Рад Општинске заједнице културе у Приштини

Као представник Општинске заједнице културе у Приштини желим да говорим о раду Заједнице културе, њеним проблемима, успесима и неким акцијама које је она покренула.

Општинска заједница културе у Приштини правно и организационо конституисана је тек крајем 1969. године, а 1970. година може се сматрати почетном годином деловања Заједнице на новим основама. Када кажем на новим основама у првом реду имам у виду то да је Заједница културе наследила целокупну проблематику и програмску оријентацију бивших општинских фондова културе. Међутим, она није желела да настави и њихову улогу, односно да буде само дистрибутер средстава, јер би се тиме одступало од основних циљева заједнице културе, а то је да усклађује развој културе с општим друштвеним развојем, финансира друштвене потребе у области културе и развија самоуправне друштвено–економске односе у овој области.

Започети процес изграђивања новог метода рада све више је утицао да се у Општинској заједници културе, када су у питању иницијативе за које су више њих заинтересовани, подстичу разноврсни друштвени договори. Управо то указује на пут решавања питања у области културе. То је, такође, предуслов даље демократизације у овој области, па би са тог аспекта требало и посматрати друштвену улогу Заједнице културе, као једног од креатора културне политике уопште.

У овим настојањима стварања нове културне климе, сусрећемо се са парадоксом да се говори о новом са старим аргументима, односно буџетском логиком. Управо такви односи према култури и њеним потребама спутавају јасне и дугорочне концепције развоја, стваралачке иницијативе и самоуправне односе у креирању културне политике у нашој општини.

Иако су средства за потребе културе расла у односу на раније године, ипак тај раст није адекватно усклађен с општим развојем друштва, а тај несклад се сваке године јавља у све оштријој форми — истичем ову тенденцију и сматрам је врло штетном, јер је култура (цитирам) и функција друштвеног развоја уједно и снажан чинилац развоја материјално производних снага друштва.

Пошто Законом о финансирању културе, и заједница културе, није у потпуности решено питање обезбеђења сталних и стабилних извора средстава, у већини случајева, као што је то случај са нашом Заједницом културе, још увек је присутна материјална зависност културе од буџета општине, а оно представља основну препреку у прогресивном развоју и самоуправним принципима у овој области. Говорећи о нерешеним материјалним основама културе имам у виду не само средства која треба да буду основна компонента реализације културних акција, него и смештајне могућности установа и институција културе, слабу опремљеност и кадровско питање у култури.

Ако тражимо већу активност установа, а пре свега њихову већу обухватност најширим слојевима становништва, онда треба да се обезбеди савремена опремљеност и функционалност тих установа. Међутим, све ће то остати у старим оквирима ако политика финансирања културе не претрпи потребне измене.

Ипак, свесни смо чињенице да се „преко ноћи“ не могу решити сви проблеми који су годинама наталожени, који су сада актуелни, а који ће и сутра бити присутни. Али, сматрам да смо, пре свега ми који непосредно радимо у култури, дужни да се перманентно ангажујемо у изналажењу нових форми у афирмацији културе у најширем смислу речи, а првенствено у могућностима интеграције културе и привреде.

Желим да са неколико речи информишем комисију о неким нашим искуствима на том плану. Од првих момената свога постојања, Заједница културе је поставила за један од посебних и врло значајних циљева свога деловања ангажовање у интензивнијој интеграцији културе са привредом, јер смо свесни чињенице да буџетска и друга средства, без обзира на њихов раст из године у годину, не могу бити и поуздана гаранција да ће материјални и други проблеми културе бити трајније решени. Још у првим контактима са привредним организацијама уочили смо широке могућности и потребе тешњег повезивања ових области, па смо за реализацију ових интенција интеграције пошли са једним новим моментом (што се наше праксе тиче), односно култура је свој скромни динар понудила привреди. Наиме, Општинска заједница културе је за ову годину планирала наменска средства за партиципацију на извођена средства привредних организација за развој културних делатности унутар радних организација, односно стимулисала је друштвено и материјално ангажовање радне организације у области привреде у формирању фондова за културу, путем којих ће се, несумњиво, доћи до већег утицаја радника на конституисање културне политике у комуни. То су зачеци перманентније сарадње културе и привреде, а први резултат такве политике стимулативно делује на истрајност у спровођењу ових наших концепција о интеграцији културе и привреде.

На крају свога излагања рекао бих неколико речи о једној акцији чији је иницијатор и покретач Општинска заједница културе у Приштини, а то је међуопштинска сарадња у области културе, науке и уметности Приштине, Ниша, Новог Сада и Крагујевца.

Полазећи од чињенице да су културне вредности једног региона, мање–више, афирмисани у срединама својих деловања, а да су те средине уско грло за ширу афирмацију културних вредности, дошли смо до констатације да постоје велике могућности и заједнички интереси за сарадњу у области културе ових градова, јер ће то представљати нови момент у упознавању културних достигнућа установа и институција, богатства и културних наслеђа ширих региона, узајамно помагање у остваривању културно–уметничких програма, научних истраживања у култури, упознавању традиционалног пријатељства и братства не само радника у култури, већ и свих становника и градова.

Са досадашњом реализацијом сарадње у области културе можемо бити потпуно задовољни, како ми у Приштини, тако и шира јавност Новог Сада, Крагујевца и Ниша, јер се у културном животу ових градова осећа стална присутност културно–уметничких достигнућа осталих региона, а она стимулативно делују на стварање нових културно–уметничких вредности.

Међусобни контакти позоришних кућа, професионалних и аматерских ансамбала књижевника, ликовних уметника, библиотекара, редитеља, сценографа, костимографа, хорских остварења, архива, музеја, дечјих установа, институција допринели су да се на непосредан и организован начин упознају културне и друге вредности народа и народности које живе на овом ширем региону наше Републике, а то има, не само културни већ и друштвено–политички значај.