Хетерогеност у култури Републике

Радује нас што смо на пољу културе доста постигли у периоду социјалистичке изградње. То је чињеница против које не бисмо могли говорити, јер би нас пракса оповргла. Међутим, остаје чињеница да у културном погледу у нашој Републици влада изразита хетерогеност. Поједини крајеви или комуне доста су постигли на пољу културе, док су други мало шта учинили на том плану и мало је шта чиме би се могли с те стране похвалити. Боље речено, они економски и јаче развијени крајеви бележили су веће успехе, док су они сиромашни у материјалном погледу остали и духовно сиромашни.

Јуче смо чули од друга Мекулија о стању културе на Косову, у шта ни једног тренутка не треба сумњати. Но ми имамо још таквих крајева у нашој Републици. То су на пример општине: Нови Пазар, Сјеница, Тутин, Рашка, Брус и друге. У овим општинама, где живи око 200.000 људи, нема ни једне личности која се професионално бави културом. Тамо нема ни једног било каквог гласила. У тутинској општини сваки други човек је неписмен, што је, по мени, европски феномен. У многим селима ових општина живи се у кућама које су без патоса, без таваница, под сламом.

Ови крајеви немају могућности да истакну своју локалну културу иако је она вредна пажње. Тако на пример, новопазарска општина се налази у долини Рашке, најстрожијем центру средњовековне српске државе Рашке, која је поникла пре 800 година. Да узгред напоменемо, с обзиром да је ово крај те јубиларне године, да нико није написао ни слова о том, за мене, значајном догађају. Долина Рашке колевка је Рашке школе у уметности, која је по свом значају за оно време, превазилазила националне границе. Архитектонски споменици те школе изазивају дивљење савремених архитеката, а фреско слике Рашке школе јединствене су за своје доба и представљају својеврсну и светску атракцију.

Ми данас на овом терену немамо никаквих споменика подигнутих од било кога после Немањића, који би говорили о тој култури. Немо о томе причају, само неким чудом очувани, Ђурђеви ступови, Петрова црква, Студеница, Сопоћани и други споменици сакралне и световне природе расути по овом подручју. Данас не постоји на овом терену никаква културна манифестација која би реафирмисала ту заборављену културу, културу која је много значајнија него што нам се чини.

Када ово истичем ја никако не мислим да се реафирмацијом једне такве културе–средњовековне, не мислећи при том само на њу већ и на друге раније културе, умањи значај наше савремене културе већ да се он појача. Интернационализам културе, чули смо, не састоји се толико у њеној аутохтоности колико у континуитету наслеђа.

Када су у питању заостала подручја, онда би републичке институције културе, посебно оне које живе или делимично живе од средстава Републичке заједнице културе, морале више да се отворе према заосталим. То би био један од видова деметрополизације културе на чему се до сада, по моме мишљењу, веома мало радило. Ја бих ту издвојио само Радио Београд и донекле Републичку заједницу културе, која је издвајала нека средства за заштиту споменика културе који су, додуше, не само национална него интернационална вредност. Било би нормално да, рецимо, Народна библиотека из Београда има у заосталим општинама своје културне пунктове, да Историјски музеј Србије има своје истурено одељење у Новом Пазару, јер имам утисак да је национална срамота да један крај у коме је никла ова држава (српска) и ова култура, нема једне такве институције. Тим путем требало би, по моме мишљењу, да се отворе и друге културне (републичке) институције према заосталим подручјима.