Између вишегласја и апсолутног јединства

<p>Не бројим се међу оне који са скепсом гледају на овај Конгрес, јер и не очекујем никакво превратничко, апсолутно решење. Не верујем у решење, већ у решавање без краја, не верујем у мисао већ у мишљење. Убеђен сам да ће овај Конгрес доказати, управо различитошћу погледа и схватања, отвореност као јемство природног процеса културе и, ако је култура ипак ствар артикулације друштвеног бића, да ће отвореност разговора бити, сама по себи, један чин, и то утолико значајнији што смо, упркос значајним оспособљењима нашега чула и смисла за процес, ипак тешко оптерећени уверењем: да је истина само у апсолутној јединствености.</p>
<p>Заиста, и упркос свему што јој се судбински супротставља, тежња за апсолутним јединством не само што продужава свој век већ као да се, у последње време, чак продубљује. Можемо ли и смемо ли то порећи? Ја мислим да је то немогућно. Мислим да доживљавамо изванредно драматичан тренутак у коме се, истовремено са вишегласјем што се исказује на свим равнима, и управо због њега, и наглашено јавља ова тежња, и то тако да она достиже, понекада, облике пуне агресије. Нека је то, у овом часу, национализам или неостаљинизам, или нека је то воља бирократског ума, та самовоља чија опасност не престаје да бива једно од тежих наших искушења: увек је то, у суштини, иста тежња за апсолутним јединством, тежња која се јавља као унутрашња негација вишегласја у начелу и стварном животу. То је увек тежња која у свету сукобљених сила види израз демонијаштва, ако не већ и саму апокалипсу. Често, када чујем да се, са горчином (или гласом илузија што објављују своју агонију са тамном страшћу какву од искони познаје само субјект митологије првородног греха као митологије пада), говори о несталом јединству, на било којој равни, ја наслућујем овај исти дух апсолутног јединства, дух који се супротставља живоме, отвореном процесу и који, ако се не задовољава само тиме да у процесу види „кризу“, увек говори о такозваном „хаосу“. Не постоји слика апокалипсе која није слика хаоса, слика целине у растурању. Али то је само зато што нећете наћи, ни у којој души, ни у којој књизи или музеју света, слику раја која није слика једног идеалног реда.</p>
<p>Журим се да кажем, што могу шкртије, за овај минут–два колико ми је на располагању да је сасвим извесно да нема људскости без тежње за редом, оне која ће и најтрезвенију истраживачку памет овога света да прожме једним, макар и скривеним, тајним анимизмом. Нисам од оних који верују да можемо у нашој, човечанској, егзистенцији, да се савршено држимо инструкција науке, и то управо зато што ће нам ова тежња за редом замутити око и онда када нам сви рачунари буду јавили да је тврђење о постојању једног таквог реда у ванчовечанском свету само чисти анимизам, чиста интродукција наше, људске природе у природу света. Наша тежња за савршенством, она од које се нисмо излечили ма шта говорили о њој, та тежња која се шверцује на мала врата и оних духова који су покушали тог вампира — савршенство, у име живе, дакле несавршене, људскости, да ухвате за кику и протерају у ноћ неповрата, — та тежња шта је друго него израз ове жудње за редом?</p>
<p>Нема нас без ове жудње за редом, али за редом који је недостижан, за савршенством које је неостварљиво. Нема нас, дакле, изван стварности нашег несавршенства. Заиста, има нешто умно у несавршенству, које нам не дозвољава апсолутни ред у коме, као у апсолутној остварености, не би више било никаквих сукоба, али такође и никаквог процеса, у коме би нас чекало ништавило. Има, рекао бих, неко скривено и <em>лукаво савршенство несавршенства,</em> и оно као да је у томе што, позивајући нас на немирење са њим, путем недосежнога савршенства, као да једино јемчи сам процес, сам животни покрет. Парадоксално је, али истинито, да смо природно незахвални овоме несавршенству које нас омогућава, и да тежимо савршенству које, као апсолутни ред и поредак, када би могло да се оствари, значило би наш крај.</p>
<p>Ја ово не говорим зато да апстрахујем теме и проблеме Конгреса, већ управо супротно: покушавајући да им дам перспективу потпуније животности, и то управо због тога што ми се чини, понављам, да код нас, у читавој нашој новијој историји, никада није било таквог брујања вишегласја и таквог супротстављања најразличитијих сила и да, истовремено, и самим тим, никада није било толико жудње за јединством. Духовна и морална драма коју преживљавамо јесте драма овога врхунског сусрета духа вишегласја и духа апсолутног јединства. Сва наша искушења су ту. Све пробе снаге и савести одатле су. Ако постоји доживљај ослобођења духова од догматског априоризма, постоји такође и овај мотив угроженог јединства. Он чак, у овоме часу постаје један опсесивни мотив, јављајући се у душама снагом мотива изгубљеног раја.</p>
<p>То се, у култури, исказује агресијом извесних јединствених мотива и симбола. Ја не постављам питање садржаја тих мотива, који су по правилу са духовне деснице; не постављам чак ни питање откуд способност мирења са апсолутном <em>материјалном</em> власношћу те деснице, којој се још није делотворније супротставила истинска демократска левица људи од културе, али којој ће се она супротставити, организовано, кад–тад, по једној сили ствари која бога не моли. Постављам, засад, само питање (буран аплауз) о јединствености ових мотива и симбола, о духу те јединствености. Једна анализа, која нам недостаје, која је насушнија од хлеба а не захтева некакав посебно велики труд, показала би нам егзистенцију ове јединствености са драстичном убедљивошћу. Готово да је примере сувишно и наводити. Кад један издавач од десетак књига поезије објави најмање седам са истим мотивима такозваног нашег данашњег традиционализма, а чији симболички механизам је ванредно упрошћен и, због тога, способан за репродукцију, да ли заиста верујете да је то израз основне тежње овога друштва, пуни израз његовог субјекта овако опседнутог традиционализмом, или вам се чини као и мени: да је то својеврсна манифестација тираније духа јединства кроз ове јединствене мотиве агресивно супротстављене свим другим мотивима? И када присуствујете страсним распрама читавог једног света око лингвистичких тема, које као да су сваку другу могућну тему потпуно онемогућиле, да ли верујете да је лингвистички проблем заиста апсолутни проблем тога света, тако да <em>бити</em> као да значи искључиво „лингвистички“ бити? Јесмо ли заиста граматичари сви, и јесмо ли заиста сви химнопојци као Јован Дамаскин? То су маске, то су готови модели, то су калупи; понављам: не питам се ја који је и какав садржај њихов, већ се питам шта је са правим лицем, проблемима и мотивима, шта је са субјектом који се није исказао? И овде не супротстављам ја овим мотивима некакве друге мотиве, већ им супротстављам сумњу: да су они апсолутни, каквима се у неким тренуцима чине, и супротстављам им радозналост за све оне друге, неисказане, а неизбежно постојеће душевне и духовне мотиве овога нашег света. Наша одговорност није толико према ономе што јесте, колико према ономе што није; не престајем да верујем да је битна стварност она што настаје, што тек тежи своме изразу. Међутим, готово по неком правилу, сва се пажња (која и иначе није претерано велика) посвећује ономе што је написано, а не примећује се да остаје нешто неисказано, и да то неисказано — ја ово тврдим, одлучно, — расте из дана у дан, у тајности, у подземљу духа који се није артикулисао, у подземљу друштвеног бића које није дошло до свог израза.</p>
<p>Јер, никако није питање шта ће бити са поезијом на овај начин колективизиране и отуђене душе, нити која је судбина лингвистике у служби варварства; и то не само зато што ће поезија наћи себи пута и начина да се искаже, и што ће граматика, надајмо се, одолети варварству, већ зато што култура није превасходно у резултату, већ у самосазнавању, у самоизражавању коме краја нема и за које је сваки резултат, чак и као циљ коме се тежило, само једна функција. Питање је: шта је са самосазнањем, шта са културом као артикулацијом друштвеног бића?</p>
<p>Ако је култура ипак и та артикулација, оно без чега наше биће пада у пометњу, онда је ово питање, заиста у основи свих других питања, и оно се, данас, мора поставити одлучно и јасно. Ја верујем да сви потреси у нашој култури у последње време (да сви ти потреси нашег друштвеног бића), добрим делом дугују себе и недовољној артикулисаности овог бића, и верујем да је због тога питање те артикулације наше посебно наглашено <em>егзистенцијално</em> питање. Уосталом, убеђен сам да и све оне силне, готово серијске забране часописа, које су наишле на тако оправдан и тако достојанствен отпор најпозванијих, и које готово непосредно претходе овоме нашем Конгресу, такође дугују себе овој недовољној артикулисаности, односно одсуству услова довољних да би се она остварила у потребној мери, да би се култура остварила као <em>стварни паралелограм сила стварног друштвеног бића,</em> у природном његовом унутрашњем зрењу.</p>
<p>Отпор који се даје артикулацији јесте отпор који се даје сваком отвореном процесу, из страха од опасности које, наравно, такав процес нужно подразумева: живот је, уистину, или опасан живот или ништа: једино у ништавилу нема опасности. Једини начин стварног живота јесте, и сада као и увек до сада, прихватање ове опасности, њено супротстављање несравњиво страшнијој, кобнијој опасности: оној неартикулисаног света, оној субјекта који је под маском не само за друге, него и за самог себе, оној пометњи која је фатална последица духа који би сваки покрет нашег бића, као дух некаквог хиперрационализма, до краја да предвиди. Наш Конгрес мораће да постави питање начина који ће, у култури, омогућити да се овај стварни паралелограм сила остварује, односно да се остварује међусобно противдејство тих сила, да се остварује њихова равнотежа која је тренутно угрожена и коју угрожава пре свега немирење са отвореношћу историјског процеса, ма у ком виду да се оно јави.</p>
<p>У решавању овог <em>питања</em> је наша тешка одговорност и велика обавеза. Ми се више не можемо оглушивати о императив изградње таквог система у творачкој култури која би, на основу постојећег, али и правцем ка ономе што још нисмо знали, био бар приближно адекватан потребама потпунијег изражаја друштвеног бића. У комисијама Конгреса о томе ће се говорити и тамо ћу, ако буде места и стварног разлога, можда рећи своју одређенију мисао о основним начелима једног таквог система.</p>