Привреда и култура

Тему овог саопштења сугерира један процес који у нашем друштвеном животу постаје све одређенији и интензивнији, процес интеграције културе и привреде. Већ неколико година, а нарочито за последње две, у привредно развијеним центрима, и не само у њима, организације удруженог рада остварују значајну сарадњу са културним установама, заједницама културе и другим институцијама са подручја културних делатности, улажући у то знатна средства и преузимајући разне обавезе. Видови ове сарадње су разноврсни. Привредне организације уговарају са установама културе реализацију културно–уметничких и културно–образовних програма за чланове својих колектива, оне новчаним давањима омогућују организовање разних фестивала, прослава, гостовања, издавање листова, оне, најзад, значајним прилозима помажу инвестиционе подухвате: изградњу домова, музеја, позоришта и других објеката културе. Примера такве сарадње има много и, из дана у дан, све их је више. Неки од ових примера, које ви свакако знате, могу послужити као обрасци добро нађених начина да се култура у свом деловању ослони на привреду.

Домови културе у Новој Вароши, Бору и другим местима, „Слободиште“ у Крушевцу, „Спомен парк“ у Крагујевцу изграђени су претежним делом средствима привредних организација које су тиме дале допринос развоју и својих средина и ширих подручја.

„Позоришна комуна“, образована у крилу Народног позоришта у Београду, представља својеврстан покушај приближавања позоришне уметности радном човеку. Том истом циљу усмерене су и иницијативе више других институција. Тако велике уметничке манифестације националног и међународног значаја, као што су „Југословенске хорске свечаности“ у Нишу, БИТЕФ, БЕМУС и ФЕСТ у Београду, „Вуков сабор“ у Тршићу, „Мокрањчеви дани“ у Неготину и друге не би, сасвим сигурно, могле бити покренуте нити одржаване без издашне помоћи привреде. Разноврсни културно–образовни и културно– уметнички програми које центри за културу народних и радничких универзитета и друге установе организују за привредне организације у њиховим или својим просторијама допуњују али не исцрпљују листу успешне сарадње културе и привреде.

Снажна оријентација на ову сарадњу није никаква случајна појава нити је резултат једностране иницијативе институција културе. Истина, у основи интеграције привреде и културе леже проблеми материјалног положаја културе и за све видове њихове сарадње заједничко је то да јачају материјалну базу културе и ублажују тешкоће финансирања културних делатности, али су корени ове појаве много дубљи.

Интеграциона кретања у култури и привреди почела су онда када је култура сагледала своје право место у систему друштвених односа који је у нашој земљи прихваћен и када је схваћено да она представља интегрални, равноправни део друштвеног рада, што опредељује и њену друштвену функцију и што је излаже дејству свих економских законитости и критерија.

Интеграциона кретања су почела и морала почети онда када су материјална производња и привреда на свом развојном путу ушле у фазу у којој самоуправни токови и захтеви за повећањем продуктивности рада и модернизацијом технолошких процеса, намећу потребу за непосреднијом сарадњом са културом и потребу за њеном помоћи.

Без тога, без кретања једне области друштвеног рада према другој, култура би остала изолована, издвојена од динамике друштвено–економских процеса, усамљена и неспособна да у њима нађе своје место и реши многобројне, материјалне и друге проблеме своје егзистенције. А привреда би, без удруживања са културом, била лишена једне од битних претпоставки свог развоја и била свакако осиромашена за многе резултате, и на друштвеном, и на производном, и на економском плану.

Према томе, друштвени значај интеграције привреде и културе је несумњиво огроман. То је значај процеса који ствара услове општедруштвеног развоја.

Оцењујући врло позитивно све оно што је досад у домену интеграције културе и привреде учињено, и показујући пуно разумевање, чак налазећи оправдања за дечје болести из почетне фазе ове значајне активности, имамо све разлоге да уочимо оно што у пракси сарадње културних институција са другим организацијама удруженог рада није било добро и што овом врло важном друштвеном процесу може нанети озбиљне штете.

Сарадњи културе и привреде недостаје права осмишљеност, систематичност, нема организованости коју претпоставља свако удруживање. Све што је постигнуто, ма колико замашно и позитивно било, представља само појединачне случајеве, а не и делове програма повезивања и дејстава на овој или оној равни у радној организацији, привредној грани, комуни, Републици. А та осмишљеност, то програмирање, данас су нам неопходни, на овом ступњу укупног развоја, у ситуацији великих потреба, а не нарочито великих средстава, када развој поставља сасвим одређене захтеве док се, с друге стране, средства привреде настоје да користе и за неодговарајуће подухвате, и чак за не баш аутентичне културне вредности. Већ је речено да на процес интеграције културе и других области удруженог рада треба гледати као на плод развојних токова у нашој земљи, као на неминовну последицу снажења самоуправних основа и развоја система дохотка у свим областима друштвеног рада, па и култури. Речено је да на њега треба гледати као на јасно изражену потребу дејства културе, у вези са модернизацијом наше привреде, њеном оријентацијом на нове савременије технолошке процесе, у вези са захтевом за интензивнијим радом на општем образовању радника, на стварању повољнијих услова за организацију целокупног живота радника на новим основама.

Привреда је више него икад досад постала животни интерес културе, а култура је насушна потреба привреде. Као две нераздвојне снаге у јединственом напору, као две недељиве компоненте из једног истог процеса, оне се међусобно допуњују, прожимају своја дејства и утицаје. Духовна производња, подижући културно–образовни ниво радног човека, помаже и развија материјалну производњу а материјална производња ствара услове за развој духовне производње и утиче на усмереност културних делатности.

Просперитет културе је једна од битних претпоставки за остваривање циљева општедруштвеног развоја. Њена интеграција са другим областима друштвеног рада, а пре свега са привредом, најсигурнији је пут да се тај просперитет обезбеди. Ту, на тој линији, треба тражити смисао и откривати значај сарадње привреде и културе. То су координате које одређују садржај ове сарадње. У досадашњој пракси, интеграционом процесу културе и привреде често је одузиман прави смисао, а његов садржај свођен је на решавање појединих проблема из комплекса финансирања културе.

Финансирање културе је свакако један од важних и битних елемената културне политике. Више од тога, то је важан елеменат наше опште политике. У условима недовољно развијеног културног тржишта, у ситуацији када праве културне вредности морају да савлађују озбиљну конкуренцију агресивне псеудокултуре, култура неће моћи ни тако брзо ни тако лако да нађе могућности за самофинансирање, нарочито не за поједине видове своје делатности, без обзира на своје укључивање у систем дохотка. О овој чињеници се мора водити рачуна ако не желимо да се ствари вулгаризирају, да се олако изводе нереални закључци и прокламују неразумна решења.

Међутим, ако кажемо да је култура интегрални део друштвеног рада у целини, а, она то јесте, онда је сасвим јасно да култура ту своју бит мора у пракси реализовати и потврдити. Она мора налазити начина да се уклапа у економске механизме, неминовно мора поћи путем интегрисања са другим видовима и областима друштвеног рада, на економским основама, онако како то чине и сви остали. Само таква оријентација може култури обезбедити стварање сопствене материјалне основе и одговарајући равноправан положај у друштвеној производњи. Сарадњу са привредом култура треба да прихвати као свој друштвени задатак, као сарадњу на послу, ради унапређивања привреде. Али та сарадња за њу треба да значи пре свега откривање једног ширег и моћнијег тржишта, једног резервоара нових корисника њених услуга и добара и помагача њених подухвата и иницијатива. Сарадња са привредом треба за њу да значи реалну могућност да се консолидује њен материјални и друштвени положај и да се подстакне њен свестрани развој. Мора се, на жалост, констатовати да примери оваквог прилажења интеграцији културе и привреде нису тако чести. Много је више других примера који откривају потпуно несхватање правог значаја, смисла и циљева овог прожимања. На привреду се гледа као на богатог заштитника — мецену а култури се додељује улога сиромашног рођака.

Привредне организације показују у таквим случајевима изненађујућу незаинтересованост за адекватне компензације, као да култура нема шта да пружи, као да се у њиховим колективима не осећа потреба за културном активношћу. Заинтересованост културе се у таквим случајевима осећа само по ономе што се од привреде узима. Према ономе што оне за узврат дају, културне институције остају потпуно равнодушне. Сарадња културе и привреде, у таквим случајевима, по правилу, не представља обострану иницијативу уједињавања интереса, програмирану заједничку акцију, већ резултат умешности, продорности и веза појединаца и подршке друштвено–политичких фактора. Аранжмани са неадекватним, симболичним компензацијама културе за средства која она прими од привреде, девалвирају њене вредности на исти начин и у истој мери као када би их неко потцењивао. Такви аранжмани девалвирају и давања привредних предузећа, претварају их у отуђивање дохотка радника. Не треба посебно наглашавати да пракса оваквог деградирања функције културе и недовољног поштовања напора трудбеника материјалне производње компромитује идеју интеграције привреде и културе.