Ствараоци желе да се укључе у ово време

Ја сам човек из производње културе, што је, чини ми се, мањина овде на Конгресу. Хтео бих да кажем једну Сократову реченицу која би била добра опомена за овај наш почетни договор о раду на култури. Ми ћемо овде говорити многе ствари и мешаћемо се у многе туђе послове, али нећемо рећи да треба много радити, јер је ова наша култура још сиромашна. Немојте се чудити што ми глумци из свести да живимо сада, никада више, желимо да се укључимо у време у коме живимо. Због тога бих цитирао Сократа: „Тешко оном човеку ко би хтео људе да научи брже него што они сами могу да науче“.

Наша култура је још сиромашна. Требимо, копамо ову земљу, радимо свашта да докажемо да смо континуитет. Континуитет је у мојој слободи, а континуитет без слободе није никакав континуитет, па због тога требимо ову земљу мислећи да историјски постојимо од некога, што рече малопре у паметном говору завереник, робијаш и револуционар ове земље — Оскар Давичо, — требимо анђеле, а не знамо шта је сад и никад више. Имамо један живот, а бавимо се прошлим животима.

У том сиромаштву једино што бих хтео као произвођач једне уметности која је репродуктивна да кажем: преслишајмо се! Ја не говорим ниједан језик, нисам апсолутно прочитао ниједну књигу неког туђег језика, а питајте данас сваког књижевника који се бави језиком у овој Србији да ли зна некакав други језик. Не зна много. И због тога мислим да није научен текст једног глумца његова афирмација за глумачки посао, нити је ређање боја научен посао за једног сликара, нити је знање речи, ређања речи или писања речи знање и афирмација за књижевност. Многе тегобе има та култура, многе тегобе имају ствараоци и ништа друго. И ништа друго и не треба овом нашем народу него да се ствараоци укључе у ово време и да се укључе у рад. Треба много радити да нас не би осудили они сутра. Јер, ми ништа не радимо; брзо хоћемо да успемо, а ништа не урадимо јер је тегоба бавити се културом. Ја то и не знам довољно. Не знам да ли неко од нас хиљаду зна дефиницију те културе. Стално трчимо и стално се нешто бавимо неким теоретским проблемима, а то није ништа друго него стално камичак по камичак, камичак по камичак и ништа више.