Дајана Лазаревић (приређивач)
Поучне и занимљиве приче и песме из Белорусије
Превела с белоруског Дајана Лазаревић
Шале из белоруског народа
*
Путује један човек на запрежним колима, а у сусрет му иде кум.
— Шта то возиш, куме?
— Сачекај, сад ћу ти рећи.
Кум је сишао са кола, пришао и на ухо шапнуо:
— Овас.
— А зашто шапућеш?
— Да коњ не би чуо.
*
Шустер, предајући наручиоцу нове чизме, каже:
— Око две недеље ваше чизме ће бити мало стегнуте, грубе. Не љутите се!
— Ништа, сачекаћу. Још две недеље могу да идем и у старим, а нове нека стоје.
*
— Куме! Како се ово са телеграфом ради: притиснеш на једном крају, а говори на другом?
— То ти је, брате, као са псом: ухвати га позади за реп, а он ће напред да залаје.
— Чујеш то! Ја то уопште нисам размотрио!
*
— Слушај, ти си ми продао слепу кобилу.
— То ти је још боље: она ће јести сламу, а мислиће да једе сено.
*
— Зашто је теби, брате, брада црна, а глава седа?
— Баш не умеш да одгонетнеш! Брада је двадесет година млађа од косе.
*
— Разумете, мој познаник је, прошле недеље, тако зевнуо, да је себи ишчашио вилицу.
— Шта сте му то тако досадно причали?
*
— Како да се спасим туђих кокошака у својој башти?
— Бацити под плот своје баште неколико јаја, тако да комшије не виде, а сакупити их тако, да комшије виде.
Како се песник Јакуб Колас лечио
(Одломак из дела: „Колас приповеда о себи“)
Довезено блато су грејали, а Константин Михајлович (познатији као белоруски песник Јакуб Колас) држао је у врелој купки руке. Опоравка није било.
— Нема ту моћ старо блато, — рекао је он доктору Сергеју Осиповичу Лијаранцевичу, са чије прећутне дозволе је и започето ово „лечење блатом“.
— Не може да шкоди, — слабашно се насмешио Лијаранцевич, — а понекад и помогне. Теби је помогло, — брзо га је ћушнуо у бок.
А ево у чему је била ствар. После операције слепог црева Коласа је ухватила несаница и запитао је за лек Сергеја Осиповича. Он је подигао очи:
— Не спаваш? Спаваћеш.
И дао му је стаклену бочицу фанадорма — лека за смирење и сан.
Поново су се срели кроз недељу дана.
— Спаваш ли? — било је прво питање доктора.
— Спавам.
— А јеси ли узимао лекове?
— Узимао сам.
— А знаш ли шта си узимао? — И весело се насмејао: — Витамин Це.
Разумни доктор се стрпљиво и благо поставио према намерама Константина Михајловича и његовој жалби на протраћену снагу, а блато је примао као нешто сасвим природно.
— Тако, сигурно, све утихњује, — говорио је Лијаранцевич. — А можда нисте са истог места блато узели?
Колас је осетио у гласу доктора шалу.
— А зашто ниси одмах рекао, да не верујеш у то блато? — суморно је прозвоцао.
— Ако један верује, други не мора, — одговорио је Лијаранцевич са тако јасним очима, да су се обојица одмах насмешили...
Максим Лужанин (Из књиге „Колас приповеда о себи“)
Кнез Борис и Ђаво (Князь Барыс і Чорт)
Кнез Борис је градио у граду Полацку цркву и, познато је, велика је то грађевина! — напозајмљивао се и назадуживао се около. Више није имао где да позајми новац. Пошао је, на крају, код ђавола и питао га за новац, рекавши да му је потребан за рат. Ни на шта добро ђаво, то се зна, не би дао новац, али како је за рат — позајмио је.
Прошла је година, друга, десета, Борис не враћа ђаволу новац. Досадило је ђаволу да долази. На крају је пошао он код свога старијег ђавола, да се посаветује шта да ради.
— Шта ћеш, — каже старији ђаво, — до сада је он био мудрији од тебе: од ђавола је новац узео и Богу дао. И никако не можеш да га догнаш. Иди код њега и задај му три загонетке. Ако погоди — нека му пара, а ако не погоди — доведи га овде и ми ћемо му показати.
Дошао је ђаво кнезу под прозор, договорио се о загонеткама све, како му је старији рекао.
— Добро, — каже кнез, — загонетај.
— Шта је удвоје? — загонета ђаво.
— Краћи пут, — одговори кнез.
— Шта је утроје?
— Лакше жети.
— Учетворо? — пита ђаво.
— Ако би ти ђаволи новац тражили, да ли би их учетворо лакше истукли?
Ту је ђаво утекао, јер је кнез одгонетнуо све његове загонетке.
„Научна“ расправа
За столом, за тањирима пуним,
Двојица се нашла у расправи:
— Никад нећу веровати, да су људи
Од длакавих мајмуна настали!
— А мени је, истину да кажем,
Важно само то, да сам ја човек!
Што кажу, да ми је прадеда био мајмун,
Не брине то мој животни век!
— Можда је вама свеједно, праштајте,
Па се не бавите том претпоставком.
А како је било вашој прабаки
Живети с горилом или шимпанзом?
Нил Гиљевич, одломак из дела „Кантора“
Зечије сало
Белоруска народна прича
Путовали су господар и кочијаш. Господар каже:
— Знаш, убио сам зеца, имао је сала за скоро седамнаест килограма.
Кочијаш му одговара:
— Ево, господару, пролазићемо преко моста, на којем ђаво хвата лажове.
— А је ли далеко тај мост?
— Не, — одговори кочијаш, — иза ове шуме налази се брдо, иза брда је ливада, а после ње је близу мост.
Ушли су они у шуму, а господар опет каже кочијашу:
— Да си видео тог зеца! Имао је скоро десет килограма сала!
Наставили су пут, прошли кроз шуму, па каже господар:
— Можда није десет, али пет килограма сала имао је тај зец.
Прошли су ливаду, а господар ће већ:
— Па, на зецу сала није ни било, иако уопште није био мршав.
Наставе пут. Прошли су ливаду, каскају коњи, а моста нема.
— Па, где је тај мост? — пита господар.
— Расплинуо се, као зечије сало.
Деца као деца
Шаљиве приче из Белорусије
*
На испиту комисија пита Васу:
— Ко је срушио зидове Картагине?
— Нисам ја, — збунивши се одговори ученик.
*
— Како се зовеш? — упита учитељ првака.
— Не знам...
— А како те мајка зове да једеш?
— Када она стави тањир на сто, ја сам већ за столом.
*
— Зашто, Феђа, тако слабашно трчиш у месту? — упита наставник фискултуре.
— А Ви покушајте да ме престигнете!
*
Час језика. Петар чита реч испод цртежа слово по слово:
— Т–аааа–шшш–н–аааа...
— И шта се добије на крају?
— Торбица.
*
— Тата! Данас сам једино ја од целе школе умео да одговорим на директорово питање!
— А шта је питао, сине?
— Ко је разбио прозор.
Попричали су
Из белоруског народа
Стари Клим је био скоро глув и чуо је само онда, када су му викали крај самог уха. Једном је копао глину. Долази му комшија и поздравља га:
— Добар ти дан, Климе!
Клим одговара:
— Ево, копам мало глине!
Пита комшија:
— Зар си, Климе, одслушао своје?
Клим одговара:
— Сам копам, нема нас двоје.
Комшија пита:
— Радиш ли овде одавно сам?
А он одговара:
— Идем кући, да се наспавам.
И опет пита комшија:
— Да ниси негде моје козе застао?
Клим каже:
— Већ сам три вазе ископао.
Пита комшија:
— Теби слух одавно није прав?
Клим одговара:
— Збогом, комшија, буди здрав!
Кратке шале из белоруског народа
*
Просци су дошли, а кћерка је још превише млада. Поносни ће родитељи:
— Шта вам је, добри људи, она нам још у ситу спава!..
*
— И ви, баба, због ове рибе у реду стојите, а душа вам у носу?
— А шта ћеш, мили, и једно око хоће да спава.
*
— Колико још до Новоградка?
— Десет километара.
— Охо!..
— А шта си ти мислио — да он на свом месту стоји?
*
Умро сусед, старији човек. На сахрани најстарије мушкарце замоле да приђу на поздрав. Највеселији:
— Хајде, кандидати, идемо!..
*
У Глушчинској шуми.
Бивши партизани су дошли из града и траже свој лагер. Смешно им, али питају бабе, које беру јагоде.
— Не знам, каже једна.
Друга — не месна:
— Ја ни сама овде не бих стигла, да са месном бабом нисам дошла.
*
Ташта се вратила са јубилеја зета–књижевника.
— Па, нахвалили смо га... Свакаквим речима!..
Шале је забележио књижевник Јанко Бриљ, а објављене су у књизи „Шака сунчевих зрака“.
Шта је било у флашици?
Иследници прегледају место, на којем се одиграо злочин, а писар записује у протокол:
„На столу је пронађена флашица са ракијом зубровком...“
— Е, сачекајте, — каже истражитељ, — треба да испитамо, да ли је ово заиста зубровка. То је веома важно за случај.
Пробао је и каже:
— Пишите: „У флашици је била ракија зубровка“.
— Не, ово, изгледа, није била зубровка, већ биберовка, — каже писар и такође се напи из флашице.
— Не може бити? — зачудио се истражитељ и још једном се ухватио за флашицу.
— Како не може? Биберовка, — потрудио се да га убеди писар и још једном је задовољно гуцнуо.
— Не могу да се сложим са вама! — каже истражитељ и опет попи гутљај.
— Не, не! Ово је биберовка! Ја ћу сад... — Али флашица је већ била празна.
Слегао је раменима истражитељ и каже:
— Пиши у протокол, да смо на столу нашли путничку флашицу и никако нисмо могли да одгонетнемо шта је у њој било.
(Из белоруског народа)
Бундева или тиква?
Тезге. Пијаца. Криве се столови од зелениша — воћа и поврћа. А оних који купују је мало. Можеш да бираш, шта ти душа жели. Може се и одмеравати тезга за тезгом, само не журити ни избирати, а ни куповати, већ сачувати неку рубљу.
На једном сточићу мајка и кћерка су поставили читаву планину јабука, крушака, бундева. Прилазе сви и питају за сорту јабука, крушака, која им је цена. И можда је тек седма узела у руке бундеву и упитала:
— Тиква?
— Не, рођена, — бундева! И кува се добро и семе је укусно. Купите.
— Тиква! Каква то „бундева“?
— А зашто тако? Кажем вам: бундева. А тиква је, некако, гадна...
Али разумеле су се. Једна је продала, друга је купила. Продавачица на растанку:
— И кува се добро и семе је укусно. А још може, ако има руска пећ у кући, да се пече на рингли.
(Фјодор Јанковски, одломак из дела „Иконице“)
Гласови природе
Капетан се поздравио и пошао — завршио је са бригама на дежурству. Алексеј је остао сам. Капетанове речи су га непријатно погодиле и као да је први пут стекао утисак, да капетан Ситни зна нешто, што не зна црвеноармејац Балаш.
Однекуд је долетео детлић и сео на бор, који је стајао на десет корака од палате.
— Тук–тук–тук, тук–тук–тук...
На земљу је почела да пада борова кора.
— Сакупљач влакана, — помислио је Алексеј.
Кроз минуту на жбуну рјабине, који је бујао крај дашчаног зида складишта чете, запевала је зеба:
— Пин–пин, пин–пин...
Песна је била звонка, продорна...
— Фију... фију... фију...
— Ла–ла–ла, — није ућутивала зеба. — Ди–ди, ди–ди, ви–ћу, ви–ћу...
Алексеј се заслушао...
Устајало је јутро...
Иван Чингринов (одломак из романа „Најсрећнији човек на свету“)
Велико дете није дете
(Из народа)
Судница.
— Име и презиме сведока?
— Микола Косати.
— Колико имате година?
— Осамдесет и две.
— Имате ли деце?
— Немам.
— Секретаре, запишите да нема деце. Па, причајте, Косати, све што вам је познато у овом случају.
— Идем ја, значи тако, са својим сином Гаврилом...
— Причекајте. Ви сте рекли да немате деце.
— Па немам.
— Причајте даље.
— Идем ја са сином Гаврилом кроз поље...
— Са сином Гаврилом? Сад сте рекли да немате деце.
— Па немам.
— А Гаврило?
— Па он није дете. Већ му је педесета закуцала на врата.
А у пољу врба
(Из народа)
А у пољу врба,
Под врбом је вода.
Тамо је ходила, тамо шетала
Девојка једна млада.
Девојка иде од воде,
Момак до воде:
— Застани, застани, девојчице,
Дај коњу водице.
— Рада бих била застати,
Коњу водице дати,
Моје босе ножице
Хладно је да овде стоје.
— Ја ћу да скинем брокат,
Ножице да заштитим,
А назад кад се вратим,
Чизме ћу да ти купим.
— Немој да купиш мени,
Него купи себи.
Имам ја маму и тату,
Купиће они мени.
Путници
Коначно смо дошли до врата, наравно, несмело. Потом се зачуо однекуд са висине сипљиви женски глас:
— Ко сте ви?
— Ми смо путници, тето, отворите.
— А да ви нисте случајно из лова?
— Каквог лова, скроз смо мокри, једва на ногама стојимо. Бог вам добро дао, пустите нас.
Глас је ућутао, а потом је са неким тренуцима неразговетности упитао:
— А ко сте ви? Како се презивате?
— Беларецки је моје презиме. Овде сам са кочијашем.
Бака иза врата је одједном живнула:
— Гроф Беларецки?
— Надам се да ћу бити гроф, — одговорио сам са плебејским непоштовањем титула.
Глас је постао суровији:
— Па, иди онда, добри човече, тамо одакле си дошао. Видите ви, он се грофовству нада. Ноћне шале! Иди, иди. Потражи себи негде у шуми јазбину, када си тако духовит.
— Бакице, — почео сам да молим, — са радошћу пошао бих, да не узнемиравам људе, али ја нисам одавде, ја сам из округа, залутали смо, суве нити на нама нема.
— Одлазите, одлазите, — рекао је неумољиви глас.
Други човек би, можда, зграбио, у одговор на то, камен и почео би да удара у врата, сипајући псовке, али ја нисам могао да се ослободим мисли да је то веома лоше: силом упадати у туђу кућу.
Владимир Караткевич (одломак из романа „Дивљи лов краља Стаха“)
Свежа копејка
(Из народа)
— Јеси ли био на пијаци?
— Јесам.
— Шта си купио?
— Козу.
— Колико си дао?
— Седам копејки.
— А где је она?
— А ко?
— Па коза, од седам копејки.
— Продао сам је.
— А за колико?
— За пет копејки.
— Зашто си толико страћио?
— Није што сам страћио, већ сам свежу копејку зарадио!
Датум последње измене: 2022-03-09 13:49:41