Пјатрус Бровка

Као лист храста... и друге песме

Пјатрус Бровка (1905, Пуцилкавичи – 1980, Минск), био је белоруски писац, песник и преводилац. Током живота своја дела је објављивао под бројним псеудонимима. Узор су му били књижевници Јакуб Колас, Јанка Купала и Некрасов. Године 1928. био је секретар окружних новина „Црвени Полацк“, а 1940. постаје уредник часописа „Полимја“.

У Другом светском рату придружује се Црвеној армији као добровољац. У периоду од 1941-1942 радио је на ратном часопису „За Совјетску Белорусију“. Након рата је радио при Партији на виоким функцијама.

Најпознатија дела: „Године као олуја“ (1930, књига поезије), „Долазак хероја“ (1935), „У сусрет сунцу“ (1943, Москва), „Стихови и поеме“ (1966), „Совјетски човек“ (1982), „Моја домовина“, (1985).

Професор Иван Чарота је две Бровкине песме уврстио у Антологију белоруске поезије (Анталогія беларускай паэзіі, Мінск, 1993), а на српски језик их је превео Миодраг Сибиновић (Антологија белоруске поезије, Београд, 1993), и тада се српска читалачка публика први пут срела са делима овог славног Белоруса. Антологија је доживела и друго издање, 2012. године, у издању Српске књижевне задруге, под покровитељством Амбасаде Белорусије у Београду и Беларус Агропанонке у Новом Саду.

Песме Пјатруса Бровке

Као лист храста... (Як ліст дубовы...)

Извор: http://knihi.com/Piatrus_Brouka/Jak_list_dubovy.html

Нису страшне мени
Ни прљавштина, ни бара,
Ни зујање и звиждање вихора.
Ја се за живот држим похлепан, чист,
Као за грану
Храстов лист.
У јесен
Бакаран, чврст,
У тмурном густишу он гори.
Тресу га ветрови, хладноће, пљушти,
А он у одговор –
Само шушти.
Када зими
Мећава игра,
И злобно се мраз церити стао,
Он, као дланом прекрива
Гранчицу ту,
На којој је растао.
И само у јасни дан
Пролећа,
Када около цвета све –
Пред листом зеленим, новим
Он тихо пада
На тле.

(1956)

Сејаћемо, Белоруси! (Будзем сеяць, беларусы!)

Извор: http://knihi.com/Piatrus_Brouka/Budziem_siejac,_bielarusy.html

Брзо нас гоне потере,
Под теретом, под принудом,
Сејаћемо, Белоруси,
Чисто зврно, на истоку рад...
Вратићемо смрт на запад!

Ми чекамо своје пролеће,
Кад киша почне да сипи...
Сејаћемо, Белоруси!
Долази нараштај са росом,
На западу – смрт са косом.

Процветаће крај нове куће,
Поново јабуке и крушке.
Сејаћемо, Белоруси!
Нека кукавице беже,
Нека душмански метак реже.

Поље ће се таласати,
Као свилени убруси.
Сејаћемо, Белоруси!
Житна поља ћемо бројити,
Неће нас нико освојити!

Александрина (Александрына)

Извор: http://knihi.com/Piatrus_Brouka/Aleksandryna.html

Не заборављам песму о том давном пролећу:
„Стајала три бора на мурамском путићу...“

Ходали смо, певали, с пролећем си цвила,
Александрина, сети се каква си тад била.

Сад могу да признам, почео сам те волети.
А тобом ниједан цвет не могу упоредити.

Ако кажем: различак, он је плаве боје,
Ако кажем: љиљан – превише хладан он је.
Ако кажем: звончић – ти си мања од свих њих.
Таква беше у седамнаест година мојих.

Времена прошло много. Мени навиру снови,
Како негде на путићу стоје бора три.

Прошли пролеће и лето, јесен и зима,
Александрина, где си? Ја тражим, тебе – нема.

Ти иди (А ты ідзі...)

Извор: http://knihi.com/Piatrus_Brouka/A_ty_idzi.html

Путева је у свету безброј,
Ти међу њима нађи свој.
Нека то буде дуг пут,
И ти иди,
Ти иди...

Пусти, нека те удара вихор,
Нека те води брижна даљ.
Нека се вије пахуља збор.
И ти иди,
Ти иди...

Нека буде тама ноћима,
Ти на далеку звезду гледај.
Пусти песак и блато у очима,
И ти иди,
Ти иди...

Пусти ти похлепну веру и злато,
Пусти сабласти, пусти самоћу,
Пусти камење, прашину, блато,
И ти иди,
Ти иди...

Молим лепо! (Калі ласка!)

Извор: http://knihi.com/Piatrus_Brouka/Kali_laska.html

У вољеном језику родном, нашем,
Ах, какве речи: Молим лепо!
Како звоне оне срдачном струном,
Кроз цео живот иду са мном.
Ако дође гост, или на празник:
„Молим лепо, молим лепо, у кућу!“
Нису још стигли да седну,
А у тигању осете врућу,
И варница обасја углавном:
Кромпир, печење и кобасицу,
„Послужите се, молим лепо!“
Младић каже девојци драгој
„Буди моја госпођа, молим лепо!“
Ах, како живот ми градимо лепо,
С тобом препреке све рушимо.
Удара гром. Причамо са небом:
„Молимо, топлу пролећну кишу!
Не много јаку и не ретку –
На баште, на шуме, на нишу,
На гљиве, на јагоде и на цвеће...“
Молим лепо – наш узвик бескрајни.
Ми говоримо јутарњем сунцу:
„Молим те, сунце, из облака изађи,
Радошћу обасјај наша лица,
И прими снове пуне жељица!
Молим лепо – из нашег језика јечи
Тај пар искрених, љубазних речи.

Превела са белоруског: Дајана Лазаревић