, као наша земља.
Плачемо и поносимо се тобом.
У срцу те носимо у борби са димом.
..........................................................
Ниски главом наклон, момче,
Пред вечним глаголом твојим.
Смело ходам сада у песак ја
Пред светлом планина заветних,
Док такав као ти постоји род —
Довека неће нестати народ.

Над Белорусијом Бог живи (На Беларусі Бог жыве)

"Над Белорусијом Бог живи" –
Тако каже мој народ прости.
Ту истину потврђује роса на трави
И звезда плес вечни.
Ту истину поврђује
Упорност таласа,
И завет предака,
И златни челик језика,
И наших мисли свет.
Ту истину потврђује
Све изнова и изнова
Свим судбинама, –
Нека се полако –
У облацима храстова,
У дугиним ватрама
Купа наша земља.
И пусти да ме одведе
Друга крв,
Што тражим,
Као син пасји –
А нигде нема
Вернијих пријатеља
И лепших жена.
Овај крај отворених душа и врата,
Овај крај –
Твој дом и црква...
У нас је река двадесет и више хиљада,
Језера једанаест хиљада.
Имамо шта да попијемо,
Са олука лије,
Чиме поље своје да окрепимо,
А ако треба, имамо где
И непријатеља да утопимо.
А то знање у цркви не живи,
Већ у свакој живој глави:
"Над Белорусијом Бог живи..." –
И нека га, нека живи.
А ако пошаље на нас казну и гнев –
Па, шта ћемо, — опет смо са њим:
У врху најдебљег дрвећа
Муња са неба бије.

У врху малог и ситног дрвећа
Муња никада не бије.

И о томе пева славуј сваки
Росним цвећем у родној трави:
"Над Белорусијом Бог живи", –
И нека, нека заувек живи.

Лишће (Лісьце)

Јесен је прошла шумарцима,
По маленим ражаним њивама,
Црвеним обрисима
Лишће је шуму ранило.
Погледајте на земљу златну,
Нежну, тужну и чисту,
Нека тумара по њој
Ваздухом лишће подигнуто.
Лишће танким капима.
Бакар плута по језерима,
Туга у небу магловитом...
Као песма, са грана слеће
Лишће, лишће,
Злаћано лишће.
Стотину листова,
Десет листова,
Један лист.

Превела са белоруског Дајана Лазаревић