Друштвена функција и вредновање стваралаштва глумаца

Дозволите ми да кажем неколико речи о послу који се зове глумачко стваралаштво, који чак ни у конгресним материјалима није добио одговарајуће место које му као друштвено корисној функцији с правом припада. Мислим да нема никакве дилеме у погледу тога да жива реч, изговорена са сцене, екрана или радија, представља моћно оружје у борби за хуманизацију човека и прогресивно усмеравање и васпитавање друштва у целини. То прогресивно хуманистичко деловање глумачког стваралаштва на свест друштва, хтели ми то или не, изборило је себи право на једно савременије друштвено вредновање. Идеолошка димензија глумачке функције у новом, савременом друштву, новим тржишним законима поставља и пред то друштво нове захтеве који подразумевају битну корекцију датих услова за живот и рад глумачког позива као специфичне форме културног развоја друштва. Положај и третман уметника у социјалистичком друштву не може бити само резултанта тржишних закона. Основ материјалног вредновања уметничког дела и његове истинске стваралачке вредности није ни у ком случају показатељ његове тренутне тржишне вредности, већ је то свеукупна димензија његове друштвене корисности. Самоуправни облици, механички пренети из привреде на културно стваралаштво, сужавају просторе деловања и токове сазревања уметника и његовог дела у целини. Ако сценско стваралаштво квалификујемо као специфично и по многим компонентама на изглед несводљиво у норме свакодневног друштвеног вредновања, онда су сасвим разумљиви и наши захтеви за новим, развијеним облицима самоуправних односа у сфери стваралаштва. Крајње је време да о циљевима развоја културе, културним вредностима и прихватљивијим формама самоуправног договарања и одлучивања, насловне улоге у већој сразмери преузму људи из сфере непосредног стваралаштва. Само ће тако идеја овог Конгреса испунити сва наша очекивања. Само ће тако самоуправљање у култури, уз удружене напоре свих њених чинилаца, довести до нових перспектива, до ослобођења и хуманизације човека, радничке класе у целини. Да не би и убудуће долазило до честих дисонантности између прокламованих начелних ставова и њихових практичних примена у акцији, присуство непосредних стваралаца, њихови захтеви и сугестије морају добити значајније место на свим пунктовима друштвеног и самоуправног договарања. Мора се дефинитивно напустити наслеђено мишљење о месту глумца у данашњем модерном самоуправном друштву. Потреба за већим друштвеним утицајем на програмску политику у култури подразумева далеко утицајније и значајније присуство уметника–стваралаца који као непосредни произвођачи културе, у перманентној борби за квалитет свога рада, најбоље осећају проблеме своје егзистенције као и пулсирање оних ради којих постоје и раде. Проналажење таквих, за позоришно стваралаштво најадекватнијих форми самоуправног повезивања, не можемо тражити само у свеукупности напора друштвене заједнице, већ и у жижи непосредног стварања уметничких вредности. Мада је развој самоуправних односа у култури умногоме зависио од друштвено–економског положаја културних делатности, недопустиво је да се и даље толерише чињеница да глумац–стваралац, који сарађује са телевизијом, радијом или филмом, нема никаквих изгледа да, са осталим сарадницима на одређеном делу, подели судбину резултата свога рада. Отуђеност права на самоуправно одлучивање, на расподелу и прерасподелу вишка сопственог рада, неспојиво је са принципима овога друштва. У таквим или сличним ситуацијама такозваног најамног односа, где глумац нема утицаја при креирању програма, нити самоуправних права, мора се хитно успоставити самоуправна комуникација, и то у погледу читавог низа проблема. У свакодневној експанзији лаке забаве, шунда, разних квизова и такмичења певача, која, истини за вољу, одговара најширој публици, позоришна уметност, уз огромне напоре врши своју просветитељску мисију, борећи се често донкихотовски за праву уметност која почива на истинским литерарним вредностима. Не само премијера, већ и свака представа, захтева комплетну глумачку личност, огромна одрицања и непрекидну концентрацију. Но, позориште и даље остаје притешњено између два за њега веома важна чиниоца. С једне стране је позоришна критика, а са друге недовољно развијене потребе публике за истинским стваралаштвом. Публика углавном жели лаку забаву, а позоришна критика поставља високе захтеве пред позоришног ствараоца, у жељи да позориште иде својим изразом и репертоаром, далеко испред публике. Иако у већини захтева схватамо тежње и жељу наших критичара, као квалификоване позоришне арбитраже, позориште није у стању нити може да апстрахује публику. Позориште траје и живи са својом генерацијом, а позоришна представа од дизања до спуштања завесе. Но, и поред тога, ми смо дужни да се изборимо против схватања да је свака забава у исто време и култура.

Надамо се да ће овај Конгрес допринети да се и у развоју наших мишљења учини толико да се дефинитивно разлучи култура од антикултуре. У нашем модерном друштву, далеко испред позоришта отишла је јефтина реклама, јефтина забава која често прелази у најпримитивније саморекламерство. Колико би већу услугу учинила наша штампа позоришту када би бар половину простора који поклања предстојећој фудбалској утакмици, посветила напорима који се улажу у припрему једне позоришне премијере. Критика није дужна да само хвали наше напоре и резултате, али је, по нашем мишљењу, једна плодотворнија и добронамернија сарадња у овом случају неопходна. Позоришно стваралаштво је колективна уметност, стога се појам звездаштва у модерном позоришту никако не може везивати уз основну идеју такве оријентације. Чвршћим спонама између стваралаца и оцењивача позоришног дела, уметничка би критика постала саставни чинилац позоришне представе, везана истим интересима са глумцем у борби за истинско стваралаштво, а не отуђена делатност која је самој себи сврха. Уверени смо да подударност духа супротстављања са духом стварања није потребно превише доказивати.

У погледу физиономије удружења драмских уметника СР Србије, све су веће дилеме у погледу тога колико удружење треба да се појављује као посредник између уметника и друштва, колико у сфери естетско–уметничких проблема, а колико у функцији самоуправног утицаја на судбину резултата уметничког рада. Са својих 620 чланова, од којих скоро 300 живи и ради у Београду, Удружење је предузело низ веома прогресивних потеза, да би се колико–толико неки проблеми довели до решења. Међутим, у овом тренутку, ингеренције удружења своде се на пуко констатовање проблема без одређених могућности за њихова трајнија решења. Верно својој функцији, Удружење и овом приликом констатује да је неопходно извршити реконструкцију неких организација у сфери културе, које се баве истим проблемима на територији Републике, немајући готово никакве координације између себе (Републичка заједница културе, Заједница културе града, Заједница професионалних позоришта СР Србије, Координациони одбор београдских позоришта, као и Удружење драмских уметника Србије и још неке друге).

Вредновање глумачког рада мора се усагласити на свим пунктовима на којима глумац остварује своју основну делатност. Укидање раскорака у награђивању једне исте делатности у различитим институцијама културе, створило би брану против дејства свих монополистичких облика одлучивања. Морамо уложити максимум напора да се на пољу уметности глуме, у позоришту, на филму, радију или телевизији крене са мртве тачке. Удружење је забринуто све већом појавом такозваног глумачког пролетаријата који, и поред свих могућности и одличних услова, не жели да напусти Београд и оде у неко од позоришта у унутрашњости. Удружење ће са своје стране уложити максимум напора да спречи неке већ забрињавајуће појаве неодговорних изјава својих чланова који само штетно утичу на ионако компликовано стање у неким позоришним кућама. Ми смо уверени да ћемо удруженим напором и једном прецизнијом оријентацијом покренути најпрогресивније снаге у нашим позориштима и тиме побољшати услове за право истинско стваралаштво. Иако начин финансирања сценске уметности представља само једно, бар за сада нерешено техничко питање, ипак сматрамо да је то и превасходно суштинско питање. Морамо пронаћи пута и начина да се објективизирају до детаља извори средстава за културу. Све ово, наравно, гледано са аспекта нових могућности самоуправног споразумевања и решавања низа нерешених питања, омогућило би још конкретнију демократизацију у овој области наших потреба.

Овај Конгрес је већ нагласио потребу за чвршћим и плодотворнијим повезивањем материјалне и духовне производње. Користим ову прилику да истакнем значајне резултате неких београдских позоришта у повезивању са привредом, која су на обострану корист отворила своја врата и оним радним људима који се први пут сусрећу са позоришним стваралаштвом. Заједница пријатеља позоришта Савременог позоришта и Позоришна комуна Народног позоришта, најбољи су примери сарадње уметности и привреде. То је пример који показује какво огромно интересовање међу радним људима београдске привреде постоји за позоришно стваралаштво. Уверени смо да ће овим примером поћи и друге уметничке делатности, обезбеђујући на тај начин знатна средства за проширење делатности и омогућујући стварање нове позоришне публике, управо оне која до сада из разних разлога није долазила у позориште. Стварањем нове позоришне публике од омладине и радника, позориште испуњава своју основу функцију и постаје истински чинилац у духовном оплемењивању нових генерација.