Култура и село

Своје кратко излагање посветићу сеоској култури и могућностима развоја културе по селима, у неразвијеним подручјима, конкретно на Косову. Пошто живим и радим у једној од сеоских општина Косова, покушаћу да се изразим језиком сељака, и цитираћу народну пословицу: „Боље једна птица у руци него десет на грани“.

Због стања пре и после рата, а и разних других промена у нашем друштву, које су можда чешће представљала експериментисање, наше село и култура у њему стагнира.

Поставља се питање, чиме се представити овом великом скупу културе. Којим се подухватима и резултатима рада можемо данас поносити? Да ли можемо назвати успехом 3–4 дома културе на целом Косову, од којих се ниједан не налази у сеоским центрима. Затим, да ли је успех једна или две библиотеке у општинским центрима, које располажу са свега једном књигом на 20 становника. Да не говоримо о мрежи биоскопа, и о податку да око 15% становника није имало прилике да види филмску и позоришну представу, или музичку приредбу.

У материјалу „Развој културе у СР Србији од 1971. до 1980”, између осталог, пише: „Илузорно је планирати изградњу мреже домова културе и читаоница у мноштву малих насеља, јер би то било и скупо и нефункционално“. Затим се ова мисао даље развија у том смислу како је боље форсирати регионалне, републичке и покрајинске центре. Ови би центри културно зрачили на уже и шире залеђе.

Са оваквим ставом не би се могао сложити. Ако смо услед оправданих, и неоправданих разлога до сада окретали леђа сеоским срединама, од овога часа морамо то кориговати, а утолико пре што се овај Конгрес одржава да бисмо утврдили и осветлили све недостатке и слабости које је испољило наше друштво. Према томе, ред је да већу пажњу поклонимо сеоској култури, да нађемо форме и методе рада да се и становницима тих подручја омогући да се културно уздижу и да се осете равноправнима у остваривању права и дужности, које им самоуправљање и демократски систем СФРЈ обезбеђују.

Мислим да за то постоје решења која би садашње стање ублажила, наиме:

• — Одредити, дефинисати законом, сталне изворе за финансирање културе и културних делатности; исто тако, повећавати износ средстава која одвајају федерација и републике за неразвијене крајеве, а нарочито за Косово.
• — Јасније дефинисати надлежности културно–просветних заједница (које је основао Социјалистички савез) и заједница културе, како би оне могле контролисати рад у радничким домовима, домовима културе, аматерским позориштима, културно–уметничким друштвима, клубовима, а и договарати се с њима и финансирати их према реализацији утврђених програма.

Кад смо већ код финансирања, навео бих један пример, илустрације ради. Ја радим у Дому културе „Jehona e Dukagjinit“ у Клини, та општина обухвата 64 села. Једина је културна установа овај дом, који има само биоскопску салу и две канцеларијске просторије. Поставља се питање, ко ће и како омогућити драмској, музичкој, литерарној и ликовној секцији да током године одрже: 6 концерата, 3 позоришне преставе, 6 књижевних вечери, 2 ликовне изложбе и да издају књижевно–информативни лист. Дом својим буџетским средствима није у стању да задовољи њихове потребе, нити да им обезбеди просторије. Поред наведених приредби, Дом са својим ансамблима и секцијама редовно организује манифестације које окупљају омладину целе општине. То су општински фестивали културно–уметничких друштава, општинска смотра рецитатора, а ове године и Прве сеоске свечаности Косова, на којима су учествовала сеоска културно–уметничка друштва Покрајине. Још једном истичем да Скупштине општине издвоје средства једино за личне дохотке радника запослених у култури.

• — Питање опреме и модернизације у културним установама неће бити решено уколико банке не буду имале милости и ако не поведу рачуна о значају културе. Тиме би требало да се позабави Заједница културе и својим финансијским инструментима озакони стално притицање средстава за културне потребе.
• — Око 100 домова културе у целом Косову моментано користе земљорадничке задруге, па би било добро да се донесе одлука да они постану центри културних делатности. Сигурно би се на тај начин положај културе побољшао. Наравно, претходно би требало обезбедити средства за њихову адаптацију и реконструкцију, пошто су највећим делом упропашћени.

Ситуација у култури би се свакако побољшала стипендирањем студената разних уметничких академија, који би касније свакако помогли у раду аматерима.

На крају бих нешто рекао о свести сељака. Данас је наше друштво постигло значајне резултате на пољу културе чак и на светском плану. Нормална је и прогресивна данашња тенденција да се у свим областима и делатностима културе и уметности постиже још бољи квалитет, али не треба губити из вида да у већем делу Југославије још није достигнут задовољавајући животни стандард, па због тога сеоска омладина, огромна радна снага напушта земљу, у потрази за послом и ради остваривања већих зарада. Наша шира друштвена политичка заједница, па и људи који руководе културом треба да још више настоје да обогате и оплемене сваку средину уметничким врлинама, да јој, као друштвену храну, дају културу, јер ће у противном радни људи (поготово сељаци) постепено губити поверење у нас, и препустиће се стихији, религији и заосталости.