Маргарита Латишкевич

Јабуке

Дешава се пријатељство међу сличним душама, права повезаност умова, када се размишља на исти начин, када се заједно може и ћутати. То пријатељство је златно, датира у поезији и прози још од најстаријих времена.

Али сва деца знају, да постоји још једно, одраслима познатије, тужније, прећутивано – пријатељство из удобности. Пријатељство типа: живите близу, па се и дружите. Бакарно пријатељство. Али бакар је, морамо рећи, не баш тако спасоносан: грицнеш га зубом – и поломиш зуб.

И када високородних метала – злата и сребра има само за ретке одабране, онда бакар сасвим одговара животу. У потпуности. Да боље и не може бити.

Нама – мени и Наталији – није се посрећило. Училе смо у истом разреду, и живеле скоро једна поред друге. Поред – то значи кроз три дворишта, као ланац. То нам је била судбина.

И схватили су и почели да се радују том ланцу наши родитељи:

„Како је то лепо! Ви ћете се дружити!“

Наталија је гледала на мене са мрачном сумњом. И на њу – исто тако. Једном речју, нисмо се допале једна другој. Али смо се „дружиле“ – ишле смо заједно у школу и враћале се. Разговарале смо мало, ни о чему нарочито.

Чудно се разумејући без иједне речи, ја сам знала да ме она сматра арогантним снобом, а ја њу безнадежним депресивцем. Заједница и високи степен презира неочекивано су довели до хармоније, потпуног и апсолутног слагања – никада се нисмо свађале.

Приморавали су нас да идемо једна другој на рођендане, потписујемо честитке и доносимо поклоне. Тешко је изабрати поклон за драгу особу, а сто пута теже за неког са киме се уопште не разумеш. У безнадежним, али сталним покушајима наших родитеља да учине наше пријатељство јачим, истовремено су нас уписивали у исте клубове и секције...

**

Јабуке је она свакога дана носила у школу – црвених јагодица, зреле, меке, крупније него обичне јабуке. Замишљено је ходала, док смо се враћале кући, налик на две корњачице, под теретом уџбеника и свезака у огромним ранцима.

Тако се једном, окувши јабуку, Наталија осмехнула, цокнула и почела да копа по џепу школске торбе.

„Ја једем сама“, рекла је са кривицом, „А имам још једну јабуку.“

Зачуђено сам подигла обрве, а Наталија је, поред тога, наставила.

„Видиш, ова“, показала ми је на длану укусну јабуку, „Она је зимска и није укусна. А ево, ова је тако слатка, да не можеш ни да замислиш!“

Смешила се сунчано и са храптањем одгризла од пронађене натпросечно слатке јабуке скоро половину. Тако је јела, приносећи их наизменично до уста и подижући обрве. Гледала је на мене први пут без заједљивости, презира или непријатности, са спокојним и потпуно срећним осмехом. И скупљени капци као да су говорили: „Шта је било? Јеси ли појела своју половину? А?“

И те две несразмерне јабуке у њеним рукама, и то лице, испуњено јабучним соком су били тако смешни, да сам се и ја – без презира или заједљивости – насмешила у одговор.

Ланац неплетеног пријатељства се давно прекинуо. Много година се нисам видела са Наталијом, и, чини се, већ не бисмо препознале једна другу, када бисмо се среле на улици. Али сећање на девојчицу са јабукама живи у мени до данашњег дана.

Видите, вредност бакра је у томе, што захваљујући њему почињете да разумете вредност сребра и злата.

По причи савремене белоруске књижевнице и новинарке Маргарите Латишкевич

Превела са белоруског Дајана Лазаревић