Иван А. Чарота

Михаил (Мануил) Козачински (1699-1755) у историји Србије и Белорусије

Резиме: Мануил Козачински (1699-1755) оставио је велики траг у историји Србије као професор и ректор школе у Сремским Карловцима, префект српских школа уопште, родоначелник српске драматургије, песник... Али његова каснија делатност, по повратку из Србиje у Кијев, кад је постао архимандрит Михаил и намесник Кијевског митрополита на простору садашње Белорусије са седиштем у Свето-Троjицком манастиру града Слуцка, такође jе веома значаjна за православне Белорусе.

Кључне речи: Михаил (Мануил) Козачински, Србија, Сремски Карловци, архимандрит, намесник Кијевског митрополита, Белорусија, Слуцк, православље, унија, богословље и философија

У својству преамбуле датом чланку-представљању личности, намеће се лично сећање на то, како се објективно оформљавала његова тема – тачније, како се историја Србије повезивала са историјом Белорусије посредством личности писца, просветитеља и педагога, филозофа, богослова и црквеног трудбеника Михаила (Мануила) Козачинског.

Пре тридесет и три године мене, у то време – младог филолога-југослависту и књижевног критичара, заинтересовала је кратка публикација у недељнику “Књижевност и уметност” (Минск) са оваквим садржајем: “Није узета у обзир територија некадашњег Тројичиног манастира, где су у ХІV и ХV веку радили слуцки летописци. На територији манастира сахрањени су многи трудбеници белоруске културе давних времена. Вредност овог споменика превазилази границе Белорусије. Ту је био сахрањен епископ Козачински, рођен у Белорусији (подвлачим. – И.Ч.), који је уложио много труда, да просвети народе Југославије. Буквално, пре две или три године, Народна библиотека Србије у Београду је затражила од Слуцког завичајног музеја да пошаље фотографије Тројичиног манастира и фотографију надгробног споменика Козачинског…[1]“Аутор овог чланка био је локални историчар и публициста из Слуцка, Григориј Родченко, чији сам усмени јавни наступ на исту тему нешто касније слушао у Удружењу књижевника Белорусије.

Искрено говорећи, у то време код мене није изазвала интересовање поменута конкретна личност, већ информација о белоруско-југословенским везама уопште, а посебно то, што је “уложио много труда да просветли народе Југославије” човек “рођен у Белорусији” и што се за њега интересује “Народна библиотека Србије у Београду.” Морам да признам да поменутог „епископа Козачинског“ тада нисам повезивао са историјским чињеницама мени већ познате личности из српске / југословенске књижевности. Тек касније сам дошао до спознаје, да је то исти Мануил Козачински, којег су сматрали оснивачем српске драматургије – тако се његова улога одређивала у релевантном профилу референсне грађе и студија о историји књижевности, културе и образовања Србије[2]. Међутим, тамо су, наравно, објављене информације, које се односе конкретно на српски период активности Козачинског, не одражавајући везе са Белом Русијом. Истина, Властимир Ерчић, аутор чланка у фундаменталном књижевно-енциклопедијском издању “Лексикон писаца Југославије”, дао је информације, које су разјасниле оно, што је мој старији белоруски колега Родченко излагао на свој начин. Наиме: “Од септембра 1748. године био је Архимандрит Слуцки и намесник Кијевске митрополије. У Слуцку, у манастиру, седишту Архимандрије, умро је “од жутице и отока”. Сахрањен је на манастирском гробљу, којег, као и манастира, одавно не постоји”[3]. Изнад свега, чланак о Козачинском у „Лексикону“ је укључивао прилично темељну библиографију, уз помоћ које је било могуће вршити даља истраживања.

Резултати спроведених истраживања и генерализације дозвољавају да се изведе закључак, да Козачинског током ХІХ и ХХ века нису игнорисали научници, како из Србије, тако и Русије[4], и Украјине[5]. О односу према њему у Србији смо већ говорили, али треба посебно споменути изузетно темељно истраживање поменутог В. Ерчића, укључујући и његову монографију[6]. Али ето, белоруских материјала о Козачинском, поред цитираног часописа “Књижевност и уметност”, радова и референци у неколико књига[7]-[8], није било могуће наћи. Штавише, ни до данас их нема ни у таквим издањима, као што су “Енциклопедија књижевности и уметности Белорусије”, “Просветитељи земље белоруске. Енциклопедијски приручник”, “Белоруска Енциклопедија” у 18 томова, и др.

Међутим, ако се информације из свих тренутно доступних извора сведу у кратак извештај, добија се следеће:

Мануил Козачински (Козачинский, Козачински, Козачинський, Козачиньский, Козачинскиј, Kozačinski, Kozaczyński,) рођен је око 1699. године у породици шљахтича (племића) Александра Козачинског, становника села Јампол (сада Виницка област Украјине). Аутори неколико публикација наводе, иако поуздани извори таквих информација не саопштавају, да је он био ученик и следбеник Теофана Прокоповича, “путовао је по словенским земљама и Немачкој”, студирао на Московској Словенско-грчко-латинској академији. Са нешто већом сигурношћу описан је период његовог студирања на Кијевско-Могиљанској академији (крај 1720-их - почетак 1730-их). Готово да нема неслагања око чињенице да је у јесен 1733. године, на позив Београдско-Карловачког митрополита Викентија (Јовановића) и по благослову Кијевског митрополита Рафаила (Заборовског), отишао из Кијева у Сремске Карловце - културни центар тог дела Србије, која је била под аустријском влашћу[9]. Судећи по свему, Козачински је био препознатљив по посебним квалитетима међу својим колегама из Кијева, који су са њим били послати у Србију и касније заједно радили. У сваком случају, сви истраживачи га спомињу много чешће од његових другова - Петра Подуновског, Трофима Климовског, Георгија Шумљака, Ивана Менатског, Синесија Залутског; једнако, као и касније у Сремске Карловце дошавше Тимофеја Левандовског, Иоана Ластовицког и Петра Михајловског. А Жарко Димић у ову листу укључује још и Николаја Николајевича[10]. Успут, по мишљењу Јована Скерлића, монах Синесије Залутски, који се вратио из Србије, постао је игуман манастира у Минску[11], садашњег главног града Белорусије. Да ли је тако или није, али Мануил Козачински је убрзо «направио каријеру» у Србији: полазећи од дужности учитеља латинског и реторике (поезије) Сремско-Карловачке школе (шестогодишњој, највишој у то време у целој области). Убрзо постаје њен префект, затим ректор, а касније - шеф целокупног образовног система Митрополије, добивши притом још и статус “катедралног (архијерејског) проповедника”. Што се тиче периода боравка Козачинског у Сремским Карловцима, информације су различите. Нема сумње, да је он тамо живео и успешно радио у периоду 1733-1737, до смрти Карловачког митрополита Викентија, а постоје подаци да се касније бавио и предавачким радом у Новом Саду и Северину, где га је епископ Симеон (Филиповић) рукоположио у јереја. А истакнути књижевни историчар Јован Деретић сматра, да је Козачински остао у Србији до 1739. године[12]. Такав датум, вероватно, није наведен без утицаја чувеног Јована Скерлића, који је у једном тренутку приметио да је „Козачински... већ 1739. године био у Русији, а његово место је заузео Србин – јеромонах Дионисије, дипломац Кијевске академије, касније – Владика Будимски“[13]. Али ипак, већина истраживача, укључујући и најинформисанијег В. Ерчића, држи се мишљења, да се Мануил Козачински вратио у Кијев средином 1738. године и био је одређен за Видубецки манастир, где је после приближно годину дана примио монашки постриг са именом Михаил. Убрзо након повратка из Србије, добио је и именовање за обављање предавачке функције на Кијевској академији “као спољни сарадник”, а временом се попео на високе нивое академске лествице – професора, префекта. У овом другом, кијевском периоду, наступа његова велика активност и продуктивност у књижевном и научно-филозофском стваралаштву. Међутим, 1746. године Архимандрит Михаил је напустио академију, остао је неко време у самостану у Видубецком манастиру, а затим је био постављен за игумана Красногорског манастира у граду Гадјачи, а од септембра 1748. године постављен је за намесника (коадјутора, како се то тада називало) Кијевске митрополије у Свето-Тројицки манастир у Слуцку, где је провео седам година, све до упокојења.

Шта се обично приписује Мануилу (Михаилу) Козачинском? Готово сви, који су писали о њему обавезно помињу ауторство над трагедијом «Урош Пети», чији пун назив звучи овако: «Трагедија односно тужна прича о смрти последњег Цара српског Уроша Петог и паду српског царства...» Она се састоји се од десет чинова, пролога и епилога, који на свој начин одражавају историју Србије од ХІІ до ХVІІІ века. У њему су, сходно томе, представљени: историјске личности - Стефан (Немања), Сава и Стефан Немањић, краљ Стефан Душан, краљевић Урош, краљица – мајка Уроша, Вукашин и др.; алегоријске фигуре – Србија, Побожност, Завист, Очај, Славољубље, Пожуда, Историја; ликови из античке митологије – Белона, Марс, Минерва, Палас, сибиле... Књижевни стручњаци повезују ово дело Козачинског са трагикомедијом Теофана Прокоповича „Владимир...“ (1705), као и са анонимном (тачније, непознатог аутора) драмом „Милост Божија, коjа Украјину од непогодних носилаца љадских кроз Богдана Зиновију Хмељњицког... ослободила...“ (1728), које су, наводно, послужиле као образац за дело на тему из историје Србије. Треба напоменути, да је десет година касније, у Кијеву, Козачински написао још једну историјску драму –„Милост Марка Аурелија Антонина, кесара римскога....“ (1844), користећи исте уметничке принципе и стваралачке технике. Истина, ако је прва од њих створена првенствено за педагошке потребе – за извођење снагама ученика Карловачке школе патриотске и едукативне представе засноване на историјском материјалу, друга је посвећена владајућој царици Јелисавети Петровној и написана је директно у вези са њеним доласком у Кијев. Примарни текст трагедије „Урош Пети“ је изгубљен. Тај, који је познат по објављивању, урађен је од стране бившег ученика аутора, српског архимандрита Јована Рајића[14], а у Русији га је објавио А. Собољевски[15], и она представља, највероватније, обраду Рајића као „коаутора“, тако што је сам издавач истакао да је „трагедија... сада пречишћена и исправљена“ (Успут да кажемо, исти тај Рајић, око 1763. године, прерадио је песму Козачинског “Приславна Сербие” и објавио је под новим именом - “Прискрбна грлице”, која је већ истакла у лику Србије карактеристике „жалосне“, а не „славне“).

Међутим, у Сремским Карловцима, Мануил Козачински није створио само два споменута књижевна дела. Друга ствар је то, што нису сва његова дела сачувана и није све, што је сачувано ушло, како је прихваћено да се говори, у активну циркулацију. Дакле, у видокругу истраживача, довољно ретко се појављује искусни акростих, посвећен и адресиран на српског митрополита, под чијом се заштитом аутор налазио:

(Приветствије Викентију Јовановићу)

Блажен јеси, троблажен, соделавиј сија,
Многа лета ти буду и дни преблагија,
Елико јест будет сербски народ жити,
Не престанут во веки име все блажити
Људи от мала купно даже до велика,
Сам же Бог всемогушти, Господ и Владика,
Горњеј и нижњеј једин Сотворитељ твари
Даст ти за твоја труди бесмертнија дари;
Речет гласно: придите зде обременени,
Наследујте вам царство зело утруждени,
Аз јесм маздовоздатељ, аз јесм лоза права,
Ви же гроздје убо , ваша тамо слава
Да пребудет во вјеки. Сије вам желају…

Као што је већ напоменуто, веома активна и плодотворна је била књижевно-стваралачка активност Козачинског након повратка у Кијев, где су написани „Слика страсти света целог...“, „Милост Марка Аурелија...“, „На вратима кијевопечерским тријумфалним...”, панегирике царици Јелисавети и грофу Алексеју Разумовском и друго.

Ту се он, поставши професор филозофије на Кијевској академији, показао не само као систематизатор и транслатор филозофског знања, већ и као дубоки мислилац, аутор темељне расправе “Философија Аристотелова о перипатетичком умовању” (1745). Елем, ни совјетска наука није била у стању да мимоиђе личност филозофа Козачинског – била му је посвећена докторска дисертација. Истовремено, пошто се у овом квалификационом раду-дисертацији „као методолошка основа... налазе радови оснивача марксистичко-лењинистичке филозофије, одлуке и документи страначких конгреса и КПСС“, расправа је превасходно морала да буде потчињена општим ратоборним-атеистичким и вулгарно-социолошким ставовима, а аутор јој је давао у већини случајева оцене оваквог типа:„...Филозофски и друштвено-политички ставови М. Козачинског, који су одредили његов поглед на свет као целине, чине се прелазним од карактеристичних феудално-теолошких до светско-хуманистичких погледа мислилаца касног Препорода и раног Просветитељства...”; “Натуралистичке тенденције у филозофским ставовима М. Козачинског, које се појављују углавном у облику елемената пантеизма, деизма и натуралистичког сензуализма, најјасније се изражавају у његовој натуралној филозофији и етици, укључујући учење филозофа о држави и “природном праву”; “...Филозофски и друштвено-политички ставови М. Козачинског су светли доказ кризе средњовековног феудално-теолошког погледа на свет под притиском идеја раног Просветитељства...” Краће говорећи, диктат комунистичке идеологије је довео дисертанта управо закључку “о упорном стремљењу философа к “узрочном” разложном објашњењу природних појава, без непосредног обраћања Богу.”[16] Коментари, како се каже, су сувишни, а критика из садашње временске дистанце може да послужи само за уразумљивање потомака.

Личност Михаила Козачинског требало би да буде интересантна као феномен јарко персонализоване отелотворене идеје о јединству Словена и словенске књижевне заједнице у првој половини XVIII века. Притом, Козачински није био само “везиста” између раздељених, тадашњом геополитиком, словенских етноса, већ је заправо представљао кроз књижевност општу словесност. Чак иако се озбиљно односимо према сада привлачној идеји „евроцентризма“, не треба заборавити, већ треба посебно нагласити, да је овај православни представник Источних Словена однео назад у Аустрију после скоро три века (тј. у саму Централну Европу) знања и високе обрасце словесног стваралаштва својих саплеменика!

Уопште, чак и на основу тога, што је већ дуго у пољу гледишта истраживача, може се извести закључак: да је стваралачко наслеђе Козачинског веома интересантно и богато[17]. А треба имати на уму, да разне публикације садрже још референце на његове рукописе, који се чувају у Музеју Српске Православне Цркве, у Националној библиотеци Србије, у Библиотеци Матице српске, Националној библиотеци Украјине, Националној библиотеци Мађарске.

Надајмо се, да ће они сигурно бити у пољу пажње научника тих земаља, у којима се налазе поменуте институције. Сада имамо другачији задатак – да покушамо, макар у општим цртама, да расветлимо период од 1748. до 1755. године. када је Михаил Козачински духовно предводио Архимандрију у Слуцку, чији је центар био Свето-Тројицки манастир, где се он и упокојио у Господу и био сахрањен на манастирском гробљу.

Када је реч о белоруском граду Слуцку, информисани људи се подсећају, да је он називан упориштем православља и да је камен темељац овог упоришта положила праведна кнегиња Софија Слуцка, убројена у ликове светитеља Божјих. Међутим, не смемо да заборавимо ни друге православне подвижнике, чија су имена везана за Слуцк. Конкретно, ревносног бранитеља дедовске вере на белоруским земљама протопопа слуцкога Андреја Мужиловског[18]; светитеља Димитрија Ростовског, који се „...на позив слуцког Свештенства, преселио у Слуцк, и остао тамо у Преображенском православном манастиру, целе године је неуморно радио у проповедању Божје речи“[19]; канонизованог од Руске Цркве светитеља Георгија Кониског, који је био члан савета Слуцке конфедерације (1767), која се изборила да православци Великог Кнежевства Литванског буду равноправни са католицима; архимандрите Свето-Тројицког слуцког манастира Јосифа (Оранског), Павла (Волчанског), Виктора (Садковског)... Веома значајно место у овом редоследу славних значајних личности белоруске историје заузима и Михаил (Мануил) Козачински.

Као што је већ напоменуто, на жалост (и на срамоту), савремени Белоруси нису сачували сећање на њега. Активност и стваралаштво Козачинског у то време, када је боравио у Слуцку, остала је и остаје као иза тамне завесе. Самом тенденциозношћу совјетских студија то се тешко може објаснити. Да ли постоје озбиљни разлози за сумњу, да је овај период живота Козачинског мање плодан од претходних? Уосталом, узраст архимандрита Михаила – тада то није била старост, већ зрелост, притом, он је имао изванредно животно, стваралачко, научно, просветитељско и свештенослужитељско искуство иза себе. Значајно је и то, што се подвизавао управо у Слуцку, који је представљао упориште православне духовности, и то не у апстрактном смислу: “Око слуцког Тројицког манастира били су груписани: слуцки Преображенски, Моротски, Старчицки, Грозовски, Заблудовски и слуцки женски Манастир Светог Илије”[20], – подсећа М.О. Којалович, дубоки познавалац историје отаџбине те епохе, посебно наглашавајући значај слуцке “корпорације манастира”. А какав је, на белоруским земљама управо у тим годинама, када је архимандрит Михаил служио у Слуцку, био положај православног свештенства са његовом паством, веома конкретне доказе наводи архиепископ Атанасије (Мартос). Непосредно он сведочи о судбини епископа Могиљовског Јеронима (Волчанског), који је, уствари, био брат архимандрита Павла Волчанског, који се подвизавао у слуцком Свето-Тројицком манастиру после Михаила Козачинског: “Јероним је изнео у Синоду Руске Цркве, да су у време његовог боравка 1745. године, католици одузели Белоруској епархији 30 цркава. Умро је 14. октобра 1754. године, не дочекавши побољшање положаја православних у својој епархији (...) Папа Бенедикт ХIV је, булом из 27. фебруара 1755. године, на име пољског крунисаног канцлера грофа Малаховског, захтевао од краља и пољске владе, да се Могиљовски “схизматички престо” припоји католичкој вери и преда на контролу Полоцког унијатског архиепископа[21]…”А све то значи да је “коадјутор” Кијевске митрополије, наравно, морао да примени сву своју снагу, да би бранио Православље и речју и делима. Испоставља се, да је “завеса” илузорна – не због тога, што смо просто лењи и нерадознали, у вези чега се жалио писац-класик претпрошлог века, већ смо опасно далеко зашли, игноришући потребу за памћењем и одговорношћу у односу на изузетне претходнике... Тако да, дај Боже, да превазиђемо те најизражајније последице ове заборавности и неодговорности. А у овом конкретном случају, мало је било потребно: барем да се пређашње врати у широко познато, а у силу (не)разумљивих разлога препуштено забораву. Штавише, чињеница таквог рода, чини се, много је и у слуцком периоду служења архимандрита Михаила. Најосветљенији – упркос чињеници да је из далеког, како данас кажу – иностранства! – познавалац лика Козачинског с правом карактерише Слуцк тога времена на следећи начин: “...Слуцка Архимандрија је одавно постала својеврсни ауторитет заштитнице Православља у католичкој Пољској, неунијатским “упориштем” на унијатској територији, оазом источно-словенское аутохтоности у региону, густо зачињеном језуитским школама, на земљи, где се народ упорно држао својих корена, задржавајући свест о себи и својој мисији у односу према себи.” Према томе, процењујући ситуацију, српски научник убеђивачки показује, да “коадјутор” Козачински, будући чврстим у вери, “неодступајућим и нимало наивним у правним стварима”, није само адекватно подржавао, већ је и додатно утврдио “и ауторитет Архимандрита, и статус Архимандрије, и снагу народног лидера, да заштити свој народ.”Због принципа псеудо-толеранције, данас се обично покрива ћутањем сурова стварност, у којој је Михаилу Козачинском било суђено да носи свој пастирски крст, посебно у време окрутног притиска језуита, са којима су се водиле и парнице и спорови разних врста, и јавне расправе, на које он “није оклевао... да иде.”[22] Чињеница, које сведоче о томе, чак и у процени услова живота и активности Козачинског у Слуцку у нашој средини „из земље далеке“ код Ерчића има много. Али пошто је сада наш задатак да забележимо барем његова најважнија, раније позната дела, немогуће је не споменути борбу за обнову спаљеног Заблудовског манастира, а у вези са тиме и пренос из Заблудова у Слуцк моштију светог младенца Гаврила, које је спровео архимандрит Михаил својим непосредним учешћем. Како се испоставило, тада је постала позната и прилично широко распрострањена прича у стиху о младенцу-мученику, искористивши је у својству „надгробног споменика“тј. објашњења при моштима:

Аще мя вопрошаешь, кто есмь и откуду,
Прочитай и узнаешь истинно отсюду:
Греко-россійской веры родители быша,
Въ цюже мя крещеніемъ святымъ окрестиша.
Въ тысяща шестьсотный рокъ осмьдесятъ четвертый
Гавріиломъ названъ грехъ отеческій стертый.
Тысяща-жъ шестьсотъ пріиде рокъ девятьдесятый –
Отецъ мой Петро Говдель изыде орати;
Мати Анастасіа мене, шестилетняя,
Оставивши у дома, несла обедъ бедна.
Арендарь жидъ изъ Зверковъ, выбравши годину,
Апреля 11-го схватилъ мя детину
На свой возъ, и завезли до Белаго стоку,
Где первее кровь мою пущали изъ боку,
А потомъ, мя вкинувши до темнаго ліоху,
Пущадлами стощали кровь съ меня потроху.
Жидъ арендарь изъ Зверковъ Шутко прозывался,
Мучили, пока съ Бржесца весь кагал собрался.
Собравшися шайками, везде мя ранили,
Ажъ даже конечнее кровь съ мене стощили.
Умертвивши, на части не дробили тела,
Но на ниву у жито выкинули цело,
Идеже слетешася птицы плотоядны,
Но абіе прибегли и псы зело гладны:
Натуру свою песю вскоре пременили,
От птича терзанія мне стражею были.
Знашедши, родители мя презентовали,
Въ Заблудовск Мардабурій въ книгу записали,
Что жиды умучили мя отрока суща,
Шесть летъ только отъ роду больше не имуща.
По такой презентаціи, на цвинтарь взнесено,
Близъ церкви благочестивой чинно погребено, –
Идеже я подъ спудом лежал часъ немалый.
Ажъ в тридцать летъ другаго тамъ же погребали:
Узнавши мя цела, въ склепъ церкви вложили,
Дондеже въ Заблудове церкви погорели:
Тысяща семсотнаго сорокъ шестого года
Только сія на монастырь стала пригодна.
Взяша мя изъ склепа до трапезной церкви
И вложили въ алтарь при безкровной жертве.
Тысяща жъ седмсотнаго пятьдесятъ пята
Изъ Заблудова до Слуцка съ телом труна взята.

Да је аутор овога дела (или још неког са истим садржајем?) Козачински, постоји низ спомињања, иако се у њима говори о „легенди“, „причањима“, „балади“ и „брошури“ такође... А ми смо овде представили текст из најкасније публикације у „Литванским Епархијским Вједомостима“[23], где је он, заједно са кратким општим коментаром-предговором, стављен без указаног ауторства. Пажљивом филолошком анализом овог текста може се доћи до закључка, да одређена места у њему садрже очигледне језичке погрешке и поремећаје смисла. Допустићемо да се то објасни на разне начине, укључујући и овај: “прича” се прилично широко распространила међу људима, притом и у многим већ “фолклоризованим” верзијама, које, разуме се, филолози нису уређивали.

Међутим, пољскојезични одломак сличног (или истог?) текста, заједно са одговарајућим преводом недавно је објавио А. Мељников:

«Gdzie się żydli wnet insi pozbiegali,
Którzy bez miłoserdzia tam mnie mordowali.
Naprzed do zbyt cimniego lochu mnie wniesiono,
I wycignowszy krzyrzem krew z boku pucziono.
Potym instrumentami roznemi dręczyli,
Aż poki do ostatku krwie nie wysgcyli…» ­–

Превод: “Тамо, где је он живео, ту су побегли други, који су ме тамо без милости убијали: прво су ме довели у тамну просторију и, разапињући, пустили из бока крв; затим су ме разним инструментима пробадали, док нису источили крв до задње капи...”

Ако упоредимо овај фрагмент са претходним цитираним текстом, постоји велика сличност у садржају, али у исто време постоје значајне разлике у детаљима, у подвученом и замраченом преводу, који се, у поређењу са пољскојезичним оригиналом, не може назвати адекватним. Поред тога, у коментару код објављеног фрагмента стоји очигледна чињенична грешка: “9 маја 1775. године (подвлачим – И.Ч.) напорима Михаила Козачинског, непролазни остаци Светог Гаврила, уз одобрење Константинопољског патријарха и по благослову Кијевског митрополита Тимофеја Шчербацког, поново су пренесени у ковчежићу на олтар трапезне цркве слуцког Свето-Тројицког манастира”[24]. Суштина грешке је следећа: сви извори без изузетка сведоче, да се у мају 1775. године архимандрит Михаил већ око две деценије налазио “на неком бољем месту”. Дакле, коначни закључци, на основу темељне анализе максималног броја варијанти овог специфичног дела, ствар су будућности.

А ништа мање интересовање код нас не изазива још један текст, који је написао архимандрит Михаил Козачински у Слуцку, документ, који у објављеном облику има следеће опредељење: “Одговор православаца на оптужбе, које су католици изнели у безименој брошури. 1754”[25]. Он садржи све информације “из прве руке”, које су посебно значајне за нас сада, када су потребни једноставни докази, без технике лукавости, колико су “толерантни” били преци наше браће-католика у односу на наше православне претке и колико је заиста “миран” и “идиличан” било њихов суживот. Преко потребно је поново прештампати овај документ у целости, а онда, по потреби неопходности, једноставно да га поновити, без икаквих “пристрасних” коментара... Али ми ћемо, у овом случају, да се ограничимо на два цитата у нашем преводу:

“…Неправде и притиске у односу према нама не можемо да пребројимо (...) јавно са процесијама ходимо, забрањују нам да сахранимо тела светих са крстом, туку нас, организују јавне скандале, свеће из руку људи извлаче, поврх свега, и покојнике са носила избацују, као било је то било у Бељску 1746. године и у Дрогичину 1753. године и у другим градовима такође; презвитерима нашим, грчко-руским неунијатима, отворено са свећама и црквеним хаљама забрањују обилажење болесника, каменују путем, ругају се, исмевају, богохуле и друга незамислива весеља приређују; цркве Божије на стародавним местима при стародавним фундусима нове утврђују и старе рестаурира per omnia fortia Јасновелмошки Најпрепободнији Господин Епископ Виленски - Михал Зенкевич, на синодима својим не дозвољава и строго забрањује приказивање епархијских”; “O Deus bone! Колико је претеривања у Могиљову и у Кричеву, а у прошлости, 1752. године, манастир Соломирски и још један манастир - Селец у војводству Минском, са поданицима, са селом, без икакве основе, присилно су превели у унију, трећи манастир, назван Марковим, armata manu су нападали, али је наших било више и нису се предавали; такође и ове године Martii ultimus, у Невелшћини су силом цркву превели у унију[26]...“

Датом потврдом о положају православног народа на белоруским земљама средином 18. века дозволите да завршим кратак есеј о архимандриту Михаилу Козачинском, у овом случају – поузданом сведоку безакоња. Али не само то. У вези са тим, желео бих да изразим наду, да ће и даље бити могуће обновити детаљније околности живота и рада овог посебног служитеља цркве Христове на слуцкој земљи. Према томе, све који имају било какву информацију, молим да је поделе и учине својином савремених поколења православних Белоруса. Овај чланак је у славу Божију; и на славу подвижника Православља на земљама Србије и Белорусије.

Резюме

Иван Алексеевич Чарота

МИХАИЛ (МАНУИЛ) КОЗАЧИНСКИЙ (1699-1755) В ИСТОРИИ СЕРБИИ И БЕЛОРУССИИ

Аннотация: Мануил Козачинский (1699-1755) имеет большие заслуги перед Сербией – как профессор и ректор школы в Сремских Карловцах, префект сербских школ вообще, родоначальник сербской драматургии, поэт... Однако его позднейшая деятельность, когда он возвратился из Сербии в Киев, стал архимандритом Михаилом и наместником Киевского митрополита на территории нынешней Белоруссии с административным центром в Свято-Троицком монастыре города Слуцка, весьма значима также для православных белорусов.

Ключевые слова: Михаил (Мануил) Козачинский, Сербия, Сремские Карловцы, архимандрит, наместник Киевского митрополита, Белоруссия, Слуцк, православие, уния, богословие и философия

Превела са руског Дајана Лазаревић

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Проф. др ИВАН ЧАРОТА је рођен 1952. у селу Лишчики, Кобринског рејона, Брестке области, у Совјетској Белорусији. Познати је белоруски слависта, србиста, књижевни критичар, историчар културе и преводилац. Доктор филолошких наука постао је 1998. године, а професор 1999. године. Инострани је члан Српске академије наука и уметности од 2009. године. Члан је Удружења књижевника Белорусије, Удружења књижевника Русије и Удружења књижевника Србије. Двоструки је лауреат награде Републике Белорусије „За духовни препород“ у 2003. и 2019. години.

Проф. др Иван А. Чарота

Белоруски државни универзитет, Филолошки факултет, Минск, Белорусија

Инострани члан САНУ

ivancharotа (ат) mail.ru

НАПОМЕНЕ

[1] Родчанка Р. Некалькі “чаму?” // Літаратура і мастацтва, 12.11.1976, 12.

[2] Грујић Р.М. Српске школе (од 1718 -1739 г.), Београд, 1908; Кићовић М. Школско позориште код Срба у току ХVIII и на почетку ХIХ века // Зборник радова САН. ХVII, 2. 1952; Скерлић Ј. Српска књижевност у ХVIII веку, Београд 1909, 80, 103,… 373; Петровић К. Историја Карловачке гимназије, Нови Сад 1951; Урошевић М. Српска књижевност у ХVIII веку, Београд 1961, 170; Павић М. Историја српске књижевности барокног доба, Београд, 1970; Павић М. Језичко памћење и песнички облик, Нови Сад 1976, 11, 19; Деретић Ј. Историја српске књижевности, Београд 1987; Чаркић М. Српско-руске културно-језичке везе // Славистика, Књ. IV (2000), 96-104; Вулетић В. У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, 12-13; Jugoslоvenski književni leksikon, 2 dop. Izd, Novi Sad 1984, 387.

[3] Leksikon pisaca Jugoslavije. Tom III, Matica Srpska, Novi Sad 1987, 365-366.

[4] Митрополит Евгений (Болховитинов). Словарь исторический о бывших в России писателях духовного чина Греко-Российской Церкви, СПб, 1818 (Переиздание: М., Русский двор, Троице Сергиева Лавра, Паломник, 1995); Аскочевский В. Киев с древнейшим его училищем Академиею. Ч.II., Киев 1856; Линчевский М. Педагогия древних братских школ и преимущественно древней Киевской Академии // Труды Киевской Духовной Академии. Т.III., Киев 1870, 537-538; Петров Н.И. О словесных науках и литературных занятиях в Киевской академии от начала ее до преобразования в 1819 г. // Труды Киевской духовной академии, № 7, 11, 12; 1867. № 1; 1868. № 3, 1866; Соболевский А. Неизвестная драма М. Козачинского // ЧИОНЛ, Кн. 15, Вып. 2-3, 1901; Вишневский Д. Киевская академия в первой половине ХVIII столетия (Новые данные, относящиеся к истории этой Академии за указанное время), Киев 1903; Кулаковский Пл. А. Начало русской школы у сербов в ХVIII веке, СПб, 1903; Титов Ф. Памятники Православия и русской народности в Западной России в ХVII – ХVIII вв. Т.1. ч.2, Киев 1905; Петров Н. И. Очерки из истории украинской литературы ХVII и ХVIII веков. Киевская искусственная литература ХVII – ХVIII вв., преимущественно драматическая, Киев, 1911; Бадалич И. М., Кузьмина В.Д. Памятники русской школьной драмы ХVIII века (по загребским спискам), М. 1968; Дмитриев П. А., Сафронов Г.И. Сербия и Россия (Страницы истории культурных и научных взаимосвязей), СПб, 1997, 8.

[5] Попов П. М. Замітки до історіï украïнського письменства ХVІІ-ХVІІІ вв., Киïв 1923, 8-9; Маслов С. Мануїл (Михаил) Козачинський і його «Трагедия о смерти царя сербського Уроша» // Радянське литературознавство, № 4, 1958; Махновець Л. Є. Українськи письменники: біобібліографічний словник. Т. 1, Київ 1960, 319, 365-368; Желєзняк I. М. М. Козачинський і літературна мова сербів другої половини XVIII ст. // З історії української та інших слов'янських мов (Збірник статей), Київ 1965; Нічык В.М. Внесок діячів Киево-Могилянськоі академии в еднання духовних культур російського, украïнського й білоруського народів// Філософська думка, № 5, 1974; Грицай М. С. Українська драматургія ХVІІ-ХVІІІ ст, Киïв 1974, 7; Рогович М. Д. Філософська думка в Киево-Могилянській академіі. Мануйло Козачинський // Філософська думка, № 1, 1969; Рогович М.Д. Мировоззрение М. Козачинского и его место в истории отечественной философской мысли первой половины XVIII в., Автореферат дис.канд.филос. наук, Киев 1978; Пашченко Ј. Легенда о пропасти Србије и њен спас у “Трагекомедији” М.Козачинског // Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 19/1, 361-371; Пашченко Є. Сербський фольклор у творчості українського письменника ХVIII ст. М.Козачинського (До 600-річчя битви на Косовому полі) // Народна творчість та етнографія, 5, 1989, 50-55; Мишанич О. В. Козачинський Мануїл (Михайло) Олександрович // Українська літературна енциклопедія, Т. 2, УРЕ, Київ 1990, 520-521; Возняк М. Історія українськоï літератури. У двох книгах. Кн. друга, Львів 1994; Сулима М. Украïнська драматургiя ХVII – ХVIII ст, Киïв 2005, 31, 48, 79-80, 85, 210-214, 322-323; Б. П. Козачинський Михайло (Мануïл) Олександрович // Провідники духовності в Украïні, Киïв 2003, 245-246.

[6] Ерчић В. Историјска драма у Срба од 1736 до 1860, Београд 1974; Ерчић В. Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова «Траедокомедија», Нови Сад- Београд 1980.

[7] Буглаков М., священник. Преосвященный Георгий Конисский, архиепископ Могилевский, Виноград, Минск 2000, 65:«Током ових година, Кониски се упознао са будућим славним дијалектичарем Козачинским, Георгијевим колегом на академији, који је, као и он, био најсјајнија нада. Њихово познанство прерасло је у велику искреност и истовремено у корисно пријатељство. Оба младића су често проводили своје слободно време заједно, понекад су дискутовали, и заједно су се трудили да развију своје ораторске таленте. Нажалост, пријатељство младих људи је било краткотрајно: Козачинског је одвела рана смрт, али вероватно након што је дипломирао на академији, будући да је на њој био предавач» (На стр. 516 постоји референца № 145: «Код Булгакова М. Он се сматра наставником на академији, види есеј. (т.ј. Булгаков М., иером. История Киевской академии, СПб, 1843, 163). Дозволићемо себи објашњење: Козачински је 18 година старији од свештеника Ђорђа; али они су заиста могли да буду колеге у периоду 1728–33, а могли су да буду и колеге предавачи 1744-46.

[8] Мельников А. А. Путь непечален. Исторические свидетельства о святости Белой Руси, Издание БПЦ МП, Минск 1992, 225, 226.

[9] Седам година раније, у Карловцима је основана Словенско-грчка школа на челу са Максимом Суворовим, позваним из Русије. Међутим, школа М. Суворова, која је постојала кратко време, била је затворена. Када су се појавили планови за њену обнову, требало је да буде нешто другачијег «формата» - школа је требало да буде словенско-латинска (неки истраживачи је називају просто «латинска»). A како би се осигурала одговарајућа обука, одлучено је да се позову студенти са Кијевске академије. Међу изабранима за ту мисију студената-магистраната нашао се и Мануил Козачински.

[10] Скерлић Ј. Српска књижевност у ХVIII веку, Београд 1909, 80, 103, 135, 159-160, .. 373; Павић М. Језичко памћење и песнички облик, Нови Сад 1976, 11, 19; Деретић Ј. Историја српске књижевности, Београд 1987; Чаркић М. Српско-руске културно-језичке везе // Славистика, Књ.IV 2000, 96-104; Вулетић В. У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, 12-13; Димић Ж. Руско-српске везе од IХ до средине ХVIII века / Русско-сербские связи с IХ по середину ХVIII веков, Друго издање, Нови Сад 2013, 59.

[11] Скерлић Ј. Српска књижевност у ХVIII веку, Београд 1909, 160.

[12] Deretić Jovan. Krаtka istorija srpske književnosti, Beograd 1987, 62.

[13] Скерлић Ј. Српска књижевност у ХVIII веку, Београд 1909, 162.

[14] Козачинский Мануил (Михаил). Трагедиa, сиречь печальная повесть о смерти последняго Царя сербскаго Уроша Пятаго, и о падении cербскаго царства, сочинена и произведена год. 1733 в Каровце сремском, а ныне пречищена и исправлена, Будапешт, 1798 (1733).

[15] Соболевский А. Неизвестная драма М. Козачинского // Чтения в Историческом обществе Нестора-летописца (ЧИОНЛ), Кн. 15, Вып. 2, 1901, Вып. 3, 1901. (Неизвестная драма М.Козачинского. Текст с предисловием А.И.Соболевского, Киев 1901).

[16] Рогович М. Д. Мировоззрение М. Козачинского и его место в истории отечественной философской мысли первой половины XVIII в. Автореферат дис. канд. филос. Наук, Киев, 1978, 6, 4, 5, 5, 8-9.

[17] Artis oratoriae libri IV illyrico: Rascinae Indoli TRADITI et EXPLICATI lmo In Collegio slavonolatino Carloviciensi, Anno D(omi)NI MDCCXXXV.[7 НБ СРС, Р - 474]; Образ страстей мира сего образом страждущаго Христа исправи ся, 1739; Thesesfhilisophicae, 1741; Описание толкованию триумфалных ворот,Киев 1744;На триумфалных киевопечерских воротах до Ангела держащаго хартию. Стихи сложени от Академии киевски, а кориговал иеромонах Михаил, префект, Киев 1744; Кант в триумфалных киевопечерских воротах, Киев 1744; Панегирик Графу Алексею Григорьевичу Разумовскому(на Русском, Латинском и Польском языках), 1745; Панегирик Августейшей… Императрице… Елисавете Петровне…[Приветствие Императрице Елисавете Петровне на прибытие Ея в Киев] (на Русском, Латинском и Польском языках), 1744;Благоутробіе Марка Авреліа Антонина, кесара римскаго, Киев 1744;Философиа Аристотелева по умствованию перипатетиков… Львов 1754.

[18] Мужиловский Андрей (в монашестве Антоний), ок.1580 – 1640, аутор дела „Противотров познатом народу рускоме“ (1629), написаног у контратус са „Апологијом“, непостојаних у вери предака Мелетија Смотрицког, као и „Отписа на листи виленских унијата“ са следећим садржајем: «Униjaти, као и увек, жалошћу ратују. / Маном се силе, благочествие псују, / Косом, лукавством, цвеће одсецају, / Лоше настројени, Богу нису омиљени.»

[19] Митрополит Евгений (Болховитинов). Словарь исторический о бывших в России писателях духовного чина Греко-Российской Церкви, М. 1995, 77; Державин А., протоиерей. Радуют верных сердца. Четии-Минеи Димитрия, митрополита Ростовского, как церковноисторический и литературный памятник. Часть первая, М. 2006, 126: «Светитељ је накратко отишао у Литванију, али тамо нису желели да га скоро пусте, и живео је скоро две године у пределима Пољске државе, (1677-1679 - И.Ч.) био је народни проповедник при Слуцком црквеном братству (...) Добро је знао он, наравно, и те тешкоће, које је тада трпео руски народ.»

[20] Коялович М.О. История воссоединения западнорусских униатов, Минск 1999, 10.

[21] Афанасий (Мартос), архиепископ. Беларусь в исторической государственной и церковной жизни, Минск 1990, 196.

[22] Ерчић В. Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова «Траедокомедија», Нови Сад-Београд 1980, 178-179.

[23] Литовския Епархиальныя Ведомости, № 35, 1885, 346.

[24] Мельников А. А. Путь непечален. Исторические свидетельства о святости Белой Руси, Издание БПЦ МП, Минск 1992, 225 - 226.

[25] Respons na reflexie przeciwko nam, dezunitom religije Graeco-Rossyjskiej, przeszłego, 1753 anno, 11 die Decembris ab anonymo authore podane, sub justa et recta coscientia modo brevissimo redacta, a da Pan Bóg, successu temporis abundantius respondebimus /“Ответ на суждения, поданные против нас, неунитов греко-русской религии, в прошлом, 1753 году…” // Aрхив Юго-Западной России, Т.IV, ч. I, № ССVI, Киев 1871, 509-514.

[26] Исто, 510, 512.