Однос радија и телевизије према култури

У порасту је интересовање свих друштвених средина и чинилаца за програме Радија и Телевизије, за њихов друштвени статус, за утицај који врше, за успехе и промашаје ових медија. То су потврдиле припреме за овај Конгрес и јавна дискусија о програму даљег развоја Радио–телевизије Београд, која је обогатила наша сазнања о томе колико дугујемо различитим интересовањима и потребама социјалних, образовних, културних, политичких и других структура друштва и слушалаца и гледалаца, односно наших претплатника.

Са 1,100.000 радио и 808.000 ТВ претплатника и још више поседника пријемника, радио и телевизија представљају најраспрострањеније средство масовног комуницирања. Радио је присутан у сваких 6 од 10 домаћинстава, а телевизија у сваких 4 од 10 домаћинстава. У наредних 10 до 15 година можемо очекивати да ће готово сва домаћинства бити снабдевена пријемницима. То већ довољно указује коликим средствима друштво располаже и на њихову могућу улогу у укупном друштвеном и културном преображају, променама у начину живота, коришћењу слободног времена, у политичком, општем и културном образовању.

Радио се већ развио у систем општих, покрајинских, локалних и специјализованих програма, а сличан развој очекујемо и на подручју телевизије. Само Радио Београд емитује на своја три главна програма 35 часова програма дневно, а са специјализованим програмом укупно 53 часа дневно. Ту су информативни, културни, уметнички, музички и драмски садржаји, програми за децу и омладину, забавно–хумористички програми, програми из науке и радио школа.

Телевизија Београд емитује дневно просечно око 11 часова програма од чега на Студио Београд отпада 56%. У структури тог програма, информативне емисије су заступљене са 34,7%, образовни и школски програми са 21,5%, културно–уметнички са 33,9% и економска пропаганда са 4,7%.

У стварању емисија само у 1970. години сарађивало је преко 12.000 спољних сарадника. Перманентна је глад за добрим текстовима, сценаријима, музичким и другим делима разних родова. Приближили смо се тренутку када, на пример, радио и ТВ могу сваког другог дана да реализују ново домаће драмско дело.

Крајем године почиње други ТВ програм и програм у боји. У програмима РТБ заступљено је стваралаштво не само наше средине, него и стваралаштво других радио и ТВ центара у земљи и продукција страних радио и ТВ организација. Међународна сарадња и контакти успостављени су са 75 радио–телевизијских организација из 65 земаља, што указује и на могућност нашег продора у свет.

Свуда се размишља како ићи у сусрет новој ситуацији коју доноси техничка могућност пријема више страних ТВ програма. Док је у неким земљама главна преокупација како спречити продор страних програма, ми размишљамо о томе како обезбедити квалитетне и разноврсне домаће програме који ће издржати утакмицу са другима у свету.

Наше амбиције у наредним годинама представљају такви програми који би задовољили веома различите афинитете и потребе и који би те потребе даље развијали. Намеравамо, такође, да следимо технички прогрес у овој области.

Делатности радија и телевизије саставни су део и у функцији су укупног друштвеног и културног развоја. Зато неки програми Радија и Телевизије настоје да стално буду у друштвеној и културној акцији. Посредством електронске технике, која се револуционарно мења, преносе се традиционалне и нове, културно–уметничке вредности. Колико год да су Радио и Телевизија средство дифузије вредности, увек су и подручје стваралаштва. Према томе, они преузимају врлине и мане других, али и уносе своје вредности и мањкавости. Садржински елементи програма су многобројни и разуђени.

Досадашњи квантитативни развој програма Радија и Телевизије дозвољавао је и продор помодарства и неукуса у појединим забавним и музичким емисијама, несразмеру и неусклађеност у презентирању појединих жанрова. Велики напори у модернизацији радио и ТВ израза праћени су одређеним претеривањима и стихијним продором продукције ниског квалитета у појединим сегментима програма.

Предузимане су бројне акције на подстицању домаћег стваралаштва, пласирању и афирмацији уметничких и културних вредности из домаћег и страног фонда, развијена су нова подручја стваралаштва.

Радио и Телевизија не исцрпљују се само у презентацији уметничких вредности и фонда културне баштине. Однос Радија и Телевизије према култури обавезно је њихов однос према свим вредностима: политичко–информативним, уметничким, научним, техничким и рекреативним.

Радио и Телевизија могу учинити и више на пласирању културних добара и приближавању научних и техничких остварења најширим друштвеним слојевима, на масовном и перманентном образовању, у савлађивању културне заосталости, у демократизацији политике и културе. Модерна електронска техничка средства каква су радио и телевизија предност су и шанса за ствараоце свих области друштвеног рада да се модерно изразе и широко пласирају.

Од свих друштвених структура — уз повећану одговорност Радија и Телевизије — зависи колико ће и како ови медији задовољавати постојеће потребе и колико ће и како доприносити стварању и развијању нових потреба. Програмско и акционо уједињавање и усклађивање захтев је времена. Због тога је разумљиво што се у последње време толико говори о друштвеним утицајима на средства масовних комуникација. Чини се да су створене све претпоставке да се томе приђе већ сасвим конкретно.

Карактер самоуправног социјалистичко друштвеног система одређује карактер и улогу средстава масовне комуникације и њихов друштвени статус. Евидентна је потреба да се почне изграђивати нов вид односа између Радија и Телевизије и јавности, али исто тако и нови облици утицаја друштвених фактора на њихову развојну и програмску политику. Реч је о даљој демократизацији и подруштвљавању ових средстава, као средстава самоуправно организованог друштва и о неопходности сталне друштвене валоризације њихове програмске политике. Реч је и о изграђивању таквих облика међуутицаја који ће омогућити да се путем Радија и Телевизије потпуније изражава стваралачки потенцијал целог друштва од појединаца, радне организације и општине, од непосредних стваралаца у материјалној производњи и културно–образовној делатности, преко културних, уметничких, научних, образовних организација и стваралаца до представничких и политичких тела.

Конституисањем скупштине од представника свих битних и заинтересованих друштвених структура, или других облика, сви ови чиниоци постали би активни учесници у конципирању и грађењу основа програмске политике. Однос узајамних утицаја сужаваће простор за могуће испољавање монополских тенденција у програмској делатности ових институција. Подразумева се да ти односи укључују и велики степен самосталности и одговорности програмских људи у радију и телевизији у конципирању, разради и остваривању заједнички усвојених основа политике. Дакле, реч је о самоуправном и демократском овладавању овим великим техничким и програмским системом.

Јавна дискусија у општинама и регионима једнодушно је истакла потребу планског развоја мреже радио и ТВ станица у Републици и самоуправног повезивања тих станица у јединствени модеран и функционалан радио–дифузни систем, уз адекватно регулисање међусобних односа. Радиодифузни систем у СР Србији изражава разнолике потребе које произилазе из друштвеног бића Србије као национално, културно и економски сложене заједнице. Покрајинске радио станице допуњују своју делатност ТВ станицама и програмима који изражавају посебне потребе народности и покрајина; развио се већи број локалних и регионалних радио станица; све је изразитија потреба за стварањем регионалних или локалних ТВ центара и програма у развијеним индустријским и културним центрима. Информативна и културна функција локалних радио и ТВ станица све је значајнија, а у односу на заједничке програме у правом смислу је комплементарна. Полазећи од постојећих техничких могућности, једино рационално решење је у томе да се све те разнолике потребе изразе и обезбеде у оквиру јединственог самоуправно организованог радиодифузног система, који подразумева јединство и самосталност субјеката који га чине.