Стварањем нових вредности најпотпуније се слави прошлост

Вероватно није упутно да се у име једне општине поздравља град–домаћин и велики радни скуп у њему, јер су то пожелели сви. Осећам, се међутим, дужним да то учиним у име грађана Општине Крушевац. Наш град је управо у овој години, вукући седмим веком велико прогресивно језгро шест векова, готово сву прославу окренуо култури и социјалистичкоме „сутра“ и он је овај Конгрес схватио као завршни чин своје овогодишње активности и тако му, разуме се, прилазе и сви други крајеви широм Социјалистичке Републике Србије, независно од експлицитне намене својих активности.

Припреме за Конгрес и општа клима и расположење које је створено у Србији и овај велики збор умова и посланика већ су по природи ствари снажан подстицај даљем развоју културе у Србији. Но, ми се нисмо окупили да истичемо значај Конгреса, то ће будућност рећи, већ да изнесемо нове идеје створене у Србији и овај велики збор умова и посланика договоримо о обезбеђивању услова за стварање нових вредности без којих нема континуитета у култури и кретања друштва напред. Србија то може учинити, јер данас има снажан интелектуални потенцијал у сфери културе.

У минулим временима, пак, мало се стизало да се гради за вечност и памћење потомцима. Неколико старијих градова, међу њима је и Крушевац, који су се зачели пре више векова, трпели су рушења и пожаре, али некако опстадоше именом и каменом и дотрајаше до наших дана, да их данас развијамо У савремена и цивилизована насеља, у градове индустрије и културе, у градове стваралаштва и хуманог живљења.

У Крушевцу и околини на самом почетку ове наше социјалистичке епохе, још пре четврт века, определили смо се за свестрани културни развој општине и града, јер нема културног богатства општине без пуног културног стваралаштва. Такво поимање односа културе и комуне, културе у комуни и комуне у култури није изолација већ претпоставља шире иницијативе за функционално повезивање са другим срединама, уклапање у системе, у интеграционе процесе ширих размера, као што је програмски најречитији систем библиотекарства Социјалистичке Републике Србије. Отуда наша Општина са подједнаким материјалним улагањима развија све делатности, јер сматра да атрофирање једне, по логици међузависних односа, излаже и друге активности опасностима стагнације. Ми нисмо прихватили предлоге да један град има позориште, други издавачку делатност, трећи уметничку галерију, него смо по где–где и преко могућности развијали све, сматрајући да ће она област у којој има више талента и знања, више толеранције између различитих индивидуалности и група прећи локалне границе, и зато што је могућ коресподентан однос између различитости.

Једна од одредница културне политике нашег града је тежња ка деметрополизацији културе. То наравно није конфронтирање метрополи, него брисање демаркационих линија између такозване метрополе и такозване провинције, у име непосредније повезаности и заједничких циљева. Ни један већи подухват Крушевљани нису остварили без сарадње са Београдом и другим срединама. С друге пак стране, писци Багдале обишли су целу земљу, од Задра до Суботице, а у Слободиште су своја дела, на протеклих седам свечаности слободе, узидали Љубљана, Загреб, Сплит, Сарајево, Мостар, Титоград, Скопље, Ниш, Титово Ужице и Београд.

Уједно, демаркационе линије је могуће брисати уколико унутрашњост није само пуко тржиште метрополе, уколико се развијају и укрштени системи у области културе, системи који не крећу само из једног места.

Иначе, мислим да смо постигли и у Крушевцу и у Србији онолико колико смо били талентовани и јединствени. Ако желимо више и боље, а свакако да желимо, потребно је да више препустимо млађима и стручнима, да се мање заједамо и свађамо и да на односе међу нама гледамо широко и далеко.

Сматрам да је потребна која реч о јубилејима као великој шанси културе. Пада ми напамет Жупанчићева идеја о стварању нових вредности као најпотпунијем слављењу прошлог. Мислим да је то била окосница прославе Шест векова Крушевца. Познато је наше опредељење да прославу не чине митинзи, зборови и говори, већ материјалне и духовне вредности које ће потомке подстицати на стварање нових друштвених културних вредности. И ми, у 1971. години, изградисмо шест школа, обновисмо три старе градске чесме, објависмо три књиге, постависмо три скулптуре и две велике фреске, организовали смо велики научни и историјски симпозијум, офанзивније приступисмо описмењавању неписмених, окречисмо готово све куће у општини, засадисмо хиљаде нових стабала, извршисмо смотру привредних достигнућа и започесмо изградњу трију нових фабрика у чије темеље стависмо записе о јубилеју града, приредисмо сценске, музичке, филмске, књижевне и спортске дане. Оценили смо да на такав начин треба славити велике историјске јубилеје: сазнајући минуло, — целим лицем бити окренут будућности! Неоптерећени прошлошћу, истицали смо позитивно у њој, без чега је теже даље се прогресивно кретати. Развијали смо свест да уколико један град и један народ више тежи висини, утолико дубље пушта корене у дубину. Та два кретања треба да имају природне и усклађене односе. Управо, такво је схватање нашег града, то је покретачка развојна основа Крушевца која је свагда разликовала конзервативну, реакционарну митоманију од праве народне и историјске коренике, демократске и градитељске традиције.