Филм — медиј масовне културе

Говорићу о филму, али не о филму са аспекта стваралаштва, већ о филму као медијуму такозване масовне културе.

Пре свега, уверена сам да о филму мора да се говори као о целини — од његове производње и увоза, до његовог пласмана, тј. приказивања. Подела на три потпуно одвојене гране јединствене кинематографије је вештачка. То је јединствени технолошки процес, јер је филм обавио своју функцију само тада када је приказан, када се потврдио пред гледаоцима.

Већ дуже времена су присутне оцене да је стање у кинематографији незадовољавајуће. Опада број гледалаца, смањује се број биоскопских дворана, посебно је драстичан пад броја гледалаца домаћег филма. Док је свуда у свету национална продукција на првом месту по броју гледалаца, код нас је домаћи филм на зачељу. Финансијска средства која се дају за увоз иностраног филма су недовољна. За домаћу продукцију се алиментирају средства из доприноса који уплаћују биоскопске дворане и дистрибутерска предузећа, и у последње време од повремене помоћи коју дају друштвено–политичке организације и самоуправне заједнице. Овде треба указати на појаву укључивања неких радних организација из привреде као својеврсних спонсора у реализацији неких пројеката домаћег филма. То је меценаштво посебне врсте, али оно нема ни принципа ни критерија, већ је тај вид учешћа привреде у домаћој продукцији препуштен сналажљивости појединаца или група, што је ову добру иницијативу довело у питање.

С друге стране, за разлику од других уметности, филм је индустрија, али не само индустрија, односно не само уметност, па се због тога он мора јединствено и посматрати и за његову даљу судбину тражити специфична решења. Постојећа номенклатура која производњу сврстава у индустрију, промет филмова и спољну трговину, а приказивање чак у комуналну делатност, је неодржива и она се због тога више пута осветила филму.

Из оваквог стања и из података који су сваком доступни види се да највећи део средстава за домаћу продукцију долази од доприноса, тј. од самог филма. Из ове чињенице лако је извући закључак да кинематографија код нас живи од самофинансирања. Мислим да смо управо код ове чињенице на правом терену на коме морамо разрешити проблем, а он се састоји у следећем: да ли филм може живети од самофинансирања?

У кинематографији постоје, као што је истакнуто, три одвојене групације које у ствари не могу да живе једна без друге. У овом тренутку оне делују прилично разједињено, а заједничко им је: екстензивност у пословању и сиромаштво — и то сиромаштво у средствима, сиромаштво у идејама, сиромаштво у осавремењавању рада и задовољавању потреба. Постоји и четврта групација, код нас позната под именом „филмски радници“ који кроз своја удружења или појединачно покушавају да се уклопе у ово несређено стање.

Било би природно да ове групације, које су и формиране да би у друштву обезбедиле правилно и добро функционисање ове друштвено корисне делатности, саме то и обаве. Но стање показује да је то данас неизводљиво. Зашто? Ту се на врло очигледан начин сударају привреда и култура, па је све више лоше привреде, а све мање културе. Пошто друштвеној заједници, вероватно, није свеједно како се кинематографија развија, онда се, с обзиром да филм нема своје јасно одређено место у друштву, овог тренутка поставља питање основног опредељења друштвене заједнице према овој врсти делатности. Од тог основног опредељења, које би нашло своју даљу разраду у низу конкретних решења, зависи и даља судбина кинематографије.

Потенцијалне могућности нашег филма, када се ради на пример о производњи, далеко су изнад могућности наше кинематографије, тј. изнад њене материјалне могућности. Али, тзв. систем самофинансирања који важи у овој области не може ту разлику да премости, па је он у филму даље неодржив, јер оквири филмског динара су веома скучени, из дана у дан све мањи, а потребе целе кинематографије су далеко изнад тога. Заправо, погрешна поставка да се филм може сам издржавати довела је све гране у кинематографији до сиромаштва. Осиромашена производња је своју егзистенцију могла да заснива само на повећаном захватању из биоскопске мреже, која је, опет, притиснута обавезама, морала да стагнира, тј. да назадује, јер са преосталим средствима није у стању да врши ни просту, а камоли проширену репродукцију. Према томе, све три групације налазе се скоро у безизлазној ситуацији.

Дакле, средства којима данас у нашој Републици располаже филм су недовољна, те веће и озбиљније резултате — то треба отворено рећи — не можемо очекивати. Ако хоћемо бољу продукцију, бољи филмски репертоар, боље биоскопске дворане, потребна је помоћ друштва, конкретна и јасно прецизирана. Или, ако филм, рецимо, са појавом телевизије, нема више своју функцију, па за друштво није интересантан, и то овде треба јасно рећи.

Желела бих да се одмах изјасним за одређени став и да предложим Конгресу да у својим документима то има у виду, а то је да друштвена заједница мора одређеним средствима, кроз врло прецизиран инструментариј, помоћи кинематографију, тј. да је не може и даље оставити на самофинансирању. Друго, налазимо се у периоду када треба донети средњорочни план развоја Социјалистичке Републике Србије и мислим да је то погодан тренутак када се став наше друштвене заједнице у односу на филм мора јасно и записати у такав докуменат. Исто тако мислим да у таквом документу треба нагласити да осиромашену кинематографију у целини треба растеретити неким фискалним доприносом друштвеној заједници и омогућити јој да из тих средстава врши просту и проширену репродукцију.

И још једно питање за средњорочни план. Кинофикација је ствар шире друштвене заједнице, а не само кинематографије, те се изградња нових, савремених дворана не може оставити само организацијама за приказивање филмова. Успут, иако је намена филмског доприноса била да поред производње помаже и кинофикацију, за кинофикацију од када постоји републички закон о филмском доприносу није дат ни један динар.

Очигледно је, дакле, да нашу кинематографију карактерише добрим делом стихија и недостатак политике. Међутим, иако је ово стање познато, данас нема могућности да га било ко измени. Једина организација која се бави филмом у нашој Републици је републичка заједница културе, односно покрајинске заједнице, али ове заједнице, бар што се тиче републичке заједнице Србије, утичу на филм на тај начин што филмски допринос, који се уплаћује у њихову касу, деле на овај или онај начин већ произведеним филмовима. Дакле, потпуно пасивна позиција без било каквог утицаја на промену стања.

Евидентно је да у кинематографији нема законске регулативе. Савезни закон је престао да важи, а о републичком законодавном регулисању ове материје налазимо се у некој недефинисаној фази. Тезе за закон о кинематографији Србије су прошле одређену фазу друштвеног консултовања. Један број органа, организација и појединаца као да не види никакво решење кроз закон и према понуђеним тезама се односе готово незаинтересовано или потпуно одбојно. Добија се утисак као да неком одговарају несређени и нерегулисани односи. Сматрам да је апсолутно сазрело време да до краја ове године донесемо закон о кинематографији који ће сигурно подстаћи неопходна самоуправна договарања на регулисању битних питања заједничког деловања из области кинематографије.

Законским регулативима бисмо сигурно прецизније одредили за сада низ нејасних статуса организација које се баве филмом, кроз формирање јединствене заједнице кинематографије, која се предвиђа у тезама, а где би се нашли сви чиниоци ове области друштвеног живота у потпуно равноправном односу и на тај начин могли боље решавати заједничке проблеме. Овако разједињене групације данас живе једна на рачун друге и између њих влада прави рат, стварају се монополи, а цену плаћају гледаоци. Овде треба рећи да су групације покушале да нађу излаз из таквог стања, па су формирана пословна удружења. С једне стране се удружиле организације за промет и делимично организације за производњу, а с друге стране организације за приказивање филмова, тј. биоскопи, па свако покушава да сређује своје сиромашно стање на рачун друге групације.

Посебно питање које друштвена заједница такође мора да реши јесте питање односа филма и телевизије. Ти односи су решени у много развијенијим срединама и на Западу и на Истоку, а наша Телевизија то не сматра проблемом, па сви покушаји за изналажење заједничког језика до сада нису дали никакве резултате.

Дакле, очигледно је да се друштвена заједница мора определити за следеће: сматра ли филм претежно културом; да ли је заинтересована за ову врсту културне делатности; хоће ли је и како помагати — и да онда тражи пуну одговорност од оних којима је поклонила поверење и средства да остварују овај посао од посебног друштвеног интереса. Према томе, опште опредељење овог Конгреса у погледу политике и правца деловања друштва биће драгоцен допринос за разрешење овог крупног друштвеног питања.