Интеграција привреде и културе

И сама „лична карта“ овог Конгреса, у смислу његовог врло хетерогеног а ипак комплементарног састава, казује да превазилазимо дуги период институционалне, дозиране „државне“ културе и да улазимо у период враћања културе човеку и раду као њеним природним изворима. Време је да ствараоци, креатори, посленици, менаџери, политичари и други траже и налазе са ствараоцима материјалних добара заједнички језик о култури бришући силне заобилазне путеве тзв. културног динара који је нестајао у лавиринту посредника, у задовољавању потреба „културне елите“, у разним парадама културе, да би се сасвим умањен вратио у облику тзв. масовне културе свом изворишту.

Условно смо неке нове процесе назвали интеграцијом привреде и културе. Можда термин и није срећно одабран, но његов назив није битан, већ су битни процеси који значе измену односа у култури и према култури, измену позиције радног човека у друштвеним односима. Акција је започела у синдикатима. Прве резултате смо „изгурали“. Данас, међутим, све мање има потребе, барем на мом подручју, да „гурамо“ и „вучемо“ већ да више координирамо и пратимо. Ја сам синдикални функционер и радим непосредно на пословима образовања и културе и, што се мене лично тиче, сматрам да би за друштво и културу било срећа ако би се од доскорашњег иницијатора и данашњег координатора трансформисао у сутрашњег евидентичара тих нових процеса и односа у култури.

У Војводини данас већ имамо читав покрет на овом плану: од типично руралног Опова на свој начин, преко бивше бирошке до савременог Пољопривредног добра „Панонија“ на свој начин и до Новог Сада — опет на свој начин! О свему томе ја не бих говорио — вероватно ће бити речи о томе на овом Конгресу било у овој или другим комисијама.

Међутим, већ имамо и критичара овакве праксе и тезе о интеграцији привреде и културе (ја бих пре рекао самоуправног повезивања рада и културе) који глагољиво кажу, тобож са становишта интереса политичког тренутка, да су то захтеви за новим оптерећењем привреде заоденути у самоуправно рухо. Самоуправни концепт интеграције рада и културе и не полази са фискалног становишта већ искључиво са становишта друштвених односа. А да ли ће у фискалном смислу речи то значити више или чак мање, то је ствар самоуправних друштвених конвенција. Није реч о већем или мањем културном динару, него о начину његовог формирања и утицаја на његова кретања, на његово уливање у праве културне (и, рекао бих, продукционе) вредности. Ако се на неким културним пунктовима и јави динарски мањак, то је само знак позитивне селекције и објективизираних друштвених мерила о културним вредностима. А права култура увек може да очекује и адекватно финансијско покриће, али уз услов њене идејно–васпитне функције у разним друштвеним срединама различитих укуса и навика. Лично сам уверен да се у условима непосреднијег друштвеног утицаја на сопствена средства она не би ангажовала и у таква екстремна остварења као што је, на пример, Макавејевљев филм „Мистерије организма“ чију сам пројекцију имао част да гледам. Залажући се за нове односе у култури уверен сам да ћемо у наредном периоду морати изграђивати и нов методолошки приступ радним људима и њиховим културним потребама одбацујући грубу тезу о културним радницима као произвођачима с једне, и радним људима као „конзументима културе“, с друге стране. Наравно, не смемо при томе запасти у крајност и у сваком неквалификованом раднику тражити културног ствараоца. У сваком случају у раду и међуљудским односима морамо тражити инспирације за хумане културне садржаје и програме. Мислим да ће доследан приступ новим односима у култури и према култури, као и културе према својој животној средини, значити нужност измена у њеној постојећој административно скројеној институционализацији.

Но ово наравно није први пут речено на многим нашим скуповима и ипак би се све то свело на добро срочену фразу или визију културе уколико не би постојали и одређени друштвени инструменти који начела трансформишу у праксу. О неким од тих инструмената бих желео веома укратко да кажем. Иако о појединим од њих већ поодавно знамо, друштво их није примењивало из једноставног разлога што основни друштвени односи нису омогућавали њихову примену. Отуда, често, и искривљена представа о томе да друштво, или бар неки одговорни друштвени фактори и појединци, немају разумевања за културне потребе. Наравно, и тога има, али би неразумно било тврдити да судбина културе зависи од разумевања или неразумевања за њене потребе. То би био парцијални и — из времена и простора истргнут — поглед на културу. Базична претпоставка враћања културе човеку јесте његова позиција у располагању и расподели вишка рада. Дакле, позиција радних људи да они сами у удруженом раду буду носиоци сопствене материјалне и духовне репродукције једина је претпоставка ослобађања рада, а тиме и културе. Ту лежи смисао онога да „о култури не могу да одлучују само културни радници“. Они су, заправо, одлучивали о — пореским путем одвојеном — дакле, већ датом динару, а о његовој висини и начину издвајања нису одлучивали ни културни радници ни радни људи у ширем значењу те речи. То је била и јесте наша стварност и наша нужност. А задатак је да ту стварност не оговарамо већ да је правовремено мењамо.

Дакле, самоуправни друштвени односи, од радног места и радне јединице као основне самосталне организације удруженог рада до најшире друштвене заједнице, једини су оквири и претпоставке за афирмацију и друштвену верификацију правих културних вредности. То је наш друштвени задатак и већ преузета обавеза. Да се нисмо определили за такав друштвено–економски концепт, и даље бисмо се свађали око стопа и буџетских ставки које, будући субјективизиране, ни по висини ни по начину расподеле никада не могу бити одраз стварних друштвених потреба.

Такви самоуправно–друштвени односи прихваћени уставним амандманима (нарочито оним XXI и XXII) и ставовима II конгреса самоуправљача имплицирају читав низ инструмената који налажу залагање и вољу сваког субјекта у раду, било производног или оног тзв. непривредног. А њима управо идемо усусрет и на њиховој реализацији треба да тражимо додирне акционо–програмске задатке; сваки у свом домену и на свом плану, ради изградње филигранске самоуправне друштвене структуре.

Самоуправно споразумевање и друштвено договарање радних људи и професионалних културних радника и институција значиће нову шансу за продор правих културних вредности, а девалвацију лажних, рекламерских и оних лоших менаџерских импровизација тзв. масовне забаве. Разумљиво је да ово друштво мора да користи административне мере, а у борби против шунда и кича нису нехумане и административно–пореске мере, које ће олакшати пут идејним напорима истинским културним вредностима.

Добро је речено да значај сваког конгреса није у ономе што је на њему речено, већ у томе шта је после тога учињено. Ако овај Конгрес културне акције није само симболика по називу и његовој „личној карти“, онда ваља очекивати и акцију и резултате.

С обзиром да је друг Бакочевић у свом саопштењу пледирао за наша мишљења о одржању континуитета идеје Конгреса, желео бих да кажем своје мишљење о томе. Лично сматрам да Конгрес не треба да се институционализира у том смислу да се одржава редовно, јер то није у природи културе, као што се није могао својевремено институционализовати Конгрес самоуправљача. Он је, као што знамо, први пут одржан 1957. године, а после 15 година одржан је овај други Конгрес. Слично би могло и за културу. Но, ја сам за неке врсте конференција тематског садржаја које би на бази ових конгресних ставова, одлука, као и постигнутих резултата, расправљале о сасвим одређеним темама. Уосталом, друг Бакочевић је дао и такву једну алтернативу (на пример, конференција о филму, позоришту итд.). У сваком случају сам за то да сви сазивачи Конгреса својим програмима у наредном периоду практично одражавају и реализују ставове Конгреса.