Култура у унутрашњости и њени проблеми

Пошто сам и раније сматрао да култура у унутрашњости нема тако великих могућности да изиђе у јавност, а пошто сам и у току ова два дана видео да ни у оваквим приликама нема за њу много места, припремљено излагање сам одложио и одважио сам се да се упустим у импровизацију, у доброј намери у којој треба видети покушај да у следећим оваквим приликама култура унутрашњости и њена проблематика добију за себе више времена и више шанси.

Дан пре почетка овог Конгреса, упитао ме је сарадник Радио Крагујевца о чему желим да говорим као делегат општине Горњи Милановац. Одговорио сам: прво, покушаћу да у неколико реченица представим културу у својој Општини, јер сматрам да иницијативе и акције наших културних радника могу бити занимљиве и од помоћи, нарочито за културу у мањим и сиромашнијим општинама. Посебно, нагласићу потребу да култура добије извесне привредне квалитете, јер то је, по нама, један од бољих излаза из анонимности, материјалне необезбеђености, отуђености и, што је најважније, положаја друштвене инфериорности.

Друго, запитаћу скуп да ли и мала места у унутрашњости имају права на културу и на амбициозније културне иницијативе Судећи према односу Републичке заједнице културе према часопису „Расковник“ који издаје наша Општинска заједница културе, то право имају само одређене установе, да будем јаснији: одређене групе људи у Београду. Наиме, „Расковник“, најтиражнији књижевни часопис у Југославији, једини народни књижевни часопис, један од ретких које народ прихвата и воли, при расподели народних пара скупљених у буџету Републичке заједнице културе, наишао је на мање разумевање него неки београдски часописи који се штампају у 500 или 1000 примерака, који су често непознати широј јавности и не ретко сврху свога постојања своде на прештампавање одломака из већ објављених књига, чак и без искрене намере да стварају нове вредности и откривају нове светове. Да ли и унутрашњост Србије има права на културу? Одговор, сматрам, мораће да буде и полагање рачуна од стране оних који одговор треба да пруже. То сам рекао сараднику Радио Крагујевца, и то је на дан пре почетка Конгреса емитовано.

Овај Конгрес је доказ да ми представници унутрашњости имамо мање могућности да говоримо да не употребим неку другу реч, од представника институција републичких, београдских и сличних који су и до сада, махом, кројили културни живот. Значи, преносно, унутрашњост Србије ни на овом Конгресу културе у Србији, ни преко својих представника нема неких сјајних могућности да да своје мишљење о томе како се до сада радило у култури, да искаже своје расположење о садашњем стању у овој области, нити да битније утиче на оно што треба да се догађа у будућности.

Делегати из унутрашњости требало је да добију саопштења раније, и да, видевши шта мисле они што су до сада водили републичку културу, који је и сада креирају и који ће то, највероватније, чинити и убудуће, кажу свој суд о тим саопштењима, изнесу своје проблеме а често и муке, те да се овде, на овом Конгресу, који би само на тај начин могао да буде прекретница за културу у нашој Републици, сви заједнички договоримо о животнијим, данашњим, актуелним проблемима културе, а мање о начелним, теоретским, естетичким и хуманистичким њеним проблемима, јер те стране културе већ су јасне, још од тренутка када се указала потреба за културом и када је она почела да живи. Уосталом, то би биле теме сасвим другачијих скупова од овог. Једноставно, ја сам овај скуп схватио као програмски и договорни: овде треба изнети проблеме из праксе, разуме се, најкарактеристичније и најопштије, које је демократизација односа, права и обавеза оставила култури у унутрашњости, уједно је понекад остављајући без заштите административних мера и Закона и не обезбеђујући јој добродошлицу оних на које је упућена. Такве проблеме које условљава живи живот треба да решава овај Конгрес, јер само на тај начин може решавати културну проблематику адекватну проблематици привреде и осталих области живота, поготову у унутрашњости. Да нагласим, култури у унутрашњости није потребна само идентификација проблема у култури, није потребна ни само научна, естетичка, хуманистичка, у крајњој линији ни социјалистичка критичка надградња тих проблема. Њој су потребна практична решења, животна, програмска али и свакидашња, данашња решења јер, како рекоше јуче на пленарној седници, живот је кратак а и култура, и културни радници у унутрашњости, хтели би да живе.

Мислио сам да и сам наведем неке од тих проблема, да покушам да их образложим, да предложим и нека решења за њихово разрешење, са свог личног становишта и са становишта места у коме живим. Сада када немам времена за све што сам желео и намеравао, навешћу само неке од тих проблема, и то у облику питања, или захтева који траже своја разрешења, у облику теза које је требало да расправља овај скуп.

Прво, шта учинити да одлуке, прописи, резолуције и мишљења, речи, у крајњој линији, како каже Мира Ступица, изговорени на овом скупу, у Скупштини, у републичким институцијама, органима власти, самоуправе, у гласилима, у законима, добију прави смисао у пракси и у унутрашњости, своју праву материјалну вредност и престану да растржу културне ентузијасте у расцепу између законских, хуманистичких, естетских, људских права и потреба, на једној страни, и провинције, у правом смислу те речи, — стварних могућности — на другој страни?

Друго, како спречити, како спасити унутрашњост од тезгароша, шунда, емисара и носилаца лажне и јевтине културе што јој нуде, најчешће, већи центри а омогућити јој да добије праве вредности?

Треће, како изједначити по вредности, значају и адекватно указаној пажњи историју, традицију, иницијативе, потребе, паметне идеје, ентузијазам у унутрашњости са свим одговарајућим у богатијим центрима?

Четврто, како довести неко од београдских позоришта у градић негде у Шумадији, Поморављу, источној Србији, кад једна његова представа кошта 2 милиона а годишњи буџет у многим општинским заједницама културе износи 20 до 30 милиона, од којих треба да се ради, ствара, живи? Како довести симфонијски оркестар, организовати изложбу, кад је ситуација готово иста?

Пето, како организовати, како афирмисати самоуправљање у култури у унутрашњости, кад пара нема довољно ни за финансирање основних, законом предвиђених културних делатности? Представници привреде, друштва уопште, делегирани, рецимо, у телима општинске заједнице културе не желе да присуствују понижавајућем погађању представника културних установа која ће колико средстава да добије из и онако полупразне фондовске касе те заједнице.

Шесто, како у ери индустријализације унутрашњости, која је често на нивоу почетка овог века у већим центрима, обезбедити савремену културу седамдесетих година овог века, кад за њу нема средстава, разумевања, основних реалних основа, кад већи центри не нуде праве вредности културе које су скупе, већ јевтине индустријско–конфекцијске производе широке потрошње, кад прети опасност да радни људи у унутрашњости, у ери индустријализације, снизе уместо да повећају свој културни ниво, јер стварни, тренутно важећи критеријуми то и условљавају?

То би, отприлике, били неки од проблема који муче унутрашњост и овде бисмо могли навести и то да културни радници у унутрашњости све чине не би ли, како се то популарно каже, самофинансирали културу, а то може бити она друга крајност која често води у рентијерство; јер, ако нека културна установа мора да се бави и неким производним послом, да би живела и развијала културну делатност, то и није ништа друго него довођење културе у положај рентијера. Уколико би се неке установе, којима је то излаз, одрекле тог рентијерства, дошле би у опасну ситуацију да без материјалне основе развијају само фиктивну, вербалну активност која не одређује праву културну индивидуалност, а то би била друга крајност.

На крају сматрам да овај садашњи начин финансирања који се обезбеђује расподелом у оквиру заједница културе није увек најпотпунији и најадекватнији, јер уместо да услови повећан интерес друштвено–политичке заједнице и привреде за судбину културе, управо често културу води ка изолационизму, те би чак некад било далеко боље да култура нема извесне законске потпоре, али да јој се остави могућност да се сама договара и уговара оно што јој треба, односно да и култура у потпуности буде препуштена закону понуде и потражње у оном обиму и оном облику какав влада у нашем социјалистичком друштву. Наиме, сматрам да, уколико не можемо са стране да добијемо помоћ, онда не треба да постоје прописи о култури који немају материјалну основу нити материјално покриће.