Животна средина Србије

„Преостало је само још да се измисле вртови,   
Све остало је добро познато“

Иван В. ЛАЛИЋ       

Култура и животна средина! Можда ће некоме изгледати смело и мало пребрзо спојено кад се ова два појма ставе напоредо. Може се претпоставити, међутим, да ћемо управо оваквим зближавањем појмова открити стварне и занимљиве могућности дејства у оба правца. Животна средина дејствује на културу, а култура са своје стране, утиче на обликовање животне средине. Најзад, ако културна акција треба да се окрене питањима и испољавањима која у целости обухватају стварност тренутка у коме живимо и деламо, она се мора онда окренути и питању неких основних формула, питању неких основних матрица које ће нам, у блиској као и у даљој будућности, олакшати грађење једног разумног и цивилизованог начина живљења. То је, мислим, тим пре потребно јер култура за нас не може бити само оно што је немачка реч Култур означавала на измаку 19. века, дакле: једну мистично националну категорију. Сматрам да и сам појам културе морамо схватити и прихватити у једном модернијем значењу које већ увелико ставља знак једнакости или бар приближне једнакости између онога што је култура и онога што је цивилизација. Ова двојна једначина могла би се претворити у тројну. По мом мишљењу, појмови као што су култура, цивилизација и животна средина веома су блиски и готово бих се усудио да их изједначим.[1]

Наравно, размишљајући данас о прошлој, данашњој и будућој животној средини Србије, нећемо размишљати и о некој посебној српској цивилизацији. То би, сасвим сигурно, била чиста бесмислица. Познато је да веома много фактора одређује тип једне цивилизације: зато њена историја и обилује толиким разноврсним типовима. Један тип цивилизације данас ипак моћно преовлађује у свету, тип високо техничке цивилизације, али је исто тако чињеница да се он јавља у безброј варијетета, а они настају управо захваљујући факторима који нису само техничког или само чисто техничког реда. Кад год цивилизација за нас није представљена само потрошњом детерџената, нити исказана количинама утрошене хладне и топле воде по глави становника, нити мерена према техничким профилима аутострада, већ када је оно што је и култура — број варијетета расте. Добра аутострада, добра саобраћајна петља — то су стереотипови. Онако као што је стереотип и акушерски инструмент или, на жалост, пушка. Али кућа, град, потес, вегетација, вештачко језеро — то нису стереотипови, као што то нису ни језик, ни песма, ни надгробни споменик. Према томе, кад размишљамо о основном карактеру наше животне средине, морамо је у неку руку схватити као социо–техничку културалну форму. Она садржи уобичајене стереотипове — али, у оквирима једног модерног типа техничке цивилизације, наша животна средина остаје ипак наша и она, према томе, мора имати оно што се данас назива идентитетом.

Није некорисно погледати мало уназад. Још је Константин Философ, вероватно први мећу нашим писцима, покушао да нам, са изузетном акрибијом, дочара животну средину ондашње, средњевековне Србије. Једна наивно живописна слика почиње космо–метеоролошким разматрањима у стилу Аристотелових Метеорологика и, сасвим сагласно обичајима времена, поставља теорију ондашње Србије у један до те мере значајан земаљски регион, да из ње тобож чист ваздух тече на све четири стране света. Он ће се бавити чудесним особинама тога ваздуха који је, у неку руку, праелеменат, описаће нам тле, градове, реке, а у тридесет шест знаменитих васељенских река убројаће, сасвим природно, и Фисон, тј. Дунав, али у реку Саву, „ . .. која као неки зид овде бива, обојих страна ради, и спаја се на најкраснијем месту, где Фисон са три ушћа приходи, имајући два острва, где светли Бели град сазда се ...“ Константинова хидрографија и метеорологија космичког су реда, јер полазе од тога да цео речни систем света истиче из раја. Другим речима, животна средина средњовековне Србије, у уобразиљи средњовековног писца, била је посебан случај једне много шире метафизичке целине.

Није можда случајно што је Константин придао толико важности хидрографији, хотећи да нам дочара ондашње српско окружје. Сви знамо да су реке још од давне праисторије играле веома значајну улогу и да су биле веома судбоносне у процесу рађања цивилизације уопште. Чак и данашњу основну хидролошку слику Србије сачињава велико континентално чвориште река, које немачка праисторијска археологија и данас назива врло одређеним термином — београдска конфлуенциа. Сасвим је разумљиво што ово европско вишеречје, ова „полипотамија“, која је још од праисторије играла значајну улогу у стварању археолошких култура и насеобина, није могла да не узбуди машту нашег средњовековног писца. Кад бисмо у центар данашњег Београда, рецимо негде на Теразијама, поболи врх великог шестара и описали круг са радијусом од стотинак километара, видели бисмо да се на овом подручју сабирају и да се води Дунава прикључују воде најмање десетак до дванаест великих река. Ове су реке морале још и у средњем веку да губе своје трагове у огромним мочварама. Довољно је погледати аустријске војне секције из ратова са Турцима, с краја 17. и почетка 18. века. На њима се може видети лавиринт мочвара, који је захватао безмало целу јужну Војводину. Још се и данас зна да су подручја северно од Београда веома угрожена од воде и да су површине, које морају бити брањене од поплава или одводњаване, несразмерно велике у поређењу са оним што је стварно војвођанска „terra ferma“. Али ова угроженост од воде није само карактеристична за леву обалу Саве. Јужно од Београда, почев од Смедерева и Пожаревца све до Сталаћа и, затим, уз Западну Мораву до иза Трстеника, имамо непрекидно гранање плавних површина. Ова плавна кичма средишне Србије има, на извесним местима, и значајна проширења. Негде у висини Смедеревске Паланке, код Жабара, Сараораца, плавна је долина широка и свих двадесетак километара, и то на дужини од преко 60 километара.

Поред велике површине терена које угрожава вода, веома су значајне површине које угрожава ћудљиво кретање земљишта. Готово цела јужна, десна обала Дунава, низводно од Београда, испресецана је ручевима. Ова, иначе једна од најлепших речних обала у Европи, врло се често и на изглед безразложно помера, тихо, нечујно, али неодољиво. А онда, Србија има још једну невољу, ништа мање опасну од воде или покренуте земље. То је, у ствари, невоља која се јавља спрегом две опасности, акватичке и хтонијске. Кад се вода и земља здруже и крену против човека и његових творевина, као што је то случај са великим подручјима ерозија у Србији, онда на лепом лицу земље настају трагичне фисуре и живи ожиљци који стално расту. На жалост, најлепши делови јужне и југоисточне Србије тешко су угрожени овим геолошким канцером који захтева огромне напоре само да се заустави, а камоли да се излечи.

Већ ће први поглед на карту Србије потврдити да значајне површине наше данашње земље нису географски биле наклоњене развитку градова. Велика средишна полипотамија одиграла је своју улогу у настајању или значајнијем јављању неких неолитских култура чији су утицаји зрачили све до Грчке. Међутим, занимљиво је да ово подручје, тако важно за неолитске, дакле селске културе, није доцније доживело значајнији протоурбани и урбани развитак, као што је то био случај у чвориштима и делтама неких других великих река у свету, на Нилу, у Месопотамији, у чвориштима Плаве и Жуте реке у Кини, на Аму Дарији. Она чувена „урбана револуција“, која је у сличним природним подручјима природно наставила неолитску револуцију, мимоишла је наше пределе. Чак и римска урбанизација савско–дунавског лимеса није била толико моћна да стварно и коначно урбанизује данашњу Србију. Оно што није постигла једна античка урбана империја, није се достигло ни доцније, у средњем веку. Неоспорно је да та историјска околност у великој мери детерминише, не само нашу данашњу ситуацију, и објашњава многе наше данашње тешкоће, него умногоме може имати утицаја и на даљу прогнозу развитка наше животне средине. Можда ће откривање градова средњовековне Србије, на чијем се испитивању последњих година врло много ради, ову претпоставку донекле и променити, али је свакако неће моћи сасвим оповргнути. Уосталом, извесна нестабилност урбанитета може се уочити из саме чињенице да је средњовековна Србија имала веома много (седам — ако се не варам?) узастопних престоница у једном релативно кратком историјском раздобљу, и на релативно невеликом простору. Крушевац, једна од наших последњих престоница, судећи по досад откривеним археолошким склоповима, представља готово безначајну творевину са становишта историје урбанизма. Последња престоница, Смедерево, била је више утврђен моћан „опидум“, дакле — збег него стварно урбани локалитет. Урбане прилике у турској Србији, у Сербистану, још ће се испитивати. После римске, то је била једна друга моћна империјална цивилизација са значајним урбаним склоностима. Србију су Турци освојили као недовољно урбанизовано подручје. Они су је такву и оставили. После одласка Турака, и за сам Београд једва би се могло рећи да је био прави град. Других градова у Србији тада није тако рећи ни било, ако изузмемо Ниш, Лесковац и Врање, који су се у првом тренутку нашли изван државне територије, и известан број малих али и потпуно безначајних паланки. Сасвим је сигурно да су у том тренутку градови Македоније, Влашке или Бугарске имали већи степен урбане културе од градова у Србији. Од значајних процеса урбанизације новијег времена, на територији данашње Србије, могу се издвојити само два. Први је војвођанска колонизација 17. и 18. века, и други, србијанска колонизација под кнезом Милошем, почетком и половином прошлога века. Но, ни много јача војвођанска нити знатно слабија србијанска нису једном односно другом подручју успеле да наметну карактеристике стварне урбанизованости. Врло дуго, можда и више хиљада година, живело се на овом подручју у једном селском контексту. Етније и народи ове области, и пресловенски и словенски, нису никад довољно видљиво прешли преко граница развијеног протоурбаног стадијума. У којој је мери за то узрок само окружје, његове специфичности, о томе може да се размишља и да се претпоставља. Сигурно је да оно ипак није нарочито подстицало на градски живот једну популацију која очигледно у себи није носила урбане склоности.

Ако су нам „царски двори“ из којих смо кренули у одсудну битку на Косово били жалосно скромни, и живот градски, рекло би се, мање но развијен, традиционална сеоска култура никако није за потцењивање. Чак и у турским временима наћи ће се путописаца који помињу и похваљују чисте сељачке куће хришћанског света у нашим крајевима. Један руски путописац, половином прошлога века, прибележио је да су у Србији сеоске куће веће и лепше но куће малих руских спахија. Очигледно је по среди извесна забуна, јер је руски путник вероватно мислио на велика и уредно одржавана задружна имања и њихове куће, а не на куће појединаца. Селски контекст средњовековне Србије, чак и његову инвајронменталну пројекцију, сјајно је обрадио још Стојан Новаковић у својој чувеној студији Село. После њега, још многа друга испитивања помогла су нам да колико–толико замислимо пејзаж средњовековне Србије, неистоветан са данашњим, а веома различит од пејзажа који настаје под Турцима. Чини се да се само за неколико стотина година, а можда и за краће време, слика Србије потпуно изменила. Код Константина Философа видимо да је средњовековна Србија била у великој мери култивисана, земљоделска у низинама, виноградарска у подбрђу. Под Турцима, добар део данашње уже Србије захватале су велике шуме. Ове шуме одиграће улогу значајну не само за даљи развитак србијанског окружја, него ће у доброј мери утицати и на формирање менталитета. Из овог шумског пејзажа, из тог чувеног Ламартиновог „океана српских шума“, треба, наравно, изузети микроокружја око малих турских паланки и касаба. Грејање дрветом, печење креча, а нарочито анадолијска коза, нису били пријатељи шуме. Постоји у Градском музеју у Прокупљу једна веома инструктивна фотографија која показује ширу панораму града у последњим данима турске управе. Изгледа просто невероватно колико се само за сто година променио градски и приградски пејзаж. Турско Прокупље се налазило у трагично опустошеном пејзажу, тако рећи без и једног дрвета, ако изузмемо неколико убогих топола поред Топлице. Пејзаж пре подсећа на пејзаже централне Азије него на данашњи природни оквир реке Топлице. Само сто година доцније, један други начин живота, једна традиционална ратарска култура претворили су околину Прокупља у пуну питомину. Фотографија је инструктивна пре свега зато што веома убедљиво показује до које су мере повезани човек и пејзаж, човек и природна средина. Дејствовања иду у оба правца и промене могу бити много брже него што би се то обично помислило.

И поред опустошених површина уз старе турске паланке, Србија све до почетка 20. века није оскудевала у дрвету. У селском културалном контексту, у једној шумовитој земљи, где је храстове и букове грађе било на претек, све је било од дрвета. Још половином прошлога века, за просечног становника наших крајева, слика света уписивала се у један невелик распон појава детерминисан, рекао бих, особеностима и могућностима ксилотехнике. Све је било од дрвета. Од дрвеног рала и дрвене љуљке, до дрвеног тањира, кашике и виљушке. Дрвене су браве, сваковрсне просте машине, понекад технички ингениозно замишљене, дрвене су хидрауличне справе. Техничка ингениозност не недостаје. Шта више, она може да подсети на ону врсту наивне техничке генијалности коју је цивилизована Европа проживљавала још у ренесанси, а која се овековечила кроз техничку уобразиљу Леонарда да Винчија, чије су справе и алати и уопште механичке замисли углавном у ксилотехничким оквирима. У Србији 19. века, од дрвета је кућа и њен кров, и кровни покривач, од дрвета је чак и оџак, од дрвета је насеобина, паланка, варошица. Дрвена је и војна инжењерија, од шанца и палисаде до фашине. Чак је и артиљерија била дрвена. Карађорђев трешњев топ није само историјски факат, то је и антрополошки податак, очит симбол једне технике и њених домашаја. Довољно је подсетити да се и меморија неписменог човека испомагала дрвеним средствима као што су то, на пример, били стари рабоши. Једно посебно мнемотехничко средство вишег реда, гробни знак, завршава овај циклус дрвене технике и једног, готово бих рекао, корелативног погледа на живот и свет, који из ње произлази. Гробни знак, чак и онда кад је исклесан у камену, анахронично понавља орнаментику резбарења у дрвету. Чак је и сама техника наших старих клесара надгробних споменика више резбарија него што је право и карактеристично обрађивање камена. Веома компликовани крстови, на први поглед слични пиктским или викиншким, изрезбарени су у камену као да је камен дрво. Чак и бојење надгробних споменика јасно указује на њихово порекло и инспирисање једним другим, старијим материјалом. Уосталом, и стари Грци су бојили камен, јер су и сами имали свој ксилотехнички период.

Из целог тог „дрвеног доба“ наше материјалне, па и духовне културе, доста тужно за једну земљу која је доскора била пребогата дрветом а сада га више нема, претећи ће, поред музејских експоната, једва још две–три црквице од дрвета, а ако у будућности будемо имали који етнолошки парк, наћи ће се у њему и неколико кућа са понеким кровом од лучи. Још у првим деценијама овога века, широм целе западне Србије, докле око сеже — а са наших побрђа и висоравни поглед понекад далеко досеже —, белесали су се сребрнасти кровови од племенито патиниране лучи. Слика је данас нестала и нема сврхе жалити за њом, као што нема никаквог изгледа да се једном изгубљена инвајронментална слика може повратити. Нема разлога за жаљење, под условом да израђевине наше материјалне културе данас нађу исту ону лепоту, усаглашену са човеком и природом, коју је својеврсно исказивала инвајронментална слика ксилотехничког периода.

У градитељству, оно што није било од дрвета, било је по правилу окречено у бело. И то је био својеврстан одраз једне технике засноване на дрвету, боље рећи, на уништавању дрвета. Данас ретко ко зна колико много дрвета мора да се утроши да би се испекла солидна количина креча. Бели зидови нашег идиличног 19. века коштали су нас веома много. Али тиме је задовољен један дубљи естетски императив. Данас, кад без великих трошкова можемо хемијским бојама своје куће да бојимо у бело, рђав укус скоројевићства допринео је да се, ионако нелепе, модерне сељачке куће боје најневероватнијим бојама. Креч се, додуше, није користио само за бојење фасада. Он се у огромним количинама користио и у примитивном зидању. То је зачаран круг који би се отприлике могао овако описати: кад се већ осетила извесна несташица дрвета, примарног грађевинског материјала, отпочело је грађење циглом, за чије су печење биле потребне велике количине дрвета, а циглом се градило уз велику потрошњу креча, за чије је печење било потребно још и више дрвета него за печење цигле.

Дрво није материјал класичних урбаних цивилизација. Камен је њихов материјал. Што се Србије тиче — мислим у првом реду на подручје јужно од Саве и Дунава — та земља у својим недрима крије много изванредног камена, и у веома богатом асортиману. Мислим да би једна будућа историја наше средњовековне архитектуре, која би пошла од „инвајронменталног“ комплекса, могла да успостави веома интересантне односе између природне средине, примарних градитељских материјала које она нуди и архитектонске форме, чак стила. Полихромни стил Дечана био је могућан само тамо где постоји велико богатство камена разноврсних особина, где се из таквог богатства могу изабрати најбољи хроматски акорди. Моравска школа, која је наставила полихромију и мешала камен и опеку, резбарила је камен као да је дрво. Да ли би уопште било могућно замислити најлепше споменике моравског стила без меког, сипкавог пешчара за кога и данас клесари кажу да је, кад је свеж, „као проја“. Истовремено је један претходни материјал овог подручја, дрво, определио обраду срећно нађеног камена. То су два примера који доказују да тоталитет животне средине, чак и њени физички видови, учествују у рађању архитектонске форме, стила, архитектонске слике. Истина, Србија има и изванредног гранита и много другог тврдог камена, трахита, чак нешто и базалта, али овај камен није значајније коришћен у нашој историјској архитектури, највише стога што не може да се „резбари“ клесањем, већ стварно и мучно мора да се клеше. Уопште узев, може се рећи да је камен као материјал мало коришћен у нашој старој цивилној архитектури У градској можда нешто више, у сеоској једва нешто мало, траљаво, без икаквог поштовања, колико да се задовољи прека потреба, да се озида „цокла“ и плитак темељ. Такав камен је често најлошије врсте, извађен из првог подручног мајдана. За узврат, камен који се користио у сакралној архитектури, или у фунерарној, брижљиво је одабиран и обрађиван са много пажње, рекло би се са страхопоштовањем. Мислим да ни овде нису само навике или неки дубљи метафизички разлози определили један народ за овакав избор. Определило га је и поднебље и одређен ступањ наивне технике.

Основни материјал медитеранских урбаних цивилизација јесте кречњак. У Србији нема много кречњака који као камен не ужива никакво уважавање. Нећу да тврдим да је ова околност битно утицала на то да нам још у давнини сеоска насеља не почну да личе на градиће, као што је то често случај на обалама Средоземног мора. Другим речима, не може се рећи да сам материјал, до извесне мере, подстиче процесе урбане еволуције. Али је сигурно да ни овај податак, поред свих оних које узимамо у обзир кад тражимо објашњење за закашњавање наше урбанизације у даљој и ближој прошлости, није баш сасвим за одбацивање.

Чини ми се да проучавање урбанистичких карактеристика градова, да кодификовање њихових типова у прошлости, данашњици или за будућност, треба пре свега да почне од констатовања природно расположивог биланса материјала од којих су се градови градили, и граде се, или се хипотетично могу градити у будућности. Ако се крене с ове стране, тада би извесне анализе и прорачуни могли да помогну будућој интензивној урбанизацији Србије, и то не само тако што ће одредити њене техничке облике, него помоћи да се поставе и неке извантехничке одреднице. Онако као што дејствује на рађање архитектонског стила, тако исто, а можда још и више, животна средина, а пре свега основни материјали које она пружа, у великој мери одређују карактер градова; прво тип структуре, а онда, последично, градске панораме, силуете, боје. Оно што називамо „imago urbis“, умногоме је само природан продужетак окружја. Данашњи градови се не граде од кречњака као градови класичних медитеранских раздобља, нити је у грађењу градова камен уопште битан материјал. Још од најдавнијих времена, и опека или чак и черпић потврдили су се као материјал способан да рађа градове. Европа и данас има огроман фонд градова у којима преовлађује печена земља као грађевински материјал. Овај прастари материјал остао је у важности чак и у првим деценијама индустријске револуције, па чак и у раздобљима грађанског просперитета, кад су велика богатства трошена само на то да се фасаде од цигле оките штуком, фајансом, каменом или лажним каменом. Цело једно веома значајно подручје Србије, Војводина, доживело је своју примарну урбанизацију остварену у овом материјалу. Војвођански градови, чак и села, грађени су од добре опеке, са доста клинкера и фасадама од врло доброг малтера. Јужно од Саве и Дунава нема добре опеке, и никада је, сем у римско доба, није ни било. Да ли наша глиништа нису првокласна или треба тражити неки други разлог — не знам, али сам сигуран да овај материјал, иако количински значајно присутан у балансу материјала данашњих наших насеобина, није много помогао да дођемо до квалитетних градских структура. Чак и данас, кад овако традиционални материјал, као што је опека, почиње да се напушта и замењује другим много модернијим материјалима, чак и у таквом једном тренутку, на целој територији Србије се троше огромне количине веома лоше испечене хигроскопне цигле. Мислим да у том погледу немамо одговарајућих статистика на располагању, а такве анализе су нам потребне, јер није нимало тешко показати да се национално богатство потпуно бесмислено расипа, а да оно што добијамо не само да не решава проблеме боље организације животне средине у Србији већ их увелико отежава. Последњих година, читави крајеви Србије и Војводине, мислим у првом реду на село које данас веома много гради, дословно су засути гломазним сеоским домовима, веома лоше пројектованим — уколико се уопште може говорити о неком пројектовању — и изграђеним од веома лоше опеке. У рано пролеће цела Морава и сва моравска насеља заударају на мемлу и буђ. Исто тако не би било нимало тешко утврдити однос између лоше одабраног природног грађевинског материјала и повећаног морбидитета. А онда, ако је реч о пејзажу, о тоталном пејзажу Србије, ова врста грађевинског материјала умногоме одређује тип куће, крова, чак и окућнице. Србија је управо у пуном замаху грађења модерних сеоских „сламова“ који увелико руше њено здравље, компромитују њено осећање за лепо и њено достојанство.

Са грађевинским материјалима који самом својом ваљаношћу бар донекле могу да утичу на процес урбанизације, ми стојимо сасвим рђаво. Додуше, стање побољшава околност што, упркос још увек недовољној индустрији грађевинског материјала, имамо углавном све што је потребно за добар бетон. Цемента имамо, и то одличног, чувеног. Велике плавне површине Мораве и других наших река још увек су неисцрпне депоније одличног кварцног шљунка. Бетон је будућност наше урбанизације. Последњих година, не само у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, већ и у средиштима наших средњих и малих градских агломерација, почиње да се осећа присуство и превласт бетона. За сада, у имагинацији наших градитеља, па дакле и у њиховим реализацијама, бетон још увек значи и строг ортогонални скелет над релативно малом основом, оно што обично називамо „солитер“. Груписање солитера око раскрснице или старог трга у центру даје и један минијатуран „даунтаун“ који је, истина, нижи него да је конструисан од челика уместо што је од бетона, али још увек остаје импозантан, бар на први поглед, нарочито у проширеном окружју индивидуалних кућа од опеке, са неугледним крововима од фалцованог црепа. То је данас карактеристична слика многих наших малих градова, или бар оних који су доскора били такви. У парцијалним секторима таква је још увек и карактеристична панорама Београда. Појава челика у нашем градитељству, коју пре или после ипак треба очекивати, још ће више нагласити овај контраст. Слика коју данас видимо може понекад и да импресионира. У појединим случајевима она импресионира негативно, чак може да делује и комично. Бољевац — изузетно идилично и здраво насеље, карактеристична и лепа варошица нашег 19. века, насеље које је већ имало извесне карактеристике „гарден ситија“ и које се могло и даље тако развијати, на опште задовољство својих становника — одлучио се да изгради свој солитер. Ова гротескна и при том ипак доста сиромашна вертикалица, не само да је разорила слику града већ је обезвредила пејзажну целину за много километара укруг.

Карактеристично је да су импулси једне релативне урбанизације, спонтане и углавном неконтролисане, оне коју можемо да пратимо у последњој деценији, почели нарочито изражено да се распростиру дуж река. Ова најновија „колонизација“ заобишла је, сасвим природно, плавне површине, али не и површине угрожене катастрофалним водама, а још мање је избегла површине које натапа подземна вода. Куће које се граде углавном су индивидуалне, са двориштима која врло често имају и карактер привредно коришћене окућнице. Суочени смо с експлозијом привидне урбанизације и, при том, са градитељским стереотиповима нижег, рекло би се, протоурбаног реда. У Србији, у овом тренутку, има неколико примера силовитих, али и примитивних импулса насељавања приградских и ванградских територија. Ови би случајеви морали бити не само проучени него одмах и лечени, уколико томе још има лека. Чачак је, на пример, град у пуној експлозији, ненормално је проширен, и у једном мору индивидуалних зграда од лоше испечене цигле једва се наслућује оно што је стварно град, а то је ипак само старо историјско језгро Чачка, дакле — негдашњи град Надежде Петровић, једна не само врло лепа но и стварно урбана телесност, настала негде на прелазу из прошлог у данашњи век. Експлозија Чачка није једини пример. Само у моравским долинама наћи ћемо их бар десетину. И Параћин је град у експлозији, и то у једној експлозији која је из неких, вероватно случајних разлога, кренула уз Мораву, а не према Ћуприји, граду близанцу. Да ово неконтролисано ширење приградских зона већ представља природну тенденцију ка повезивању малих градова у неку врсту виших агломерацијских система, сасвим је очигледно. Већ данас од Сталаћа преко Крушевца, Трстеника, па све до Краљева, имамо безмало једну приградску улицу, дугачку више од сто километара. Слично ћемо открити кад кренемо од Смедерева према Пожаревцу. Рутински поступак данашњих генералних урбанистичких планова немоћан је да савлада ове појаве и да их утера у неке регуле. Шта више, метод данашњих генералних урбанистичких планова често их и не региструје, а уколико их и региструје, он их сасвим природно не прихвата, али и не нуди никакво прикладно решење.

Тенденција спајања насеља и њиховог ненормалног ширења дуж путева у долинама река може, у следећим деценијама, веома негативно да утиче, на формирање животне средине. Још није израчунато колико смо првокласних аграрних површина изгубили изградњом кућа за индивидуално становање. Та рачуница не постоји ни за Војводину, ни за ужу Србију, ни за Косово. То је економски вид питања, који данас може само да нас посредно интересује. Од несумњивог интереса за сам предмет разговора нашег скупа јесте чињеница да линеарни тип насеља, дуж већ увелико закрчених и недовољно широких асфалтних комуникација, представља веома неповољну планиметријску формулу за било какав развијенији културни живот. Суочени смо са веома озбиљним недостатком, са погрешним формирањем животне средине. Не треба много познавати живот у долинама наших река па закључити да би много боље било да се изградња нових насеља концентрисала негде на прибрежним ободима, на подбрђима, него што се данас концентрише паралелно са током реке или „талвегом“. Не само да би се тада насеља нашла на здравијим и оцедитијим теренима, у много бољем микроклимату, јер би се наслањала на шумарке и „сифоне“ свежег ваздуха који се са планина спушта низ долине речица, него би се, врло вероватно, могла остварити много разноврснија типолошка лепеза социјабилних, па чак и културогених градских основа. Постоје само два начина да се до таквих закључака дође, и то на време. Или обимне и веома компетентне и кистичке студије, за које у овом тренутку још увек немамо правих стручњака у довољном броју, а немамо ни средстава, или опсервација на терену — плодотворан метод једног Цвијића. Ја, на жалост, имам утисак да многи наши људи који се баве урбанизмом, нарочито они млађи, не познају своју земљу. Предложио бих зато овом Конгресу да у програм акције коју наговештава уврсти и пропаганду за боље упознавање сопствене земље, Сваки разговор о културној животној средини будуће Србије може бити потпуно лишен сврхе за онога ко Србију не познаје.

Шта предстоји у блиској будућности? Сигурно ће се у долинама већих река појавити први знаци искоришћености расположивих терена и пренасељености. Насеља ће тада кренути дуж данашњих другоразредних путева, а између њих ће остати енклаве слабе насељености, углавном у вишим надморским зонама. Аграр ће се и даље смањивати, али ћемо као утеху добити празне и доста простране површине слободног пејзажа у подбрђима и на планинама, дакле читаве практично расељене површине, погодне да се третирају као излетнички резервати и национални паркови.

Није тешко претпоставити да ће развитак ићи управо оваквим током, уколико у најскоријем времену не дођемо до неких јасних и сасвим нових теоријских матрица будућег урбаног развитка код нас, и уколико не разрадимо могућност њихове брзе примене. Објективно ценећи нашу ситуацију, мало је вероватно да смо способни за такав подвиг који би представљао веома тежак подухват и за много богатију и образованију средину. Али, скрупулозно и разумно организовано предвиђање, чак и кад је засновано првенствено на емпирији, може, бар донекле, из сваке ситуације, била она чак и неповољна, да извуче неке предности. Ако за тренутак целу Србију замислимо као велики град прошаран парковима — једна утопијска патерна[2] која може ипак да нам помогне да схватимо шта хоћемо и чему тежимо — онда бисмо можда могли и да се помиримо с тим да данашње комуникације постану нека врста улица тог будућег „града“, али под условом да се данашњи градови не само задрже него и да се интензификују особености градског начина живота у њима. У једном великом националном „граду“, они би остали нека врста нуклеуса из којих зрачи извесна историчност и завичајност. Ови данашњи градови, будуће жиже ширих урбаних система, могли би да наставе, па чак и да појачају, напоре ка тражењу и исказивању својих градских личности, своје традиције, своје мале митологије. Сваки од њих треба да задржи и да поштује извесне „талисмане“ свога идентитета: успомене на своје значајне људе, на свој пређени социјални и технички развитак, на занате и цехове, на борбене традиције. Није на одмет сачувати и извесне навике свакодневног живота, од доброг понашања до јеловника и забаве. Мислим да се може рачунати чак и са извесним разликама специфичних градских говора. Наравно да у талисмане спадају пре свега историјски и архитектонски споменици, стари паркови, гробља, али чак и безначајније творевине чисто декоративног |реда које богате градску сценографију. Најзад, и у модерну архитектуру ваља унети нечег талисманског: извесне посебности, локалне живописности, извесну семиотичку вредност која ће служити као знак распознавања. Што се тиче градске куће за становање, она мора да подлеже свим социолошким и техничким законитостима које важе за градски хабитат свуда у свету, па и код нас, само, разуме се, уз скретање пажње на то да наша градска кућа ипак треба да остане наша, без обзира на примењене типове и варијетете. Што се тиче оне индивидуалне, једнопородичне куће изван градских нуклеуса, куће која ће и поред свих недостатака врло вероватно постати карактеристичан начин становања за Србију у целини — као што је то, на пример, карактеристично и за Северну Америку —, можемо само желети и надати се да ће у што скоријој будућности бити уложени велики и усмеравајући напори да се њен градитељски тип промени. Уместо зграде од лоше печене цигле са високим и веома нездравим сутереном у коме и дан–данас многа породица проводи већи део дана, пожелели бисмо модерну, изграђену од готових делова, дакле монтажну кућу, која би била много елегантнија и здравија, па чак и „традиционалнија“ од данашње. Наша стара, чувена моравска кућа, била је и сама „лака градња“, од бондрука и испуне, и веома типизованих елемената. То још у већој мери важи за негдашње „осаћанке“ у западном делу Србије.

Могло би се исто тако пожелети, у процесима будуће урбанизације, да се бар до извесне мере сачувају повремене цезуре пејзажног и аграрног карактера, на пример, постављањем мањих и већих шумских плантажа индустријског дрвета уз плавне обале наших река, па би се тако на најелегантнији начин прекинули токови урбанизације тамо где је не желимо, Из таквих цезура могли би се лако остварити пејзажни продори у бочна побрђа, према изванредно лепим и још увек сачуваним резерватима планинског пејзажа или према значајним средњовековним споменицима. Сем тога, у планинским резерватима, управо тамо где села почињу да губе становништво и да се полако расељавају, има још увек прилично етнографских споменика: кућа, окућница, стаја, кошева, тараба, забрана, читавих заселака. То би могла да буду језгра конзервације аутентичне народне културе in situ. Познато је да се на територији наше земље још увек могу разазнати некада веома карактеристични и различити типови села. Треба сачувати бар нешто од тог богатства социо–техничких културалних форми наших предака.

Сад долазимо до једног важног питања. У којој се мери може предвиђати, па чак и планирати, еволуција пејзажа? Аутохтоних пејзажа на територији данашње Србије готово више и нема. Прастарих шума је исто тако мало. Има их још у Хомољу, или у планинама јужне Србије, западно од Лесковца, и још једва понегде. Све остало је пејзаж створен људском руком. Клод Леви–Строс је са изванредним удубљивањем образложио своју идеју да свака заједница, чак и најрудиментарнија, још од праисторије, од једног тренутка од кога почиње да дејствује на природу и да је „технизује“, а истовремено и да је „социјализује“, отпочиње, у ствари, формирање свог сопственог пејзажа. Не бих се усудио да кажем да ми имамо свој сопствени урбани пејзаж. На крају крајева, градови су код нас још у пуном процесу стварања. Али, сигуран сам да ми имамо свој карактеристичан изванградски и сеоски пејзаж који стварамо већ много векова унатраг и који је, у неку руку, постао већ знак нашег распознавања. Ја ћу поново подсетити на пример Прокупља и на ону фотографију или дагеротипију која тако убедљиво показује смену две цивилизације, али и смену две етније. Карактеристике нашег пејзажа могу се проучавати, и мислим да то морамо чинити ако желимо да делотворно дејствујемо на своју околину. Многе ставке које веома битно одређују извесне особине природних целина, понекад су на изглед сасвим безначајне. Навешћу само неколико случајно одабраних примера. Јужно од Саве и Дунава културе воћа су изванредно важан елеменат пејзажне структуре. У питању је не само начин засађивања но и величина парцеле и тип потеса, ограђивање, начин провођења сеоских путева и слично. То су ситнице техничког реда које детерминишу пејзаж. Али има и вантехничких елемената, чак и сасвим ирационалних. То што се у доскора разбијеним шумадијским селима свака кућа налазила далеко од друге куће може се тумачити само крајњим индивидуализмом или неповерљивошћу, тако карактеристичном за сваки досељенички менталитет. Постоји, понекад, и жеља за делимитацијом, за одвајањем, не толико саме сопствености, колико свог „простора“, свог визуелног домена. Код нас се дуж поседа често засађују багремари, јер апстрактне геометријске међе нису такве да могу да задовоље потребу за издвајањем. Ова, не баш најбоља црта нашег карактера, парадоксално даје нашим аграрним пејзажима извесну посебну визуелну вредност. Касетирање територије, поред тога што изгледа лепо, побољшава и влажност земљишта, обезбеђује депоније подземне влаге. У Србији, у којој се стално осећа један веома поремећен хидролошки баланс, то није без значаја.

Вода, која је још у инвајронменталној схеми Константина Философа играла тако важну улогу, и данас пресудно утиче на општу слику наше земље. Србија има огромно много потока, пуно речица и доста река, од којих су неке чак и са знатним количинама воде, али се та вода не користи већ представља сталну опасност. Бујице, ерозије и поплаве, то су код нас још увек уобичајене појаве. Почетком јесени, међутим, многе реке готово сасвим пресахну. У општем хидролошком билансу Србија је ипак земља више сушна но богата водом. У будућности ће на живот градова, на њихову величину, чак и на њихову дислокацију, веома много утицати могућност да се дође до добре воде за пиће. Већ данас, напоредо са осетнијим подизањем стандарда, у многим градовима Србије отпочиње криза воде. У следећим деценијама невоље ће бити још веће. Вештачка језера и акумулације су свакако једно техничко решење. Да би то решење било и културно, треба уложити доста напора да се ове акумулације не претворе у фарме жаба, као што су то данашња вештачка језера на Златибору, Трешњи и многим другим местима где се, из разних разлога, покушало са сакупљањем и депоновањем воде.

Мислим да ће, поред воде, још један праелеменат веома много и све више, утицати на пејзаж Србије у тоталу. Фигуративно речено, то је — ватра. Ватрена чворишта, рудници, вађење и екстракција подземних минералних течности и гасова, тешка индустрија, енергетски нуклеуси, то су свакако маркантна обележја будућег пејзажа. Хоће ли она бити похвала или поруга лепоти наше земље, то наравно зависи од нас самих. Али, ватра бар за сада има и веома негативно дејство. Још увек недозвољено примитиван начин грејања наших сеоских и градских домова, грејање на нафту, на пример, чини да данас почињу да се осећају први знаци гушења. Није потребно, а није ни саветно, ићи до Бора да би се то искусило. Довољно је у рано јутро, када Србија почне да пали своје пећи на нафту, изићи на улицу било ког нашег града па схватити заносно богатство негдашњег доброг ваздуха средњовековне Србије, кога је, према Константину, она имала у таквом изобиљу да га је могла поклањати и Хелеспонту и Јерусалиму.

Мора се нагласити да су у овом тренутку наши пејзажи опасно угрожени. Да бих то објаснио, вратићу се за тренутак негде у половину прошлог века, или коју деценију доцније. Узмимо да се негде око седамдесетих година 19. века нагло и одједном почео да распада изнутра повезан систем једне целовите, кохерентне, наивне технике, засноване пре свега на употреби дрвета. Дрвена техника, сасвим природно, није била непријатељ човековог окружја, јер се, са тако нејачким техничким средствима као што је дрвена алатка, дрвена справа, дрвена хидромашина, човек и није могао наћи у завади са природном средином. Напротив, наивна техника, а чак и оно што се мешало са реалном техником 19. века — пут, ћуприја, паланка, градић — све је у неку руку произлазило из шумског богатства Србије и лако се утапало у општи пејзажни фонд. Истовремено, комплементарно својој наивној техници, човек је у себи носио и један кохерентан поглед на свет, а пре свега један стабилан однос према самој техници. Човек и техника били су срасли у једну целину. У извесном смислу, категоријом учешћа, човек је носио своју алатку у себи, и себе је осећао у својој алатци и сваковрсној техничкој израђевини. Затим, нагло, из света наивне технике, ми смо прешли у свет техничке наивности. Модерну технику још нисмо до краја разумели. Наш однос према њој још увек носи извесне остатке једног поремећеног учешћа: тај однос није више ни однос непосредног сазнавања техничког закона и закона техничке форме, а није ни рационалан.

Оно што се догађа са нашим данашњим пејзажима има извесне сличности са расипањем пејзажа у видном пољу наивног сликара. Наивно сликарство, какво данас имамо, није више израз једног првобитног, стварно наивног али и мудрог осећања и поимања видљивог света. Оно не одговара ступњу мудре и наивне технике, већ пре почетним ступњевима техничке наивности. Старамајке наших данашњих сликарки, везиље и ткаље, умеле су да још увек живим, функционалним орнаментом изразе свој однос према појавама као што су „птица“, „река“, „дрво“. Данашњи наивни сликар изгубио је овај однос иманентне мудрости према природним појавама, али није стекао ни прави однос према новим формама којима је окружен. Мост, фабрички димњак, силуета града, кад се ти нови елементи појаве на његовој слици, они представљају инкохерентно унете „информације“, оптерећене милијардама сасвим безначајних појединости које сасвим јасно показују да наивни уметник нема ону стамену мудрост свог претходника који је појаве са којима је живео не само разумео но, на неки начин, и носио у себи. Тако је и са нашим данашњим реалним пејзажом. Сви смо ми несвесни учесници једног великог и непрекинутог „хепенинга“ који се зове грађење и разарање природне целине. Али, будући да смо и сами изложени инвазији ствари и облика са којима се још нисмо сасвим саживели — мислим пре свега на техничку форму коју свакодневно, свакочасовно уносимо у свој животни простор —, ми кроз себе пропуштамо буљуке инкохерентних визуелних информација које инкохерентно освајају наше пејзаже. При том, у нама самима не постоји више моћ непосредне, директне естетске валоризације, а не постоји, пошто још није изграђена, ни моћ апстрактног естетског кодификовања појава. Један пут од Београда до Смедерева преко Гроцке и натраг, довољан је да сасвим јасно објасни на шта мислим.

Размишљати о разумно одмереном и разумно организованом окружју једне друштвене заједнице, народа, нације, једне социјалистичке републике, на пример, то значи, пре свега, размишљати о смислу њенога постојања, о њеној срећи. Аристотел је сматрао да срећно могу живети у осећању својствености само оне државе, тачније речено државе–градови, полиси, не већи од једне територије коју захвата домак човековог гласа. Довољно је да неки локални Стентор добро викне са повећег брда, и докле његов глас стигне — дотле би требало протегнути границе идеалне државе. Аристотел, који се за разлику од Платона ретко користио књижевним фигурама, овде је ипак употребио само једну књижевну фигуру, хотећи тиме да каже да држава вреди онолико колико се у њој човек може видети, знати и чути. Мислим да то исто важи и за сваку разумну и супериорно организовану животну средину. Она вреди онолико колико човек види себе у њој, и колико у њој нађе смисао и радост свога бивствовања...

Покушајмо на тренутак да будућу Србију схватимо и као полис и као врт. Кад бих хтео да поставим најближу аналогију, рекао бих да желим да моја земља, негде крајем века, изгледа онако уравнотежена, смирено, мудро и слободоумно као што изгледа данас једна Холандија. Индустрија, велики градови, градови који личе на вртове и вртови који подсећају на фантастичне градове, аграр, мондријановски исцртане површине засађене лалама и заграђене каналима, па онда опет мали градови, од којих су неки градови–музеји, неки градови–универзитети, а неки су градови расадници племените мануфактуре и лепих вештина — све то од данашње Холандије чини један од најлепших вртова света. То је, чак и у оквирима једне прилично сурове индустријске цивилизације, пример разумно и продуховљено организовање животне средине која је већ прескочила стадијум техничке наивности. Она је и полис и врт.

Наравно, Холандија је Холандија а Србија је Србија. Наша инвајронментална формула не може бити холандска. Она би требало да потекне из нашег тла и да се смести под наше поднебље. У завршним последицама, враћајући се на Константина Философа, рекли бисмо да и врт будуће Србије, онако исто као и врт данашње Холандије, ваља да оствари један стваралачки архетип постављања према целини света, према вредностима природе, вредностима живота, према човеку, зверима и биљкама. То значи — природу, технику и етику довести у функционалан спрег.

(Ово саопштење је поднето и у Петој комисији.)

[1] Животна средина, окружује — једине речи којима за сада располажемо за појам: enviroment, environnement, Umwelt, жизњенаја среда.

[2] Од енглеске речи pattern — модел, образац.