О атмосфери за културну иницијативу

Једна од могућих ефикасности овога Конгреса је прилог атмосфери за даљи развој наше културе. Кад би се његов смисао свео само на то, ми бисмо га, скоро, могли оправдати. Али ако та једна од многих могућности нашег дејства није све, она је, сасвим сигурно, у основама читаве замисли о сазивању конгреса културне акције.

Ови редови неће исцрпсти тему. Њихов је задатак да нагласе важност атмосфере за културну иницијативу и да у врло сложеној структури садржине коју она може да обухвати укажу на неке елементе чији би значај за перспективу развоја требало да буде неоспоран.

Пре свега, треба без двоумљења рећи да психолошке услове, а овде је изнад свега, и нарочито овог тренутка, реч о њима, неће радикално ни изменити ни обезбедити овај Конгрес, као што то не би могао ни један други скуп. Психолошки услови за културу су процес који је и досад трајао, који траје и који ће трајати било нашом подршком било без ње, а наш однос према њима је, у ствари, све, и највише, што можемо да учинимо. Зато о том односу ми овде треба, пре свега, да кажемо своју реч.

На први поглед данас, под овим нашим небом, нема спора о функцији културе у општим друштвеним кретањима. Чини се да су се ставови рашчистили и, као лајтмотив неке старе и добро познате мелодије, они се чују свуда око нас. Да ли је култура, најзад, постала нераздвојни део нашег друштвеног живота, да ли се уплела у његове токове и да ли је њен утицај постао присутан у свем што предузимамо с тежњом за еманципацијом од заосталости? Колико то јесте тако или колико стварност оповргава такве закључке још зависи од конкретне уже средине коју посматрамо. Неравномерност је очевидна. И никад није случајна. Врло често њу су условиле објективне сметње, међу њима на првом месту економски разлози. Али понекад, у неким срединама чија економска снага није мала, културни живот још тавори и у њима се о култури говори као такозваној надградњи која ће доћи кад све остало буде завршено и развијено. Има, другим речима, и отпора култури у схватањима. Ипак, у знатном броју средина дошло се до ставова који се уграђују у темеље мисаоно–осећајног односа према животу и те средине у свом културном стању гледају чинилац успоравања или убрзавања развоја, па се тако и одређују кад планирају.

Остаје, међутим, отворено питање, на које сви не дају ни исте ни сличне одговоре, шта ми називамо културом. Ми смо сведоци да се уврежио, и то врло дубоко, један неологизам који изазива неспоразуме већ на почетку сваког разговора о култури. Неприхватљиво је одржавати и подржавати схватање које стоји иза врло распрострањеног појма културно–забавни живот. Стављање знакова једнакости између културе и забаве доводи до врло многих и, у суштини, опасних последица. Култура претпоставља трајне вредности које то остају и кад се превазилазе, јер вреде зато што отварају просторе даљег развитка. Забава је само ствар тренутка. Култура тражи усредсређивање човекових способности да би се схватила. Забава је поље опуштене пажње и пуко препуштање голицању епидерма. Култура је стваралаштво, забава рутина. Култура је одговорност пред питањима смисла живота, забава је демагогија која повлађује лаком и површном односу према животу. Битна одлика културе је прометејски принцип тражења истина и супротстављања конфекцијском и шаблонском. Рођено из стваралачке фантазије коју надахњује животно искуство, дело културе може да има одјека само онде где тривијалност није угушила смисао сваког узлета у још неоткривене сфере дубљег или дубоког сазнања и доживљавања покрета узнемирене људске душе. Забава, у њеним данас најраспрострањенијим видовима, рачуна на издашно савезништво с тривијалношћу. Збрку је унео и термин масовне културе. Уместо истинских вредности стваралачког духа које треба постепено приближавати што ширем кругу, надахњујући човека тежњом за сазнањима, комерцијализована спретност масовне културе нагло и бујно развија забаву за масу са једном једином идејом да утиче на њен потрошачки апетит и да од њега црпе материјалне користи. Илустративан је пример декаденције појма народна песма. Некада се тим називом означавало стваралачко дело високих и највиших домета чијег аутора нисмо знали и приписивали смо га духу колектива из којег је поникло. Под тим називом ми смо очували један од најрепрезентативнијих израза националног генија и он је постао наш велики прилог светској породици културе. У нашим данима под тим називом моћно се шири једна инепција индивидуалне рутине која жалосно илуструје стање комерцијализоване забаве. И, док је она прва, народна песма из Вукових збирки, на пример, само мали део школског програма, ова друга је стекла и све више стиче најразгранатију популарност. Тако се једно истинско стваралаштво, са свим својим естетским и етичким квалитетима, повукло и повлачи пред стихијом једне технички подржане и у робу претворене не само неуметничке него и антиуметничке појаве нашег времена.

Култура је, заједно с науком, одувек била знак еманципације. Она је носила тежњу за премошћивањем граница времена. Њоме су се повезивала различита раздобља и разнолике средине. Она је успостављала мостове међу њима. Ми не можемо имати никаквог разлога да на културу данас гледамо друкчије. А у исто време ми, опредељујући се за интеграцију културних вредности човечанства, не можемо остати само они који примају од других него се морамо залагати да са оним што је најбоље створено међу нама буде упознат и остали свет. Самим тим ми култури одређујемо право и високо место у националном животу. Отуда чињеница што велики број наших људи остаје изван контакта с вредностима културе, и страним и нашим, не може и не сме да нас оставља равнодушнима, првенствено зато што се равнодушност према култури претвара у равнодушност према заосталости. Површно осећање живота, које није у складу са природом културе, носи у себи не само мирење са заосталошћу него јој даје и маха и претвара се у чинилац назадовања. Култура и наука су носиоци немирења с таквим стањима и зато су оне услов општег кретања напред. Без њих и њиховог сталног присуства у свим збивањима нашег живота незамисливо је остваривати иоле динамичније процесе општег прогреса.

Кад говоримо о комплексу ретроградних сила које нам заустављају и успоравају прогрес, ми, скоро свакодневно и у најразноликијим приликама, писмено, и још чешће усмено, колоквијално, помињемо једну категорију као непријатеља сопствене судбине и покушавамо да њоме, интегрално, објаснимо ситуације чију замршеност и испреплетаност са стварношћу свакодневице на други начин нисмо у стању да објаснимо. Та социолошко–психолошка категорија нашег живота је примитивизам. Ми га помињемо кад хоћемо да објаснимо стања којима нисмо задовољни. Помињемо га као неизбежну дијагнозу у многим болестима. Он је, не ретко, наше очајање, нека врста нашег фатализма. Ми га разазнајемо и не варамо се у оцени да нам од њега долазе многа зла. Ми осећамо колико је он претенциозан и агресиван. Знамо да без сентименталности руши све препреке, да брзо стиче приврженике и да себи обезбеђује доминантно место у присном савезништву са менталитетом неодговорности, јавашлука и аморалног односа према свему што га окружава. Ми пред њим не постављамо одлучна питања за и против и остављамо му довољно простора да увек изнова себи осигурава нове потврде. Опредељење за перспективу, међутим, тражи акцију. Изнад свега оно тражи јединство, или, бар, знатан степен јединства у окупљању људи који су спремни да удружено заступају прогресивна начела и у животној пракси не само у вербалним изјашњавањима за прогрес.

Ми смо, пре петнаест година, покушали да нађемо једну широку платформу с које бисмо пошли у борбу против заосталости свих врста и која би нам, свима без разлике, отворила заједничке путеве еманципације. Полазећи са гледишта да борба за напредак тражи широк фронт у који треба да се сврстају сви људи нашега простора, ми смо тражили формулу за дејство одоздо, у масама, јер смо били уверени да морамо остварити неке фундаменталне услове за бржи ход еманципације. Комплекс тих задатака назвали смо својим обавезама у подизању нивоа елементарне културе. Борбу за ликвидацију наслеђене неписмености и за спречавање њених нових извора ставили смо на прво место. Али смо, у исто време, појмом елементарне културе обухватили и читав низ других видова заосталости. Полазећи од схватања да културни успон захтева човека пробуђене духовне радозналости и вишег степена свести о себи и о своме друштву, ми смо желели да покренемо иницијативе за усавршавање услова живота у целини: на радном месту, у производњи, у стицању знања, навика и понашања, у међуљудским контактима, у стамбеном насељу, свуда где се човек креће и у свему што он ради, у подизању етичког и естетског осећања, у солидарности. Тај недовољно ухватљиви и никад до краја прецизирани програм, који сви ми више осећамо него што смо у стању да га дефинишемо без остатка, није изневерио све наде; али, исто тако, он није ни одговорио свим нашим очекивањима, па ни реалним залагањима. Што је тако само је податак више да су наши проблеми са тога врло широког подручја и многобројни и неравномерно испољени, између осталог и зато што је претходни развитак протицао у знаку неједнаких, неусклађених услова различитих средина и што је најновији развитак, такође, силом прилика, или неадекватном политиком, допуштао да се наслеђена стања споро превазилазе. Позитивна кретања нису, свуда и увек, зависила само од економске снаге, иако се мора истаћи да је у њој садржан главни импулс и да се без ње реално није могло и не може много да постигне. Па ипак, у видовима елементарне културе има и таквих кретања која говоре да се негде постигло и више него што би, буквално, допуштали економски потенцијали, као што има и врло илустративних примера који говоре да је постигнуто мање него што би економска снага допуштала. Показало се, очевидно, да нису неравномерно распоређени само економски потенцијали него да још има неравномерности и у схватањима. Тамо где су језгра просвећених људи била упорнија у заступању културних концепција створиле су се, већ, често и издашне оазе културног живота. Последњих година та језгра су се изразила често уз снажну подршку непосредних произвођача, у низу привредних, организација које су успоставиле један сасвим нов однос према својим обавезама у култури. Није могућно овом приликом детаљно анализовати генезу свих тих и таквих промена, које су у неким случајевима само разгоревање старе тежње за еманципацијом, мада има и случајева наглог и врло значајног процвата културних иницијатива тамо где се оне дуго или нису јављале, или чак где се за њих, скоро, није ни знало, Ипак, треба рећи, наглашено, да меценатство није најглавнија ознака ових иницијатива. За културу, бар за културу онако како бисмо ми желели да схватимо њене функције у друштву, не би било много охрабрујуће кад би се уврежило осећање да она не може без мецена. Неопходно је утврдити једно друго, савременије осећање културе, осећање да се један и други развој, привредни и културни, не могу узимати одвојено, да се они допуњују и да је, у ствари, једино могућно савремено схватање о њиховом прожимању и узајамном дејству. Без дубоког уверења у сфери културе да њен прогрес зависи и од привредног успона и без истог таквог уверења у сфери привреде да њени ефекти непосредно зависе и од културе није могућно учврстити нови правац. Шта наука значи за привреду данас је, изгледа, довољно јасно. Претпоставка да интегрисање културе за привреду није од истог или сличног ефекта само је илустрација непревазиђене заосталости. У туризму као привредној грани удео културног чиниоца је, свакако, највидљивији, али и у многим другим привредним гранама одсуство културе све видљивије се испољава и испољаваће се све више као сува штета. Ако не у највећој, свакако у доста знатној мери такве штете се осећају и од претераног увоза робе широке потрошње: на томе пољу недовољност културе се манифестује, у субјективном смислу, априорним осећањем да је све увозно боље, а у објективном смислу недовољном способношћу да се одстране знатне разлике у асортиману и квалитету које би наш произвођач с развијенијим осећајем за културу сопственим снагама могао да одстрани. Ту је, заиста, најчешћи случај недовољности елементарне културе. Уосталом, неразвијени субјективни фактор се све чешће и све јасније открива у коренима многих наших недаћа у угоститељству, трговини, чак и у трагичном билансу саобраћајних трагедија.

Обавезе према општем развоју више не могу да се замисле без стваралачке спреге привреде, науке и културе.

Јединство у тежњи за вишим степеном културе истоветно је јединству у тежњи за напретком. Доситејевске, вуковске и светозаревске мисли о преображајима не могу да се буквално пренесу у наше далеко сложеније време. Али оно што је суштинско у њима наше време није превазишло. Јединство о коме је реч скраћује путеве до нових, цивилизованијих стања. Кад би се јединствена уверења о значају културе и науке испољавала оном снагом којом се мобилише радозналост у служби лаке забаве, онда би, свакако, и ефекти освајања научних знања и проширивања културног интересовања брже долазили до свести нашег човека и није далеко од претпоставке да би и појединац и друштво на тај начин брже ишли путевима еманципације. Код нас се, обрнуто, далеко лакше успоставља јединствени фронт који води на другу страну, у антикултуру. Довољно је бацити и летимичан поглед на публицитет. Немирно и динамично време у којем живимо довело је до једног новог, сугестивног начина пропагирања сажетим и бучним привлачењем пажње речју и сликом. Култура се својим укусом теже прилагођава таквој пропаганди, али што је још важније, она економски не може да издржи ту пропаганду, која финансијски далеко више одговара економском потенцијалу забаве и антикултуре, јер она врло једноставно удружује и изједначава своје критеријуме са потрошачима и потчињава се њиховим захтевима. Ослобођена сваког етичког или естетског ограничења и руковођења само жељом за брзом и лаком зарадом, комерцијализована забава демагошки даје маха стварању најбесмисленијих митова који, улазећи у емотивни свет огромног броја непросвећених, воде у стања лаковерности, душевне празнине и бекства у наркотичне еуфорије. Радне акције, делатност горана, програми музичке омладине и слично покрећу омладину на активности које унеколико смањују просторе ове пустоши, али ни ти и такви активитети немају заводљиви публицитет комерцијализоване антикултуре, па је њихов одјек у расположењима далеко теже добити, поред осталог и зато што оне траже напор и дисциплину. Носиоци идеја о радним акцијама, делатности горана или музичке омладине, и сличним, надахњују се садржајним односом према свету, мотивима конструктивног погледа на живот, тежњом за преображајима, ангажованим опредељењем за друштвене идеале. Практичари комерцијализоване забаве су ослобођени тих општих циљева и они се свесно понашају као продавци илузија.

Они који, супротно томе, верују у културу и њен смисао, имају, у овом времену идолатрије еуфоричне забаве, врло тежак задатак да својим програмима привуку гледаоце и слушаоце. Отуда им је, пре свега, неопходно јединство. Али јединство у ангажованом опредељењу за културу не може да буде програм само једне, макар и најшире, организације. Оно би требало да је у програмима великог броја организација као аксиом, начело праксе на свим, разноликим, путевима преображаја. Само такво јединство у разноликости може да изрази неопходну мисао да неке вредности морају да буду изван спорова ако хоћемо да идемо напред, да имамо своје место и своју особеност у заједници народа. Наша култура, и старија, и новија, и она коју смо наследили и она коју смо у најновије време створили носи у себи ако не велике у светским размерама оно, сигурно, довољне вредности за контакте са великим светом. Међутим, и те њене вредности су у нашој средини много пута, на жалост, запостављене. И највећу лаж ће, да парафразирамо једног циничног пропагандисту, људи примити као истину ако је из дана у дан понављана. И највећа вредност ће, ако стално буде прећуткивана, остати ван домашаја оних који би на њој требало да обогаћују себе. Те и такве несразмере морају се констатовати пред сувише очевидним чињеницама преваге антикултуре над културом у овим нашим просторима.

Малодушно је и даље себе оправдавати наслеђеном заосталошћу. Има довољно времена за које смо ми сами одговорни. Истина је да се много постигло. Али то наше „много“ увек има релативну вредност поређено са оним што су други, у бољим историјским, геополитичким и привредним околностима успели. Ми знамо да морамо ићи брже ако се не миримо са заостајањем. Зато су нама нужне најразумније методе које скраћују пут у повољнија стања. А за избор таквих шанси одговорност је општа у нашем самоуправном друштву. Пропуштено се свети свима, не само непосредним кривцима.

Нагомилавање стања која бележе поене у ходу натраг изазива и питање како да им се супротстављамо. Ми смо административне мере као фактор борбе за квалитет одбацили. Вратити их у живот, макар делимично и привремено, значило би демантовати битна начела наше демократије. Остаје једино — и то је, на крају, увек била, и историјски гледано, залога напретка — иницијатива оних снага које у име прогреса друштвеном активношћу отварају просторе лепшим садржинама и облицима културе и, с њом заједно, живота у целини. Друштвена акција у култури није само обавеза оних чијој свести то не треба доказивати него, више од тога, једина могућност да се, живећи поред жабокречине, човек с њом не саживи и на њу не навикне као на нормално стање. Акција је отимање, немирење. Она је знак да виталност духа наговештава промене набоље.

Културна акција, међутим, тражи и своје аниматоре, тражи културне активисте. Обично се каже да су културној акцији неопходни ентузијасти. Кад их човек присније упозна у пракси долази до закључка да има, вероватно, и адекватнијих ознака за њихову природу него што је пуки ентузијазам. Активисти у култури морају, пре свега, да раде сложене и пипаве послове. Морају бити разборити људи који умеју кад треба да отрпе и неуспехе и отпоре и који знају да путеви у култури воде, и у најсрећнијем случају, преко трња пре него што се стигне до звезде. Кад су најбољи они су истовремено и пропагатори књиге и аниматори позоришта, и сарадници на ширењу музичке и ликовне културе, и подршка аматеризму, довољно културни да буду и друштвено–прогресивни, довољно истрајни да не траже популарност по сваку цену, уграђени у своју средину и зато блиски и другима који верују у знак једнакости између културе и прогреса. Њих још нема у довољном броју. Али их има и међу правницима, и међу инжењерима, и међу лекарима, не само међу просветним радницима, има их у многим нашим друштвеним редовима, има их у граду и на селу, у школи и у фабрици. Међутим, ми још нисмо навикли да се њиховим гласовима одазивамо онако како се одазивамо позивима за напредак лепе фудбалске вештине и зато се многи од њих заморе пре времена. А култури су мало само њени професионалци.

Појам културе већ и својим првобитним, етимолошким значењем говори о активности која преобраћа, претвара једно стање нижег квалитета у стање вишег квалитета. Зато је сасвим природно и неминовно да једна напредна концепција друштвеног развоја буде прожета културним критеријумима који изражавају, усмеравају и делимично реализују тежњу за преображајима. Стварати атмосферу за културу значи, пре свега, свесно мобилисати физичке и умне снаге једне средине, и читаве нације, у томе правцу.

Ако су културни радници најодговорнији за вредност концепта културног развитка, ствар је свих, најпре у општини, затим у спрези више општина и у савезу општина које чине социјалистичку републику да циљеве социјалистичког друштва не одвајају од културе.

Сажмемо ли ствари до краја, ово би био апел да се окрене лист у корист културе.