Богородица се на нашој страни поклонила и друге поучне приче из духовног часописа „Врата небесные“

Превела с руског Дајана Лазаревић

Богородица се на нашој страни поклонила

Тог памтећег августовског дана бој је био тако жесток, да се увече ничије пространство прекрило телима убијених – и непријатеља и наших бораца. Сунце се већ скоро дотакло хоризонта. Одједном установљена тишина се учинила опипљивом.

Али њу је нарушио громки немачки марш – то је код Немаца почињала вечера. Док смо ми пушили и разговарали, земљак мој Иван Божков се повукао у страну. Ја сам знао да он не воли дувански дим. Одједном је Иван, из неког разлога, подигао главу над зидом рова. Његова непажљивост ме је зачудила и ја сам викнуо:

„Иване, шта то радиш? Снајпер дочекујеш?“

Божков се спустио у ров и приближио мени, нечим силно узбуђен:

„Ти ништа не чујеш, Петја? Тамо... жена плаче.“

„Теби се учинило, Вања. Откуда би жена дошла? Осим разбијене капеле, тамо ничега нема.“

„Поливанов говори истину“, подржао ме је наредник Зимин.

„Ја ништа нисам чуо, музика смета“, рекао је Сартанбајев.

Уједно је марш утихнуо, дословно га је неко посебно угушио, и ми смо јасно чули, како недалеко плаче жена. Божков је брзо ставио на главу шлем, попео се на бедем и стао пажљиво да гледа на неутрално пространство.

„Тамо се магла згушњава“, измењеним гласом рекао је Божков, „А по магли, по ничијој земљи на нашу страну иде жена... Она... Она се поклања над убијенима... Она... Господе! Она личи на Богородицу!...“

Ја нисам дао земљаку да каже до краја и свукао сам га за ноге у ров, спремајући се да га поново прекоревам за неопрезност, али видео сам да он плаче.

„Шта је са тобом, Вања?“, тихо је упитао наредник Зимин.

„Он је полудео!“, срдито је рекао Казанец.

„Сам си скренуо. Ништа не разумеш и зато ћути!“, повикнуо сам ја на Казанца.

„Не свађајте се, браћо! Боље сами погледајте, само се не свађајте!“

И ми смо тада видели: по ничијем пољу у лоптама магле ишла је жена у тамној и дугачкој, до земље, одећи, са ниско опуштеним на лицу велом. Она се клањала над убијенима и гласно плакала. Неко је од бораца рекао:

„И Немци на провиђење гледају. Њихови шлемови над рововима штрче.“

„Нека гледају. Само да не пуцају“, рекао је наредник Зимин и ја сам се окренуо ка Ивану. Земљак мој се молио, а по образима његовим клизале су крупне сузе. Казанец ме је ухватио за рукав војне блузе и тихо упитао:

„Ти такође мислиш да је то Богородица?“

„А ти иконе ниси ниси видео?“, престигао ме је Зимин.

„Зашто нисам видео? Видео сам. Али ту нешто није у реду. Види каква је Она – висока, један или два пута већа од људског раста...“

„Значи да тако треба!“, прекинуо је Казанца Зимин.

„Господе! Како Она плаче! Право у души све се преврће!“, рекао је неко иза мојих леђа.

Чудна магла већ је покрила већи део ничијег поља, а ја сам помислио: „Треба тако! Као да савану погинулих покрива.“ Жена, налик на Богородицу, уједно је престала да плаче и, окренувши се на страну наше транше, поклонила се. Исправивши се, она је опет продужила жалосни пут, прелазећи га плачем. А Божков је рекао:

„Богородица се на нашу страну поклонила – победа ће бити наша...“

Задовољни исходом, ми нисмо приметили када се појавио поручник Хворин и срдито упитао:

„Редове Божков, шта сте ви то рекли?“

„Ја сам рекао, друге поручниче, да нас је Богородица благословила на победу.“

„Шта ви себи дозвољавате редове Божков?..“

„А ви сами погледајте, друже поручниче“, умешао се Зимин, „Она још увек оплакује погинуле...“

„Ви сте се договорили?“, повисио је глас поручник, али из рова је ипак погледао.

Он је минуту гледао на провиђење, затим је, гласно фркнувши, испалио:

„Чујеш све ово? Ђаволски трик, а ви... Ја ћу сад да проверим Вашу Богородицу!“, и дограбио је из футроле пиштољ...

Но, да пуца, поручник није успео – Казанец је својим снажним телом притиснуо слабашног поручника Хворина к зиду рова и погледавши му у очи, рекао:

„То не треба радити, друже поручниче. Чак ни Немци нису смели да пуцају...“

Казанец је пустио поручника тек тада, када сам му ја рекао да је провиђење нестало. Он се окренуо к мени и... затражио је цигарету. А поручник Хворин је са мржњом погледао на Григорија и реметећим младалачним гласом повикао:

„Одговараћеш, редове Казанец! На суд ћеш ићи! Зимин, Сарантабајев и ти (севнуо је на мене очима) бићете сведоци. Ваша презимена ћу да означим у рапорту!“

„О чему сам дужан да сведочим?“, упитао је наредник Зимин.

„Како о чему? О томе, како је редов Казанец напао командира! Зар није јасно?“

„Јасно, друже поручниче, али... ја ништа тако нисам видео.“

„Ја такође нисам видео“, подржао сам ја Зимина.

„А моја совсим ништо не видео. Моја спавао...“, рекао је, смешећи се, Сартанбајев.

„Шта ви то себи дозвољавате?.. Преступника покривате?..“

„Одједном ви тако, друже поручниче. Ви сте на фронту свега недељу дана, а Казанац и ја трећу годину у рововима. Није важно ко је био ко пре рата. Казанац је на фронт пошао као добровољац“, рекао је чврсто наредник Зимин.

Поручник, као да је прозрео, оборио је главу, тражећи излаз из насталог положаја, а ми смо ћутке гледали у њега. На крају је он подигао поглед и, погледаши на Божкова, већ мирно рекао:

„Да, узбудили смо се! Мало ли смо тога видели. Саветујем вам да о томе мање ћаскате! Да ли вам је јасно?“

„Јасно, друже поручниче!“, одговорио је за све Зимин.

„А ево и вечера је стигла... Вечерајте!“, рекао је поручник Хворин и отишао на другу страну транше. А Божков је тихо проговорио њему следеће:

„Младо-зелено! Слава Теби, Пресвета Богородице! Уразумио се поручник...“

Потом је наступила ноћ. Казанец, попушивши цигарету, сео је код Божкова:

„Ти, Вања, не љути се на мене. Дошло нешто... Разумеш, растао сам као безбожник у детињству... Ниједну молитву не знам...“

„Бог се мора у срцу имати, Гриша, а молитва се може научити. Ако ниси верујући, не треба бити светогрдан. За незнање твоје Бог ће опростити, а за светогрђе ће казнити!“

„Разумео сам ја, Вања... А ти ћеш после рата да учиш за попа?“

„Не за попа, већ за свештенослужитеља“, исправио је Божков, „Само што ја не треба да учим, Гриша...“

„Зашто?“, упитао је изненађено Казанец.

„Зато, што сам ја већ свештеник.“

„Али како си дошао на фронт? Стварно...“

„Као и ти, Гриша, добровољац“, прекинуо га је Иван.

„А како заповест – не убиј?“, умешао се у разговор Зимин.

„У мирном животу ја свето поштујем ту заповест, али сада, као и ви, браћо, своју Отаџбину од непријатеља браним...“

Записао: Р. Васиљев
(По причи ветерана Другог украјинског фронта, редова П. Поливанова)

Извор: „Врата Небесные“, (2015), Минск, Белорусија

„Ја сам те на подвиг испраћала“

Када сам први пут видела рањеног, пада сам у несвест. Потом је прошло. Када сам први пут легла под метке за борцем, вриштала сам тако, да се чинило, да сам прекрила грохот битке. Потом сам се навикла... После десет дана била сам рањена, рану сам очистила сама, превила сама.

Двадесет петог децембра 1942. године наша 333. дивизија 56-е армије заузела је висину на приступима к Стаљинграду. Немци су одлучили да је врате по сваку цену. Почео је бој. На нас су пошли немачки тенкови, али их је зауставила артиљерија. Немци су се повукли назад, а на ничијој земљи остао је рањени поручник, артиљерац Костја Худов.

Санитарци, који су покушали да га изнесу, били су убијени. Пузала су два овчарско – санитарска пса (ја сам их тамо видела раније), али су и они убијени. И тада сам се ја, скинувпи капу, исправила и, у почетку тихо, а потом све јаче запевала нашу омиљену песму до рата: “Ја сам те на подвиг испраћала.” Пуцање је утихнуло са обеју страна. Дошла сам до Костје, нагнула се, положила га на вукуће санке и почела вући к нашима. Идем, а сама мислим: “Само не у кичму, боље нека пуцају у главу.” Али није било ниједног пуцња, све док нисам дошла до својих...

Санитарна инструкторка М. Смирнова

Извор: „Врата Небесные“, (2015), Минск, Белорусија

Наследство деци

Предавши детету своје тело и крв, учествујући у фомирању његове бесмртне душе, родитељи му предају и део своје душе, свога срца. Добро је, ако је срце родитеља и њихова душа очишћена благодетом; али шта се догађа, ако је испуњена духовном нечистоћом? Зар то неће прећи и на децу? Без сумње, прећи ће и пренети са собом семе зла и болести. Колико има родитеља, који тугују, плачу, жале се, видећи у својој деци тврдоглавност, својевољност, непослушност, раздраживост, злобу, освету, разне видове разврата; али они треба да се сете, да ли је било тих порока у њиховом срцу још пре рођења деце? Ако неумереност мајке у јелу и пићу штети плоду, којег она носи под срцем, онда му још више штете наносе нечисте жеље и јаке страсти.

Герман Шимански, богослов

Извор: „Врата небесные“, бр. 8 (2018), Минск, Белорусија

Добро и велико

Жену не треба волети због њеног тела, већ због њене чисте душе и доброг срца. Жена има то, што нема муж; она га духовно употпуњује и обратно. Зато у односима између супружника, са великом снагом треба да се појаве те особености духа, ума и срца, који су својствени само мушкарцу и само жени. Грубост мушког срца допуњава се нежношћу и чистотом срца жене, јер је женско срце много тананије, способније за духовну љубав. А жена... при општењу са мужем допуњава свој недостатак снаге, дубине ума његовим знањима и крепком вољом. Мушкарац и жена треба да буду у браку једно тело и једна душа. Из њихове заједнице рађа се нешто више, сјединивши све добро и велико, које се налази у сваком од њих.

Свети Лука Кримски

Извор: „Врата небесные“, бр. 8 (2018), Минск, Белорусија

Откуда долазе генији

Једна млада, трудна жена је дошла у болницу, због обичне упале слепог црева. Прво су јој доктори ставили лед на стомак, а онда, када су процедуре завршене, предложили су јој да уради абортус, сматрајући га најбољим решењем, јер ће дете, највероватније, бити инвалид од рођења. Али смела жена је решила да заобиђе абортус и дете је угледало свет.

Та жена је била моја мајка, а дете сам ја...

Можда ће мој пример подржати мајке, које у тешким тренуцима размишљају о томе, да ли да сачувају живот...

Андреа Бочели

Водећи италијански тенор

Извор: „Врата небесные“, бр. 8 (2018), Минск, Белорусија

Његова свеприсутност

– Мама, како треба да живим, да бих стално осећао свеприсутност Божију?.. – упитао је један дечак своју мајку.

– Поновићу ти, – одговорила је мајка, – оно што сам ја чула у детињству.

Живи, дете мој, тако, као да све време пред собом видиш Бога.

Не чини поступке, које би хтео да сакријеш од Господа.

Не говори то, што не би наглас рекао пред Богом.

Не пиши ништа, чега би се стидео да покажеш Богу.

Не иди тамо, где би се надао да нећеш срести Господа.

Не читај књиге, које не би могао да покажеш Господу, када ти затражи.

Не проводи време, бојећи се одговора: „Шта то радиш?“ или речи: „Како те није срамота!“

Из књиге „Лекције о закону Божијем“

Протојереја Арсенија Царевског

Извор: „Врата небесные“, бр. 8 (2018), Минск, Белорусија

Могу ли се супружници јавно исмевати?

Ово је штетан начин понашања заснован на интелекту, како би лако, али заправо веома бритко, чак и увредљиво „задиркивали“ једни друге, под маском секуларизма и шале, и, иако је то страшно – тешко је побећи од тога.

Ако је такво понашање ушло у међуљудске односе, онда је вратити се озбиљном тону, када душа мора да говори са душом, скоро немогуће. Поред тога, то је кршење веома важног правила породичног живота: мужа и жена у односу ка спољном свету су стена, где се не може уметнути ни трака, а камо ли забити клин.

Све проблеме треба решавати заједно и међусобно. Шта год да се дешава у породици – жестоки обрачун односа, пропусти и други греси, – излазак у спољни свет (рођацима, деци, пријатељима, колегама на послу), муж и жена морају бити једно, иначе зли међу људима, забијајући први, други, трећи клин, сигурно ће их поделити.

Протојереј Максим Козлов

Извор: „Врата небесные“, бр. 1 (99); 2017, град Брест, Белорусија

По таленту трудољубиво ради

Не ради само када имаш воље за послом, већ ради и када ти се не ради. То примењуј и на обичним животним пословима, а нарочито када се ради о спасењу душе твоје, о молитви, о поштовању речи Божије и књиге душеспаситељске, о одласку на богослужење, о разним добрим делима, о проповеди речи Божије. Немој да се повинујеш лењом, лукавом и вишеструко грешном телу: оно може вечито да се одмара и кроз одмор и насладу да нас води ка вечној погибији.

„У зноју лица свог јешћеш хлеб свој“ (Пост 3-19). „По таленту, који ти је дат, трудољубиво ради, и биће ти окајана душа“, пева Црква. „Царство небеско напором се осваја и подвижници га задобијају“ (Мт. 11:12), говори Господ и Спаситељ наш.

Свети праведни Иоанн Кроништадски

Извор: „Врата небесные“, бр. 1 (99); 2017, град Брест, Белорусија

Загрлити срцем

У обичним спознањима човечијим, када упознаш неки предмет, ти га целога живота добро знаш, без помрачења знања о њему. А у вери није тако; једном када си упознао, осетио, сазнао, мислиш: увек ће ти бити јасан, познат, омиљен предмет вере души, али није тако – хиљаду пута ће ти потамнети, удаљити се од тебе и ишчезнути за тебе, и све што си раније волео, за шта си живео и дисао, к томе ћеш повремено осећати савршену равнодушност; зато треба понекад уздасима и сузама прочистити себи пут, да би га видели, схватили и загрлили срцем. То штити од греха.

Свети праведни Иоанн Кроништадски

Извор: „Врата небесные“, бр. 1 (99); 2017, град Брест, Белорусија

Несрећна раздвајања

Главно је стрпљење... Дешавају се веома лоше ствари... Имамо луксузне услове на селу: она има једну кућу, ја имам другу; можемо и одвојено да живимо. Догађа се, побегнеш, затвориш се, љутиш на њу, мислиш: оваква је и онаква, све чини погрешно, новац је потрошила, унуке покварила...

Знам већ: раздвајања су ђаволи. Мој ум је чувар срца: разумем да морам да идем. Први корак је тежак. Међутим, ти си мушкарац, имаш „его“, али треба прећи преко поноса – и ти јасно видиш: како сам могао лоше мислити о њој, када она, јадна, толико трпи од мене?!

Зато и постоји брак. „Носите тешкоће једно другог“, тако је говорио апостол Павле. Ово није уздах на клупи, овде се ради о тешким стварима.

Дан ништа не успева, два, три; онда сам на извору наточио мало воде, ставио јој пред врата и већ је постало боље. Изгледа да ми је Дух Свети дошао у помоћ.

Разумем да без ње нећу бити срећан, нећу моћи ни своје омиљене плоче да слушам. А када се све смири, размишљаш, зашто си се као будала дурио три дана? Губимо драгоцено време живота на препирке, а живот је леп без међусобне патње и сталних захтева једни од других: ти си муж – ти си дужан, ти си жена – ти си дужна... И у свету је тако, само у великом обиму – Сирија, Јевреји, Арапи... Док сте подељени, не можете бити срећни.

Пјотр Мамонов,

музичар, глумац