Друштвене претпоставке и материјална основа самоуправне културне политике

Посматран са једне опште тачке гледишта, развој савременог света је, поред осталог, карактеристичан и по следећој противречности: револуционарно напредовање науке и технологије нема свој прави еквивалент у друштвеним односима. Насупрот изванредном динамизму научног и технолошког процеса, друштвени односи се споро развијају и усавршавају. Суочени смо са њиховим заостајањем па и стагнацијом.

У свом интегралном значењу самоуправљање подразумева друштвене односе који представљају стварни израз демократизма и који се заснивају на идеји о подруштвљеном и удруженом раду и активној улози личности. Оно исто тако подразумева и модерну организацију да би могло да буде хуманистички и друштвени пандан и пратилац савременог технолошког развоја. Самоуправна заједница је пројектована као заједница асоцијација чију кохерентност обезбеђују заједнички друштвени интереси и у којој појединци делују као субјекти политике, дакле и као субјекти културне политике.

Култура у нашим условима има, и морала би по свим друштвеним, политичким и духовним постулатима социјалистичког самоуправљања да има још већи значај, јер у лицу произвођача она види не само фактора производње, него и активног учесника свих друштвених процеса. Култура је отуда неодвојиви део развоја друштва, она је хуманистичка садржина и смисао социјалистичког самоуправљања. Моралне и општељудске вредности које југословенски самоуправни социјализам жели да афирмише и негује и креативни однос према животу који он подстиче и омогућава је његова културна идентификација.

Свако извлачење културе из таквог друштвеног контекста значило би осиромашење њеног актуелног значења и њено одвајање од садржине друштвених односа и новог квалитета живота и рада који социјалистичко самоуправљање жели да изрази и да потврди. Градимо демократску самоуправну културну политику. Она се не може законом октроисати. У питању је историјски процес који је започео, и у свести још увек морао превазилазити традиционалистичке представе о месту културе у друштву и о суштини културе. О томе сведоче многи неспоразуми.

Зато, желимо да кажемо да је једна од првих друштвених претпоставки самоуправне културне политике: социјалистичко самоуправљање. Преведено на језик акције ово значи: борећи се за самоуправне односе — боримо се за вишу културну свест, а борећи се за виши и хуманији израз — боримо се истовремено и за самоуправљање. Са овим друштвеним значајем култура престаје да буде израз рафинмана социјално издвојених слојева и елитна категорија, ексклузивни израз и доживљај, сфера апартног искуства или скуп навика и обичаја из доколице и домена који није у непосредној вези са проблемима егзистенције — и постаје сам оплемењени живот, синоним за богатство његових форми. Услов самоуправне културне политике је овакав концепт културе, насупрот једном шематизованом и бирократски осиромашеном који редуцира смисао културе и пледира за државним арбитрирањем у култури. Са друге стране овакав концепт културе је условљен ширим интегралним концептом самоуправног демократског социјализма. Идеја о самоуправном демократском социјализму на тај начин враћа културу њеним хуманистичким исходиштима, а реализовање идеје о самоуправној социјалистичкој заједници означава друштвено настојање да се култура реинтегрише у живот.

Ово је општи принцип који се у разноврсним облицима конкретизује, што има за резултат обогаћење досадашње друштвене и културне праксе и стварање једног новог културног искуства. Самоуправна културна политика претпоставља програм и систем мера, метода и поступака стратегије и развојне динамике који су сви усмерени на то да се овај генерални циљ у перспективи оствари, тј. да култура добије оне живе функције и оно интегрално друштвено знање које концепт самоуправне социјалистичке заједнице по себи подразумева. Прва друштвена претпоставка овакве културне политике је широка демократизација и социјализација културе.

Будући да је реч о врло осетљивој сфери у којој се читав спектар друштвених односа прелама, и кристализира, демократизација културе увек је саставни део демократизације укупних односа у друштву.

Наша демократска културна политика која има за циљ и то, да се супротставља насиљу у култури и над културом, и монополистичким тежњама, мора активно подстицати процес демократизације културе. Из демократских односа и демократске атмосфере ниче више оних идеја и културних акција које мотивишу, буде из учмалости и покрећу стваралачке снаге културе и друштва.

Социјализација и демократизација културе подразумевају смишљен програм таквог културног развоја који ће довести до поступног смањења великих разлика између развијених и неразвијених региона, поступног укидања сада још увек постојеће и у неким случајевима још изразите културне неравноправности и неједнаких услова грађана да учествују у културном животу. Демократска културна политика мора настојати да право на културу оствари што већи део становништва. Она се мора остварити као свеобухватна културна акција на свим нивоима организације друштва и у свим срединама како би се постигао далеко виши степен социјализације уметности и културе. Истовремено она треба да обезбеди повезаност циљева културне политике са развојним програмима других сфера друштвеног рада. Последњих година захваљујући економском и другом напретку, дошло је до културног буђења и активирања многих градова и места, и та тенденција заслужује да буде свестрано друштвено и материјално подстакнута. Самоуправној културној политици више одговара модел културног полицентризма, него моноцентризма. Подстицање развоја и јачање нових културних центара у унутрашњости који ће активно културно зрачити на уже и шире залеђе, а посебно на рурална подручја која у нашој Републици још увек преовлађују, представља важну тачку програма операционализације самоуправне културне политике.

Важна друштвена претпоставка културне политике је стално подстицање и охрабривање стваралаштва, које представља језгро сваке националне културе и њен најдуховитији израз. Под тим подразумевамо да треба обезбедити не само друштвено–политичке него и економске претпоставке за реализацију принципа слободе стваралаштва. Стално унапређивање услова за стварање и афирмацију српске културе и култура других народа и народности, као и развијање метода да најбоља остварења постану доступна широком кругу људи, то је трајан задатак самоуправне културне политике и њена велика друштвена и демократска обавеза.

Даља битна компонента самоуправне културне политике је проширење и демократизовање свих облика културне дифузије. Средства масовних комуникација треба да се систематски охрабрују да стално, проширујући и обогаћујући своје програме, буду више у служби културе, њених правих вредности. Слични напори треба да се учине и у издавачкој делатности чији главни циљ треба да буде добра и по цени приступачна књига, што је актуелна друштвена потреба. Концепт једне демократске културне политике подразумева такође и низ смишљених мера којима се стимулише живља културна комуникација унутар Србије и Југославије, и са светом, и омогућује најоптималније коришћење постојећих капацитета и потенцијала, који су у нашој Републици већи него икада раније.

С тим у вези, посебан значај има оријентација културне акције и културних напора не само на задовољавање постојећих културних потреба, него и на систематско развијање нових и буђење културних аспирација у свим срединама. Посебно је значајно да се има у виду омладина, јер културна политика која недовољно рачуна на омладину унапред је осуђена на многе неуспехе.

Важан предуслов реализовања основних интенција самоуправне културне политике представља развијање нових облика непосредног повезивања културе са другим сферама друштвеног рада. Све је мање одрживо грубо раздвајање, и све мање могу једно без другог: култура, образовање, наука, здравство, привреда. Знатно присутнији чиниоци културне акције треба да буду образовање, наука, просторно планирање, здравствена и социјална политика.

Потребно је убрзано стварати услове за оптималну интеракцију између културне, образовне, научне и економске политике. То нарочито са циљем да наука, знање и способност у развоју СР Србије као савремене културне, демократске и социјалистичке друштвене и државне заједнице, постану одлучујући фактори напретка њених производних снага и друштвених односа.

Могућности самоуправљања и чиниоци самосталне културне политике

Ово су били само неки начелни аспекти самоуправне културне политике. Саставни део самоуправне културне политике су и практични аспекти — методи њеног конституисања и реализовања, друштвени чиниоци који се јављају у улози носилаца и реализатора самоуправне културне политике, затим облици организовања и спровођења културне акције. Треба ближе прецизирати шта значи самоуправљање у култури као систем односа и облика конкретне организованости који су у функцији њених циљева.

Сматрам да одмах треба рећи да самоуправљање представља кохерентан систем у коме треба да дођу до изражаја најсавременији принципи организованости и оперативне ефикасности. Социјалистички друштвени односи и јавни карактер културних и уметничких институција, подруштвљеност средстава и објеката, мада их омогућују, нису довољни за примену тих најсавременијих принципа. Самоуправљање као организована културна акција и као метод практичног културног деловања не би смело да представља збир изолованих и аутономних иницијатива, већ систем односа и друштвено–правних институција које обезбеђују повезаност и сарадњу на остваривању усвојених и заједничких циљева културног развоја. Постоји, међутим, тенденција да се самоуправљање у култури тумачи као сфера изолованих и легализованих парцијалних интереса који не кореспондирају увек са ширим друштвеним интересима, и који им не ретко чак и противрече. Ова парцијализација средстава и организациона неповезаност и неусклађеност програма и акционих напора, противрече принципима модерног културног деловања и модерне и демократске културне акције, она је чак у директној супротности са духом и смислом самоуправљања које означава солидност, друштвену и културну, и заједничке циљеве као и заједничке напоре да се у култури ти циљеви које је друштво прокламовало и остваре.

Исто тако, има доста разлога због којих не бисмо смели да будемо задовољни приступима и видовима самоуправног организовања, нарочито у врхунском уметничком и научном стваралаштву. Уместо механичких и унифицираних решења, самоуправљање омогућава већу флексибилност, а особености нових сфера (са тзв. „финим ткањем“) захтевају креирање и другачијих и нових решења. Таквих која ће адекватније изразити односе компетенција и која ће стимулисати вредности и јачати утицај најкреативнијих снага. Тиме ће се створити услови да се садашње стање „навлачења конопца“ у корист бројније категорије просечног и осредњег у многим колективима, знатно брже превазилази.

То би одстрањивало и поједностављења, шематизам и крајње упрошћености у повезивању културе или још прецизније друштвених наука, неких образовних, уметничких и културних институција са материјалном производњом.

У целини, наше друштво још није довољно самоуправно у смислу интегралног и развијеног самоуправљања као основног и целовитог друштвеног односа који ће успешно савлађивати атомизацију друштва. Сматрам да ово посебно важи за стање самоуправљања у култури.

Сматрам да деловање свих друштвених чинилаца од којих зависи реализовање самоуправне културне политике мора да буде, дакле, усмерено на изградњу таквог модерног и ефикасног, повезаног и кохерентног система који ће демонстрирати не само друштвене предности самоуправљања, него и све његове предности као оперативног система. Друштвени чиниоци самоуправне културне политике су културни ствараоци, радни човек и организације удруженог рада, политичке и друштвене организације (културно–просветне заједнице, уметничка удружења, културно–просветна већа скупштина, заједнице културе, савети при културним и уметничким установама и други самоуправни органи). Сви су они значајни чиниоци самоуправне културне политике у ширим и ужим друштвено–политичким заједницама.

Даљи развој самоуправних односа у култури треба да обезбеди максималну повезаност и усклађеност иницијатива и акција ових чинилаца културне политике и то како на хоризонталном нивоу (усклађивање иницијатива и акција у оквиру ужих и ширих политичких заједница) тако и на вертикалном (повезивање и усклађивање програма и акција у локалним срединама са програмима и акцијама у оквиру региона, покрајина, Републике). Важну улогу у овом повезивању имају културно–просветне заједнице, заједнице културе, као и масовне друштвене организације.

Искуство је показало да није проблем у бројности и разноврсности чинилаца самоуправне културне политике, него у њиховој недовољној повезаности. Ова институционална разуђеност и чињеница да велики број организација и институција заступа и изражава културне интересе разних категорија грађана представља друштвени квалитет и могућност остваривања доиста демократске културне политике. Према томе, даљи развој ће захтевати не редуцирање културних функција оних организација, него њихово даље активирање и подстицање да у култури и одлучивању о културном развоју имају све активнију улогу. Јер, самоуправна културна политика у једној средини ће бити утолико богатија и ефикаснија уколико се буде потхрањивала разноврснијим иницијативама, предлозима и акцијама, и уколико буде у свом практичном конциповању и реализовању отворила најшире могућности свим категоријама грађана да активно учествују у културном животу као и у одлучивању о културном развоју. Али, основна претпоставка друштвене ефикасности овако широко засноване културне политике је акциона и програмска повезаност и усклађеност свих њених разноврсних субјеката и актера. Без ове повезаности и најбоље и најпрогресивније замисли и културне иницијативе остају врло често само идеје и предлози.

Веома важну улогу у овом повезивању као и мобилисању свих снага у једној средини за решавање културних задатака имају Савез комуниста, Социјалистички савез, Савез омладине, Савез синдиката и пре свега културно–просветне заједнице и заједнице културе. На широкој платформи самоуправне културне политике све ове организације могу да нађу довољно простора за своју активну улогу како у конституисању тако и у спровођењу културне политике, у истраживању, сагледавању и друштвеном верификовању културних потреба и њиховом конфронтирању са радним могућностима.

Заједнице културе и савети при културним и уметничким установама

Познато је да смо од заједница културе очекивали да својим радом убрзају процес трансформације друштвене позиције културе, да остварују повезивање свих интереса и интересената за културу, да се значајно измени систем финансирања, односно да се оствари суштинска еволуција од етатистичко–буџетских ка самоуправним односима.

Досадашње искуство са заједницама културе је, позитивно само у генералној оцени, али се оне у данашњим облицима организације и начина деловања никако не могу сматрати у свему прихватљивим нити коначно уобличеним.

Како су сада структуриране, заједнице културе не обезбеђују повезивање интереса стваралаца добара и услуга, њихових корисника и других заинтересованих фактора. Постале су претежно заједнице институционалне културе а не делатности у ширем смислу.

У њиховом раду се испољава тенденција сужавања одлучивања о расподели средстава на круг представника професионалних институција, тако да су и одлуке и рад заједница често руковођене настојањима да се успостави равнотежа интереса између појединих културних институција, тј. да се решења доносе путем компромиса. У развоју заједница долази до израза тенденција да се оне претворе у професионалне корпорације, што би сузило њихову пројектовану функцију и друштвену улогу и претворило их у нешто што је супротно првобитним мотивима о њиховом формирању. (Промена начина одлучивања о средствима свела би се на то да одлуке о финансирању не доносе више скупштине и буџетске установе, него представници културних институција и других структура у култури). Ово би био само корак ка подруштвљењу културне политике и политике финансирања, а не и њено стварно подруштвљење, јер важан фактор демократског одлучивања — учешће представника друштва у ширем смислу — остаје неукључен, или недовољно укључен и активан у доношењу одлука. Отуда постоји опасност да одлуке буду оптерећене професионалном пристрасношћу и искључивошћу (одбојност према новим културним иницијативама, хипертрофирање значаја сопствених институција, конкурентски односи међу појединим гранама итд.). Критеријум вредновања и оцењивања културних потреба и одређивања њиховог ранга, оцена културних резултата и доприноса не ретко су оптерећени уским професионалним и субјективистичким приступима. Састав извршних одбора и других тела заједница мораће убудуће да већим присуством представника привреде и других друштвених делатности обезбеди већу друштвену објективност у доношењу конкретних одлука и створи могућност ширег демократског утицаја на рад ових тела.

Нов положај и улогу заједница културе као важног фактора самоуправне културне политике налаже и развијање нове праксе која ће онемогућавати тенденцију срашћивања заједница са установама чију делатност финансирају или пак са државном управом. Као креативни организми, заједнице културе треба стално да отварају нове канале демократског утицаја на свој рад. Тек онда заједнице културе могу постати важан чинилац подруштвљења културне политике у самоуправној заједници. Зато нам је потребан нови, адекватнији концепт и заједница културе и других интересних заједница (образовање, наука и др.).

Ово исто, или приближно исто, важи и за савете у културним и уметничким установама, за тела која су имала и имају важну улогу у развоју самоуправних односа, али која такође не могу да се сматрају дефинитивним облицима повезивања културних установа и друштва. Већ садашњи развој захтева нове и развијеније облике повезивања и међуутицања. Нарочито се осећа ова потреба у односу на установе чије је радијус деловања врло широк и које остварују најшире културне утицаје (радио, телевизија, издавачка делатност, филм). Неколико представника заједница у саветима ових установа, које имају врло разноврсне и обимне програме са веома сложеном организацијом (и многим осамостаљеним и посебним „погонима“,), нису у стању да обезбеде стварни утицај друштва, нити да у конциповању и реализовању програма заступају шире друштвене интересе. Због тога постоји опасност да се ове институције формализују до те мере да се занемари суштина управљања и значај демократског утицаја друштва на рад ових установа. Сазрели су услови да се размишља о увођењу савета и у програмским службама, о обезбеђењу широког друштвеног увида и утицаја у свим пунктовима у којима се осмишљава и спроводи програмска културна политика.

Да би се и у култури консеквентно спровела идеја о удруживању интереса свих учесника у радном процесу и остварењу самоуправних права свих који доприносе стварању и реализовању културног програма, институција савета при културним и уметничким установама треба убудуће да се развија тако да обухвати и представнике свих категорија стваралаца који фактички доприносе програму. Зато је неопходно утврдити такве самоуправне механизме и облике, који ће омогућити ствараоцима услове да у пропорцији са својим фактичким доприносом и ангажовањем, остварују утицај и реализују своја самоуправна права, да учествују у расподели добити итд.

Функције Републике и других друштвено–политичких заједница

Срећна је коинциденција што се наши конгресни договори о култури поклапају са завршном фазом припрема средњорочних планова друштвено–економског развоја. Верујем да ће припреме и сам Конгрес остварити одређен утицај и на наше будуће програме.

Са уставним променама Република, СА покрајине и општине добиле су нове дужности.

Одговорности и могућности Републике за властити развој значајно су увећане, и то у односу на све области њеног живота.

Та одговорност подразумева пре свега три обавезе: вођење активне развојне политике, успостављање адекватне организације и предузимање мера које ће обезбедити остваривање развојне политике. Полазну тачку сваке активне политике представља концепт и програм развоја и степен усаглашености развојних програма. Усаглашеност испод неопходног не оправдава да се развој назове и сматра планомерним.

У околностима када свака радна организација, општина и покрајина програмира властити развој, известан степен усаглашености развојних програма потребан нам је и у сфери културе, образовања, науке. Нарочито из аспекта стварања већих система, (библиотекарство, школство итд.) који постају и у култури, образовању и науци битни елементи усмерене политике.

Након усвојених установа промена федерација у области културе, образовања и науке скоро потпуно преноси своје функције на републике и покрајине, остварујући свој утицај на развој културе искључиво преко најопштијих програмских смерница, са изузетком материја ауторског права и неких послова у области међународне културне, просветне и научне сарадње.

Република Србија је већ раније у домену културе све своје функције пренела на социјалистичке аутономне покрајине за њихово подручје и сада јединствено одлучује само о ономе што се договорно оцени да треба јединствено регулисати. Ове године Република је пренела низ својих функција у домену културе на град Београд, као друштвено–политичку заједницу са посебним уставним положајем и као културни центар од виталног значаја за културни развој нације и заједнице. У даљим трансформацијама део досадашњих надлежности из домена културе биће пренесен на општине и самоуправне заједнице и радне организације. Отуда, улога и одговорност општине постаје још већа.

У таквим уставним односима Република, покрајине, град Београд и општине као друштвено–политичке заједнице имају, у основи, исте врсте функције у култури. Најважније су:

1. Програмирање, планирање, усмеравање развоја културе, појединих њених подручја и радних организација и институција у култури, усклађивање тога развоја са потребама и могућностима.
2. Обезбеђивање институционалних, организационих и материјалних претпоставки неопходних за реализацију самостално утврђених програма развоја културе и задовољавање културних потреба у складу са непосредним ингеренцијама.
3. Нормативно регулисање друштвеног и правног статуса делатности, установа и организација културе у складу са уставним и законским овлашћењима сваке друштвено–политичке заједнице, надзор над законитошћу њиховог рада.

Свака од ових врста функција има другачији значај, обим и садржај у свакој конкретној друштвено–политичкој заједници. У том погледу, и садржина побројаних функција Републике условљена је, пре свега, њеном општом природом као шире друштвено–политичке заједнице, непосредним уставним ингеренцијама које су јој у том својству одређене, као и карактером основних развојних задатака Републике као целине у култури.

У програмирању и усмеравању развоја културе Република има врло значајну улогу. Њена представничка тела усвајају средњорочне планове општег развоја друштва, у коме су дате и основе средњорочног развоја културе, као и посебан програм развоја културе. То је, у новим уставним условима, врло одговоран посао. План ће изражавати разраду општих постулата и стратешких циљева самоуправне културне политике са прецизним програмом приоритета за петогодишње раздобље. У условима сусретног планирања, тај план треба да буде истовремено синтеза утврђених програма развоја општина, града Београда и социјалистичких аутономних покрајина, као и радних организација појединих подручја културе и њихових асоцијација. Истовремено, он мора да обезбеди повезивање таквог програма са развојним програмима других подручја друштвеног развоја, а особито са оним од пресудног значаја за развој културе, као што су: развој образовања и науке, штампе, радија и ТВ, просторно планирање, развој туризам, итд.

Република ће утврдити своје обавезе и одговорности у реализацији таквог програма. Полазећи од реалне процене могућности читаве заједнице, она ће утврдити које регулативне мере из сопствене надлежности мора да установи да би створила опште услове за програмски развој културе, науке и образовања. Посебно, она мора да прецизира обим свога материјалног ангажовања у реализацији оних задатака који су без тог ангажовања неоствариви, а које је она дужна да обезбеди или уставно или законски или на основу договора са свим другим друштвено–политичким заједницама.

У реализацији ове своје функције Република се перманентно ангажује и институционално оспособљава, пратећи кретања у појединим подручјима, предузимајући додатне мере, координирајући рад својих органа и бројних организација и асоцијација на нивоу Републике, које на реализацији овога програма могу да утичу или су дужне да ту реализацију непосредно обезбеде.

Нормативне и управне функције Републике у култури ће у наредном раздобљу јачати у односу на досадашње надлежности федерације, које Република и СА покрајине сада практично у потпуности преузимају, али ће истовремено и слабити у корист надлежности општина и, нарочито, у корист аутономне регулативе осамостаљених самоуправних заједница и радних организација у култури. Ова два преображаја истовремено ће се остваривати, у складу са најновијим и предстојећим уставним променама. Треба нагласити да ће, упоредо са овим процесом, јачати општеусмеравајућа и нормативна функција Републике, усредсређене на изградњу основа и обезбеђење фундаменталних односа самоуправне културне политике и материјално–друштвених претпоставки за културни развој Републике као целине и за размах културе српског и других народа који у њој живе.

Бројна наведена, али важна питања материјалног положаја културе и услова у којима ће се она убудуће развијати у целој Републици, у великој мери зависе од начина на који ће бити обезбеђени циљеви самоуправне културне политике у кредитној, банкарској, фискалној и другој регулативи. Од адекватних нормативних решења у тим областима зависиће темпо еманципације културе од буџета и успостављање органских веза између ње и других сфера друштвеног рада, њена судбина на тржишту итд.

Република проширује своје ингеренције на подручје основног и општег правног система који непосредно регулише подручје културе, образовања и науке. Поред обавезе ревизије закона које је раније била овлашћена да доноси, а који треба да се сада усагласе са самоуправном и демократском суштином уставних промена, Република треба да донесе и доста нових закона. Ово се у још већој мери односи на покрајине као друштвено–политичке заједнице, које у домену културе треба да регулишу све оно што су до сада регулисале федерација и Република. Реч је о законима о издавачкој и новинској делатности, о филму и кинематографији, о радио–дифузији, управљању установама културе, о чувању и заштити споменика културе и природе, о финансирању културе и заједницама културе, итд.

У циљу остваривања првих двеју врста својих функција као реализовања одређених задатака, Република организује одређене службе, установе и фондове. У процесу деетатизације број таквих републичких служби и органа као институционализованих облика државно–културних функција, скоро да се већ смањио на меру која је за самоуправну културну политику функционална. Даљим преношењем на град Београд једног броја функција, као и стварањем и финансирањем неких институција од националног значаја, Република је, практично, све своје непосредније задатке свела на оне које је поверила Републичкој заједници културе.

Као што је познато Републичка заједница културе суделује у финансирању програма републичких завода за заштиту споменика културе и за заштиту природе, као и регионалних завода, затим Архива и Народне библиотеке Србије, Историјског музеја Србије, као и Завода за проучавање културног развитка и других стручних и научних институција које се трајно баве праћењем и проучавањем појединих области културе за потребе представничких тела и других органа Републике или Републичке заједнице културе. Треба рећи да у финансирању делатности већине побројаних институција суделују и други заинтересовани партнери.

Она финансира функцију матичности која је пренета на одговарајуће најразвијеније културне институције у области библиотекарства, архивистике, музеологије и заштите споменика културе. То је законска обавеза Републике. У наредном периоду предстоји разрада и дефинисање комплексне садржине сваке од матичних функција.

Републичка заједница културе такође партиципира и у финансирању програма Културно–просветне заједнице Србије и програма бројних друштава и удружења.

Републичка заједница, у име Републике, потпомаже развој култура народности. За равноправност народа и националних култура у Републици та функција Републичке заједнице културе има велики принципијелни значај.

Исто тако, Републичка заједница — из посебног круга средстава — потпомаже развој материјалне основе културе на неразвијеном подручју. То је њена нова и значајна функција, у складу са новим напорима којима Република настоји да у наредним годинама поспеши културну еманципацију тих средина.

Бројне конкретне програме финансира Републичка заједница културе, било као подухвате и активности значајне за даљи развитак и афирмацију националне културе, било као послове од трајног заједничког интереса за културни живот свих. Ту спадају и заштита најзначајнијих споменика културе, припрема и издавање студија и монографија на теме од капиталног значаја за културу српског народа, издавање листова и часописа, стимулирање стваралаштва у области ликовне и музичке уметности и књижевности, усавршавање кадрова, неки видови и акције међународне културне сарадње, помагање најзначајнијих акција и манифестација.

Заједница из посебног, законски одређеног круга средстава, потпомаже филмску производњу и ширење културе. Република ће на том пољу морати да изнађе више економска и ефикаснија решења и већа средства за развој кинематографије.

Републичка заједница културе имаће и функцију финансирања и партиципације у изградњи објеката за потребе културе. Поред средстава за суделовање у изградњи неких крупних објеката за институције од општег или националног значаја, имаће и извесна средства за стимулацију инвестиционог ангажовања општина.

Будућа инвестициона политика Републике на подручју културе треба да обезбеди у наредном планском периоду реализовање два основна захтева:

а) да следи и одржи бар онај ниво напора који је досад Република улагала у изградњи објеката од значаја за општи развој културе у Србији, и

б) да увећа обим средстава како би знатно више него досад подстицала друге друштвено–политичке заједнице, радне организације и асоцијације културних установа да ангажују своја средства за јачање материјалне основе културе. Инвестициона политика Републике у култури мора у следећем планском периоду да се заснива на начелима на којима се заснивају и сви политички и материјални односи између Републике, покрајина и општина као и однос између развијених и неразвијених у којима се манифестује дух социјалистичке солидарности.

Разуме се, обим и домашај свих ових функција Републичке заједнице културе зависиће од договора који треба да одреди која је мера непосредног ангажовања Републике и који степен концентрације средстава на том нивоу оправдан, као и како остварити концентрацију предвиђеног круга средстава.

Новим Уставом СР Србије треба, између осталог, да се регулишу и функције Републике у области културе па ће добар део функција Републичке заједнице културе проистећи из обавеза и задатака Републике које буде утврдио Устав.

У својој укупности, све заједнице културе, општинске, покрајинске и Републичка, треба да постану још значајнији чинилац у остваривању циљева културне политике, нарочито зато што се средствима ових заједница финансира велики и значајан део културних делатности.

О неким питањима финансирања културе

Развој културних активности и културног стваралаштва битно је условљен и материјалним положајем.

Обим издвајања материјалних средстава за потребе културе зависи, пре свега од:

а) нивоа економске развијености друштва, тј. од његове економске способности да одговарајући део дохотка усмери за развој културе,

б) друштвеног схватања (у радној организацији, друштвено–политичкој заједници, одговорним представничким и само–управним органима и др.) значаја развоја културе и њеном повратном дејству и утицају на укупан друштвени развој.

Историјска је потреба једног економски недовољно — или средње развијеног друштва (као што је наше) да издваја релативно нешто већи део националног дохотка (у односу на развијене земље) и усмерава у развој културе, што важи и за науку и образовање.

То је један од пресудних услова да би се брже превазишле последице наслеђене заосталости и убрзао општи друштвени и економски развој с обзиром да се у заосталој средини и са недовољно образованим становништвом (радном снагом) тешко могу прихватити савремени захтеви технологије и економије.

Најшире гледано постоје само два основна извора из којих се може финансирати делатност културе. Прво, делатност културе, односно потрошња у области културе, је само део опште друштвене потрошње, па се према томе финансира из дела вишка рада као и остали облици друштвено корисне потрошње. Друго, радни човек користи културна добра и услуге и одваја део свог личног дохотка за то коришћење.

У складу са друштвено–економским процесима који се код нас одвијају и променама које обезбеђују такве процесе, делатности и установе у области културе све више се оријентишу на личну потрошњу. Већи животни стандард и промене у систему које се крећу ка све већем остављању средстава радној организацији и радном човеку, објективне су могућности културе да знатније побољша свој материјални положај под условом да не долази до смањивања или гашења средстава из друштвених фондова. То се односи посебно на оне облике културних делатности које су својим карактером везане за овакве облике стимулације.

Истовремено, систем финансирања културе треба да се „креће за средствима“ већ и због тога што се само тим путем стварају објективне претпоставке за садржајнију примену принципа дохотка и даље изграђивање самоуправних односа на основи створеног дохотка.

Како културни развој треба посматрати и са аспекта потрошње, односно коришћења културних добара и услуга, посегнућемо мало за статистиком која, на жалост, услед несавршености и спорости у праћењу културног живота, не само да не пружа прецизан одговор, већ и касни са саопштењем релевантних података, неопходних за вођење једне смишљене културне политике. Зато један од закључака Конгреса културне акције треба на буде: преиспитати постојећи систем праћења културних токова и збивања у нас. Недостатак релевантних података онемогућује увид у право стање ствари, доприноси доношењу погрешних закључака, и, што је најгоре, даје право домаћинства сваком утиску, врло субјективној процени да се изједначи са чињеницом.

Радне организације у области културе, гледано у целини, стичу 70 одсто средстава за своју делатност непосредно на тржишту (од грађана и радних организација) а 30 одсто из буџета, односно друштвених фондова.

Зависно од многих особености и околности културне делатности стичу средства, односно остварују доходак на различите начине (док радио и телевизијске станице 96 одсто својих прихода стичу непосредно од претплате и реклама дотле непосредно од наплате својих услуга биоскопи стичу 99 одсто, раднички и народни универзитети 73 одсто, библиотеке свега 7 одсто својих средстава, музеји и архиви 12 одсто, позоришта 18 одсто, заводи за заштиту споменика културе 24 одсто итд.). Врло је приметно, да су оне делатности културе које су више оријентисане на тржиште у бољем материјалном и финансијском положају. Неоспорно је да су овако различити односи у начину стицања средстава и у остваривању дохотка условљени, пре свега, природом посла. Заједнице културе накнађују ову разлику у цени оним делатностима где је то неопходно, према мерилима која су утврђена демократским поступком у самоуправним органима.

Основно је питање: како у условима тржишних законитости материјално стимулисати пре свега оно што представља квалитет у култури и дестимулисати оно што се може сматрати шундом? неоспорно је да стихијно деловање тржишних законитости често угрожава неке праве културне вредности.

У тражењу одговора на ова питања долазимо до следећег полазног закључка:

У економске инструменте којима се успостављају друштвено–економски односи у области културе потребно је уградити она решења којима ће се респектовати потребе развијања и унапређивања културних делатности, уз настојања да се колико је могуће поштују економске законитости у овој области. Конкретним мерама развијају се тржишни односи без обзира ко се од друштвених чинилаца јавља као наручилац и корисник делатности установа и организација у области културе.

А какви ће се културни резултати постићи зависи пре свега од тога, у којој ће се мери и којим областима усклађивати економски инструменти са циљевима политике у области културе. Наравно да ће оваква оријентација утицати на рационалнију употребу средстава, промене у садашњим структурама, јер културне потребе (индивидуалне, колективне и друштвене, садашње и будуће) усклађују ова кретања.

Разуме се да је директан однос понуде и потражње могуће спровести у зависности од природе сваке од културних делатности, код неких у потпуности или скоро у потпуности, а код других знатно мање.

Све специфичности појединих културних делатности, и одређени културни интереси, не могу се у потпуности и трајно инкорпорирати у економске механизме. Отуда заједнице културе јесу значајан чинилац у усклађивању и усаглашавању односа и средстава у овој области.

Било би илузорно очекивати да ће се искључиво економским инструментима обезбедити апсолутно трајна и стабилна средства за ове културне делатности. Неопходна су стална настојања заједница културе, установа и организација у области културе и свих друштвених чинилаца да се проширују извори и повећавају средства за унапређење културних делатности.

По садашњем закону, друштвено–политичке заједнице утврђују буџетске изворе прихода и стопе по којима се из њих издвајају средства за културу (осим неких аутономних извора који за сада чине мањи део средстава заједница културе). На овај начин средства за културу задржала су многа буџетска обележја. Полазећи од принципа даље деетатизације сматра се, у том смислу су и предузете мере, да нова законска решења треба да осигурају самосталне и стабилне изворе прихода заједницама културе. Под „самосталношћу“ се подразумева дефинитивно одвајање од буџета друштвено–политичких заједница а под „стабилношћу“ решења која ће омогућити пораст средстава за културу у директној зависности од укупног друштвено–економског развоја. Стога би новим законским решењима требало да се за Републичку заједницу културе одреде извори и стопе а за општинске заједнице културе само извори средстава, а свака општина би самостално утврђивала стопе у зависности од потреба културе и сопствене економске моћи. Закон својим економским инструментаријем треба да створи повољније услове и поспеши улагања у културу и из других извора, пошто само већа улагања могу уклонити релативно заостајање њеног материјалног положаја у односу на целокупан друштвени развој. Такође, сматрамо да је у оквиру диференцијације пореске политике нужно разрадити систем пореских олакшица за одређене културне активности, а у кредитној политици уважити специфичност кредитирања ове области и за њу наћи одговарајућа решења

Полазећи од ових основних приступа, навешћу само неке особености појединих културних делатности.

Сматрам да економске инструменте, који регулишу положај издавачке делатности треба издиференцирати. Економским мерама, системског карактера, треба у већој мери стимулисати издавање културно и друштвено вредних и корисних издања која ће и по цени бити приступачна читаоцу, а при томе пореским и другим мерама отежавати издавање тзв. „шунда“. Поред тога, неопходно је да мере допринесу ширењу тржишта књиге а посебно способности библиотека да постану далеко значајнији купац књига. Треба подстицати и веће интеграционе процесе и пословну сарадњу у овој области.

У области кинематографије, доградњом економских мера треба стимулисати интеграцију сада разједињених и међусобно противстављених групација (производња, промет и приказивање филмова). У том циљу у области промета економским мерама системског карактера стимулисати извоз домаћег филма у иностранство и куповину квалитетних страних филмова. У области производње стимулирати производњу оних филмова који представљају израз културних и друштвених потреба и филмова врхунског уметничког квалитета, што захтева ангажовање најкреативнијих снага из области кинематографије. Приказиваче треба, мерама економске политике, а нарочито ослобађањем нових фискалних дажбина, стимулисати да приказују квалитетне домаће и стране филмове а такође их подстицати на укрупњавање како би израсли у јаче и веће привредне организације.

Проблем инвестиционих улагања у ширење и модернизацију биоскопске мреже није, као ни у другим областима још увек нашао задовољавајуће изворе и решења.

Треба изразити одговорности, могућности и обавезе ТВ у кинематографији Србије, у нашој политици и републичким Законом о филму.

Мада се због одређених специфичности функција цене културних услуга не може просто упоређивати са функцијом цене робног тржишта, утврђивање цене културних услуга као основице стицања средстава за накнаду трошкова просте и проширене репродукције, значи велики корак напред у поређењу са буџетским и квазибуџетским методама финансирања, и у оним случајевима кад она не представља пуну економску вредност услуга. Путем цене остварује се нов квалитет у развоју друштвено–економских односа, јер се уместо досадашњег финансирања културних институција врши финансирање конкретних програма активности и културних акција.

Другарице и другови, по својој природи задаци у области културног развоја имају дугорочнији карактер, независно од краћих временских димензија у којима се сагледавају могућности и облици њихове реализације.

Предстојећа петогодишња етапа развоја на подручју треба да омогући даље квантитативне и квалитативне промене које ће се остваривати у условима бржег продора научно–технолошког прогреса, који ће постављати строжије захтеве у погледу доприноса културе, образовања и науке свеукупном развоју.

Зато, у циљу што интензивнијег и функционалнијег развоја културе и њеног интегрисања у токове друштвено–економског развоја, политика културног развоја у наредном петогодишњем периоду треба да буде усмерена и у правцу остваривања веће ефикасности рада, адекватније и модерније организације установа, интерактивне повезаности културе са осталим областима удруженог рада, интеграције културних установа и њихових програма, веће афирмације културе као значајног елемента друштвене репродукције.

Наше друштво, у циљу убрзанијег развоја неких грана материјалне производње посебно брине, посредством система, о њиховим условима привређивања. Као средства развојне политике оно користи и премије, регрес, рефакције, царинску заштиту и др.

Данас су републике и покрајине у ситуацији да у великој мери самостално утврђују пореску политику. Природно је очекивати да се и у култури, адекватним инструментима економске, посебно пореске и кредитне политике, стварају повољнији услови за поједине културне делатности. Важно је да у будућем систему финансијске и фискалне политике који се управо креира, буду уграђени инструменти који би стимулирали веће усмеравање средстава радних организација за потпомагање уметничког стваралаштва.

Заједнице за културу још смишљеније и издашније треба да стимулирају врхунски квалитет, стипендирање и усавршавање уметника, посебно младих талената.

Очекује се да ће се у наредном периоду наставити остваривање квалитативних промена посебно у правцу стварања одговарајућих претпоставки за бржи развој културног стваралаштва и дифузију културних вредности, за свестран развитак српске културе и културе народности што је један од битних услова општег развоја СР Србије као демократске и социјалистичке заједнице равноправних народа и народности. Културном политиком треба обезбедити да се брже него до сада превазилази неравномерност у културном развоју. Томе треба да допринесе даљи динамичан развој привреде, а пре свега даља индустријализација, јер се само у условима њеног динамичног развоја могу успешније решавати материјални, а тиме и укупни развојни проблеми са којима се суочава наше друштво,

У наредном планском периоду материјална основа културе, образовања и науке у СР Србији ће знатно ојачати. Она ће зависити, разуме се, пре свега од веће економске моћи, од раста националног дохотка. Крећући се, генерално гледано, сагласно расту националног дохотка, за неке области науке, културе и образовања, укупна средства, и она фискалним и она нефискалним путем усмерена, кретаће се изнад стопе раста националног дохотка.

Другарице и другови,

Уверен сам да је добро што смо тако широко прихватили идеју о Конгресу културе. У Конгресу видим значајну форму самоуправне демократске културне политике. На њему ћемо водити комплетну и демократску расправу о најзначајнијим питањима наше културе и културне политике.

Културна политика самоуправног социјалистичког друштва, са великим бројем осамостаљених чинилаца и центара, може бити јединствена у циљевима и ефикасна у њиховом остваривању уколико се, поред јасних ставова и добрих програма ослања на широк покрет културних снага нашег друштва.

Верујем да ће Конгрес значајно подстаћи те нарасле снаге, и својим укупним резултатима вишеструко нас обавезати. Ту обавезу осећам и према идеји о Конгресу културе. Сматрам да би било корисно да се обезбеди континуитет идеје о сазивању Конгреса, можда преко следећих конгреса или конференција, на којима бисмо разматрали поједина крупна, базична питања и осврнули се на судбину конгресних опредељења. (Примера ради о улози и одговорности радија, ТВ, штампе итд.).

Молим да се у нашој расправи има у виду и овај предлог.