Лариса Антоновна Генијуш

Земља и друге песме

Биографија Ларисе Генијуш

Лариса Антоновна Генијуш (белор. Ларыса Антонаўна Міклашэвіч) је белоруска песникиња, прозаиста, јавна личност. Рођена је 27. јула (9. августа) 1910. године у селу Жлобавци у Гродновској губернији, а преминула 7. априла 1983. године у граду Зелви у Гродновској области.

Лариса (девојачко Миклашевич) је завршила Волкависку пољску гимназију 1928. године. Удала се 1935. године за Јанка Генијуша и исте године родила сина Јурку. У Праг су прешли 1937. године, где је Јанко радио као лекар. Живели су у Прагу до 1947. године, где су одржавали контакте са белоруском емиграцијом, а Лариса је 1943. године постала Главни секретар владе Белоруске Народне Републике у изгнанству. Штитили су белоруске емигранте, политичке бегунце и белоруске раднике. За то време, у Белорусији је 1939. године ухапшен и стрељан отац Ларисе Генијуш, а мајка и две сестре су протеране у Казахстан. Лариса и Јанко Генијуш су оптужени за „антисовјетски националистички рад“, а 1947. године напуштају Праг и одлазе у Вимперк.

Ухапшени су 1948. године, а крајем исте године налазили су се у затвору у Минску, где је песникињу испитивао министар државне безбедности Лаврентије Цанава. Он ју је безуспешно наговарао да преда архиву Белоруске Народне Републике, након чега су и Лариса и њен супруг Јанко Генијуш осуђени на по 25 година робије у логорима Инта и Абеза.

Делимично су рехабилитовани 1956. године и после 8 година коначно пуштени на слободу и населили у град Зелву (из којег води порекло Јанко Генијуш). Одбијали су совјетско држављанство и задржали чехословачко, а кроз њихову кућу у Зелви прошли су многи песници и књижевници, уметници и научници.

Лариса Генијуш је у гимназији почела да пише поезију, а почела је да објављује од 1939. године у емигрантским периодичним издањима. Током Другог светског рата објављивала је поезију у часописима „Јутро“ (Раніца), „Белоруски радник“ (Беларускі работнік), „Нови пут“ (Новы шлях) и др. У Прагу је 1942. године изашла њена прва збирка поезије „Са родних њива“ (Ад родных ніў). Писала је и за време боравка у логору, а 10 година након изласка из логора, њена поезија је била забрањена. Песник Максим Танк је поезију Ларисе Генијуш први штампао у совјетском белоруском зборнику „Сенкама са Њомана“ (Невадам з Нёмана). Објавила је две збирке песама за децу: „Приче за Михаска“ (Казкі для Міхаські, 1972) и „Добро јутро, Аљес“ (Добрай раніцы, Алесь, 1976). После њене смрти је изашло неколико зборника њене поезије.

Поезија Ларисе Генијуш је мелодична и прожета фолклорним упливима. Песникиња се осврће и на историју Белорусије. Њена књига успомена „Исповест“ (Споведзь) објављена је 1910. године. Многе њене песме су прилагођене за певање.

Земља (Зямля)

Драга мајко земљо,
Бог ми је зато дао два длана,
да бих нежно да гладим могла
Твој тепих од зелених маховина.

Знај, озарена као моја,
тихом срећом одевена мати
можда, тако одано, као ја,
може главу детета само миловати.

Да дам живот за Тебе, не жалим,
поетским смо срасли духом,
Зато ми је Бог и сузе дао,
да Те заливам у време сушно.

Можда је зато у грудима срце,
да те загреју моје речи и дела,
и то ми је надахнуће дао Бог,
да бих Те без застоја опевала.

***

Ми смо као бизони, (Мы, як зубры)
код своје куће,
овдашњи, који одувек живе.
Ми смо као храстови,
може нас гром убити,
али са земље наше родне
неће нас померити...

***

Ми песници, (Мы паэты)
високог смо раста.
Нама је до хлеба -
гутљај славе.
Да би растопили на Њоману лед,
небо нам негује песме-појаве.
Отворено на свет гледамо,
наше се огњиште не гаси.
Ако се заледимо -
наша песма, као корак,
остаје као траг на душама.

***

У очима твојим је чудни неспокој. (У вачах тваіх, дзіўны неспакой)
Клен се диже над челом, као црни облак.
и опет опасност - припрема се бој,
а храбри момци ућутали су пред невољом.

Бледа су лица, као светлост месеца.
У загрљајима твојим на руку да легнем
саветујеш ми, крвави успоривши корак
последње твоје неизлечиве ране.

***

Ти си господар земље, а ја - своје савести, (Ты – пан зямлі)
и нада мноме ти ниси владар.
За тобом ће кривица ићи као сенка,
и светиће се уништени олтар.

И дрхти ти међу својим стражама,
да спереш кривицу, тражи у срцу речи.
А ја ћу поћи. И неко ће тихо рећи:
- Човека на путу сад ништа не спречи.

***

Брига. Лупа срце. (Трывога. Стукоча сэрца)
До бола усне кидам.
На дрвету се грана криви,
срце песника - никад.

***

Брига у срцу, живот замире (Трывога у сэрцы, жыцьцё замірае)
у свакодневној пустињи суровој.
Нигде не налазим ни родног Краја,
ни утехе у чистој души пријатељској.

Суморној сељанки матерњи језик
са исцерених улица лута по пољу.
Синови се одрекли кривицке речи,
певају хвалу злу на невољу.

Аутобусом путујем из Волковиска,
ти тужно луташ по шупљинама.
Можда ће моћи мајка над колевком
да те сачува до бољих времена...

***

Отаџбина - вечна реч из дубина (Айчына – адвечнае слова з глыбінь)
са животом смо је удахнули у срца.
Поља пелина и нада топлина
и до смрти верност надама.

Отаџбина су земљица,
гробови предака,
њихове мисли и стваралаштво.
По вејавици пут кући
и да те не уплаши то!

То је радост свитања
и туга вечери,
то је од сунца сладуњав умор.
То је светла,
верна у срцима љубав.
Отаџбина - то је кућа!
Кућа!

Вечита судба -
живети и умирати.
Продужетак рода заједничког.
Да ли ће се некад синови сетити,
завета овог вечитог?

***

Мој мили, не пиши ми више (Мой мілы, не пішы мне болей)
о нашој срећи у животна здања,
о томе, како тебе гуше
моја, као бура, осећања.

За ово све, као награду,
у ватри и душе трезвене
дајем ти једно - слободу,
слободу, али без мене...

Живот ти подноси шољу
са илузијом среће опет.
Остави забринуте снове
и нереалност за тешки свет.

Тешко ми је да угасим жеђ,
не пијем помије.
Ти, ако хоћеш, пиј
вино, отров, горчину, блато.
У стрпљењу више не трпи.

Да се крв узалуд не би пенила,
гаси било чиме пламени жар,
остави забринуте снове
за оне, који пију само нектар.

***

Нада мном су легле магле. (Нада мною ляглі туманы)
Уместо речи твојих - ветар јесењи.
Пут мој досадни - земаљски.
На пут прелазим сновиђенски.

***

Са белоруском тугом у срцу (Зь беларускай тугою ў сэрцы)
родио ме је овај крај.
Посадили су ме, као дрвце,
усред поља, широких њива.

Мој крај вољени са судбом тешком
час је у беди, час је у рату.
По земљи смо ходали боси,
као да ходамо по тепиху.

Земљи смо прилагали руке,
ниско се клањали челом
класје на стаблима танким,
подчињавали смо српом.

Ишли смо боси у јутра росна
и на земљу код фијуком косе
под раскриљеним небом
скупљали смо се, као класје.

Превела са белоруског Дајана Лазаревић

На Растку објављено: 2022-03-09
Датум последње измене: 2022-03-09 23:39:41
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Белорусија