Аксана Спринчан

Историја једне љубави и друге песме

Аксана Спринчан

Аксана Вадимовна Спринчан (белор. Аксана Вадзімаўна Спрынчан; рођена 1973. године у Луњинцу, Брестска област) белоруска је књижевница и песникиња, директорка Песничког позоришта „Арт. С.“ (art-s.by), чланица Удружења књижевника Белорусије од 2005. године.

Радила је на месту уреднице више часописа: од 1998. на месту водећег уредника редакције Књижевности и уметности издаваштва „Белоруска Енциклопедија“; од 2006. уредница у издаваштву „Уметничка књижевност“, уредница часописа „Средина“ бр. 4 и бр. 5, а 2006. године са Змитером Артјухом је основала Песничко позориште.

Поезију почиње да пише 2000. године и прве песме објављује под псеудонимима. Своју поезију Аксана је објављивала у скоро свим белоруским часописима, као и у колективним зборницима.

Добитница је књижевних награда „Плаво прасе“ (2006), „Удружење дебија – за филозофску поезију“ (2008), „Књижевност за децу“ (2009) и победница фотоконкурса „Мој Максим Богданович“ за рад „Максим и Вероника“ (2016).

Поезија Аксане Спринчан

***

Сунца – без конца,
дан – сан,
ноћи – очи,
треба – неба,
забринут – пут,
људи – буди,
истина – судбина,
човек – век,
крајина – сина...

У најбаналнијим римама је
дубоки бели стих живота.

***

зима
избељује
моје ноге
од роне земље
сакупља
зрно песка
за зрном
и одлази
задовољна пленом
на златним пољима
да би се вратила

***

као јегуља
бол испливава из мене
плива у Саргаско море
хиљаду искрица
скончава
полупрозрачни лист врбе
са црним очима
пливаће
мењати се
постати стакло
и опет изгубити прозрачност
вративши се к својој душу

Историја једне љубави

Два дрвета
волели су једно друго
целог живота.
Срећу да умру
истога дана
ис-те-сте-ри-ла им је
тестера.

***

Трње твоје
везу на лицу
ВОЛИМ
као крстић,
везем
до хаоса...

Срећа детињства

У припјатској трави
шета моје детињство,
плива до локвања,
гледа за стрелицом.
И не зна да је оно
последње детињство
без Чернобиља.

***

крушке из дедине баште
и јабуке из мамине баште
непродајног изгледа
непознатих сорта
без икакве хемије
и никакве продаје
сигурно, рајске су
освећене
Крвним Храмом
скоро пола века
под дрвећем родним шетам
и ни крушка, ни јабучица
нису ме удариле
а само моле да се поклоне
земљи
а само се уздижу
у небо

***

Видим присутност
и видим одсутност...
Посматрам, како умире
давно умрла звезда
и не примећујем последње дане живих.
Примећујем, како расте дрво,
али док га не одсеку
нећу знати колико је старо.
Пратим, како лети птица,
али тако је далеко, да не схватам
остаје ли овде
или лети на југ.
Тако звезде,
тако дрвеће,
тако птице –
покрећу Ток времена људи...
Видим присутност
и видим одсутност...

***

тишинапребегаваусветлостсвет
лостпребегаваутишинутиши
наисветлостпребегавају
упесакапесак
пребегава
учас
стварајући
својчасовникства
рајусвојупутањукоја
себијезадаталазадатакда
спречистихдаскаченазуберечима

Чистећи стан

У сунчевим зрацима,
који су провалили у стан
кроз завесу на прозору,
завршавају последњи плес
честице.

Није сваком дато
да плеше пред смрћу.

***

Мислило се –
већ не живим.
И пахуље су
на мени умирале.

***

Топли септембар,
повремено
чак и врео...
Сећам се таквог,
али у њему није било
топлине твога тела,
руку, које ме уплићу
у паучине нежности,
цепам га,
утихњујем...
Заспала бих
у првим сунчевим зрацима,
али у овом тренутку
буде се осе,
лете на топлоту мог тела –
иако је топли септембар
ујутро је хладњикаво
летети
као жута оса, лист...
А твоје дисање
тако тихо –
тако тихо пада
прво лишће...
И овај септембар
као лист пада
на моје сећање,
њега ћу ставити
међу странице
последње књиге...
Топли септембар,
када сам сусрете са тобом
чекала више,
него са првом књигом,
можда зато,
што сам знала –
ти нећеш, већ она
остати са мном...

Срећа

Нахраните
малу
птицу –
сеницу.
И после
к вама ће долетети
велика плава птица –
сеница.

***

Чак када одлете у ватру
сва писма, која смо примили,
остаће песме са твојим дисањем,
које сам ја написала.
Чак када отпливају водом
све речи, које смо изговорили,
остаће песме са твојим дисањем,
које сам ја написала.
Чак када нам буде судба
да напустимо ову земљу,
остаће песме са твојим дисањем,
које сам ја написала.
Чак када одлете у ватру,
отпливају у води,
напусте ову земљу
све песме са твојим дисањем,
које сам ја написала,
биће лакше родама
да лете на поветарцу
којим је некада
дисала љубав...

Превела са белоруског Дајана Лазаревић