Николај Иванович Чергинец

Операција Крв (одломци прозе)

Биографија Николаја Чергинца

Николај Иванович Чергинец (белор. Мікалай Iвановiч Чаргінец; рођен 17. октобра 1937. године у Минску, у СССР) белоруски је политичар и књижевник. Члан је Савета Републике Националног окупљања Републике Белорусије. Први је белоруски књижевник, који је почео да пише романе у полицијско–детективском жанру.

Чергинец је завршио Вишу школу за тренере (1963) и Правни факултет Белоруског државног универзитета (1969). Стекао је титулу кандидата правних наука. Служио је у органима унутрашњих послова, у периоду 1984–1987 испунио је интернационални дуг у Авганистану.

Члан је Удружења књижевника СССР и Белоруске СССР од 1977. године. Аутор је више од 50 књига, неколико филмских сценарија и представа.

Добио је десетине награда и ордена у матици Белорусији и у иностранству, између осталих и: Отаџбински орден 3. степена, Орден Почасти у Белорусији, Орден Пријатељства у Русији, више јубиларних медаља за вишедеценијско постојање Оружаних Сила СССР и медаље „За безусловну службу“ првог, другог и трећег степена; Почасну грамоту Председника Руске Федерације, Заслужни трудбеник културе Републике Белорусије (2014).

Од 1993. године је генерал–пуковник унутрашње службе. Тренутно се налази на челу Удружења књижевника Белорусије.

Одломци из књиге „Операција КРВ“ Николаја Чергинца
Операция „Кровь“ / Николај Чергинец. — Минск : Харвест, 2017.

Глава 17

Пуковник Сигајев и командир бригаде су давали инструкције симпатичној жени од око четрдесет година. Коначно су је довезли специјалним авионом из Москве. Ана Николајевна, бар се тако представила, одлично је говорила немачки језик.

— Разумете, Ана Николајевна, — рекао је командир бригаде, — план, који предлаже Москва, безусловно, добар је, али за њега је потребно одређено време. У интернату свакодневно умиру деца, тачније, убијају их. Информацију о томе, да децу хоће да пошаљу у Тростенец, где дан и ноћ горе пећи, потврдио је читав ред извора. Морамо да предложимо начелништву краткорочни план. Време не трпи. Преко наших људи наручили смо за документе за вас, за скривање, легенде су практично готове. Пре неколико минута добио сам из Москве одговор: дозвољено нам је да дејствујемо по положају. Тако да ви, поштована Ана Николајевна, нисте жена погинулог пуковника вермахта, већ директна наследница богате породице Хмарових и њихових потомака, чију су непокретност „проклети“ бољшевици национализовали.

Сва неопходна документа, у том броју и ваш родослов и биографије, стићи ће из Москве. У ближе време авион ће доставити потребне инструктивне материјале о имању Семково и о вашим прецима. Мораћете мало да учите.

— О, Господе, — деловито је одмахнула рукама гошћа, — да знате, колико сам пута морала да учим...

— Ето, ето, — насмејао се Сигајев, — увек треба памтити Лењинове речи: „Учити, учити и опет учити!“

— Да, да, — насмејала се у одговор Ана Николајевна. — Већ који пут по реду ја „опет“ седам да учим...

Ми ћемо победити!

Увели су га у собу. Тамо се већ налазило четворо људи. Абрам је препознао једног од њих. Био је то официр тајне полиције. Он је, уздахнувши, руком показао на јак, дрвени ниски сто. На столу је било нешто налик на ручне окове, причвршћене каишима са металним стегама.

— Ово ће бити твој меки кревет. А овде су, — показао је на обичан сто, — клешта. Њима чупамо зубе, језике, нокте. А ова стварчица, видиш, изгледа као лемилица. Овим оруђем ћемо ти испећи на грудима, челу и леђима давидове звезде. А ево овом клацкалицом, види како је лепа, ломимо кости прстију, руку, ребара, ногу. Ето, видиш какав избор инструмената те чека, ако се не сложиш на сарадњу са нама и не кажеш нам све.

— Ја сам већ све рекао.

— Лажеш, јудо! — Официр је са јаким замахом ударио младића у лице. Абрам је ударио у зид, али остао је на ногама. Официр је нешто рекао на немачком језику.

К Абраму је пришло троје људи, ухватили су га и довукли к ниском столу. Положили су га, приковали му руке, ноге привезали каишима. Сада је могао само да говори, да трепће и мало да помери палчеве руку и ногу. Над њега се наднело насмешено лице официра.

— Зар ти мислиш, да смрт немачког војника или официра може да прође некажњено?

Абрам је схватио: бескорисно је молити. Одједном се насмешио и, гледајући на фашисту тврдо рекао:

— Ја сам вас победио. Ускоро ћете ви, сви Немци, цела ваша Немачка, клечати, кајати се за своје преступе и молити за милост...

Потом је помислио: „Жења, Тања, другови, Елице, опростите ми, али ја сам се осветио!“...

Прошло је још три дана. Житеље најближих улица Комаровског трга Немци и њихови сарадници су, у црним полицијским шињелима са бело–црвено–белим повезима на рукавима, почели да гоне на трг. Било је много људи. Стајали су око трга, по троје–четворо људи у реду. У центру трга била су постављена вешала. У гужви су биле Жења и Тања. Недалеко од њих био је Иван Николајевич, а мало даље — још неколико партизана и помагача. Кроз поуздане изворе команда бригаде „Штурмова“ добила је информацију да ће окупатори казнити Абрама Рабиновича баш овде.

А у то време двоје војника је подигло Абрама са земље. Да иде, наравно, сам није могао. Све што су могли, мучитељи су поломили и ископали.

Његове руке са сломљеним прстима беживотно су висили низ тело. Момка су донели до камиона, и четворица војника су га утоварили. Убрзо је машина стигла на центар трга и зауставила се код вешала. Војници су скинули бочну и позадинску цераду, и људи су видели момка, који је лежао. Нико није могао да га препозна. Уместо крви било је спљескано крваво месо.

Официр је изашао из камиона и почео жестоко да виче:

— Пажња! Овај Јеврејин по имену Абрам Рабинович ударио је на оно најсветије — на живот немачког војника. За такав бандитски преступ по ратном закону следи само смрт. И то је без обзира на то, што је рекао окупационим властима све, што је знао. Он је издао своје саучеснике, већина је већ ухапшена и дају признања. А сада гледајте и имајте у виду, да ће таква казна чекати свакога, ко удари на живот немачког војника или официра!

На врат су Абраму ставили конопац. Он се одједном помакнуо, огромним напором воље окренуо се и покушао нешто да каже. Да су Жења или било ко од другова били у близини, сигурно би могли да чују:

— Збогом, драги моји. Ја сам се осветио. Ми ћемо победити!!!

Машина се покренула, конопац се затегао и ускоро је под крицима ужаса и стењања људи Абрам Рабинович висио на вешалима...

***

РЕЧ АУТОРА

Ово ауторско дело написано је уз помоћ докумената о чињеницама ужасних злочина немачких окупатора у Белорусији. Треба узети у обзир, да је у нашој земљи погинуо сваки трећи њен становник.

На територији Белорусије немачки окупатори направили су 260 логора смрти. У њима је погинуло 2.200.000 људи: од тога броја 1.400.000 цивилног становништва и 800.000 војнооспособљених. Насилно је превезено у Немачку стотине хиљада људи.

Осим Семковог, дечји концентрациони логори били су изграђени на 14 насељених тачака, у том броју и у селу Скобровка у Пуховичком округу. У селу Лучици Петриковског округа Гомељске области држали су децу старости 7–17 година. Стотине су биле послате у Немачку у својству донора за немачке војнике. У логору се у сваком тренутку налазило 200–250–оро деце. Редовно су били отправљани у Немачку, а логор се попуњавао новом децом. Такав логор се налазио у засеоку Паричи у Гомељској области. Највећи концентрациони логор за децу–доноре у Гомељској области, чија се крв узимала за немачке рањене војнике и официре, налазио се на територији училишног домаћинства „Црвени брег“ у Жлобинској области. У њему су се, у сваком тренутку, налазила деца узраста 8–14 година, а Немци су их насилно узимали од родитеља — становника Жлобинског, Добрушког и других најближих округа и све су слали у својству донора за немачке војнике у Немачку. Последња послата група бројила је 1.990–оро деце.

До рата у Минску живело је 33.087–оро деце школског узраста. Немачки бандити су убијали, спалили или отправили у Немачку, пре свега у болнице за узимање крви, више од 22.000 деце. О овоме сведоче документи о истрази фашистичких злочина у односу према грађанима Белоруске ССР. Постоји и акт комисије о поругама и зверском уништавању деце Домачевског дечјег дома: „Године 1941. у дечјем дому налазила се стотина деце руске, белоруске, украјинске, јеврејске и пољске националности, од одојчади до узраста 12 година. Све су их уништили.“ Само у Брестској области окупатори су уништили 44.953–оје деце и малолетника.

У том Семкову у различитим интервалима налазило се од 276 до 550 васпитаника. Осим узимања крви, Немци су хтели да испитају на деци лекове произведене у Немачкој.

У складу са генералним планом „ОСТ“, од општег броја Белоруса требало је да остане мање од 25%, који су били означени за онемоћавање и коришћење на најниже квалификованим пословима.

Ево још једног документа о геноциду над децом на окупираној територији: „Армијска група „Центар“ има намеру да пошаље на територију империје 40–50.000 малолетника узраста 10–14 година. Ова акција има за циљ не само да ослаби напоре војне моћи непријатеља, већ и да скрати његов биолошки потенцијал у будућности“ (из тајног меморандума од 12. 5. 1944. године, оглашеног на Нирнбершком процесу).

Нажалост, чак и у нашој држави, где су фашистички окупатори убили сваког трећег човека, налазе се разне личности, којима настоје да умање значај фашистичких зверстава. Труде се чак и цифре људских жртава да смање да би показали „хуманост“ и говоре како су окупатори бринули о деци, дозвољавали им да побегну из места пребивалишта, да би се зими зарили у земљу у потрази за смрзнутим карфиолом или цвеклом. Не, такви људи немају ни крста, ни капи савести. Мисли и речи таквих заштитника и брисача злочина једнаки су речима немачких официра.

Сведочанство постоји у односу према заробљеницима још једног немачког официра СС, Вилхелма Мојрина. Документ је узет из архива „Библиотеке Алфреда Винера“ у Лондону. Само овај официр СС доставио је у Минск одједном 3.992 Јевреја из Дизелдорфа, а од њих је преживело само петоро. У истој библиотеци налази се још један полицијски протокол, у којем се говори о депортацији из Дизелдорфа возом у Мински гето 992 немачка Јевреја. У протоколу Мојрин извештава о одвозу још једне групе Јевреја возом у гето у Минску. Мојрин детаљно описује какве „губитке“ је лично морао да поднесе за време четвородневне испоруке Дизелдорф–Минск. То, што закључане за четири дана ниједном нису пустили из товарних вагона — ситница је у поређењу са тим, што је њему на одређеним деловима пута било хладно, напољу је било минус осамнаест степени мраза и што се након преласка совјетске границе у његовом вагону потрошила резерва воде. Највећи проблем је био у томе, што је морао да се врати у Немачку трећом класом, што је порција алкохола која му се даје за тако дугачак пут била сувише мала, што је пратиоцима мора да да капе са заштитом за уши. Начелник конвоја овог састава смрти додаје да од 992 Јевреја њих 300 није могло самостално да се креће, али, без обзира на ове тешкоће, терет састава био је испоручен у предвиђеном року. Он такође примећује, да је „8.000 'руских' Јевреја у минском гету — стрељано“, тј. толико места је ослобођено...

Понекад, када се нађеш у Хатињу, можеш да видиш ретку слику: од туристичких група из Немачке никога нема, али ретко ко се појави од њихових мушкараца. Он пада на колена и каје се за своје грехе. Ко зна, можда у његовим жилама тече крв наше деце.

Сећају ли се тога Немци? Ми се сећамо...

Превела са руског Дајана Лазаревић