Декултуризација културе као стваралаштво човека намењено човеку

Као Фауст што је „ах студирао“ теологију и филозофију, и култура је зна се, досад поред осталог ах и служила идеологијама и политици, једној врсти економије, али и разним врстама експлоатације.

Она би данас хтела да уђе у фабричке хале, али не као гост. Она би да заједно с радничком класом сруши куле од слоноваче у којима су држали њу и њене људе.

Требало би да овде прецизирамо односе једног новог друштва према култури, а то значи и да изнова дефинишемо, друкчије те односе, и друкчије ту културу, у једној хуманистичкој и прогресивној демократској заједници, као и да тој култури омогућимо низ нових манифестација, канала и спојница, нових филтера и битви које ће ујединити то социјалистичко друштво културе с инвенцијама и стваралаштвом сваког његовог човека.

То је нелак задатак. Он је практичарски, али и визионарски.

Маркс је први уочио да су судбине креације и културе, као свељудских делатности, у много чему сличне судбини пролетаријата који, стварајући после узимања власти могућност за укидање сваке експлоатације, почиње и процесе укидања не само феномена израбљивања, него и себе као класу израбљених; пролетаријата који у борбама за своју људску еманципацију даје маха и борби за равноправност свих етничких и других групација; пролетаријата који, ослобађајући се неравноправности сопственог положаја партије у свакој нацији и продужујући да се за своју људскост туче и у оквиру своје нације, води у извесним тренуцима и битке заједно са осталим обесправљеним слојевима народа, и то у њиховим првим редовима, против националне неслободе, јер га и она спутава и саплиће на путу његове што пуније и што свестраније еманципације. Али без обзира што се бори, и за националну слободу, пролетаријат то не чини националне традиције ради, нити ради неке „увек славне“ националне прошлости, него ради статуса своје пролетерске, свељудске пуноће и потпуности. А њих управо притискују, понекад неочекивано, примитивни национални митови из доба прошловековних и претпрошловековних даворија, будница и дефиниција државности.

Током будућих ослободилачких догађаја који се никад не завршавају, а могу да трају и у послереволуционарним свакодневницама (и не престају с једном серијом амандмана), култура и стваралаштво почеће да укидају себе као посебну делатност повлашћених или неповлашћених, као што ће то и пролетер да учини са собом као класом израбљених. Вековима је радник био принуђен да свакодневно продаје са својим радом и своје радно време као некакво време одвојиво од људског живљења, да продаје свој рад као део некаквог живота у ком човек не учествује у својој потпуности, али у коме отуђен мора да учествује да би неинвентивним и репетитивним радом репродуковао себе и свој голи живот.

Токови укидања културе као посебне делатности и оних укидања пролетаријата као класе, јављају се понекад и као противуречја, иако могу само привидно и привремено бити супротно усмерене паралелне струје које се никад неће додирнути, иако је очито да промене једне условљавају преображаје друге.

Да би радник у самоуправном социјализму постао у пуном смислу човек какав је узгред неопходан и порасту продуктивности рада и развоју друштва, што је основни интерес производње и еволуције, без обзира колико су таква условљеност и такво условљавање спољни и неиманентни „суштинама људског бића“, оно, радниково људско биће, мора да схвати суштински значај стицања образовања и културе што има да поведу открићима и доведу до нових сазнања. Етапно њихово усвајање допринеће да стваралаштво, наука и култура изгубе позицију службеница власти и уцена, и, престројавајући се, постану онај креативни рад човечанства, којим је и пролетер самостворен као недовршиво и до краја никад очовечено људско биће с ким већ комуницирамо а које до краја ипак нећемо никад спознати.

Тај стваралачки рад човека на себи, а за себе — човечанство, нема такође краја. Он није особина ове или оне људске врсте или етничке групе и не отпочиње данас. Времена и друштвени системи давали су му јаче или слабије подстреке, одређујући му смисао, садржаје, облике, односе у којима се врши, али њега су еманирале све људске расе, све историје, све друштвене прилике и неприлике. И то увек из потреба које су нужност човековог самостварања, нужност што полази од његовог немирења са такозваним природним датама, са својом трагичном егзистенцијом. Они су израз не само његовог људског отпора условима, него и неприхватања те своје судбинске константе. Од Арктика до Антарктика, од Ђердапа до Дордоње, од Рта Добре Наде до Огњене земље, од Винче до Јаве, човек је увек и свуд у земљину кору утискивао трагове који су изрази његовог одбојног противсудбинског присуства. Домени до којих су стигле епохе и народи не морају увек бити естетски једнаког значаја да би археолошка кинотека људских вредности, различито разусловљујући своје неједнаке стваралачке услове и подстицаје, а састојећи се од дела људских јединки, припадала роду свих људи, не само оне средине у којој су та дела настала. Завичаји и нације само су претексти за универзалну припадност уметника људском роду: говорећи о оном што боље познају, о искуству доживљаја насталих у датој средини, за чије су географске и друге конотације предуго били везани као кметови за земљу својих господара, уметници су преко свог свељудског искуства у бити, без обзира на форме, махом изражавали оно што је такође судбина сваког човека: то немирење.

Али, поштовање наслеђених уметнина је једно. Сасвим друго плачевни или агресивни и арогантни начин слављења њиховог ексклузивно осебујног националног смисла и карактера. Логично он је разлог за препотентне искључивости за међунационална надметања и „борбе“ за културни примат, иако се — сведоци смо — у таквим параноидним напорима за културну хегемонију култура најгоре проводи. Из простог разлога: реч и није о њој. Одатле до доцирања каква она треба да буде, има само један корак. У историји старој и новој, он је учињен исувише пута да му не би освајачка реакционарна или дубоко конзервативна, данас искључиво „грађанска“ и, данас, нехуманистичка природа били евидентни.

Код нас су се управо зато, што смо у неколико закаснили са овим Акционим конгресом културе, какав се сад одржава у Крагујевцу, граду старог „црвеног барјачета“ и нове, за наше прилике гигантске „Заставе“ и могло десити да се при извесној стагнацији самоуправних односа већ десетак година испољава једна врста културне диверзије, окренуте само својој прошлости и свом само дворишту, својој само националној слави и свом само културном буњишту око ког се на силу граде зидови да би се оно прошло и псеудокултурно заштитило од универзалистичке и револуционарне природе праве културе, од њеног неуклоњивог општељудског значења.

Оперише се фаталним митом о искључиво националним вредностима стваралаштва, а једине његове жртве су ствараоци и њихова дела која отуд остају без домета, без присуства, без иједног стварног одговора на импулсе епохе и средине.

Изговорио сам речи епоха и средина, могао сам савременост и нација, могао сам поменути процесе визуализације језика, могао отпоре провинције, јевтини и примарни сентиментализам којим се хоће родни град или родно село да извуку из социјалистичких самоуправних процеса у току и развремене. То с културом као стваралачком критиком нема никакве везе. Лажно се представља само. Треба ли се правити наивним и оглушивати се и даље на искључиво политичке непрогресивне а неуметничке и некултурне акције?

Уметници примају сигнале које познају добро и не познају никако. Они су лоцирани у свељудскости и кад су локално уобличени импулси али уметност се зато никад и не задржава код непосредног пресликавања полазних подстрека на нивоу неоплођеном инвенцијом и свељудскошћу. Није потребно одговарати на питање шта је она. Но очито је да она не може у часовима кад су све три димензије простора тако спектакуларно савладане, а оне временске смањене, да наглашено даје гас само враћању у интерутеринство времена, у прошлост без слуха, вида и чула да прихвати сигнале које емитују садашњост и будућност, и то ове две с упорношћу оних што траже своје писце који ће једини и бити аутентични уметници епохе.

Не би мени никако сметали анђели с кадионицама уместо ауспуха, који у толиком броју пролећу као авиони без мотора не само делима неких савремених уметника, мени смета поетска папирнатост њиховог анђеоског, или не, подстрека; неинвентивност њих као метафора; њихова лења и нестваралачка искључиво идеолошка префабрикованост; њихово „куповање“ у бесцење са нераспродатих стокова малограђанштине, ако не и средњевековља. Мени не смета ни њихова наводна српскост која је семитска уколико је стари Завет семитски, или византијска, уколико је православље византијско, мени је жао што се неки моји другови, полазећи од тако анђеоске своје српскости, нису сетили да су и ти анђели некад били истина увезени а несрпски само, универзални људски симболи, али да сад то не могу више бити ни у локално руралном смислу, а камоли у искључиво националном и да, хтели они то или, што је истинитије, не хтели, ти неинтелигентни и нехумани анђели падају редом на свим данашњим испитима универзализма без којег никад није било и не може бити уметности. Из простог разлога што ово време тражи своје митове, своју симболизацију. А они су социјалистички а не конзервативни, тј. црквени.

Пут који смо изабрали у истину је демократски, иако су нека досадашња странпутарења учињена пре из превеликог поверења у евидентности идеала слободе, пре из превелике вере у сваког радног човека који ће се и ван поља и без помоћи префабрикованих идеологија моћи сам да оријентише дању, али и ноћу кад је звездано небо покривено облацима, него ли из неких инволутивних померања. Без обзира што се и филограђанске и филоадминистративне носталгије јављају понекад засвођене истим програмом. Идеали административне чврсте руке иду одувек руку под руку са шовинизмом.

Спадам у оне који се никад нису залагали за искључивост тзв. непосредно стварносних подстицаја поезије. Напротив, песништво би по мени требало да ту чешће полази од строге интелектуалне и емоционалне аналитичке негације оног што се овде генерацији — две нудило као уметнички одговор, под једним условом: да остане уметност а не политички летак намењен тек описмењеним вампирима, у погрешној можда вери да је иструнуо онај социјалистички глогов колац од пре тридесет година, а не они.

Спадам такође у оне који у политичке аутоматизме никад нису гајили сувише поверења, па нису ни мислили да је довољно бити комунистички ватрогасац против тзв. ексцеса који почињу да се јављају, усамљени или у серији, као систем борбе против овог социјализма, и то заснован ту, унутра, а не на једном или више иностраних места.

Све упућује на то кад су у питању ексцеси у уметности, да је реч о одређеној тактици у једном ширем стратешком систему порицања нашег развоја. Не видимо ли то, то је зато што се и сами опиремо отворености коју имплицира ова еволуција социјализма, што бисмо несвесно можда да третирамо као ексцесе нешто што је много горе од тога; пре спремност да пактирамо с десним „извесностима“, него ли да се боримо за неизвесност открића, за признање неизвесности човекове ситуације.

Насупрот негативним програмима „десница“ које су националистичке, ова је заједница дужна да пројектује и разради тактику борби за већ постојећу социјалистичку оријентацију која је универзалистичка. Тај позитивни програм морао би да обухвати и школе и информације, и начин како да се убрза ход развоја ка све дубље захватајућем и све оштријем самоуправљању као систему рада и доколице, и да не стане ту, него да стваралачки пројектује и изнова поради на формулисању једног одговарајућег емоционалног система с његовим свељудским вредностима, друкчијим но што су оне наслеђене из класних, израбљивачких друштава и њихових епоха.

То мора бити позитиван програм социјалистичке културне акције, чији је стратешки циљ укидање пролетаријата као класе, али и културе као посебне делатности која се неће инкорпорисати само у политику и разне технике управљања и самоуправљања, него ће се оваплотити и у свим друштвеним и личним активностима, у свакој посебно и у свим заједно.

Озбиљне су борбене игре у питању. Рушења, видимо, почињу од крова, иако зидање полази од темеља. Темељи су нам интактни, али ко би могао рећи да нам с крова овде и онде не недостаје понеки цреп и да нам неки собни зидови ове јесени неће бити влажнији и хладнији. Свеједно, ако се будемо одлучније и упорније заложили за идеале који су наши, за најхуманистичкије марксистичке позиције.

У своје је време било потребно прилично смелости и залагања, и вере у хуманост социјалистичких инвенција да би се дошло до оних слобода и оних трпељивости до којих се ту дошло, како би стваралаштво било у довољној мери слободно да тражи и увек се налази, да испитује и увек не открива, да лута, сањари и не доноси непосредно употребљиве педагошке резултате.

Али свима нам је познато да разумевање и осећање света једном усвојени, теже да се конституишу у аутономне системе ношене више нестваралачким навикама и другим лењостима духа. Онемогућити их сасвим можда је немогуће, али свакако није непотребно да се продужи усмеравањем њих ка неумору трагања за бољим и поправљивим. Социјализам је значи, између осталог — и никад не застати дуже но што је потребно да би се предахнуло и кренуло даље. Неприхватљиви су изговори позивања на структурисаност традиција. Очигледно је да оперисање са структурама на том плану значи немилосрдно пренебрегавање дијахроније и сваког другог кретања.

Успело се ту током двеју деценија за нама да се мање више изађе из прошловековних схватања о једнолинеарној, волунтаристичкој улози уметности и улози васпитања. Али, да би се и толико постигло, било је потребно у једном тренутку минимизирати значај и присуство идеологије у стваралачкој свести, па чак и устајати на тренутке против ње као оруђа у чије су се име и дешавала знана мора неопростивих зала, много мање ту но другде, но дешавала увек онда када је идеологија под притиском „административно–диктаторске будности“ апсолутизована до мере да је њена потпуна чистота у власти руководства само, постајала извор прогона којима се вазда и илузорно покушавало на дуже да обезбеди одређени тип монополистичких интереса.

Апсолутизација идеологије као јединог стваралачког импулса исто је тако грешна ствар, као и њено искључење на дуже време из процеса стварања у који улази одувек цели човек, дакле и онај друштвени и политички, онај ангажовани друштвено–политички без обзира да ли оно што он жели да саопшти као битно са идеолошким неимало директне везе.

Управо, као да се желело да потврди још једном кретање као противуречје: после идеолошког апсолута дошао је период апсолутне дезидеологизације. Порицала се чак њена егзистенција, а камо ли икаква њена оправданост. Понашало се као да смо сопствени чукунунуци и да живимо у неком свесветском комунизму. Ни учестале националистичке искључивости, ни захтеви „за самоуправљањем без социјализма“ нису увек довољно били индикативни за неке од чинилаца, да отворе очи, да погледају и схвате да се тој идеолошкој ропотарници, тој реакционарној идејној крами треба супротставити не само у име стваралачких критерија и норми, него и у име бољег и савременијег укуса и прогресивније идеологије. Када кажем супротстављати не мислим административно него идејно и стваралачки. Утолико пре време је да нас Конгрес културне акције снабде и на том плану одређеним програмом, ако не и прецизним задацима.

Одиста исправно је констатовано у неким материјалима да је у „интересу развоја стваралаштва излишно наметати њему овакве или онакве садржаје“. Јер, „ако је стваралаштво делатност човека намењена човеку, оно имплицира атрибуте човечности и у потпуној мери испуњава своју друштвену мисију“. Тачно, али под условом да се сложимо да ми под речју „човек“ не подразумевамо историјски неактуелног човека, поробљивача, или израбљивача, него очовеченог пролетера самоуправног социјализма: да под „човечношћу“ не мислимо на коју год било човечност минулих епоха, оних Торквемаде и других каплара и молера, лакирера и семинариста, који су исто били људи, него на ону савремену и максимално демократску. На крају, да под „друштвеном мисијом“ схватамо оне ововремене напоре ка декултуризацији културе, тј. њеној демократизацији, што је мисија итекако идеолошки одређена својом прогресивном бескласношћу, својим укидањем апсолутне институционализације културе и правог прогресивног стваралаштва које се копрца само у тим мрежама, док оне не сметају делатности аристократоидних плавокрвних псеудоуметника и осталих талената по „милости божјој“.

Можда по милости божијој талентованих људи али, не и вољи радног човека коме је доста да само савија плећа и жуљи руке, коме је доста алијенантних атрибута који дисквалификују, а не квалификују само, и кад звуче тако лепо као поменути придев „радни“ из синтагме радни човек. Јер њему, радном човеку, је свега нелепог и прошастог доста, и доста свега што ту прошлост подржава. Јер, он би, тај радни човек, хтео да се ослободи свих ланаца, па и ланаца оваквих украсних придева, али не и слободе да и он буде једном само човек, тј. стваралац не само употребних добара, него и оних битних исто тако, оних културних, научних и уметничких који и одређују човека и његову непомиреност.

Циљ је ово. Али, путеве борби којима се долази до циља, то је оно што бисмо морали овде ако не до краја да пројектујемо, а оно да конципирамо, да индикативно и активистички концептујемо. Под условом, разуме се, да смо се ту сложили о смеру наших кретања. Јасно, социјалистичког, тј ослободилачки борбеног; јасно самоуправног, али непомиреног са датим стањем у култури и стваралаштву; жељних да себе развијају, продубљују и оплемењују, али без задржавања ни на једној етапи дуже но што је то потребно, да би се још снажније грабило напред.