Дајана Лазаревић
У корак са проф. др Иваном Чаротом: На 56. Београдским међународним сусретима писаца 2019. (приказ и разговори)
(приказ и разговори)
О изузетним људима веома је тешко говорити и писати – стиче се утисак, да је увек нешто заборављено и окрњено, да се речима не може сасвим дочарати њихова природа и појава и снажан утисак, који су оставили на нас. Са друге стране, људи велике моралне, научне, духовне и других вредности увек су тихи, мирни и скромни – они се не хвале, не истичу своје врлине, већ негују своју једноставност и људскост, изражавајући тек искрену захвалност нама, који смо приметили да они постоје као такви. Можда сам у праву, можда нисам, али прави пример за ове тврдње видим у једној „људској громади“, иако физички веома крхкој особи – академику проф. др Ивану Чароти, слависти–србисти из Минска (Белорусија).
О наградама које је познати професор, како сам истиче – велики србољуб, понео, можемо да разговарамо сатима: Међународна награда имена К. Острошког (Пољска, 1999); Међународна награда имена Фјодора Достојевског (Србија, 2007) (уручена 2012. године); награда Удружења књижевника Србије (2000); награда часописа „Збиља / Reality“ (СРЈ, Београд, (2000, 2006); Међународна Православна књижевна награда „Богородица Тројеручица“ (српска фондација Иванке Милошевић – (Чикаго, САД, 2011); Међународна књижевна награда имена Рада Драинца (Србија, 2014); Међународна награда Фондације Карић (Србија, 2014); орден Преподобног Сергеја Радоњешког 3. степена (Руска православна црква, 2002); комеморативна медаља Удружења словачких писаца (2003); орден Светог Саве 3. степена (СПЦ, 2004); Златни знак Културно–просветне заједнице Србије (2008); орден светитеља Кирила Туровског 2. степена (Белоруска православна црква, 2012); сребрна медаља „За заслуге“ (Србија, 2014); медаља Александра Пушкина (Руска Федерација, 2015). Двоструки је добитник награде Републике Белорусије „За духовни препород“ (2003. и 2019. године). А ипак, сходно горенаведеној формули, професор се никада није хвалио својим наградама, нити их је истицао колегама, пријатељима, струдентима, познаницима, нити било коме другом.
Навешћемо најважније чињенице из живота проф. др Ивана Чароте, пре него што се посветимо његовом учешћу на 56. Београдским међународним сусретима писаца. Занимљиво је што о животу и раду професора постоји чак 11 страница на Википедији, бићемо храбри да кажемо – на 9 језика. Поменута биографија преузета је из многих књига и научних радова професора, а истоветна и целокупна налази се у „Антологији белоруске хришћанске поезије – У сусрет Духу“ (Београд, 2019), те сходно томе, у потпуности можемо да верујемо у наведене податке. Наиме, Иван Алексејевич Чарота (рођен 16. септембра 1952. године у селу Лишчики, Кобринског рејона, Брестке области, у Совјетској Белорусији) је слависта и србиста, књижевни критичар, историчар културе, преводилац, јавна личност. Доктор филолошких наука (1998). Професор (1999). Инострани члан Српске академије наука и уметности (2009). Члан Удружења књижевника Белорусије, Удружења књижевника Русије и Удружења књижевника Србије (1985). Кандидатску дисертацију „Творчество М.А.Шолохова и литературный процесс Югославии (1956–1986)“, одбранио је на Институту у Лењинграду 1986). године, а докторску дисертацију – „Беларуская літаратура ХХ стагоддзя і працэсы нацыянальнага самавызначэння“ на Белоруском државном универзитету у Минску, 1998. године. Више од двадесет и пет година, налази се на челу бироа за уметничко превођење и књижевне везе Удружења књижевника Белорусије, а бави се превођењем са српског, хрватског, словеначког, македонског, пољског и других језика на белоруски и руски језик, као и са белоруског и руског на српски језик. Његова постигнућа су: више од 1200 штампаних превода, укључујући и више од 70 књижних издања, међу којима су и радови познатих писаца, као што су: Патријарх српски Павле, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Марко Марковић, Тадеј Штрбуловић, Иво Андрић, Бранислав Нушић, Раде Драинац, Добрица Ћосић, Невена Витошевић–Ћеклић, Зоран Гавриловић, Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Момир Лазић, Драган Лакићевић, Драгослав Михаиловић, Гроздана Олујић, Горан Петровић, Љиљана Хабјановић–Ђуровић, Бенo Зупанчич, Прежихов Воранц, Јосип Јурчич, Драго Јанчар и други. Оснивач, састављач и преводилац серије „Сербскае багаслоўе ХХ стагоддзя“, у оквиру које је већ изашло више од четрдесет књига. Зборник српских народних бајки, коју је проф. Чарота превео на белоруски језик: ”Мовы ўсяго жывога: Сербскія народныя казкі” (Мінск: Мастацкая літаратурa, 2007), проглашена је за најлепшу књигу у Белорусији у области превода за 2008. годину и награђена Националном наградом.
Врло је познат цитат српског научника и проналазача Михаила Пупина: „Знање – то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у будућност пуну вечне славе“. Уз помоћ овог цитата закључићемо приказ биографије проф. др Ивана Чароте и прећи на следећу важну етапу, а то је – учешће професора на 56. Београдским међународним сусретима писаца.
На традиционалну манифестацију професор је допутовао 19. септембра и одмах се придружио старим пријатељима у просторијама Удружења књижевника Србије – Адаму Пуслојићу, Александру Петрову, Радомиру Андрићу и другима. Многе од присутних лица професор познаје већ три и по деценије, а сусрет са пријатељима из Србије је, свакако, топао и емотиван. На Београдским сусретима писаца проф. Чарота је учествовао `80–их и `90–их година, те је немогуће не подсетити се тих сусрета са пријатељима и вратити успомене. Ту су и цењени гости из других држава, али, нећемо погрешити ако кажемо да су домаћини, ипак, највише одушевљени белоруским професором, који је преко 40 година живота уложио у културно и духовно повезивање две његове највољеније државе – Белорусију и Србију.
Представићемо укратко и организацију овогодишњих Сусрета писаца. Пре свега, посвећени су двама јубилејима: 125 година од рођења Момчила Настасијевића и 200 година од рођења Волта Витмана. Организатори су Удружење књижевника Србије, Министарство културе Р. Србије и Градски секретаријат за културу Града Београда. Књижевници и преводиоци допутовали су из 16 држава: Азербејџана, Белорусије, Бугарске, Велике Британије, Израела, Италије, Канаде, Пољске, Републике Српске, Румуније, Русије, Северне Македоније, Словачке, Турске, Француске и Црне Горе. Пријатељи (и покровитељи) Сусрета писаца су Александровац, Београд, Велико Градиште, Врњачка Бања, Инђија, Мрчајевци, Панчево, Пожаревац, Пожега и Златибор.
Београдски међународни сусрети писаца почели су у петак, 20. септембра, свечаним отварањем у Народној библиотеци Србије. Окупљеним писцима, публици и представницима медија први се обратио Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информација Р. Србије. На отварању су говорили и: Драган Пурешић, заменик управника Народне библиотеке Србије; Младен Весковић, виши саветник Министарства културе и информисања Р. Србије; Милован Витезовић, председник Удружења књижевника Србије; Александар Петров, саветник на месту међународне сарадње УКС, који је поздравио окупљене на српском, руском и енглеском језику. Иако то проф. И.Чарота никада не би рекао, али ја ћу нескромно дозволити себи да приметим тако нешто – најбоље је остављено за крај – сам проф. Чарота, чији је говор пропраћен најјачим аплаузом, јер није био припремљен и осмишљен устаљеним фразама и намењен уском стручном делу публике, већ речен из душе, топао и „народни“. Професор Чарота се обратио окупљенима на српском језику, рекавши за себе да је „Белосрбин“ – тачније, „Белорус, а србољуб“. Закључак је присутне подигао на ноге и задивио: „Нека живи српска књижевност заједно са целим светом, а посебно са Белорусијом!“ Топли и искрени поклич изазвао је одушевљење међу присутнима, а цео догађај пратиле су камере Радио–телевизије Србије. Штавише, проф. Чарота је, непосредно пре самог свечаног отварања, дао интервју за РТС, говоривши о везама Србије и Белорусије. Свечаном отварању Сусрета писаца је присуствовао и Михаил Кажуро, саветник Амбасадора Р. Белорусије у Р. Србији, који је професора позвао и на пријем у Амбасаду Р. Белорусије последњег дана манифестације.
Касније тог дана одржан је и округли сто на тему глобализације у просторијама УКС, а модератори су били проф. И.Чарота и Александар Петров. Инострани учесници су имали прилику да се представе једни другима и представе своје виђење добрих и лоших страна глобализације, док је модератор из Белорусије истакао да књижевност има велику улогу у процесу глобализације. Наиме, већину писаца за округлим столом је преводио (Милицу Јефтимијевић Лилић, Љиљану Хабјановић Ђуровић, Адама Пуслојића и др). Такође, цитирао је руског теолога, филозофа и песника Алексеја С. Хомјакова, истакавши цитат као својеврсно упозорење: „Народ који преузима све од другог народа носи окове од њега и тим су тежи, што их се не гнуша, већ их сматра својим украсом.“
Како је распоред на МСП веома испуњен, исте вечери учесници су имали и наступ у Свечаној сали Дома војске – инострани песници су представили своју поезију, док је проф. И. Чарота обраћањем окупљенима представио културне везе Белорусије и Србије. Као и на претходним окупљањима изазвао је велику пажњу публике и медија и заинтересовао присутне за свој рад и везе двеју држава.
Како је приметио Патријарх Павле: „Човек не може бирати време у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће поступати у датом времену: да ли као човек или као нечовек, без обзира на то у ком народу и од којих родитеља.“ А када видимо однос проф. Ивана Чароте према људима који му прилазе и поштују га, заиста видимо понашање једног Човека, нашег савременика, Белосрбина, којим треба да се поносимо, без обзира којем народу припадамо и од којих родитеља.
***
Други дан Сусрета писаца, 21. септембра почео је Сабором духовне поезије у Раковици. Након сабора, учесници су пошли на дводневни излет у градове широм Србије, са којег су се вратили тек у понедељак, 23. септембра. Ови излети су допринели одмору учесника, њиховом међусобном бољем упознавању и остваривању могуће сарадње, али и упознавању са српском културом и природним лепотама Србије.
***
Последњи дан Сусрета писаца, понедељак 23. септембар, отпратио је овогодишње лето, а и донео нам растанак са иностраним писцима и преводиоцима, са којима смо се данима дружили. Ми настављамо наш корак са проф. Иваном Чаротом последњег дана сусрета – али овога пута је дестинација мало егзотичнија – Амбасада Републике Белорусије у Републици Србији.
На састанак је по позиву дошао и Драган Лакићевић, председник Српске књижевне задруге и издавач „Антологије белоруске поезије“ (1993, 2012), коју је приредио проф. Иван Чарота, а са белоруског превео проф. др Миодраг Сибиновић. Сусрет два пријатеља је био емотиван, те нису журили да ступе у Амбасаду.
Издавач прве антологије – Лакићевић, састављач обе – проф. Чарота, и ја – преводилац ове нове, „хришћанске“, нашли смо се на састанку са Инзванредним и Опуномоћеним Амбасадором Р. Белорусије у Р. Србији г–дином Валеријем Бриљовим и његовим саветником Михаилом Кажуром. Разговор је био пријатан и пријатељски, а проф. Чарота је изнео своје планове о сарадњи са Драганом Лакићевићем на објављивању још једне изузетне књиге на српском језику „Антологије белоруске књижевности за децу“.
Након састанка у Амбасади, уследио је програм у просторијама Удружења књижевника Србије, на којем је било предвиђено да, после доделе награда „Шумадијске метафоре“ буду представљене књиге иностраних гостију. Први у реду за представљање књиге нашао се проф. Иван Чарота, са „Антологијом белоруске хришћанске поезије“. Професор је укратко представио своје изузетно дело, још једном се вративши на сличност између белоруског и српског народа, декларишући се као „Белосрбин“. Занимљиво је, са колико поноса то професор истиче – као своју суштину, као сопствени пут „у сусрет Духу“, како је и насловљена антологија. Уз то, проф. Чарота се захвалио и Милану Панићу, на труду и објави ове антологије.
Имала сам част, да прочитам неколико песама из антологије. Сходно својим ставовима и схватањима, бирала сам поезију „бунтовничког“ духа, додатно је обојивши својим тоном извођења. А онда сам објаснила окупљенима, шта још карактерише ову антологију – она је тиме богатија, што има, опет ћу бити смела са одредницама, два потпуно различита „родитеља“. Први „родитељ“ – сам професор, тихи, мирни и скромни човек уравнотежених мисли и осећања, који се никада није похвалио, никада није истакао своје успехе. А, видели смо, итекако има шта да се каже о својој богатој каријери! И други „родитељ“ – ја, гласна и емотивна, као противтежа благости састављача антологије. А како живот никада није једнобојан и једноличан, тако није ни сама представљена антологија, улепшана сликом белоруске Петро–Павловске цркве на корицама.
***
Ако је веровати Лаву Толстоју: „Ако учитељ воли само посао, он је добар учитељ. Ако учитељ воли ученика као отац или мајка, он је бољи од оног учитеља који је прочитао све књиге, али не воли ни свој посао, ни ђаке. Када учитељ сједини љубав према послу и према ученицима – он је савршен учитељ.“ И мада се сам проф. Чарота не би сложио са следећим закључком, многи би управо њега могли да назову савршеним учитељем, којем узвраћају поштовање и пажњу како могу и умеју. Тиме се враћамо на почетак овог приказа, када смо рекли да људи велике моралне, научне, духовне и других вредности увек су тихи, мирни и скромни, они се не хвале, а ипак, радују се нама, који смо их приметили као такве. И никада до краја не могу да схвате наше дивљење, јер на себе гледају критички – шта би могли код себе да поправе, а не чиме би могли да се похвале и наметну другима своје мисли и вољу.
Управо такав је главни јунак ове приче – он не жели да буде први, не жели да буде испред других. Али његови ученици, студенти, људи који га слушају и воле – упорно га стављају на заслужени трон.
И сходно томе, професора можемо да замолимо само једно, да има разумевања, када се људи отимају о њега, за разговор, савет, друштво, када пружају руку. И када га људи први пут виде, а лете у сусрет да га загрле и пољубе, као рођеног брата. Јер професор такав утисак оставља на људе својом речју, делом, нарави... Тиме молим и за себе – када ми задрхти вилица и прегризем језик, да не бих рекла „збогом“, плашећи се тишине после те изговорене речи.
Закључујемо да су 56. Београдски међународни сусрети писаца успешно окончани, да је њихова мисија испуњена, а по реакцијама – гости и публика задовољни, те се надамо новим догађајима и дружењима. Ходали смо у корак са изузетним проф. др Иваном Чаротом, чији су наступи били увек примећени и одлично прихваћени, баш тако што то овај вредни, неуморни „белосрпски“ трудбеник и заслужује.
Нека живи књижевност и пријатељство међу писцима!
Додатак: Исечци из разговора са проф. И. Чаротом
Питам радознало како се провео у Врњачкој Бањи, а проф. Чарота одговара: „Па, очекивао сам да више радимо“. Али, професоре, поента пута је била да одморите, а не да радите! Професор размишља тренутак и поново говори: „Па, стварно је требало више да радимо!“
*
Професор и ручак користи за разговор са пријатељима – савете, дискусије, анализе... Питам професора о његовој смирености и скромности, а он одговара: „Хришћански човек и треба да тежи смирености и скромности. И ја цео живот тежим томе.“ На мој коментар да би био диван свештеник, професор каже: „Ипак осећам да нисам довољно достојан.“
*
Покушавам да наговорим професора да изађемо раније са програма. Професор ни да чује за тако нешто! Молим га изнова и изнова, само што не заплачем од муке. И даље ништа... Не занима га шетња по улици, нити одлазак у кафић, нити било шта друго. Предлажем му да изађемо само мало раније – да одемо у цркву. Професорово лице се озари и рече одлучно: „У Саборну цркву!“
*
Питала сам се, зашто ме је професор позвао на сусрет у 10 сати, а састанак у Амбасади је тек у 11. Професор ми поверава своје ствари и каже: „Идем на неколико минута у Храм Светог Саве. Пожелео сам да идем у цркву.“ Пошто је два дана био на излету у огранизацији Београдских међународних сусрета, нашалим се са професором и питам га како је преживео два дана без цркве. „Ја никада нисам живео без цркве“, насмеши се професор.
*
Жалим се, како смо ми млади у лошем положају. Професор ме саслуша и сасвим мирно каже: „Зашто мислите да је нама старима боље?“
*
Нашалим се са професором нешто на тему бунтовништва, а он каже: „После сваке револуције буде још горе.“ Почнем да детаљишем начела свог бунтовништва, а професор ће озбиљно: „Само, ја нисам Че Гевара, ја сам Чарота!“
*
„Кажу – он краде, чини злодела, а ништа му није, Бог га није казнио. А ко је обећао да ће Бог да кажњава на сваком кораку? Оно што нам је одузето на овом свету, добићемо на Оном“, почиње професор за столом. У исто време погледамо у таваницу. Питам га, да ли стварно има „Оног света“, а професор одговара: „Наравно да има! То сви знају! Чак и они који не верују, подсвесно то знају!“
*
„Ја увек истичем са поносом да сам Белосрбин. Ја се увек поносим оним „српским“ делом. И никада не бих рекао нешто против тога“, објашњава професор.
*
У Удружењу књижевника Србије на радном састанку су, махом, старији људи. Професор их гледа и каже: „Ја све ове људе познајем 30–35 година... Боже мој, како смо стари...“
*
Професор целива иконе у Саборној цркви. Питам, смем ли да га сликам, а он одговара: „Може само испред цркве!“ Стане пред врата, једва приметно се насмеши, а у рукама држи две ствари – Антологију белоруске хришћанске поезије и сувенир са ликом Светог Саве.
*
Дотрчавам усхићено до професора и кажем му да је управо дао интервју за Радио–телевизију Србије. Професор се насмеши и каже: „А мени то уопште није важно. Свако ради свој посао.“
Припремила Дајана Лазаревић
Датум последње измене: 2022-03-09 13:51:47