Дајана Лазаревић и Зоран Стефановић

Дајана Лазаревић о Пројекту Растко – Белорусија

Анкетни интервју поводом појаве „Пројекта Растко — Белорусија“

Београд, 16. март 2022.

„Пројекат Растко — Белорусија“ (ПР БЕ), електронска библиотека белоруско–српских веза, започета је на празник словенских просветитеља Светих Ћирила и Методија Равноапостолних 24. маја 2020. године, усред епидемије короне. Довршена је у првој фази 9. марта 2022. године, усред светских геополитичких потреса и рата међу Источним Словенима.

Библиотека на адреси https://www.rastko.rs/rastko-be/ већ је објавила стотинак издања са више стотина прилога на белоруском, српском и руском језику: студија, чланака, прозе, поезије, записа и разговора... Управник библиотеке је светски угледни слависта и академик САНУ проф. др Иван Чарота, а секретар мср Дајана Лазаревић. Подухват се остварује уз учешће више десетина стручњака и стваралаца.

• ЗОРАН СТЕФАНОВИЋ: Како оцењујете постојање „Пројекта Растко — Белорусија“, електронске библиотеке белоруско–српских веза?

ДАЈАНА ЛАЗАРЕВИЋ: То је једина библиотека тог типа на свету. Први пројекат који настоји да прикупи материјале везане за белоруско–српске везе свих научних грана и врста уметности. По садржају и структури је јединствен, а како се везе између Срба и Белоруса тек развијају, рећи ћемо да је овај пројекат дошао у правом тренутку.

Пројекат Растко — Белорусија је као младица јабуке коју смо скоро посадили. Наредних година ћемо ту младицу заливати, окопавати, ђубрити и орезивати. Када дрво постане довољно развијено и снажно, наградиће нас слатким плодовима — знањем и духовним јединством наших народа.

• Шта белоруском друштву и култури може значити овај подухват?

Ово је кључно питање, на које се надам да ће одговорити моје колеге из Белорусије. Верујем да је ПР Белорусија једнако важан пројекат за оба народа. Као што му и име каже — Растко (са српске стране) и Белорусија (са братске белоруске).

Али ако морам да пресудим, рећи ћу да је овај пројекат кључан за међусобно упознавање и развијање наших веза.

• У ком правцу сматрате да би било пожељно да се даље развија ова библиотека са пратећим делатностима (промоције веза или подстицање превода, истраживања и стручних скупова)?

Промоције кроз јавна гласила су есенцијалне, да би име пројекта прошло кроз вид и слух што већег броја људи. Сматрам да би овакав пројекат било добро представити на Филолошком факултету, студентима Славистике.

Сигурна сам да ће се, свако ко бар једном посети ову библиотеку, враћати због истих или сличних материјала. То и треба да буде циљ библиотеке — обезбедити квалитетне материјале за различите кругове читалаца.

Када говорите о подстицању превода и истраживања, онда треба имати у виду — шта је то што нудимо преводиоцима и истраживачима и на који начин их привлачимо? За реализацију сваког пројекта је потребан новац, а улагања у културу су, нажалост, најмања од свих улагања.

• Колико је уопште српска култура директно или индиректно присутна и позната у Белорусији?

О српској култури у Белорусији можемо да разговарамо само кроз животно дело проф. др Ивана Чароте. Ова 2022. година је уједно и година два велика јубилеја овог изузетног научника — његов 70. рођендан и 50. годишњица бављења србистиком. Колико странаца на кугли земаљској знате да су несебично дали 50 година свог живота (и притом, сваки дан у тих 50 година!) српској култури, књижевности, језику? Управо је проф. Иван Чарота поднео такву жртву и ко зна да ли би се данас и на који начин србистика у Белорусији проучавала, да није његових напора. Узмите у обзир његове преводе српске поезије и прозе којих је на стотине, 600 научних чланака, деценије предавања српске књижевности на факултету. Такође и десетине промоција књига, сајмова, интервјуа, на којима је проф. Иван Чарота говорио о Србима и њиховој култури, друштвеним приликама у најтежим тренуцима 90–их година, неправди коју су нам нанеле западне силе. Српски народ треба вечито да буде захвалан белоруском професору.

Што се тиче научног подмлатка, назваћу само једно име — то је др Ана Наумова, највећи познавалац лика и дела Ива Андрића у Белорусији. Својим студентима на Филолошком факултету у Минску редовно преноси своја знања и љубав према Србији, а редовна је гошћа на конференцијама које се у нашој земљи одржавају.

Навешћу још једно име, овога пута из света духовништва — то је Патријаршки егзарх целе Белорусије — Митрополит Венијамин (Тупеко). У његовој матичној епархији у Борисову, захваљујући дугогодишњој сарадњи са проф. Иваном Чаротом, основан је Домовни храм Светог Саве, или у народу — српска црква, освештана на Савиндан 2020. године. Захваљујући напорима Митрополита Венијамина, црква је у потпуности осликана, живи и радује заинтересоване Белорусе и Србе у Белорусији.

Ипак, ове информације ћете ретко срести у српским медијима. Али они су својеврсни бисери о којима морамо да говоримо и да их негујемо. Захваљујући њима, српска култура на прави начин живи у Белорусији.

• Имате ли ви тренутно неке своје нове подухвате на пољу билатералних белоруско–српских или словенских веза?

Осим Пројекта Растко — Белорусија, поменућу збирку Жива вода — белоруске народне легенде и предања (прир. Иван Чарота, издавачка кућа „Алма“, 2021). Књига је скоро изашла и прва је те врсте у нашој земљи. Захваљујем се уреднику Ђорђу Оташевићу на слуху за белоруску књижевност и објављивању једне овако важне књиге.

Тренутно сам у фази припреме рукописа за штампу есеја проф. И. Чароте на енглеском и српском језику. Издавач: АСоглас, уредник Дејан Спасојевић. Есеји су у мом преводу и моја својеврсна захвалност професору за труд који је уложио у правилно формирање мене саме као преводиоца током ових 6 година.

Наравно, радим и на другим пројектима — преводим књижевна дела и стручне чланке, пишем понешто своје, у сталној сам комуникацији са колегама из Белорусије.

• Шта бисте српској, јужнословенској и светској публици посебно препоручили од белоруске културе, уметности и хуманистичких наука: дела, ствараоце и истраживаче, идеје, духовне токове?

Интересовања су индивидуална ствар. Навешћу свега неколико имена које сматрам основом, а за све остало ће се будући читаоцима и сами снаћи.

Пошто је књижевност моја грана, препоручила бих српским читаоцима да се упознају са делима Максима Богдановича, Јанка Купале, Јакуба Коласа, Владимира Караткевича, Васиља Бикова. Одлична је књига Антологија белоруске поезије коју је приредио Иван Чарота, преводилац Миодраг Сибиновић (Београд, СКЗ, 1993, 2012). Интересантне су и Антологија белоруске хришћанске поезије и Златна птица — белоруске народне бајке истог приређивача.

Што се тиче есенцијалног упознавања белоруско–српских веза, препоручујем књигу Белорусија и Србија — трагом узајамног упознавања и деловања Ивана Чароте (Шабац, Центар академске речи, 2016).

Осим ПР Белорусија, читаоцима бих препоручила да погледају да на Пројекту Растко погледају Библиотеку Миодраг Сибиновић http://www.rastko.rs/filologija/miodrag-sibinovic/. Узмимо у обзир да је проф. др Миодраг Сибиновић (1937–2020) био један од ретких преводилаца са белоруског језика и да је оставио научна дела непроцењиве вредности која се односе и на српско–белоруске и на српско–словенске културне везе.

• Шта би могла бити будућност белоруско–српских културних веза, који су најхитнији задаци и потребе овог односа?

Пре свега, потребно је да се прави стручњаци уједине око одређене идеје. Да буду спремни да се жртвују и боре за ове везе, да буду права заједница. Нажалост, у овом тренутку таква заједница не постоји, кадра мањка, разне су идеолошке струје присутне како међу обичним грађанством, тако и међу елитом.

Мислим да је будућност белоруско–српских културних веза у слози и међусобном разумевању, у освешћивању људи и правилном учењу. Будућност веза између свих словенских народа је управо у овоме. Тек када будемо имали начисто у својим главама ко су нам хероји, а ко издајници; ко су нам браћа, а ко крвници — напредоваћемо на свим пољима, живети мирно и избећи све врсте сукоба и неразумевања.

• Можемо ли данас говорити о словенској цивилизацији и шта би, по вама, могла бити њена будућност?

Као што сам у претходном одговору навела — будућност је у слози и разумевању, освешћивању и просвећивању словенске цивилизације. Словени ће имати будућност само ако буду разумели и поштовали своје корене, своју културу и начин живота. Идеја да је „тамо негде“ боље, квалитетније и цивилизованије је неисправна од самог старта и води само суноврату наших народа.

• Како култура данас може да утиче на цивилизацијске и геополитичке токове? Шта би могла бити улога духовне и научне елите у данашњим околностима?

Без културе нема ни народа. Култура је та „мека сила“ којом се утиче на људску свест и којом се намећу вредности. За почетак — словенску културу вратити Словенима!

Жалосно је што данас боље разумемо енглески, него руски језик или било који други сродан словенски. Жалосно је што се на телевизијама приказују мексичке, шпанске, индијске и турске серије без икакве радње и логике, а још жалосније што се у креирању домаћих руководимо њиховим постулатима. Жалосно је што сваки телевизијски канал личи на други и што имамо више таблоидних новинских издања него озбиљних и професионалних. Жалосно је што и даље мислимо да је нека срећа и успех ући у Европску Унију и ускладити се са њиховим вредностима.

Духовна и научна елита мора да буде много активнија и сложнија данас. У свему што се ради акценат треба да буде на омладини, јер „на млађима свет остаје“. Духовна и научна елита је та која треба да врши притисак на политичку структуру, а не обратно. Када кажем притисак, мислим на позитиван притисак у виду промена које ће унапредити наше друштво, дати младима квалитетно образовање, напредак и сигурност у животу. Јер само таква, стабилна и јака омладина, културно и духовно освешћена и уздигнута може да створи исправно потомство које ће бити поносно на претке, као и преци на њих.