Алексеј Чарота и Дајана Лазаревић

Интервју са Алексејем Чаротом

Наш саговорник живи и ради у Минску, у Белорусији и његов посао је веома важан за белоруску књижевност и културу. Ради као заменик директора Издавачке куће „Звезда“ и као главни уредник књижевног часописа „Њоман“. У Србији је био више пута, а ми смо имали прилику да разговарамо са њим на Сајму књига у Београду, на коју је дошао у саставу белоруске делегације, као предводник групе.

Наш саговорник je Алексеј Иванович Чарота и он нам је причао о својој професији, успесима и плановима за будућност.

Алексеју Ивановичу, захваљујемо се, што сте пристали да дате интервју за наш часопис. Прво питање се односи на Ваш долазак у Србију, на Сајам књига. Колико пута сте до сада били на сајмовима, а колико у Србији уопште? Шта Вам се свидело у нашој земљи?

Моје познанство са Србијом је почело много пре овог доласка, захваљујући мом оцу који веома воли вашу земљу, те је проучавању исте посветио цео свој живот и добио је звање академика Српске академије наука и уметности. У основном значењу за њега има натпис „Направљено у Србији“ као највећи квалитет. Сходно томе, та љубав се на неком подвесном нивоу пренела и на мене. Моја прва посета Београду била је, ако не грешим, 2014. године. Од тада долазим на Сајам књига у саставу белоруске делегације сваке године. Много ми се свиђа Србија и у оквиру овог интервјуа не верујем да могу све да набројим. Али највише ме задивљује (и сваки пут ме то задиви) – српска љубав према Књизи. О томе може да се суди и по броју књижара у граду (ја сам, нажалост, био само у Београду) и по бескрајном приливу посетилаца на сајам, такође и деце разних узраста.

Колико је Ваш посао повезан са Србијом и српском културом? У каквим приликама се срећете са српском културом и језиком?

Док сам студирао на факултету, слушао сам предавања о српском језику. Моји изабрани предмети и дипломски радови били су посвећени компаративним анализама белоруског и српског фолклора („Лик вука и вукодлака у белоруском и српском фолклору“). Касније сам преводио дела Илије Марковића, Милорада Блечића, Драгомира Попновакова, Драгослава Михајловића (са њим сам имао част и лично да се упознам и разговарам), Ђоке Стоичића, Моме Димића, Моме Капора и других српских писаца на руски и белоруски језик. И сада, радећи у редакцији књижевног часописа, сматрам неопходним праћење књижевних процеса и у Белорусији и у другим државама. Српска књижевност, наравно, у том смислу веома ми је блиска, будући да могу да читам на језику оригинала.

Представите српском читаоцу издавачку кућу „Звезда“ и своју позицију тамо. Такође нам представите часопис „Њоман“ и по чему би они могли бити интересантни српском читаоцу?

Пун назив наше организације је: Редакцијско–издавачка организација „Издавачка кућа „Звезда“. То је највећа организација у нашој држави тога типа, у састав које улазе сва државна књижевно–уметничка периодична издања, а такође и друштвено–политичке новине на белоруском језику „Звезда“, часопис за жене „Аљесја“, еколошки часопис „Рођена природа“ и књижевно издаваштво. Радим као заменик директора у књижевно–уметничкој периодици и истовремено сам гладни уредник рускојезичног књижевно–уметничког часописа „Њоман“. То је једно од најстаријих издања, које излази од 1945. године. Основни задатак нашег часописа је – упознати читаоца са делима белоруских аутора, која су написана на руском језику, или су преведена са белоруског језика (у нашој држави су два језика званична – белоруски и руски). Али ми се не ограничавамо само на нашу књижевност. У „Њоману“ постоји и рубрика „Светска књижевност“, у којој су представљена дела иностраних писаца, у том броју и српских. Само ове године, захваљујући нашем часопису Белоруси су могли да се упознају са поезијом Николе Димитровића, Стефана Зановића, Јована Пачића, Милорада Поповића–Шапчанина, Јована Суботића, Бранка Радичевића, Нестора Жучнога, Бранислава Нушића, Ристе Одаловића, Петра Кочића, прозом Моме Капора, Лабуда Драгића, Слободана Симића. Притом, преводиоци нису само Белоруси, него и руска песникиња Татјана Пискарева и главни уредник казашког часописа „Простор“ (излази у Алмати) – Кајрат Бакбергенов.

Представите белоруску делегацију на Сајму књига у Београду. Какве књиге сте представљали српским читаоцима?

Ове године, на Београдски сајам књига са мном су допутовали директор издавачке куће „Народна просвета“, која је специјализована за издавање уџбеничке литературе за учвршћивање општег, средњег и специјалистичког образовања, као и Брајевим писмом – Викторија Викторовна Калистратова, такође и директор једног од највећих полиграфичких предузећа Републике Белорусије „Полиграфкомбинат имена Јакуба Коласа“ – Игор Николајевич Малањак, и најзад, дечји писац, преводилац и наставник белоруског језика и књижевности Виктор Викторович Кажуро. На нашем штанду смо, осим своје продукције, представили и књиге седам белоруских издавачких кућа. Ту спада уметничка, фолклористичка, научно–популарна, стручна, уџбеничка литература, албуми о Минску и Белорусији, књиге за децу и многе друге ствари.

Можете ли да упоредите Сајам књига у Минску и Сајам књига у Београду?

Волео бих, да је Мински књижевни сајам развијен до нивоа Београдског књижевног сајма. Нажалост, такав ниво је далеко од нас: и по размери самог сајма и по интересовању према књизи. У том виду, Белоруси имају на шта да се угледају код Срба. Веома се надам да ће се то код нас променити. Ове године одржан је 25. Мински сајам књига, што не бих упоређивао са шездесетогодишњом историјом вашег сајма.

Као заменик директора Издавачке куће „Звезда“ и главни уредник часописа „Њоман“, шта мислите, колико је Белорусија упозната са српском књижевношћу и културом? Које књижевне врсте се преводе на белоруски или руски језик?

Не могу да кажем, да су Белоруси добро упознати са српском, уопште, као ни са било чијом другом књижевношћу. Наравно, сваки образован човек зна за Ива Андрића и Милорада Павића. Али и израз, да је књижевност Србије за нас „terra incognita“, такође није тачна. Више од неколико деценија дела српских писаца се преводе и на руски и на белоруски језик. У вези са тим не можемо да не поменемо професора Ивана Чароту, захваљујући коме су Белоруси, али и други народи, открили огроман пласт српске (па и других народа бивше Југославије) књижевности од фолклора до савремености. Продужава се овај посао до данашњег дана. Ја сам већ говорио о публикацијама у часопису „Њоман“. Али, то није наш једини часопис. На белоруском језику редовно се јављају преводи са српског језика у часописима „Младост“ (Дајана Лазаревић, Мића Цвијетић, Радован Караџић, Драган Лакићевић, Ђорђе Николић, Предраг Богданович Ци, Љубица Милетић, Мирјана Булатовић, Бојан Максимовић, Никола Вујчић, Војислав Карановић, Злата Коцић, Бранко Стевановић, Гојко Божовић, Јана Алексић, Гордана Влајић, Александра Радаковић, Миодраг Јакшић), „Пламен“ (Драгослав Михаиловић, Војислав Караџић, Душан Чоловић, Матија Бећковић, Адам Пуслојић, Рајко Петров Ного, Радомир Андрић, Раша Перић, Предраг Богданович Ци, Мића Цвијетић, Ана Дудаш, Драган Лакићевић, Србољуб Мицић), новинама „Књижевност и уметност“ (Драган Лакићевић, Дајана Лазаревић, Јован Јовановић–Змај, Љубивоје Ршумовић, Велимир Милошевић, Радомир Андрић, Зоран Хр. Радисављевић, Мића Цвијетић, Бранко Радичевић, Предраг Богдановић Ци, Љубица Милетић, Ратко Марковић Риђанин, Србољуб Мицић, Томислав Јовановић, Ана Дудаш, Рајко Петров Ного, Мирјана Булатовић, Невена Витошевић–Чеклић). И то сам само навео ауторе, чија су дела објављена само за последњих годину дана захваљујући напорима професора Ивана Чароте и других преводилаца. Ове године у нашем издаваштву изашла је и зборник поезија српских песника за децу „Златни воз“, коју смо довезли на Београдски сајам књига. Као што видите, рад на популаризацији српске књижевности у нашој земљи непрестано тече и, надам се, наставиће се са истим ентузијазмом.

Која врста књижевности је сада популарна у Белорусији?

Не знам да ли је могуће на ово питање одговорити једнозначно. Једноставно, не пролазе мимо нас светски књижевни трендови. Али рећи, да су сви Белоруси одједном нагрнули да читају Казуа Исигура, било би јадво претеривање. Читалачка интересовања (с времена на време у целом свету) зависе од многих фактора: узраста, образовања, ерудиције и др. Некоме се свиђа Владимир Караткевич, некоме Милорад Павић, некоме Стивен Кинг... Зато одговарам тако: у Белорусији тренутно постоје интересовања за различите врсте књижевности.

Реците нам нешто о наградама и признањима, које сте добили.

Наш часопис и Издавачка кућа у целини удељују велику пажњу одржавању међународних књижевних контаката. За то је сачињен интернет портал „Гласност: књижевност и публицистика Заједнице Независних Држава“ (sozvuchie.by), која је замишљена као платформа за представљање књижевности света, које излазе у Заједници Независних Држава. Међутим, временом смо престали да се ограничавамо само тим државама, а на порталу постоји сада, ипак, „Словенско јединство: Белорусија–Србија“. Осим тога, неколико пута годишње Министарство информација Републике Белорусије спроводи међународне књижевне сусрете, у оквиру којих су и сусрети, које активно спроводи и наше издаваштво, а, сходно томе, у часопису „Њоман“ редовно се штампају преводи иностраних писаца. С времена на време учествујем у иностраним књижевним форумима. За очување и укрепљење међународних књижевних контаката добио сам признања Савеза књижевника Казахстана, Савеза књижевника Таџикистана, а такође и Почасни Знак Дружбе народа „Бели ждралови Русије“. Ипак, заслуга за успехе није само моја, него целога колектива часописа и Издавачке куће.

Како проводите своје слободно време? Имате ли хоби?

Слободно време се трудим да проводим са породицом. Сматрам да сам срећан човек: имам сина Тимофеја, којем је сада 15 година, и кћерку Веру, њој је 8 година. Супруга и ја веома волимо шуму, бербу печурака. Предали смо ту љубав „тихог лова“ и деци, који су од треће године свуда ишли са нама. Када год можемо, трудимо се да идемо на базен, на пливање – то је такође наша породична страст. Моја кћерка већ четири године тренира синхроно пливање.

Какви су Ваши планови за будућност?

Код нас постоји таква изрека: ако хоћеш да насмешиш Бога – само му испричај своје планове. Не волим да планирам унапред. Радићу.

Шта бисте посаветовали младим писцима (или филолозима), који тек почињу да пишу или да раде?

Као уредник сам се често сусретао са ауторима почетницима. Квалитетни аутори се познају по првим редовима. Наравно, не може све одједном да буде идеално, треба радити на себи, на делима. Зато бих посаветовао, да проуче утиске људи, који се добро сналазе у књижевности. И највише – да читају. Нарочито дела светских класика, у њима имају шта да науче, али не да подражавају, већ да траже сопствени пут у стваралаштву. И тада ће имати резултате.

***

Редакција часописа се захваљује Алексеју Чароти издвојеном времену и жели му још много професионалних и личних успеха.

Разговарала и с руског језика превела Дајана Лазаревић