Аксана Спринчан

Хоку Црквене улице и друге песме

Избор из поезије Аксане Спринчан

Аксана Спринчан (белор. Аксана Спрынчан; рођена 1973. године у Луњинцу, Брестска област) белоруска је књижевница и песникиња, директорка Песничког позоришта „Арт. С.“ (art–s.by), чланица Удружења књижевника Белорусије од 2005. године.

Радила је на месту уреднице више часописа: од 1998. на месту водећег уредника редакције Књижевности и уметности издаваштва „Белоруска Енциклопедија“; од 2006. уредница у издаваштву „Уметничка књижевност“, уредница часописа „Средина“ бр. 4 и бр. 5, а 2006. године са Змитером Артјухом је основала Песничко позориште.

Поезију почиње да пише 2000. године и прве песме објављује под псеудонимима. Своју поезију Аксана је објављивала у скоро свим белоруским часописима, као и у колективним зборницима.

Добитница је књижевних награда „Плаво прасе“ (2006), „Удружење дебија – за филозофску поезију“ (2008), „Књижевност за децу“ (2009) и победница фотоконкурса „Мој Максим Богданович“ за рад „Максим и Вероника“ (2016).

Хоку Црквене улице (Хоку царкоўнай вуліцы)

Родном граду Луњинцу

*
Црква на путу
од куће и на путу
до куће – црква.

*
Све речи су од
прашине вавилонске
помало сиве.

*
Једемо зелениш.
Укус детињства и
прошлога века.

*
Сан је зашивала
црним словима.
Крстићи су спавали.

*
Под луњинецким
звездама падају
крушке. Сијају се...

*
Пуне су сећања очи
под месецом пуним...
Дах ветра чекам.

*
Зарањам ја
у снег, смех, смрт, не видим како
старе птице.

*
На мирођију младу
кишица капље. Перем
стари кромпир.

*
У сивим очима
сећање на плави лан
живи у нади.

*
Букет различака...
Не треба преносити
на живот или смрт.

*
У прозор лупим
пусте куће и ипак јој
кажем: "Моја!"

*
Са длан у длан
пресипам песак.
Топлије и мање...

*
Суши се све
око куће детињства,
али не и сузе.

*
Петлово перо
и сузе на словима
у свесци с хокуом.

Хоку небеса (Хоку нябёсаў)

забележено из угла моје мачке

*
Сиви облак,
као голуб, кљуца у стакло
капима кише.

*
Греје се небо
као мачка, на сунцу.
Протеже се.

*
Ноћно небо је,
као риба у светлуцавој
звезданој кожи.

*
Птичји Пут – ожиљак
на небу, оставила је
велика мачка.

*
Ветар догони
невидљивим шапама
кајмак – облаке.

*
Небеса криче,
као птице, и ћуте,
као рибе. Волим их.

Мински хоку (Мінскія хоку)

I
Писмо са греде
Полетело до седмог спрата.
Девојка је прошла.

II
Шине у метроу
неба нико не види.
Голуб одлете.

III
У новој кући
још нико не живи.
слегла се прашина.

IV
Прозори трамваја
завиде кућној тишини.
Киша плаче по свима.

V
Јесен. Лампе
уличне раније жуте.
Маштају о сну.

VI
Лишће је опало.
Кроз прозор се види сада
зид без прозора.

VII
Замагљено стакло
у тролејбусу. Сликати
Без четке можеш.

***
тело моје постаће (цела маё стане)
земља
душа моја постаће
небо
а за сада ја –
докле досеже поглед –
колико год се приближим
удаљавам се
да бих остала собом

***
негде у Свислачи (недзе ў Свіслачы)
плива риба
донета од родитеља
из "Океана"
и пуштена од мене
близу
шарана сјајног
са мојим правим
одразом
без страха

* * *
Историјски, (Гістарычны)
детективски,
интелектуални,
љубавни,
научно–фантастични,
авантуристички,
сатирични,
социјално–психолошки,
утопијски,
филозофски.
И све је ово
кроз наш
роман.

* * *
На телу,
уморном од нежности,
добијају се
најлепше тетоваже
невидљиве
радозналим очима,
нанесене
иглицама твојих трепавица...

* * *
Мислима о теби (Думкамі пра цябе)
шијем,
као некада бака
крстићима.
У дубини лепоте –
гробља.

***
Бабино лето (Бабіна лета)
јесен
као лисица
сунчаним шапама
покушава да улови
лето
а ако је лето заплењено
или присвојено
непозната баба
или тако нешто белоруско –
нека је баба – баба
само да је топло

Превела са белоруског Дајана Лазаревић