Илија Кајтез, Владимир Почуч

Проф. др Илија Кајтез: Кавез у потрази за птицом (разговор)

Доносимо интегралну верзију интервјуа обајављеног у магазину Печат, Београд: Проф. др Илија Кајтез — Кавез у потрази за птицом, 29/05/2020.

Проф. др Илија Кајтез, аутор филозофских есеја „Мисао и космос“

Свако од нас „разапет је на крст“, то је судбина и суштина људских бића. Ми смо јединство противречности, бескрајна могућност која се слива у реку живота. Уједно, и једини на планети који живимо сопствену смрт. Стога, упркос чињеници да смо свесни своје коначности, трагање за смислом јесте императив нашег постојања и стваралаштва.

Све што је до сада речено о човеку, шта он јесте или може бити, подложно је критици и сумњи. Да је „цвет света“, „грешка природе“, политичко, друштвено и верујуће биће, одређени ступањ у еволуцији живота или homo faber — ковач сопствене среће, представља његово поједностављивање. Јер, свака дефиниција, по правилу, одузима помало од његове суштине. Чини се да је човек, у том смислу, посебно неухватљив, или како каже Достојевски „исувише широк“.

Професор др Илија Кајтез, пуковник у пензији, некадашњи наставник филозофије и социологије, те начелник Катедре друштвених наука у Војној академији, данас предавач на Факултету за међународну политику и безбедност у Београду, у трећој књизи својих филозофских есеја управо настоји да одговори на упитаности о човеку и његовој суштини у различитим димензијама његове појавности.

Попут Кафке, чији је кавез кренуо у потрагу за птицом, у намери да превлада празнину живљења, професор Кајтез, у својеврсној мисаоној одисеји, одређен знањем и искуством подједнако колико и временом и простором из кога потиче, покушава да пронађе оно опште, метафизичко, речју универално у човеку. И на тај начин препозна или тек наслути смисао људског постојања. Његова књига „Мисао и космос“ јесте још један покушај да и сам остави траг, одупирући се, бар симболично, пролазности живота.

Трећу књигу филозофских есеја „Мисао и космос — човек у потрази за смислом живота“ објавили сте 2018. године, у издању „Добротољубља“, посветивши је пријатељу, како сте написали, заувек отишлом у друге пределе „тајне“. Да ли је „тајна“ управо то сигурно човеково исходиште — смрт, или је, насупрот тој јединој извесности у нашим животима, посве нешто друго и другачије?

— Непоновљивост, једнократност и највеће распеће човека јесте што живот започиње тајном — рођења, тајну живи, а овоземаљски век завршава тајном смрти. Одакле је, зашто постоји и куда се упутио довољно је питања да му живот прође у зачуђености и трагањима. Човек на величанствена, тешка и проклета питања о животу, нема коначних одговора. Која је од тајни већа — рођење, живот или смрт, тешко је рећи, али се човек највише бави тајном живота, мислећи или надајући се да о томе може да сазна највише. Онај ко нас је послао у узвишени и немили свет наоружао нас је загонетним оруђима — умом, надом, вером и љубављу. Физички смртан човек увек изнова пита — Боже, шта си хтео са мном? И следе одговори или утехе о његовој пролазности — митови, бајке, приче, теорије... Нажалост, савремени човек често загњури главу у песак и ради, стиче и троши. Ипак, не може побећи од живота јер га на то стално подсећа смрт. У претходној књизи Смисао и траг написао сам — Међу људима постоје одласци и одлажење, а смрт, коначан одлазак, јесте највећа почаст и вредновање живота... Наравно да земаљски човек не прихвата и не мири се с овом дубоком истином постојања... Да ли се Славко смирио у смрти сазнаћу тек када му се придружим.

Често говорите да је за Вас писање управо трагање за смислом постојања. Може ли се оно досегнути искуством и умом уколико као људи имамо свест о својој коначности и пролазности? Надилази ли стварност коју живимо? И самога човека?

– Писање је покушај човека да постане бесконачан и да своје распеће, узвишеност и парадоксалност живота уопште, те сопствено нестајање, на посредан начин превазиђе. Сваки човек „разапет је на крст“ и то је судбина створених бића. Он је јединство противречности, бескрајна могућност која се слива у реку живота. Као јединка и врста тежи да своје скривене моћи покаже, односно трајно орочи и оствари. Писање, као вечна тежња људи да оставе траг, јесте симболички начин превазилажења коначности. Највећи је писац чије дело постане део онога што је универзално, трајно и општељудско. А људска потреба за смислом изродила је све — рат и љубав, рађање и сађење, насиље и освајање, то је исконски вапај човека да из света не оде заувек без (у)спомена. Траг су и љубав и зло. То је човек. Када је открио симбол, писмо и слово стекао је илузију и наду у бесмртност, што му је вечна опсесија. Писмо и реч га надилазе. Поједини филозофи тврде да су писмо и језик „родили“ човека и народ, јер без њих они истински и не постоје.

Сваки човек, уверени сте у то, изнова приповеда једну исту причу. Своју. Уважавајући то искуство различитости, који је заједнички именитељ тих (све)прича људи? Како и где се пресецају и допуњавају њихове духовне вертикале и световне хоризонтале?

— Када човек досегне до одважне синтезе или „зарони“ у духовне дубине он, у ствари, говори о истом, јер се истинска искуства народа и цивилизација своде на једно. Глас универзалности исказују духовници, мудраци и светитељи народа. Онај ко има јасан увид у све(т) зна да је човек у основи један, што је у бити филозофске антропологије. Али, да свет не би био монотон, једносмеран и сив, да би имао чари игре и распеваности, Бог је људима подарио различитост. Народи и људи самосвојно обележавају и осликавају свет личним колоритом, својим животним бојама, посебним даром и завичајном душом. Врсни писац, који свет спознаје сопственом драмом, сведочи о општим вредностима и света и човека, јер само мудри знају да се иза различитости сакрива један корен. Хелени су писали да природа воли да се скрива. Уметник који одгонетне онтолошку основу човека досегао је до суштине. Дакле, све уметности говоре о једном, различитим изражајним средствима — бојом, бројкама, цртежима, покретима, сликама, звуковима, речима... У сваком ремек-делу генија све је исто — савршено. Великани света спознају разлике и противречности космоса које теже јединству, учио је још Хераклит.

Сумирајући теме о којима пишете, сликајући пером људе и њихове пролазне животе, настојећи да одговорите на различите упитаности човека пред самим собом, Богом, временом, животом, природом, смрћу, космосом, на светлу и у тами, између оног реченог и прећутаног, видљивог и невидљивог, записали сте да je тешко и величанствено бити човек. Зашто?

– Човек је највећа тајна космоса. Када би се питао само о једном, о себи самом, могао би се чудити цео живот, толико је загонетно то биће које спаја земљу и космос, (не)пролазно и (не)видљиво, а једино има тело, душу и дух. А када промишљамо о човеку, како нас учи филозофија, морамо истраживати, пре свега, оно што је у људском трајању непролазно, попут живота, смрти, лепоте, стварања, вере... Телесно незнатан у односу на космос и све(т), човек јесте духовни горостас на коме почива планета — на његовом (раз)уму и нејаким рукама. Јер, да нема људске челичне воље све би нестало без трага. И у најдубљим слојевима човека јасно се види сва противречност живота. Човек је једино биће које живи своју смрт. Стога и Хајдегер каже да је живот чекаоница смрти. Многи филозофи сматрају да је човек — све и ништа. Чини ми се да за тајном о човеку трагамо због космичке игре, јер је заправо људски живот својеврсна „игра богова“.

Чуђење и радозналост пред оним унутрашњим, „чије обале запљускују таласи ума“, и оног спољашњег, „које се (раз)уму на крхком копну ега подмеће као објекат“, у маниру Платона и филозофа после њега, егзистенцијалистичких мислилаца, Ничеа, Шопенхауера, као и филозофије религије и сензуализма јесте и Ваша мисаона одисеја. Уз опаску, да у есејима сократовски исповедате и проповедате јединствену светосавску антропологију, дубоко (п)отиснуту у српски генетски код, али увек, чини се, располућену — суптилна духовност наспрам грубог материјализма. Како се она завршава? Домишљате ли извесни закључак или постављате ново питање?

— Човеков живот је мучни прелет између две тајне, али је и сам живот велика тајна. Филозофи, мудраци, вероватно и Творац (ако му је до смеха) највише се веселе људском уверењу о напретку, прогресу и силним успесима човека. Упркос чињеници да смо свесни своје коначности, трагање за смислом је императив нашег постојања и стваралаштва. Ми смо карика у ланцу постојања, и није нам (за)дато да будемо прекунути низ смисла. Када се дубоко удубите у човека онда спознајете своје место и судбину. Чини ми се да наше постојање има дубље и више значење, јер све је толико повезано и савршено да не би имало — циљ, веру и наду. Када промишљам о себи и сопственом животу, верујем да је Господ имао добре разлоге да се родим у ово време, на овом простору, да имам свој језик и припадам овој религији и нацији, не да бих тим датостима био заробљен, него да њима, на најбољи, начин сведочим о прекрасном врту Господњем. Тако и остали људи с овог поднебља. Наше надлично име је светосавље. Да је Господ пожелео да буде другачије то би, по својој свемоћи, и учинио. Ипак није!

„Тајна живота је понекад изнад човекове истине, а често и против истине саме, што уопште не умањује њену величину, вредност и величанственост“, написали сте у есеју „Сан душе“. На једном месту кажете — „од распаднутих звезда сви смо састављени“. Значи ли то, заправо, да у сваком од нас пребива Бог, али мали, у блату, што би рекао Ђуро Шушњић, или је реч о сталном процесу индивидуације којим се Бог (пре)познаје у нама, како сматра Владета Јеротић. Да ли је то суштинска истина људске егзистенције?

— Бог је човеку дао крила и наоружао га сном, надом и вером. Као ретко које биће у космосу, човек је непредајни див и јунак. У њему, телесно малом и незнатном, све се укршта — и небо и земља и планета и Бог. Човек може да се усавршава и пропада бескрајно, али само Бог зна његове границе. Човек ће открити све што може, јер је то његова иманентна особина, али је често радознао и неодговоран као дете, те у тој игри може самом себи наудити. Уверен сам да ће човек отићи (пре)далеко у (про)падању, али ће га Господ, као апсолутно добар, спречити да учини катаклизму. Створитељ ће, зарад слободне воље људи, пустити човека и на тај погубни корак. Ипак, он не може уништити све(т) јер га није ни створио. Ако би човек био мали Бог и имао Бога у себи онда би и његово трајање било вечно. Космичка је борба добра и зла, као и човека међу њима, а исход је увек неизвестан. Када бисмо били на страни себе, дакле Бога, победа добра била би осигурана. Али је и страна зла јака, и не да се поразити лако.

На улазу у Аполонов храм у Делфима стајао је натпис „Упознај самога себе“. Био је то основни постулат старогрчког поимања и промошљања човека. Тумачите ли га као изазов, опомену, захтев или, пак, као једини могући начин живљења свакога од нас? Трагајући за собом, спознајемо ли и вредносне, етичке димензију које нас као људе одређују?

— Када би човек (с)познао самога себе, што је идеја старих Хелена, он би (упо)знао и природу и космос, све и ништа. Зашто је то немогуће? Он није сторио све(т), већ је и сам створено и случајно биће. Једина тачка у којој се преклапају есенција и егзистенција јесте Бог. Суштина и појава пролазних бића се разликују. Уколико ниси сторио све(т) не можеш га до краја ни спознати. Оно што се, донекле, може сазнати јесте дело човека — друштво и заједница, мада ни то потпуно, до краја, јер је реч о природи, космосу, духу, историји... Колико смо загледани у себе, у своје духовне и душевне дубине, у тој мери нам је лакше да владамо собом, стремећи етичким, друштвеним, естетским, антрополошким и гносеолошким вредностима. Човек, нажалост, није најбољи ученик ни природе ни историје. То што не ослушкујемо знакове и симболе природе води нас у очајање које покушава да превлада екологија, а то што не поштујемо поруке историје уводи нас у нове и све разорније ратове, као и опасности од катаклизме.

„Јесам оно што нисам, а нисам оно што могу бити“, одговор је Одисеја на питање киклопа — „Ко си ти?“, када се током путовања нашао пред њим. У филозофском смислу, реч је о универзалној истини. Како бисте Ви одговорили на ту загонетку о појединачном и човеку уопште?

– Да, био је мудар Одисеј, као и сваки путник, истраживач и страдалник. Ми јесмо оно што још нисмо, а нисмо оно што можемо бити. То је дијалектика живота. Жан Пол Сартр тврдио је да о човеку-појединцу можемо говорити само на крају животa, када се као пројекат оствари. Због могућности да чине добро или зло, људи су према живима врло опрезни. Тек када се упокоје подижу им бисте или указују почасти. Тако чине озбиљни народи и мудре цивилизације. Шта је, дакле, улога појединца у општем и универзалном? Појединац је највећи када постане део универзалног или националног духа, када своје име угради у темеље незаборава. Хегел је, на пример, био личност, али је на основу онога што је написао постао и део филозофског духа. Да не помињем Сократа, Платона и Аристотела који су заувек остали део светског духа и филозофских основа света. Стога у књизи бележим — У људском роду много је безимених капи воде, а мало је личних имена. Успех живота јесте да човек, појединац, постане део света, а при том сачува и своје лично име.

Мисао и језик су за уметника инструменти уметности. А за филозофа, посебно у времену када се многи питају чему још филозофија? Како докучити опште, онтолошке истине о човеку и свету око њега?

– У есеју О тајни језика бележим — Када би на свету постојала само једна једина тајна, сложена загонетка језика и неодгонетна мистичност људског говора, та и таква тајна била би сасвим довољна да пролазни човек одгонета ту моћну мистерију кроз све векове постојања. Европска цивилизација до сада је опстајала на три стуба — грчкој филозофији, римском праву и хришћанству. Данас су у Европи ти стубови пољуљани. Филозофија се мало изучава, међународно право се не поштује, а у Бога се млако верује. Западноевропска цивилизација није на добром путу — изгубила је име, духовну вертикалу и животни полет. Запала је у декаденцију потрошње, голог уживања, отимања и заборава себе. Ми не требамо филозофији, то јест филозофима, они требају нама да препознамо ко смо и где смо (с)кренули. Истине о човеку можемо спознати вером, филозофијом и, донекле, науком, која не даје смернице за живот, већ је инструментална, прагматска и позитивистичка. Она не одговара на питање о смислу живота. Човека могу да спасу, освесте и умудре само филозофија (као сабрано искуство векова) и Христова љубав. Без филозофије и хришћанства људе ће заменити роботи, а све људско ће, можда, нестати. Ако је то циљ науке и владара света онда нисмо на исправном путу.

У Вашој стваралачкој личности на необичан начин преплићу се две димензије људске праксе — поетичка и мисаона с војном и војничком. Колико Вас је током професионалне официрске каријере одредило оно што сте по наклоности и звању — филозоф? А обрнуто?

— Некада су ствари на појавној равни наизглед неспојиве, док се у дубљим слојевима суштине додирују и надопуњавају. Војска, поетика и филозофија само су на први поглед еклектичне, али су, како потврђују поједине знамените личности, сјајан спој и моћна синтеза. Декарт је, на пример, био „највећи филозоф међу војницима“, Сократ храбар ратник, Аристотел човек који је, као духовни отац, подучавао једног од највећих војних генија — Александра Македонског, а император Рима Марко Аурелије стоик, израженог филозофског сензибилитета. Филозофија је, пре свега, умеће живота и живљења, начин на који се односимо према свету и свему што га чини. Војнички позив, заправо, повезан је са свим онтолошким димензијама човека, што је област истраживања и филозофије. Таква професија у човеку изграђује осећај за одговорност и општи интерес, као и особине попут тачности, етичности, истрајности. А филозофија управо учи смирености, промишљености, духовној ширини, речју синтези. Мач и мудрост, дакле, нису неспојиви, напротив, мада је за човека мудрост пресуднија. Од памтивека је познато да се сили и моћи могу супротставити једино мудрост и лепота.

Као дугогодишњи предавач филозофије и социологије, те начелник Катедре друштвених наука у Војној академији образовали сте, али и васпитавали генерације питомаца, студената и кадета. Поред осталог, објавили сте књигу „Мудрост и мач — филозофи о тајнама рата и мира“. Дакле, промишљали сте зло, као и доктрине ненасиља. Чему сте учили ђаке, будући да је позив за који су се определили, вероватно, најближи смрти? Јер, тврде мудри да је оно чега се војник плаши оно у чему убица ужива.

— Војни позив је значајан и вечан. Постоји од када је света, и трајаће с њим. Сви миротворици треба да се помире с чињеницом да је борба — логика човека и света. Војник у себи крије многе противречности, као што то чини и човек уопште. Војни позив, међутим, то додатно наглашава. Апологети рата сматрају да нигде као у рату човек не полаже живот за свог најближег, али и за непознате људе, показујући јунаштво и пожртвовање које га приближавају Богу. Истина је и да нигде као у рату људи не досежу до злочиначког и животињског у себи. У мери сопствених моћи, учио сам кадете на искуству славних српских војника и војсковођа, прожетих светосављем, да је најважније да буду достојни предака, али и да сачувају своју душу. Указивао сам им да никада, без обзира на стварни осећај свемоћи који војска пружа, то не злоупотребе, и да увек страхују пред Богом, ослушкујући и морални закон у себи. Нико толико не сања о чарима мира као војник који осети све изазове и страхоте рата. Дан рата човека учини искуснијим од година мирног живљења. Написао сам Мудрост и мач али нисам далеко одмакао у поимању тајне рата, која је бескрајно дубока јер је људска и космичка.

Гете је забележио да „све што човек жели најпре мора да одсања“, а песник Бранко Миљковић да се „путеви уче путујући“. О чему још сањате, који је циљ Вашег путовања?

— Када наиђете на величанствене мисли генијалних људи као што је Гете помислите колико је човек див и горостас, те да је довољна само реченица на основу које се постаје бесмртан. У делу Мудрост и мач забележио сам да је Бранко Миљковић то успео стихом — Да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој. Господ, када је човеку поклањао дарове, није желео да они у њему остану неоткривени, али му је, поштујући његову слободну вољу, оставио и избор да ли ће те поклоне које носи од прародитеља поделити са осталим људима и народима. Како сам живот посветио педагошком, учитељском позиву, студентима саветујем да препознају које су им дарове оставили преци и Бог, и да их поделе са другима. Циљ мог путовања јесте да подучавам млађе, док могу, и да пишем, док будем жив, јер је управо те таленте мени поклонио Створитељ, за шта сам му безгранично захвалан.

Владимир Почуч

АКЦЕНТИ

• У људском роду много је безимених капи воде, а мало је личних имена. Успех живота је да човек, појединац, постане део света, а да при том сачува и своје лично име.
• Европска цивилизација опстајала је до сада на три стуба — грчкој филозофији, римском праву и хришћанству. Данас су у Европи ти стубови пољуљани. Филозофија се мало изучава, међународно право се не поштује, а у Бога се „млако“ верује.
• Када промишљамо о човеку, како нас учи филозофија, морамо истраживати, пре свега, оно што је у људском трајању непролазно, попут живота, смрти, лепоте, стварања, вере... Ми не требамо филозофији, то јест филозофима, они требају нама да препознамо ко смо и где смо (с)кренули.
• Писање је покушај човека да постане бесконачан и да своје распеће, узвишеност и парадоксалност живота уопште, те сопствено нестајање, на посредан начин превазиђе. Оно је и вечна тежња људи да оставе траг и да се симболично одупру смрти.