Јакуб Колас

Ђаво

Биографија Јакуба Коласа

Јакуб Колас (белор. Якуб Колас; право име Канстанцін Міхайлавіч Міцкевіч), рођен у селу Акинчици у Минској губернији 1882, а умро у престоном граду Белорусије — Минску 1956, био је белоруски песник, прозаиста, драматург, критичар публициста, преводилац, научник, педагог, културни радник, оснивач савремене белоруске литературе (заједно за песником Јанком Купалом) и белоруског књижевног језика. Понео је титуле: Народног песника Белорусије (1926), Академик Академије наука Белорусије (1928), Заслужни научни радник Белорусије (1944).

Јакуб Колас је 1898. године ступио на Њесвишки наставнички семинар, и у то време је писао песме и бајке на руском језику, а нарочито се занимао за етнографију и фолклор. Од 1902. године радио је у неколико села као наставник и сакупљао етнографски материјал. Колас је ипак водио буран живот: као наставник ради до 1907. године, када у Виљни постаје уредник одељка за књижевност у часопису „Наша њива“, потом бива ухапшен и проводи 3 године у затвору (због ствари „које је написао“). По изласку из затвора радио је као наставник, а 1913. године се оженио са наставницом Маријом Каменском, са којом је имао три сина. Средином 1912. године упознао се са песником Јанком Купалом и тада је почело њихово пријатељство.

У време избијања Првог светског рата, Колас је био са породицом у избеглиштву у Московској гувернији, где је 1916. године завршио Александровско ратно училиште. Следеће године се нашао на Румунском фронту, а вративши се са њега, поново је радио као наставник. До 1930. године био је и научно и политички активан, а репресија у држави, која је однела многе животе око песника, а њега самога више пута хапсила и прогањала, оставила је последице на његово психолошко стање и на само стваралаштво.

Други светски рат Колас је провео у селу Клазме, близу Москве. После рата, до краја живота, активно је учествовао у научном и политичком животу Белорусије. Борио се неуморно за напредак Белорусије и бавио проблемима својих сународника. Умро је за својим радним столом, а сахрањен у Минску, на Војном гробљу.

Изузетни Константин Мицкевич почиње да се потписује (поред десетине других псеудонима) као Јакуб Колас 1906. године. Прву песму „Наш родни крај“ објавио је 6 година раније у часопису „Наша судба“. Његова познате поеме са филозофском дубином „Нова земља“ и „Симон–музика“ настале су после 1910. године. Тих година га нарочито занима живот белоруског сељака. Његов зборник „Приповедање“ излази 1912. у Виљни, потом излазе приповести „Дар Њомана“ и „Дебела кора“, као и зборник песама „Пропао човек“ 1913, зборник прича „Родне појаве“ 1914. и др.

Између светских ратова бавио се преводима са пољског, руског и украјинског језика, а после Другог светског рата у његовим делима појављују се као теме подвиг и херојизам.

Коласове награде: Орден Лењина, Орден Црвене заставе, Орден Радне Црвене заставе. Добитник је државне награде СССР 1946. и 1949. године. Данас у Минску ради Државни књижевно–меморијални музеј Јакуба Коласа, а споменици песнику постоје у многим белоруским градовима. Стваралаштво Јакуба Коласа је ушло у многе антологије и превођено је на многе језике света и један је од најпознатијих писаца у Белорусији.

ЂАВО

I део

— Брате мој, Иване! Ти знаш, колико ја тебе волим!!! Па, дај да се пољубимо! Ево, тако!.. Назови ти Михаса псом, будалом, ако чујеш од некога, да ја о теби лоше мислим.

— Брате мој, Михасе! Нека ме убије гром, ево ту, ове ноћи, на овом путу, ако ја тебе не волим! Дај, да и ја тебе пољубим.

И пријатељи су се опет пољубили.

Михас и Иван су шумари. Пошли су они код тетке Хруме и, што би рекли, цугнули мало. А сада иду кући.

— Не могу, брате, да ходам, — признаје Иван.

— И шта ћемо да радимо?

— Па, хајде да мало легнемо, прилегнемо.

— Па, хајде.

И они су легли.

— А докле ћемо тако да лежимо? — пита Михас. — Хајде да кунемо шумара.

Иван је промрмљао нешто под нос и... заспао.

— Већ спаваш? Устај, да пођемо.

— Не могу, брате.

— Седи ми на плећа, понећу те накркаче.

Михас је стао на пете и поставио леђа. Иван се ухватио за плећа. Почели су да се подижу. Михас је дахтао, журио, а потом је пао на леђа преко Ивана, и леже обојица. Опет су се загрлили. Чинило им се да на свету нема таквих пријатеља, као што су они.

Лежали су неко време. Иван је захркао спокојно, као да је пшеницу продао.

— Спава, — рекао је Михас и устао.

Пожелео је да пева. Михас је био весео човек. А још је био веселији, када би хмељ почео да магли његову космату главу. Тада је он био мађионичар у свим дисциплинама.

— И хееееееееј ти, воооооооотко! — покушавао је Михас да смисли песму о вотки. Даље ништа није могао да смисли и утихнуо је.

У шуми је било тихо. Само се ехо ваљао! И далеко–далеко пронела се «воооооотка» и пропала негде за планином у Белим Изворима. Чак се Михас уплашио.

II део

Није се Михас уплашио без разлога: били су недалеко од Кириловог гроба. То сам чуо од људи о овоме месту. Кнез Радзивил је имао слугу Кирила. Кнез је волео да иде на лов и увек је са собом водио Кирила. Једном му каже кнез:

— Слушај, драги мој, ићи ћу код велможе на ручак, а ти узјаши коња и колико шуме објашеш на коњу, док ја ручам, целу ту шуму ћу ти поклонити, јер си добар слуга.

Захвалио се Кирило кнезу, узео најбољег коња, сео и пошао. Да би кнез видео, колико је он обишао, узео је са собом сабљу и резао њоме по стаблима борова.

Кад је видео кнез, колико је Кирило шуме обишао, за главу се ухватио.

— Слушај, драги мој, — каже кнез: — сада се попни на храст и погледај отуда, како много шуме имаш.

Кирил се попео на сам врх. Узео је кнез са плећа пушку.

— Па, драги мој, закукај сада као кукавица.

Кирило је закукао.

— Бум! — пуцао је кнез.

И пао је на земљу сироти Кирило са смртним хицем у главу. Под тим храстом су га и сахранили. То место је почело да се назива Кириловим гробом.

И данас се још, у тој шуми, виде зарези на боровима. Заливени су сада смолом и називају их Кириловим знацима. Причали су људи, да је у поноћ око гроба неко плакао, проклинући неправедност богатих...

Страшно је ту било ноћу.

III део

Много тога је чуо Михас о ђаволима. Знао је он, да често пијанце по шуми ђаволи воде. Знао је да може да их спаси прекрстивши се, и било му је и страшно и весело.

И ето Михас, као да га је неко јако ударио и узео под своје, повикао је по целој шуми:

— Ђаволи, невоље на ваше главе, идите одавде!

Ехо се разнео по путу, пошао по округлом блату до Белих Извора и утихнуо око Кириловог гроба. Михас је стајао и слушао, како је зујало. И опет је постало тихо.

Блистави месец, као златни круг, стајао је већ високо над шумом. Тихо је било у густој шуми; дно је затворила тама. У Белим Изворима досадно се оглашавала сова. Далеко–далеко, као под земљом, проносио се пасји лавеж. И чује Михас: нешто је заграхтало по путу. Послушао је... Звук се није утишао и постао је ближи. Већ је било могуће распознати да неко иде. Кола су ударала у корење и шкрипала.

Михас се осмелио. Хук и шкрипање точкова је био већ сасвим близу. Михас је збацио кожух, окренуо крзно са спољашње стране и набацио на себе. У капу је ставио два штапића уместо рошчића и притулио се под бором. Иван је спавао као мртав.

Прошла су запрежна кола. На колима су лежали џакови са брашном, а на џаковима је седео сељак. Био је то Пјатрус Ексер, тај исти Пјатрус, који је летос од Михасја у шуми, украо три осовине. Пјатрус се вратио из млина; сео је на кола без капе и молио се Богу, идући кроз ово страшно место.

IV део

— Стој! — викнуо је Михас, искачући испод бора, и ухватио је коња за узде.

Пјатрус је обамро.

„Дакле, ово је ђаво! — помислио је Пјатрус. — Шта да радим?“

„Ђаво“ је стајао и није му дао да прође.

Пјатрус се мало опоравио. Вратио му се језик и памет.

— Бежи с пута или ћу коња напујдати на тебе!

— Шта? Ти мене гониш с пута?

— Бежи, кажу, или ћеш добити по њушци!

— Ти да удариш мене?! Зар не знаш ко сам ја?

— Па, ко си ти?

— Аха! Ко сам ја? Пробај да погодиш...

Пјатрус је подигао бич, али није се осмелио да ошине „ђавола“.

— Доста је! Склони се с пута!

— Нећу да се склоним!

— Зашто си се ухватио за мене, као смола? Нестани, пропадни, нечиста сило! Бежи, прекрстићу се!

— Па, прекрсти се!

Поново је Пјатруса обузео страх. А шта, ако крст не помогне? Шта онда?

Док су они вриштали, коњ је осетио слободу и почео помало да се враћа уназад, чупкајући траву. У свађи Пјатрус уопште није видео, да се његов коњ окренуо.

А Михас како је поскочио код Пјатруса, како је завриштао! И то тако јако, да је Иван подигао главу. А коњ је чупкао траву око Ивана. Када се умешао Иван — коњ се уплашио и поскочио назад у млин.

— Ха–ха–ха–ха!.. — грохотом се смејао Михас (чуо је, да се ђаво грохотом смеје, када обмане човека).

Пјатрус није ни мислио да заустави коња, само да што пре побегне са овог уклетог места! Али како се он зачудио, када је поново стигао у млин.

А сутрадан је Пјатрус Гвозд свима, као у звона, звонио, како је видео ђавола око Кириловог гроба.

1906.

Превела са белоруског језика Дајана Лазаревић