Културно–просветна заједница на тромеђи трију република

<p>У културно–просвјетну заједницу на тромеђи трију република учлањен је један дио Босне и Херцеговине, дио Црне Горе и дио Србије. Нећу вас поздрављати у име Босне и Херцеговине, ни у име Црне Горе, нити у име Србије, хоћу да вас поздравим у име једне, да тако кажем, нове републике. Није држава, није политичка творевина, него је културна република на тромеђи трију наших политичких република, а име јој је Културно–просвјетна заједница са седиштем у Пљевљима.</p>
<p>Нама који тамо радимо чини се као да је из тога, до јуче тамнога вилајета, некакав чудан човјек искочио данас на свјетлост дана, окренуо се око себе да види ко је, гдје је, шта је и откуд је дошао: из колике таме „невидбога“, и на које то свијетле стране треба да пође. Нама се, који тамо радимо, чини да је тај човјек најприје пред собом видио оно што је сам створио: један културни фронт — фронт Међурепубличке културно–просвјетне заједнице. И једна готово невјероватна истина и стварност је: да у том, до прије девет година, откад постоји наша Заједница, запуштеном, занемареном и изгубљеном крају, можете данас да видите — а то је дело Заједнице, дјецу која су до јуче прстима шетала низ фруле за овцама, како тим прстима данас хватају дирке на клавирима. Не држава, не друштво као политичка организација, него овај фронт културног рада, ова наша Културно–просвјетна заједница самоиницијативно је, а од средстава добијених од друштвених организација, од република, а највише од Републике Србије, купила 40 клавира и расподијелила их по градовима да дјеца, да ђаци, да радничка омладина, да се млад свијет учи музици. Тринаест музичких школа у томе крају је отворила наша Заједница и издржава их.</p>
<p>Наша Заједница је у стању да данас из бијелог свијета са његове најудаљеније тачке, доведе у наше подручје умјетника ма како великог гласа, имена и славе био, и које год врсте он био, музичар, књижевник, или научник, — пред нашу публику на том терену.</p>
<p>То није никакво чудо за нас који тамо радимо. У једном од тих мјеста, а она су сва мала, и толико захвална за рад, један општински предсједник овако је поздравио један велики скуп писаца: — Ја нисам писац, ја сам предсједник ове градске општине, ја не знам то што ви радите и не умијем то, али могу вам рећи, и цио мој поздрав вама биће овај: Долазите у овај град! Он има два главна улаза, двије главне капије, двије малте. За вас — те капије не постоје, малте не постоје! Ја што могу и град што може као домаћин — јесте да вам поставимо софру. Чините ви у овом граду то ваше, а наше је да вас сретнемо, да вас прихватимо.“</p>
<p>Нема у том подручју, а 23 општине је у тој републици, никада никаквог појма о нечему што би био некакав национализам, нешто што би те културе раздвајало или збуњивало, или смутњу уносило. Чула за те ствари тај свијет нема, језика о тим стварима нема, никада се на нашим састанцима о томе није говорило, и то није чудо, на концу конца. Јер управо ово је, бар како ја лично мислим, оно ка чему ће ићи цио наш систем културног рада убудуће, може бити, и да тако кажем дај боже, и одмах послије овог нашег великог састанка. Тај је човјек на томе подручју осјетио да њему култура треба, а некако још од почетка он се сам оријентисао да све своје веће културне манифестације обавља на светиштима, на ратним поприштима, на Сутјесци. Ту се он такмичи у поетици, у есејистици, у музици, у сликарству, и ту или губи или добија.</p>
<p>То је тако, драге другарице и другови, и мени се чини да би још ово требало да кажем: да се цио тај крај осјећа освјетљен културним радом своје Заједнице, и, кад би неким чудом тога свјетла нестало, тај би крај остао као без очију. Све друго можете му за извјесно вријеме ускратити, чинити што год хоћете са свим што се њега животно тиче, али не и са његовом културном заједницом — ту не би имало мира са тим човјеком, ту он не да да се ишта помакне, да се испред њега измакне оно што је његов фронт културе на тој тромеђи трију република, ту шале са тим човјеком нема.</p>