Економска репродукција културе

У последње време код нас се све интензивније дискутује о битним питањима економске основе репродукције културних делатности. Ценећи значај тих дискусија као теоријски напор изазван потребом даљег развоја друштвено–економских односа у делатностима културе, овде желимо да скренемо пажњу на нека основна питања.

За наше културне делатности карактеристично је да, у суштини, још увек имају етатистичку основицу репродукције. У етатистичким односима репродукције културних делатности нема објективних категорија и односа — сем једног: биланса натуралних ствари као уметничких добара и услуга, с једне, и баланса културних потреба, с друге стране. По природи ствари, „биланс друштвених потреба“ увек тежи да премаши „биланс употребних вредности“, особито ако се изражавају ин натура. При томе, једина је држава та која уређује односе и мири сукобе, и она то чини на темељу принуде. Економски и културни субјективизам намећу се ту сами по себи и они представљају једну од битних карактеристика етатистичких односа.

Културне делатности у етатистичким односима виде своју економску основу у томе да се у ценкању са државом изборе за сталну и већу позицију у националном дохотку, те цео смисао самоуправљања исцрпљују натезањем око расподеле друштвеног вишка вредности.

Зато самоуправљање, иако се доста дуго развија у културним делатностима, још није успело да измени карактер етатистичких односа на којима се оне конституишу и развијају. Наиме, спор је прелаз од субјективног организовања ових делатности и субјективног формулисања друштвених потреба за њиховом активношћу на објективне законитости које одређују шта на датом степену материјалних снага може да се оствари у овом домену. Неразвијени материјални и културни услови у којима су се код нас почеле остваривати културне делатности утицали су на то да се у њима нису изражавали одговарајући економски односи. Изгледало је да социјализам треба да оствари виши ниво културе; стога је, на једној романтичарској основици, исконструисано толико потреба које носе велики печат друштвених жеља али не увек усаглашених са економским могућностима друштва и стварним потребама производње и друштвеног развитка, чак ни у оној области у којој је такво усаглашавање неопходно.

Овде се може истаћи да ће један део друштвеног производа, то јест један одломак вишка вредности, бити употребљен у једном свесном друштвеном односу, натуралном по намени за културне активности, и у условима економске репродукције културе али, пре него што се одреди тај одломак вишка вредности, биће претходно потребно уважити објективни карактер економских односа и објективни карактер противуречности у самој репродукцији.

Дубље теоријско разумевање ових проблема може да пружи озбиљна, темељнија решења за сложена питања економске репродукције културе и може обезбедити да она не постану пленом површног мишљења. Ово утолико пре што преврат који изазива економска репродукција културних делатности изгледа етичкој мисли „чистог социјализма“ као сумрак моралних вредности друштва. Њој се често супротставља проблем дезалијенације. Наше представе о економској репродукцији и економским законима и категоријама у области културних делатности су веома искривљене.

Лутања и неспоразуми у разумевању економске репродукције културе често настају услед несхватања економских односа које одражавају економске категорије, као што су културно добро и уметничко стваралаштво као роба, односно услуга културних делатности као облик робе, због чега се тврди да културна услуга и културно добро није роба. А пошто нису роба, немају ни вредност у економском смислу, будући да је вредност основно својство робе. Кад већ немају вредности, не могу имати ни цену која је новчани израз вредности у најопштијем значењу. Даља консеквенца оваквог резоновања је да се репродукција културних делатности не може вршити на основу економских односа које уређују робно–новчани односи и њихови инструменти, као што су цене, тржиште, конкуренција итд.

У научном истраживању унутрашњих веза између културног стваралаштва и робне производње најтежи проблеми искрсавају кад се хоће да открије робни карактер уметничке производње, односно специфичност уметничког тржишта. Но упркос сложености наведених проблема, досадашња пракса и теорија омогућавају да се та питања на релевантан начин поставе и реше.

У нашим условима робне производње релативно удруженог рада, нужно долази до вредносних форми повезивања културе са материјалном производњом. То значи да у условима нашег економског система сви или готово сви производи културних делатности нужно треба да добијају атрибуте роба, а што, пре свега, значи да се преко специфичног тржишта, које је ипак у крајњој линији тржиште, отуђују њиховим корисницима који се појављују у лицу мноштва субјеката од појединаца преко организација удруженог рада до интересних заједница и представничких органа власти.

У условима економске репродукције културе настају преображаји који на место државе стављају „систем удружења рада“, као пуномоћника и функционера друштвене репродукције, и то све на основи робно–новчаних, вредносних односа. При томе, у први план избија закон под којим може да се успостави и афирмише економија „удружења рада“, и то без страха што се у том закону не пружа непосредни садржај „књишког социјализма“.

Економски односи у области културе, у ствари, представљају економски облик повезивања културе са материјалном производњом. У њима произвођач долази у непосредан однос према ономе што нуди култура. Зато треба инсистирати на увођењу економских односа у културним делатностима, односа који захтевају да се уметнички рад призна за друштвени — посредно, кроз робу и робни облик уметничких производа, — који захтевају да се уметничке установе преобрате у предузетне институције и послују на принципима предузећа, кроз цену, камату, лични доходак радника, дакле по законима робне производње.

При томе се новац не изузима од материјалне производње пореским путем и не ставља се преко буџетске технике и фондова на располагање културним делатностима, него новац културним делатностима притиче у оквиру добровољних, непосредних економских односа са субјектима материјалне производње. Онда ток друштвених односа добија следећи вид:

Културна производња — N — Материјална производња.

Дакле, у друштву у коме је робни облик — општи облик производа рада, где су и узајамни односи људи, као произвођача робе, владајући друштвени односи, и производи уметничког рада или су робе или добивају облик робе.

Са становишта Марксовог економског учења, ниједна употребна вредност ни нека чулно–физичка ствар, када је изоловано узмемо, тј. ван датих економских односа, није самерљива вредношћу, процесом тржишне валоризације рада. Она је само употребна вредност која задовољава одређену потребу. Кад материјална ствар самим својим постојањем није самерљива са робном вредношћу — новцем, зашто би то били производи културе, уметности? Зато је погрешно схватити да треба мерити, тржишно валоризовати културу, нечије уметничко стваралаштво, имагинацију, таленат — новцем, као осамостаљеним ликом робне вредности, већ треба да, у одређеним робним односима, и рад ангажован у области културе прими нову, додатну, чисто друштвену карактеристику: вредност.

Дакле, иако се људски таленти, машта, креативност итд. не могу мерити прометном вредношћу, новцем, ценом, никако не значи да се производи оваквог људског рада и његови пролазни и релативно непролазни резултати не могу наћи у промету, то јест у тржишном процесу, као и све остале профане робе, и ту прибавити своју економску верификацију и валоризацију. Разлика између њих и осталих профаних роба је у томе што ове последње, чим стигну једном до места где служе као употребне вредности, испадају из области промета у област потрошње, док се прве могу поново враћати у област промета, јер је њихова потрошња дугорочан процес, као што је, на пример, случај са уметничким сликама. Због тога се код уметничких добара конституише такозвано ауторско право.

Дакле, у односу размене, јавила нам се прометна вредност, вредност и цена ових културних добара као нешто независно од њихових употребних вредности, то јест, нешто што уопште не исказује самерљивост са њиховим уметничким вредностима, са стваралаштвом, са културним навикама, са културом рада и радом који је културан. Уметничка добра добивају вредност као робни однос само зато што је у њима опредмећен или материјализован апстрактни људски рад, па се величина њихове вредности мери количином ове друштвене супстанце која је садржана у њима. Културно добро или услуга културних делатности ће у већини случајева постати бескорисни ако, бачени у алхемичарску реторту промета, не изиђу из ње као новац, ако их њихов произвођач не прода, дакле ако их власник новца не буде купио.

Културна услуга, у теоретско економском смислу, подразумева производњу која је за разлику од робе, неодвојива од чина производње, „као код свих егзекутивних уметника, глумаца, учитеља, лекара, попова итд.“[1]) Робе и услуге се у размени изједначују и надомештају као еквиваленти, без обзира на њихове различите начине природне егзистенције и супротно специфичној природи потреба због којих јесу корисне и употребљиве.

Уметничка услуга, осим употребне вредности чисто естетских елемената, људске имагинације, стваралачке маште, талента, генија, виртуозности у формално–чулном изражавању уметничке идеје и уметникових осећања, нужно укључује и економске елементе, прометну вредност. Међутим, прометна вредност културних услуга разликује се појмовно од прометне вредности културних добара, која су роба, и од других профаних роба у томе што услуге нису материјални носиоци своје прометне вредности која управо због тога не може бити начин изражавања, „појавни облик“ вредности као кристализације, счврснутости, опредмећености једнородног, безразличног људског рада узетог апстрактно. Услуга изводи своју прометну вредност из вредности личних и материјалних чиниоца своје производње. Наиме, производња културних услуга нужно изискује трошкове, то јест утрошке рада људске производне енергије, утрошке радне снаге и утрошке средстава за рад. Ако је реч о релативно осамостаљеним организационим и економским облицима производње културних услуга, онда су ти трошкови идентични регулативним ценама по којима се различите културне услуге отуђују у размени и тиме стичу додатну, чисто друштвену особину — прометну вредност. Прометна вредност овог корисног учинка одређена је, као и код сваке друге робе, вредношћу елемената производње утрошених на њега и овај корисни учинак држи се у погледу своје потрошње као и друге робе које иду у личну потрошњу. Наиме, пошто се ови корисни учинци индивидуално троше, њихова „вредност“ нестаје с потрошњом, а како се не троше производно, то се њихова „вредност“ не може преносити као додајна на саму робу (изузев дизајна и сл.).

Цена услуге културних делатности је само новчано име оне количине друштвено потребног рада, која је опредмећена у материјалним чиниоцима (средствима за рад и материјалним трошковима) и у средствима потребним за репродукцију културних радника.

Културне услуге тако улазе у космополитске односе међу људима и њихов општи језик је цена, а њихово опште биће је новац. Ценовни облик културних услуга укључује њихову отуђивост за новац, а и нужност тога отуђивања.

Робни карактер културног стваралаштва ослобађа културног радника пасивног статуса у релацији према држави, која је доскора решавала сву његову материјалну судбину и мења етатистичку основицу културе, а радника као корисника доводи у све непосреднији однос према ономе што нуди културно стваралаштво.

Креативни рад уметника је сам по себи немир, али кад његов производ постаје роба или добива облик робе, онда су оне саме по себи немир друштвеног кретања које се преноси на културног радника. То обавезује сваког културног радника да непрекидно трага за новим облицима уметничког изражавања, да револуционише услове свога рада, претварајући их у научно вођење послова. Роба је и овде сила социјализације рада, чак интернационалне социјализације рада.

Свакако, све ово се не остварује лако. Пре свега, овде се претпоставља такав систем производње културних добара и културних услуга у коме неминовно влада конкуренција. У конкуренцији, један део културних производа не стиче друштвено признање. Тај део пропада а са њим и рад који је при њиховој производњи утрошен. Други губе један део свог индивидуалног рада стога што троше више радног времена него што је друштвено потребно радно време за производњу културног производа те врсте и уметничке вредности. Међутим, ови губици имају корисну страну са друштвеног гледишта у томе што елиминишу један број произвођача уметности, било зато што им је застарео начин рада и није више економичан за друштво било зато што тај начин не задовољава уметничке захтеве датог времена. Али, при том, никад се не смањује дата врста културног стваралаштва, већ се она само просто премешта и концентрише тамо где су услови за њену производњу најповољнији и где је она најцелисходнија са гледишта друштвених интереса и прогреса. Али су ови односи у нашим условима још у настајању и савладавању сложених друштвених противуречности. Они, заправо, још нису на својим ногама и могу то да буду тек кад се успостави власт „удруженог радника“ над већим делом вишка вредности, а упоредо с тим и кад радник задобије власт над својим потребним радом, што данас није случај како за предузеће тако ни за радника.

У нашем економском систему постоји принудни расцеп „потребног рада“ на такозвани нето лични доходак и такозвану општу потрошњу. Под непосредном влашћу радника налази се само први део, то јест нето лични доходак који представља само део радникове репродукције, јер искључује услуге културних делатности, док је други део под влашћу државе и она му као радниковом дохотку даје друштвену сврху и друштвену употребу, трошећи га на културне и друге друштвене делатности. Управо због ниских личних доходака данас културне услуге не могу наћи материјалну подршку у куповној моћи радника и зато држава издржава добар део културних делатности, било преко буџета, било преко разних прелазних облика, као што су интересне културне заједнице, друштвени фондови за културу итд.

Развијање привредне организације у којима је виши ступањ концентрације производње и које имају неки капитал и акумулацију чине извесне продоре ка култури, развијају аматеризам код својих радника, учествују у финансирању појединих културних програма и институција, развијају разне облике културне активности. Такви односи морају бити подржани, али они се не могу шире развити уколико позитивна дејства закона робне производње, у сфери материјалне производње и даље остану деформисана и спутана (предузећа не располажу вишком вредности, јер су оптерећена дуговима и великим друштвеним давањима) што условљава да се привреда не може економски навести на економско повезивање са културним делатностима.

[1] Карл Маркс: Теорија о вишку вредности, — Београд, Култура, 1953., латиницом, стр. 386.