Ментално здравље и друштво

Вероватно ћемо се сложити с тврдњом да је подизање услова материјалне егзистенције грађана, што укључује и здравље, неодвојиво од развијања њиховог културног нивоа. Иако на овом Конгресу можда није очекивано да се говори о здрављу, поготово о душевном, живот нас свакодневно суочава с појавама, чији су корени у друштвеним и економским односима, у породици и појединцу и које представљају део човекове и друштвене патологије. Крајњи циљ сваке науке која се њима бави је спречити њихово јављање. Медицина за крајњи домет своје делатности ставља превенцију, тј. спречавање болести. Психијатрија, као медицинска и социјална наука у ширем смислу, има такође као један од циљева превентивни прилаз менталним обољењима.

Тешкоће у одређивању једног таквог прилаза леже пре свега у сложености људског понашања и многобројности чинилаца који утичу на душевно здравље човека. Како живети да би се постигао и одржао хармоничан ниво здравља, који је после више хиљада година постојања људске заједнице прокламован за основно право сваког човека? Ово је питање одувек заокупљало пажњу и појединаца и друштва. Наука одговара на њега за сада прилично теоретски, и ако је познато време, географски простор, индустријализација, нове тековине цивилизације, односи у друштву и породици имају значајну улогу. Међутим, сваки појединац, и поред тога што није свестан набројаних чинилаца, има свој властити став, на изглед независан од поменутих кретања. Неподударање стручних мишљења и личних адаптивних механизама и ставова може ићи на уштрб програмирања и спровођења мера активне заштите.

Светска здравствена организација је још 1948. године донела дефиницију здравља „као стања потпуног телесног, душевног и социјалног благостања“, а не само „као одсуства болести и оскудице“. Постизавање најбољег здравственог стања једно је од основних права сваког човека без разлике на расу, привредни и социјални положај. Здравље свих народа је основни предуслов за мир и сигурност, а оно зависи од најуже сарадње појединаца и држава.

Ова дефиниција даје динамичку повезаност телесног и душевног здравља и социјалног и економског положаја човека, а од друштвене заједнице тражи акцију за добробит свих грађана без разлике.

Предуслов здравља социјалне групе је ментална уравнотеженост већине њених чланова. Данас, у време пољуљаних светских односа, општих вредности и неадекватних решавања неких наших актуелних питања, добија на значају превенција масовних појава. Индустријализација наше земље, као и миграција људи у индустријски развијене земље, сигурно да тражи велику флексибилност у односу на прилагодљивост човека машини и обратно, па се развој техничке културе јавља као један важан вид превентивне активности.

Покрет за менталну хигијену, започет почетком овог века као акција за хуманији однос према душевном болеснику, није остао без одјека у нашој средини. Програми за превенцију дефектности при рођењу, нормалан раст и развој детета, спречавање сметњи у школи и при раду, сузбијање деликвенције, брига за душевне болеснике, старе и беспомоћне особе, само су део делатности ове дисциплине. Ментална хигијена сматра да треба заштити не само предиспонирану него и нормалну особу, због чега јој је циљ поред очувања душевне равнотеже и побољшање душевног здравља.

Путеви за постизање циљева превенције су врло различити. Методи зависе од тога да ли их примењује појединац или друштво, да ли је у питању потенцијално угрожени, болестан или здрав. У жижи превенције се налази појединац, а стратегија којом се управља акцијом уперена је на проблем који је у заједници широко распрострањен и значајан.

Примарна превенција је назив дат настојању да се у једној популацији смањи број нових случајева поремећаја, а тежиште је стављено на промену фактора који утичу на појаву болести. Познато је да се у психијатрији срећемо са обољењима чији нам прави узрочници ни до данас нису познати. Како спречити поремећаје чија нам је етиологија недовољно позната? Оно што сигурно знамо је да спољни чиниоци имају великог удела у настајању менталних поремећаја, а посебно оних који се испољавају у виду масовних појава. Ни „наслеђе није судбина, него само претећа судбина“.

Досадашња сарадња здравствене службе и друштва довели су до искорењивања некада веома раширених болести: маларије, скорбута, кретенизма као последице недостатка јода, професионалних тровања и др. Многа сазнања о значају исхране, становања, па и људских односа, мењали су човекову средину уклањајући узроке за које се зна да су условили настајање болести. Смањен је и број професионалних тровања уклањањем токсичких боја из употребе. Међутим, забрањивање алкохола, не би дало резултате какви су постигнути уклањањем оловних боја у индустрији. Експеримент прохибиције у САД то јасно показује. Овоме се супротстављају и лични и друштвени интереси, као и комплексност личности и друштва. Ако знамо да је у току последњих 10 година само у Београдским установама лечено 12.000 нових алкохоличара, да сваки појединац представља извор менталне инфекције за своју околину, зар заиста не морамо још много озбиљније, као заједница, предузимати акције да заштитимо најугроженије, а то су млади.

Наркотике је, такође, немогуће уклонити само полицијским забранама, што не значи да не треба предузимати и административне мере. Започета је акција да млади на време упознају штетно дејство алкохола и дрога. Незгода је у томе што само интелектуално знање није довољно, па информацију обично прихватају уравнотежене особе са сређеном социјалном ситуацијом, док угрожени пружају отпор.

Како појединца учинити здравијим, који су фактори који утичу позитивно, шта може учинити здравствени радник, шта педагог, шта породица, то су питања која себи непрекидно постављамо у дневном послу. Просветно–васпитни рад на разбијању предрасуда и стварање позитивних навика сигурно дају велике могућности ако се спроводе озбиљно и систематски. Које су то социјалне групације у једном друштву изложене високом ризику? Које је животно доба нарочито осетљиво? Које здравствено–социјалне активности непосредно утичу на телесно и на душевно здравље?

1. Пренатална заштита жене, трудноћа, порођај и исхрана одојчета имају особит значај. Пошто се у нашој Републици свега 60% жена порађа у породилиштима, а остале немају стручну помоћ при порођају, а вероватно ни дете у добу одојчета, можемо увидети озбиљност овог питања.
2. Даље, заштита предшколског детета, нарочито запослене мајке, у јаслама, обдаништима и забавиштима. Мали број установа, недоступна цена за породице с малим примањима, чине да се у периоду најбржег дечјег развоја, врши дискриминација, са последицама за каснији психички и интелектуални развој. Сиромаштво и оскудица се испољавају овде као један од корена касније неједнакости у интелектуалним капацитетима нових нараштаја.
3. Школски период, развитак школске мреже, могућност да деца остају у школи за све време док родитељи раде. Неговање талента у младих. Школа је место ненадокнадивог васпитног утицаја не само на ученике него и на родитеље. Просветни радници имају посао који захтева одговарајуће знање и обавештеност.
4. Породица, њен интегритет у интерперсоналним односима и еколошким условима живота.
5. Омладина у школи, фабрици, друштву.
6. Здравствено просвећивање у селу, али и граду, посебно у индустрији — ради подизања здравствене и технолошке културе.

Која су питања која се јављају у последње време;

а) економска емиграција најмање образованих слојева становништва доводи до напуштања породице и деце, а јавља се и све већа учесталост менталних поремећаја међу нашим грађанима на раду у иностранству. То није наш феномен, већ феномен емиграције уопште;

б) прерано пензионисање праћено је депресивним реакцијама;

в) за хроничне болести, међу њима и психијатријске, уложена средства у здравствену заштиту не оправдавају овако висок број пензионера и инвалида рада какав имамо данас у нашој Републици.

Данас имамо све већи број регистрованих душевних поремећаја и о томе се мора водити рачуна. Да ли је број стварно порастао? На ово би могло да одговори само добро планирано истраживање.

Захваљујући бољој организацији здравствене службе и све већем броју здравственог особља, бољем прихватању и бољим увидима о природи менталних обољења од стране појединаца и друштва, сигурно се смањује број људи који пате. Међутим, ти исти разлози у исто време повећавају број захтева за пружањем помоћи, јер људи знају да им је помоћ потребна и где могу да је нађу — што ствара познати проблем понуде–потражња, као и у осталим областима људског функционисања.

Пошто се број стручњака не може бесконачно повећавати, онда се решење мора тражити у приступу овим питањима путем програма за спречавање обољења. У програмирању учествује читаво друштво и заједница. Специјални посао обављају здравствени и просветни радници, социјални радници преко низа својих институција. Ови последњи су окосница специјализованих програма који су увек планирани да заштите и телесно и душевно здравље. Улога појединаца је различита, а психијатар, специјалиста за патологију, вероватно није најприкладнији да овакве програме води.

На пољу заштите од психичке поремећености само на изглед нема егзактности, јер се са појавама не може експериментисати, а посматрани периоди су кратки и једва се протежу на неколико генерација. Тако је тешко проценити прави домет наших напора, а валоризацију не може извршити наша генерација. Ипак, не видимо други пут него да уједињеним напорима наставимо рад на спасавању појединаца и друштва од растућег броја угрожавајућих појава, које прете њиховом менталном здрављу.