Акциони тренутак Ниша као прилог даљој децентрализацији у култури

Нажалост, на нашем Конгресу, на коме је требало да буде највише времена за нас који долазимо из културе, из разних средина, и мислимо да можемо рећи подоста о томе шта се збива у култури и културној политици, а шта не, ми смо у неподобној ситуацији, јер морамо само у десет минута сабити оно што имамо да саопштимо.

Јуче и данас, наш Конгрес и поред дивних саопштења, актуелних, имао је симпозионо тежиште, симпозионе карактеристике, и зато неће моћи да отвори и презентира све оне битне елементе, да омогући да се о актуелностима културе много више каже.

Ми смо у Нишу на Конгрес гледали као на могућност да се култури да трајни мандат, као битном фактору за даљи свеукупни живот и развој у Републици Србији. Имамо у виду све елементе који у овом тренутку чине веома повољне околности за заокрет у друштвеном односу према култури. Ти елементи садашњости — предност су код казивања о блиској и даљој будућности културе. Оптимизам улива и истина што се истоветност погледа и уверења о овом може испољити или се већ испољава у многим срединама и ван метрополе, и ван неких центара, а то одражава слику већ једне развијеније самоуправне свести и општег развоја, као и развијенијег интереса да се култура стави у центар пажње друштвених интереса.

Наша мисао водиља, и већ опсесија, јесте: створити концепт јединственог равноправног развоја културе код народа и народности у Републици, ускладити све њене токове; стваралаштву омогућити праве услове и могуће размере; са правим културним вредностима кренути до сваког човека у свим срединама. Конгрес културне акције или опредељење за сутрашњицу, у Нишу, и за Ниш, видимо као наставак акције, акције коју већ имамо. Као подршку ономе што радимо, као ново обиље шанси да се интегришемо у укупну културну политику и праксу у Републици.

Ниш се у послератном периоду развио у значајан културни центар Србије, али као антитеза централизму и монополизму и свим њиховим осталим пријатељима, на једној страни, и као антитеза материјално и културно заосталом региону већих димензија, на другој. Израстао је углавном сам, ослањајући се на сопствене снаге и превасходно своја средства.

Суочен са последицама етатизма, суочен са елементима изолационизма и другим околностима, инспирисан оним што је сам постигао и што тек може постићи, у последње време констатујући све повољније друштвене околности, почев од устројства комуналног система до данашњих све наглашенијих процеса деетатизације, Ниш се определио искључиво за акцију. Определио се за самоуправљање унутар себе, према ближој средини, региону, као и за акциони и интеграциони однос према укупној културној политици у Републици.

Зато су уследили неки потези који су у суштини прилог Ниша децентрализацији, допринос да та кретања буду уистину са већим ефектима, допринос конкретним прилозима: некомуникативност рецимо, малих сцена, Ниш решава отварањем сопствене сцене; колебању да ли да се отвори филозофски факултет понуђена је половина средстава за финансирање, као партиципација: изолацији књижевног стваралаштва као последици монополизма издавачких кућа Ниш супротставља покретање сопствене издавачке куће; превеликој концентрацији ликовних уметника у метрополи Ниш нуди отварање Галерије савремене српске уметности; недовољном третману све сложенијих друштвених односа и кретања у Нишу и ширем региону од стране „централних“ листова претпоставља се покретање дневног листа; једном централистичком, застарелом односу Радио–Београда према Радио–Нишу, који се још увек третира као релејна станица (!) Ниш супротставља покретање другог програма Радио–Ниша; у потрази за кадровима, при одливу кадрова Електронска индустрија нуди на хиљаде стипендија. Све ово што покреће, све што већ постоји, Ниш не затвара никаквим оквирима, никаквим нормативним актима, већ омогућује отварање према региону и другим срединама. Тако је и настала сарадња Ниша и Београда. Ова два града су ову сарадњу и покренула као прилог децентрализацији, „деметрополизацији“ о којој је данас друг Вукос лепо говорио.

Међутим, ми када говоримо о Београду, када мислимо о Београду, ми исто мислимо као што мисле и другови из Београда и уосталом сви у Републици: то је наш град који мора да одигра главну улогу у нашем даљем развоју. Међутим, од Београда, који је у једној дугој послератној фази, захваљујући централистичком сливању средстава у метрополу, као и сопственим развојем, постао велики културни центар, досегао до изванредних резултата, ми очекујемо да ће ући у такве односе са Републиком, са унутрашњошћу, у којима ће моћи да одигра значајну улогу у децентрализацији културе и културне политике, које ми не третирамо као рушење или заустављање онога што је Београд постигао, што има, већ као његово веће отварање на бази равноправних односа, а унутрашњост ће за такве односе морати да има све повољније могућности.

У културној политици Србије Ниш је у неколико наврата настојао да својим ставовима помогне и унапреди организованост и рад Републичке заједнице културе у конституисању нових односа у културној политици и пракси Републике, инсистирајући на неколико битнијих момената, како би се превазишле неке ствари које садрже доста старог. Пре свега, инсистирали смо на утврђивању новог састава Републичке заједнице културе, јер је досадашњи имао подоста људи чија су схватања омогућавала трајање старих, превазиђених односа. Ниш се залагао за примену ширих самоуправних односа у Републичкој заједници културе — да се ова заједница у Републици третира као активан чинилац културе, како у конституисању тако и у спровођењу републичке културне политике; да се одвоји чим пре од буџета, да се што пре донесе програм културног развоја Србије, као и да се, најзад, преиспита и дефинитивно утврди мрежа републичких културних институција и функција од републичког значаја и интереса (јер је чињеница да су многе републичке функције, мање или више, „пресушиле“ код неких институција, али су им називи остали „републички“, као и извори средстава).

Ниш види излаз из ове ситуације, Ниш заправо подржава интенције владе Србије у настојању да се средства више задржавају где се и стварају. Јер, свест која је стварала материјална добра, биће најадекватнија основа за конституисање културне политике и садржине која је потребна датој средини на њеном степену развоја. То је најбоља основа за споразуме, нове, ослобођене односе, то је најпогоднија околност за децентрализацију — но схваћену као рушење постојећих домета, већ као стварање нових културних пунктова и жаришта културног живота. Тако ће радни човек бити активан субјект и објект културе, а његова свест неће затајити код самоуправних договора о стварању републичких пројеката, покретању функција културе или одржавању постојећих од интереса за Републику. У тој формули која већ постаје наша околност, чињеница, видимо реалне шансе за нову културну политику, подразумевајући и све друге доприносе које ће наш Конгрес дати.