Јасноћа, садржај и лепота речи

Нећу да говорим искључиво о позоришту. Учинило ми се да је можда боље на овом скупу говорити о неким појавама и потребама које су нам заједничке, које се протежу дуж цела друштва и културе у њему, које нас повезују, па се тек онда можда полако окретати струкама и институцијама.

Кад ми је пре неколико месеци било понуђено да говорим на овом скупу, признајем, била сам врло поласкана. Но, кад сам се срела са овим тренутком и задатком, осетила сам како је тешко све те мотиве, потребе, које стално раде, живе, мењају своје спојеве, напоне, садржаје, па и слику околине, разумем, или да их — што би било још много драгоценије — познавањем њиховог кретања, предвиђам, чак и у њиховој будућности.

Под овим парчетом неба, тако измешаних нација, вера, култура, менталитета, као на неком трусном тлу, стварала се чудна конфигурација шпицева и процепа духа. Данас, када наша продужена чула — радио, телевизија, штампа говоре како је свет мали јер нам у једној имплозивној густини из дана у дан, из часа у час доносе информације са свих страна света, збијају нас у једну велику интимност, али и одговорност према свету чији смо део, данас када је дошло време целокупног учествовања у проблемима читавог људског рода, наша мисао и дух заглаве се у неки од тих процепа у нашој култури и ту тако стојимо покаткад не изазване свести и стварамо мртви ход између нас и збивања.

После ратне катарзе, револуцијом, дошла нам је нова идеологија, велика, права, померила живот, на јуриш узела све компетенције у стварању новог друштва, убрзала промене материјалне, социјалне, снагом силног импулса стварала је ново друштво за новог човека. Њен је ритам само с времена на време ометао баш исти тај човек који није успео преко ноћи да постане тако нов, јер је или негде лежао дубоко укопан испод нивоа њене вредности, или је негде штрчао изнад визуре њене моменталне тачке посматрања и њених акутних потреба.

Но, времена за дискусију није било, револуцији се журило, а човек се у тим конфликтним ситуацијама заклањао за своју притворност. То смо сви осетили и све нас је то потресло, а хтели смо да сан и занос трају и почели смо да превиђамо те појаве, да их умањујемо, да их одстрањујемо, да их игноришемо и као у некој напуклој љубави почели смо све гласније да навијамо и манифестујемо а све се више забрињавамо.

У ланчаној реакцији један лажни тон на кога смо у једном тренутку пристали лепи се на други, једна грешка повлачи другу, трећу, пету и тако се то протегло на приличан део нашег живота и уметности у њему. Наступајућа демагогија и симулација нису имали корена и ослонца у стварности, оне су морале да се ослоне на нешто друго и ослониле су се на реч. Реч је расла прогресивном брзином, множила се, одлепљивала од тла, полако сустизала вредност рада, а каткада је и претицала.

Иако говорим у своје име, знам да та мишљења нису само моја, то су искуства и оних са којима сам их стицала заједничким радом, животом, одушевљењима или забринутостима у времену у коме живимо. Епоха чији смо савременици значајна је по томе што нас никако не оставља на миру, стално се нешто догађа, догађа око нас, а ми затрпани тим гомилама наших речи, расутих, истоварених, испразних тешко се каткад пробијасмо до правог смисла, до правог профила неког проблема или потребе живота и времена у коме живимо и радимо.

И управо о томе, о значењу, стању, вредности и одговорности јавно изговорене речи, хтела бих нешто да кажем, а ако хоћете то је у основи и питање културе.

Под јавном речи мислим на све видове јавног обраћања, не само на сцену и бину, већ и на трибину, каква је ова и зато је питање које ме заокупља, иако широко, ипак тесно везано уз мој позив, уз позив глумца коме је реч — основа рада.

Ми над речима капамо, по њима копамо, дно им загледамо, тражимо шта је испод њих да би открили оно што је изнад њих. Наше деловање је проналажење тог међупростора.

Нама је реч гаранција основне вредности. Зато смо ми можда осетљивији на обезвређивање речи макар и у њиховом свакодневном оптицају: гомилу испразних, изгланцаних, бесмислених речи осећамо просто као девалвацију људског споразумевања у друштву.

Размишљајући о многим забринутостима које слушам, читам или слутим, питам се само како смо смели, како смо успели да створимо један такав језик привида, језик зид, језик неухватљив за мисао, језик без садржаја, неуморан у свом немању шта да каже; језик који много говори, али нам не каже ни где смо ни шта нам предстоји, него нас заговара и поново затвара у наше недоумице, наше нестабилности и наше неизвесности; језик више енергичан по тону него ефикасан по значају, више арогантан, него аргументован, језик којим се чешће обрачунавамо а теже полажемо рачуна, језик који отуђује уместо да окупља и од својих припадника прави своје противнике. Једном речи, језик несхватљив за једно озбиљно доба, озбиљно време и друштво у коме стоје и постоје и праве речи и прави људи са мишљу, талентом и савешћу. И баш због њих од велике важности је вредност речи у друштву какво је наше, јер долази од наших представника а речена у име свих. Одговорност за њену јасноћу, садржај, па чак и лепоту ако хоћете, већа је но у земљама другачијих друштвених уређења и односа. Једном ће се мерити све по томе шта остаје кад једна епоха прође, па и по томе како се и шта говорило. Јер, све што гледамо, читамо и интерпретирамо — од Софокла до Бекета, од Држића, Цанкара, Нушића до Смолеа и Хинка — може често да испадне дословна алузија о нама самима ако наша јавна и гласна реч нема корена у нашој стварности. Наша савременост има право на истине о неправдама и заблудама других историјских епоха само ако на свом сопственом примеру из дана у дан доказује како извесне заблуде и загађености човекова живота могу бити или већ јесу прошлост.

Радујем се кад гостују уметници света којима је идеал ослобођење човека, а у нашој земљи нађу земљу најближу томе идеалу. Волела бих да гостујемо по свету а да о достојанству, о гордом звучању човека, говоримо мирно и чисте савести. То је садржај културе, њене хуманости, њене универзалности. Култура је стално, стално преображавање људских односа и стваралаштва у све веће вредности. Зато она мора бити стална тачка дневног реда, свих наших програма и напора да би учинила да време у коме живимо истински представља ступањ ослобађања људског рода, његова духа, његова ума.

Вратимо се речима које имају свој корен, свој смисао, свој звук. Не изговарајмо речи које не можемо испунити, јер култура почива само на речима које су смисао и дело. Најмање желим да будем неко који изнад ситуације или изван ситуације држи слово.

Овде сам говорила о појави која није само у позоришној кући, него је некако у клими времена. Можда она није тако значајна, како је ја осећам и видим, али је сигурно прилично дуго онемогућавала један реалан људски дијалог.