Проблеми стваралаштва бугарске народности

У Социјалистичкој Републици Србији живи највећи део народности, као што су: албанска, мађарска, русинска, румунска, словачка, бугарска, део турске народности и Роми. Српски народ и народности у Србији представљају јединствену заједницу, засновану на принципима потпуне равноправности у свим сферама друштвеног, политичког, економског и културног живота.

Захваљујући доследном марксистичком прилазу СКЈ у решавању националног питања у многонационалној заједници, а посебно правилном односу и према малобројним народностима — створена је повољна друштвено–политичка атмосфера у којој не само нације него и народности све потпуније афирмишу позитивне особине свог националног идентитета које их одликују као посебне етничке групе.

У склопу позитивних вредности стваралаштво народности је најистанчаније и најтрајније изражавање аутентичности њене културе. Уметничким, научним и публицистичким стваралаштвом на матерњем језику, припадници народности доживљавају као стварност начело слободе стваралаштва које су југословенски комунисти прокламовали још на првим корацима револуционарног преображавања друштва. Еволуција схватања о слободи стваралаштва и националне равноправности у нас тако је високо израсла и постигла такав квалитет да је већ апсурдан и без икакве перспективе сваки покушај спутавања и заустављања процеса ка потпуном остварењу те равноправности. Укоренило се сазнање да у самоуправном социјализму, односно у социјализму уопште, доследном применом принципа о равноправности на свим нивоима у свим срединама, нико не губи ни једну од својих традиционалних и новостворених вредности, а тиме култура целе заједнице постаје богатија.

Књижевно стваралаштво народности одржава оне специфичности из живота те народности које карактеришу њен социолошки, психолошки и етнички спецификум. Оно, као и друге врсте уметничког стваралаштва, представља једну од најтрајнијих културних вредности које народности стварају и уносе у ризницу своје културе, дајући тиме свој прилог култури Србије и целе југословенске заједнице.

Бугарска народност је једна од мањих по броју становника, али је, по проценту образованости, међу првима у Републици. Иако су постојале потенцијалне стваралачке снаге и раније, оригинална књижевна продукција на матерњем језику народности почиње тек 1959. године, односно, после одлука Извршног комитета ЦК СКЈ. Прво оригинално дело на језику ове народности појавило се 1960. године а интензивнија издавачка делатност наступа од 1965. године. У периоду од 5–6 година издато је преко 20 оригиналних дела, међу којима више збирки песама, приповедака, први роман, књижевни есеји, студије, научно–популарна дела итд. Колико су се пробудиле стваралачке могућности народности види се и из податка да се у досадашњих 17 бројева часописа „Мост“ појавило преко 60 имена само из редова народности. Више од десетак писаца годинама се бави књижевним стваралаштвом. Они су афирмисани ствараоци у својој средини. И што је њихова књижевна продукција обимнија, то је ово стваралаштво разноврсније, продубљеније, зрелије, а истовремено и аутентичније. У његовом садржају присутне су преокупације савременог човека.

Желим да подвучем да бугарска народност у послератном периоду у СФРЈ, а нарочито последњих година, доживљава највећу културну еманципацију и стваралачку експанзију. У Социјалистичкој Југославији почиње њен културни препород: јављају се прва књижевна, научна и публицистичка остварења, којих раније није било. Ови резултати на културном пољу и стваралаштву постигнути су захваљујући материјалној помоћи и бризи Републике — углавном преко Републичке заједнице културе.

Досадашње искуство на пољу стваралаштва и издавачке делатности отворило је и одређене проблеме. Зауставићу се само на два који су за сада, по нашем схватању, најактуелнији и тичу се мање или више и осталих народности у Србији.

Први је проблем којим путем шире афирмисати стваралаштво малобројних народности ван региона у којима оне живе. У том погледу стваралаштво бугарске народности налази се у доста неповољној ситуацији. Оно је затворено у четири општине на југу Србије. Ширег продора ван те средине за сада скоро нема. Његова афирмација у матичној земљи је немогућна, углавном из политичких разлога, мада код шире читалачке публике и тамо за њега има интересовања. На овакав закључак нас наводи чињеница да у Бугарској, и када се спомене неко наше издање, не апострофира се као публикација бугарске народности у Југославији, већ као издање које је изишло, рецимо у Нишу. Очигледна је дакле тежња да делатност бугарске народности и на културном плану, као и на остваривању националних права, буде непозната широј бугарској јавности.

На другој страни — на подручју републике Србије, као и на ширим југословенским релацијама, афирмација стваралаштва бугарске народности сусреће се са другим препрекама — са језичком баријером. Али поред језика, који није тако далек српскохрватском, присутна је и једна индолентност према стваралаштву народности код издавачких кућа и централних средстава јавних комуникација на српскохрватском језику. Ретко када можемо наћи и најкраћу нотицу о нашем књижевном стваралаштву а опширнији написи о њему за сада представљају неостварен сан наших стваралаца. О нашој делатности на културном плану и у књижевном стваралаштву једино је било речи у средствима информисања у СР Македонији и Нишу. Што се пак тиче превођења на српскохрватски — до сада га није било. Ово игнорисање није инспирисано културном политиком у Републици нити од стране друштвено–политичких фактора него је резултат политике одређених институција које не показују одговарајуће интересовање за књижевно стваралаштво народности.

Ми се не заносимо схватањем да све што изиђе на језику народности треба превести и на српскохрватски. Такав захтев би био бесмислен. Међутим, сматрамо да је неопходно да се преведе бар оно што је најквалитетније у нашем стваралаштву и на тај начин да се шира културна јавност упозна са њим. За један овакав однос према стваралаштву народности залажемо се сматрајући га саставним делом културе Србије. То се може постићи већим интересовањем одређених институција — издавачких предузећа, редакција листова, радија и телевизије и одређеним стимулативним елементима. Изнад свега тога потребно је веће учешће културних радника народности у креирању и остваривању културне политике у Републици. Засад, ово присуство је више симболично него функционално.

Други проблем представља изналажење стабилног начина за финансирање оригиналног стваралаштва и преводилачке активности са језика народа и народности Југославије на језике народности у неразвијеном подручју. Наиме, разлика између производних трошкова и продајне вредности издања на језику народности и даље ће бити несразмерно велика — далеко већа од оне коју имају издања на језицима народа. Зато постоје два основна разлога: мали тиражи издања и већа цена графичких услуга због страног језика. Проблем постаје тим тежи што је у неразвијеном подручју и куповна моћ становништва знатно слабија од куповне моћи читалаца у развијеним. Друштвене заједнице и привреда у неразвијеном подручју, а такве су општине у којима живи бугарска народност, нису способне да финансирају ову делатност. Зато су све наде усмерене у помоћ шире друштвене заједнице, односно Републике и њених одређених институција за одржавање постигнутог нивоа и даљег развијања издавачке делатности на језику народности. Свесни смо тога да су материјалне потребе у садашњим условима културне експанзије у Републици неопходне и у другим срединама, али материјалне прилике у којима се налази култура и стваралаштво у неразвијеном подручју изискује да начело солидарности развијенијих нађе ефикасније облике у пружању помоћи и стварању услова за нормалну продукцију књижевног стваралаштва и издавачке делатности народности. Уколико то начело буде затајило, културне диспропорције постајаће све веће, а стваралаштво, као културна активност народности, изгубиће сваку перспективу за опстанак и даљи развитак. Тиме ће и принципи о равноправности бити окрњени. Сматрамо да до тога неће доћи и да ће се адекватна решења проналазити у даљој доградњи самоуправног механизма у Републици.

Надамо се да ће после Конгреса културне акције прилике бити још повољније за развијање стваралаштва на језицима народности, за његову ширу афирмацију и ближе упознавање.