Критичка мисао не може бити ван нашег времена

Конгрес културне акције у Србији одржава се у време када је, више него икада раније, неопходно удружити све снаге за нови полет: предуслов за то је ослобађање од догми, од практицизма и демагогије, од јаловог рутинерства, у тражењу и налажењу трајније и чвршће спреге мисли и акције, рада и маште, свакодневне реалности и заноса, културе и свеукупног друштвеног живота. Тренутак у коме овде разговарамо и разговори које овде водимо нису никако чин слепог случаја, већ историјска неминовност у току и развоју самоуправног социјалистичког друштва у нашој земљи и нашој Републици. Утолико смо више и истинскије ангажовани и свесни обавезе пред сопственим идеалом и пред будућношћу да учинимо све, да бисмо подстакли и прихватили критичку расправу са собом, са прошлим и бившим, јер само сазнање потпуне истине о нама, о вредностима стваралачког чина који траје, само потпуно стицање свести о свим видовима наших досадашњих напора предуслов је да се поуке прошлости уграде у стваралачко дело будућности. Прећуткивање грешака и промашаја била би неопростива грешка, и у времену садашњем, да о будућности и не говоримо. Нису поуке само у ономе што смо чинили а чинили рђаво већ, рекао бих, да је у овом часу корисније именовати и проценити заблуде, да бисмо их се ослобађали и учили на њима, неголи бројати у задовољству и у самозадовољству своје успехе којих је било, то се зна, и који нису мали, и то се такође зна.

Исто тако ваља имати на уму да наша критичка и самокритичка мисао није и не може да буде ван релација које одређују наш историјски ход у овом времену, између минулог и будућности, нити је ван свих ограничења и отпора који су у природи материјалне основе и структуре друштва, историјског наслеђа, традиција и менталитета, и осталих околности објективне и субјективне природе. Међутим, уз сва ограничења, ово је тренутак истине и стицаја пуне свести. Потпуније сазнавање сопствених пораза, али и нада треба да буде она морална енергија којом ће се размакнути нови простори и размахнути нове снаге. Никад нам можда као данас није било потребно више концентрације и проницљивости, више самодисциплине и стрпљивог рада, да бисмо јасно видели циљеве и створили средства којима ћемо се помоћи да циљеве остваримо. Нису најмања зла која нас притискују мора примитивизма, одумирање маште и заноса, очајање чак, потрошачка вртоглавица. Превелика је невоља ако нам свет, и стари и млади, све чешће превиђа истинске хумане идеале и садржаје живљења, а средства, недостојна да буду ишта друго до пука средства, претворио у свој животни сан и животни циљ подређујући му све своје енергије и моћи, до самоуништавања. То је уосталом куга савремене цивилизације, на коју смо пристали исувише лако, невини и неотпорни, неорганизовани и без праве бриге да се она онемогући, да јој се супротстави. Наравно, далеко је од памети да смо се одрекли великих идеала социјалистичке револуције, којој је био и остао циљ друштво слободних, друштво у коме је склад материјалног и духовног, хлеба и наде, рада и заноса на неки далеки циљ већ свакидашњица у којој човек остварује своје најплеменитије снаге, и доприносећи тиме очовечењу не само сопственог трајања и трајања друштва у коме живи већ уграђујући најлепшег себе у још лепше и боље сутра.

Међутим, у брзом току времена и промена много штошта је друкчије него што бисмо желели и како би требало и морало да буде. Цела област културе остала нам је по страни од правог интереса и пресудних друштвених токова, периферна, више случајна и повремена, недоречена, нејака сопственом енергијом, неподржана од других, јачих и виталнијих. Понајгоре је што нам је брига за културу била и остала, у пресудној мери, бирократска и политикантска. Ако је, можда, у једној фази друштвеног развоја, коју смо одавно надрасли, а ни у то не могу сасвим да поверујем, такав третман привремено и условно могао бити користан, данас је то само ружни анахронизам, неодржив, али који се одржава. И то бирократско, што је одредило судбину културе, донело је многа зла и умногоме угрозило и отежало даљи развитак самоуправног социјалистичког друштва. Само је бирократски менталитет могао у овом времену, нажалост дуго од пресудног утицаја, да измишља толике изговоре, толико дуго, ево годинама, скоро деценијама, и да културу, знање и мисао, дакле, осећање и машту, прогласи и упорно проглашава вредностима од последњег значаја, малтене сувишном и пуком декорацијом. Најпре, то је била, по бирократској квалификацији, култура као надградња, култура као средство политике, идеологије и државе, затим култура којом ћемо се позабавити када пообављамо многе, тобоже прече, послове и, најзад, а то је ваљда врхунац демагогије и лицемерја!—културу смо прогласили искључиво средством производње.

Ова деградирајућа еволуција културе, као једне од последњих вредности у друштву, оставила је дугорочне и тешке последице и успорила друштвени развој на путу ка хуманистичком самоуправном социјализму. Само је скучена бирократска мисао, без убеђења у аргументе који су на страни културе, без знања и осећања, могла тако упорно и самозадовољно да измишља такозване објективне околности као разлоге тешких материјалних и других услова за бржи развој културног живота. Истина је, међутим, да ово друштво, са својих 600 долара националног дохотка по становнику, није безнадежно сиромашно и да је материјално сиромаштво културе у највећој мери последица погрешне и по правилу на штету културе вршене расподеле друштвених средстава. То је чињеница које, најзад, у овом тренутку, морамо бити свесни.

Тешке последице су и данас јасно уочљиве, али ће нам много теже пасти тек убудуће, када их потпуно постанемо свесни. Међутим, материјални услови за развој културног живота у Социјалистичкој Републици Србији и даље се погоршавају, иако су, и у овом тренутку, два, три и више пута тежи и неповољнији неголи у осталом свету. Само је бирократска елита, а утицајна и одлучујућа, могла да донесе, рецимо, Закон о библиотекама који је примењиван само онда када је на основу тог Закона ваљало библиотеке затварати. У Србији је по том Закону затворено 412 библиотека, од тога 215 такозваних народних. Само је бирократска страховлада могла да, у време када се у другим домовима и не без успеха чине напори да се успостави самоуправљачка демократија, могла и умела да уметника, дакле тог превасходног ствараоца културе, тог сувереног произвођача, онемогући у циклусу самоуправљачких односа, сводећи његово достојанство, озарену лепоту и људскост стваралачког чина на обичну, тужну и трагичну најамнину. Неретко се то чини у име самоуправних права радних људи. А уметник, стваралац, је заправо тај ко, не само својим уметничким делом, већ и својим јавним, дневним ангажовањем, својим чистим, непоколебљивим уверењем, и хоће и може да помогне наше освешћење и наше виђење сутрашњице. Не признајемо право уметнику да живи од свог дела које сводимо на лично и приватно, на хоби, на аматеризам, у најбољем случају. Материјална валоризација једногодишњег рада музичара ствараоца, а тако је углавном и са осталим ствараоцима, обезбеђује му какву–такву пристојнију егзистенцију највише за два месеца док у исто време и под истим небом произвођачи такозване забавне или такозване народне музике, која је у великом делу од најниже хумане и уметничке вредности, остварују зараде таквих износа који су већи од оних којима код нас располажу за годину дана библиотеке са по десетак хиљада сталних чланова. По третману важећих прописа код нас је још увек атеље сликара или вајара исто што и сваки дућан или трговина. Уметничко дело оптерећено је вишеструким порезима као луксуз или ма каква друга роба. По најновијим прописима и по тумачењу стручних за то, библиотека, од оно јадно мало пара којима може да купи књиге, мора најпре да издваја 30%, да би их депоновала код банке, јер је то мера за ограничење инвестиционе потрошње, дакле стабилизациона мера. Све се то и много штошта догађа у тренутку када тако много говоримо о стварној кризи књиге, када смо близу тога да будемо у то и убеђени, кад нам чињенице својом недвосмисленом и суровом логиком разбијају главу. А оне су: у Србији је 80% насељених места без библиотека, има и читавих општина у Републици без иједне библиотеке, чак и онда када прогласимо библиотекама и оне са једва тридесетак квадратних метара крова над главом, без читаоница, скоро без књига. А књига је у библиотекама код нас све мање.

Истина је, међутим, да се у културу улажу средства, већа него икада раније у историји овог народа. Међутим, непросвећену бирократску машту пре ће да покрену манифестације и параде, кратка даха и сумњиве вредности, блештаве, лажне, а прогласили смо их културом, неголи стрпљив, упоран и мукотрпан рад којим се, у ствари, утемељује култура једног народа. Кад бисмо се са осталим светом мерили по разним светковинама, саборима, сусретима и фестивалима, ми бисмо стајали сасвим добро, али нам је библиотекарство, са оним у Шпанији и Албанији, последње у Европи. А књига је ваљда неоспорна и активна чињеница хуманизма и прогреса, и по самој природи ствари, и по стварним и могућним комуникацијама и утицајима на најшире и најразноврсније слојеве грађана.

Тешке последице још јаког утицаја бирократске комбинаторике и приватног менталитета огледају се у бројним злоупотребама друштвених средстава. Уступци неукусу и лажима о животу, наивно и неубедљиво се правдају материјалним разлозима. Отпора стихији приватизације организованих и доследних није било. У најбољем случају, одржани су састанци, писани записници и доношени закључци. А по мери бирократизираног менталитета све је ту, а у ствари није ништа. Отуд су и сви планови у култури, па и овај последњи, заснивани на претпоставкама, без стварног опредељења друштва и без ичије одговорности. Отуд раскол између декларација и стварности, који рађа смутњу и сумњу и код најнесебичнијих и највише убеђених. Наивност је и неодговорност у приступу и методу, последице су, будимо озбиљни, трагичне. У свим овим околностима, самоуправљање у култури је најчешће демагошка игра, као створена да се принцип тако частан и инспиративан компромитује.

Тако смо стигли до данашњег дана без концепције културе нашег социјалистичког друштва, без таквог концепта који би био програм, рад и стваралаштво у токовима друштвеног прогреса. Стигли смо без политике културног развоја, која би била, рекао бих, једно судбинско опредељење, једно непоколебљиво уверење, са јасним видицима и средствима, чисто од политикантства, демагогије и бирократског терора. Без лажи и обмана.

Култура је најплеменитија садржина живљења и очовечења, дакле ни средство ни циљ. У овим временима бројних и различитих оптерећења, опседнути стварним и измишљеним потребама, под сталном пресијом рекламног и помодног, лажних вредности, шунда и неукуса, истрајне и све жешће тортуре средстава масовне комуникације, спокојство и братство, те насушне садржине човековог живљења све више су у сновима све мање у животу. И овде је улога културе као коректива од највећег значаја.

Веома свестан — а уверен сам да то није само моје осећање и моја оцена — да су разговори које овде водимо, и договори које ћемо у току Конгреса остварити, неминовно делимични и недовршени, често засновани само на претпоставкама о могућностима да буду и чин и дело, често вођени без довољно знања и познавања свих услова у којима живимо, поготово оних који ће бити сутра и убудуће, дакле под теретом таквих оцена и осећања, прилажем ову своју реч у уверењу да и она представља једну од наших неизбежних преокупација. Наравно, ових неколико опаски само су један вид наше стварности. Њима се не оспорава ништа од онога што је у нашем досадашњем културном развоју вредна и значајна тековина али, у овом тренутку, морамо бити потпуно свесни и грешака и промашаја, да бисмо били истрајнији у тражењу и налажењу бољих и све бољих начина организовања и вредновања, како би се у овом друштву и овом човеку обезбедило више лепоте у животу, значи и више достојанства, и више среће.