Економски положај репродуктивне кинематографије

У документу Конгреса „Развој културе у СР Србији 1971–1980. године“, и то у делу који говори о кинематографији, иницирана је одређена проблематика ове делатности, која је од релевантног интереса за развој и просперитет. Управо бих о томе хтео нешто да кажем.

Када говоримо о кинематографији, не можемо да мимоиђемо чињеницу да је запала у кризну ситуацију која је присутна код свих чинилаца који делују у оквиру ње.

На подручју производње осетан је недостатак средстава за праћење тренда који диктирају производни капацитети и кадрови; средства су још мања ако се зна да је кинематографија СР Србије најразвијенија а највише је дала до сада у производима и уметничком смислу у односу на кинематографије других република. Те своје производне амбиције и реалне могућности не може задовољити средствима која добија путем филмског доприноса. У оваквим условима нормално је инсистирати на томе да заједница пружи помоћ овој грани путем других извора. Уколико је филм потребан овом друштву, а ту свакако дилеме нема да је потребан, онда је неопходно заступати већ изнесену тезу о проналажењу нових извора финансирања.

Од филмског доприноса добија се годишње око 15 милиона динара. У овој години дато је из републичког буџета 4 милиона динара на име помоћи домаћем филму, с тим да се 3 милиона утроши за редовну производњу, а милион за финансирање пројеката од посебног друштвеног интереса. На овај милион конкурише 25 пројеката чија производна цена износи преко 20 милиона динара.

О томе шта и како производити не бих хтео да се изјашњавам, али је потребно истаћи да је филм, осим културног обележја које има, и специфична врста робе која код пласмана подлеже законима тржишта, подлеже односима понуде и тражње на филмском тржишту. Недопустиво је, по мени, производити робу, па звала се она и филм, ако је тржиште не прихвата. Производња није сама себи циљ, она и те како мора да је заинтересована за потрошњу, односно за повећање потрошње. Филм мора, између осталог, имати и употребну вредност; у супротном случају недопустиво је, из економских и друштвених разлога, улагати средства у његову производњу.

Из овога произлази врло студиозан приступ проблему пласмана домаћег филма. Филм и његов пласман имају много специфичног, али то још не значи да су одређене законитости понуде и тражње специфичне. Можемо слободно рећи да се домаћи филм екстензивно експлоатише, јер приказивачке организације нису економски стимулисане да га држе на репертоару.

Претходно речено не значи да се треба одрећи производње тзв. ауторских филмова (готово по правилу, некомерцијалних), али њихов удео у укупној производњи морао би се променити и то у корист оних које ће конзумент–потрошач примати, с тим да се не умање уметничке и друге вредности филма као његове неопходне компоненте.

Код промета филмова постоји врло интересантна ситуација. Предузећа која су се бавила прометом доскора су радила са врло високом акумулативном стопом, значи била су у најбољем положају у односу на друге групације. Данас то није случај. Опадање броја гледалаца, опадање прихода у приказивачким организацијама директно је утицало на смањење промета ових предузећа. Изразито повећање (1965. и 1971. године) набавне цене иностраних филмова, девалвација и обавезна куповина источноевропских допринели су повећању трошкова, а што је директно утицало на смањење дохотка и акумулативне способности. Када свему томе додамо и конкурентску борбу све већег броја предузећа која се баве прометом филмова, онда њихов положај може да нас забрине.

Један од крупних проблема промета је набавка девизних средстава за увоз. Основни извор финансирања увоза иностраног филма је глобална девизна квота из које се годишње добија око милион долара, док производна и услужна предузећа из кинематографије остваре око 450.000 долара ретенционе квоте. Средства су недовољна. Ако се знају цене увезених филмова, онда не треба да нас чуди што поједине тзв. светске филмове не можемо да увеземо, односно што их увозимо са закашњењем. Ово се и те како огледа на репертоару.

У приказивачким организацијама годинама је присутно смањење броја гледалаца, за 29,2% опао је њихов број у односу на 1965. годину. У ствари, од 1960. године тренд броја гледалаца има силазни карактер. Упркос тој чињеници, укупан приход ових организација бележио је повећање због сталног пораста просечне цене, односно због поскупљења биоскопских улазница. Међутим, у 1970. години и укупан приход бележи пад; овакво кретање укупног прихода неће моћи да се задржи још неколико наредних година.

Што се тиче повећања цене биоскопских улазница, мислим да време и платежна моћ конзумента филма нису томе наклоњени. Анализе структуре личне потрошње грађана указују да је део средстава који се одваја за забаву и разоноду, у оквиру тога део за филм, мали, а по редоследу на последњем месту. По логици ствари, предуслова за повећање цена нема.

Све мањи приход, из године у годину, условиће да се ове организације нађу још у тежем економском положају него што су данас.

Упоређујући број биоскопа 1970. са стањем у 1965. години уочава се да је 74 биоскопа мање. Затварају се углавном мали, сеоски биоскопи, који једино континуирано раде у својим срединама. Број затворених биоскопа био би још већи да дотације друштвено–политичких заједница нису знатне и имају тенденцију повећања. Оне годишње износе око 4 милиона динара. Да нема те дотације, трипут више биоскопа би престало да ради.

Свакако да је највећи проблем приказивачких организација економски положај, а у оквиру тога стање средстава рада. Ако је реч о пословним просторијама, биоскопским салама, морамо рећи да, у већини случајева, њихово стање не задовољава савременог гледаоца. То су већином старе и запуштене сале са дрвеним столицама па и клупама, најчешће без основних хигијенских услова. Комфора ту нема. Изузетак чини неколико биоскопских сала у републици. О загревању, вентилацији илузорно је говорити. Опрема је застарела, само податак о стању кино–пројектора то недвосмислено потврђује. На подручју уже Србије 60% је набављено пре 1961. године. У САП Војводини стање је још теже, овде има 65% таквих кино–пројектора. Поставља се питање да ли пројекција са застарелом (у смислу физичког и технолошког рабаћења) техником може да буде доброг квалитета? Колико утиче лоша, недовољно квалитетна пројекција на смањење броја гледалаца не треба посебно истицати.

Већ је било речи о застарелости опреме. Њена модернизација, не само њена, постаје императив времена и опстанка. Док на једној страни, имамо сиромаштво у средствима за постизање наведеног циља, дотле, на другој, заједница захвата 12,5% на име савезног пореза на промет на набављену опрему, те на тај начин мала средства за набавку постају још мања, мада искључиво служе за замену застареле опреме.

На основу прегледа упоредних показатеља о пословању приказивачких организација у СР Србији и Југославији уочили смо не само интересантан већ и врло значајан податак који говори о томе да је мрежа у СР Србији оптерећенија од оне у другим републикама. Фискалне и уговорне обавезе приказивача у нашој Републици су веће у односу на југословенски просек. Трошкови пословања, и поред свега изложеног, као и лични дохоци нижи су од просека у земљи. Из тога произлази да се економичније пословало а да је такав рад мање вреднован кроз личне дохотке, што, другим речима, значи да може бити дестимулативан, а што може даље да се реперкутује, у негативном смислу, на целокупно пословање ових организација. И ако је стање такво, за фондове се издваја више него што је просек у земљи. Свакако да су ова средства у маси мала, да не кажем незнатна, у односу на потребе. Овај показатељ нам говори да се по цену смањења животног стандарда запослених настоји да се прикупе што већа средства, и то у интересу побољшања услова рада. Поставља се питање да ли је ово једини пут?

Потребно је указати на измењену улогу биоскопа с обзиром на појаву телевизије и немогућност да биоскоп у садашњим условима врши ваљано своју функцију без већег улагања, тј. без побољшања услуга.

За даљи рад и развој приказивачке мреже сигурно имају примарни значај односи између свих чинилаца кинематографије а посебно телевизија која је такође, добрим делом, и организација за приказивање филмова, односно њено постојање и рад имају веома велики, можда и пресудан утицај на филм и његов развој.

Телевизија своју експанзију и даље наставља, она мења наш свакодневни живот, навике и постаје саставни део наших потреба. Посматрана у том светлу, она је снажно деловала и на навике филмских гледалаца. Изнете вредности, па и друге, нико не може оспорити, нити сматра да ствари треба другачије да стоје. Међутим, није добро оно што телевизија чини са филмом, боље речено — како то чини. Превелики број филмова, време приказивања, њихова старост и порекло су питања која са телевизијом треба решити. У многим земљама ово је већ учињено.

Несређена приказивачка мрежа у организационом погледу, дезинтегрисана, нерационална и застарела, без потпуних средстава за репродукцију и бржи развој, није у стању да држи корак са савременим кретањима. У конкуренцији са новим медијумима губи своју главну битку, битку за гледаоце. Мрежи је неопходна помоћ, помоћ заједнице од општина, преко покрајина, до Републике, а њу је са нешто већим ангажовањем и разумевањем могуће обезбедити.

Сматрам да је филмски допринос погодан за интервентне захвате на плану побољшања репродуктивне способности приказивачких организација. До сада је ова фискална обавеза била у смислу помоћи једнострана. Помаже, готово искључиво, производњу на тај начин што покрива разлику између цене коштања филма и прихода оствареног од његове продаје и експлоатације у земљи и иностранству. Намену филмског доприноса треба проширити и на кинофикацију — модернизацију биоскопске мреже, како би се успоставила равнотежа у третирању потреба појединих грана кинематографије, јер је то, суштински, од интереса за кинематографију у целини.

Ставка фискалног захвата путем доприноса није ни издалека мала. Ако бисмо упоредили издвајања представа на име филмског доприноса са категоријом средстава фондова која остају приказивачким радним организацијама, могли бисмо констатовати да су средства филмског доприноса далеко већа у односу према онима која остају за проширену, исправније би било рећи, за просту репродукцију.

Схватајући врло тешку ситуацију у којој се нашла мрежа, не својом кривицом, непословношћу и сл., већ зато што ствари тако стоје, Републичка привредна комора, односно њен Савет за кинематографију и Пословно удружење приказивача филмова СР Србије, инсистирали су на прерасподели доприноса, односно на његовом смањењу. Ови предлози нису могли да се усвоје, већ је речено да се нека одговарајућа решења морају наћи. Која?

Када смо већ код филмског доприноса нужно се намеће потреба да се о једној нелогичности нешто каже. Стање и положај приказивача филмова у САП Војводини и ужем подручју СР Србије битно се не разликују мада их различито третирају два закона о филмском доприносу, један за САП Војводину, а други за СР Србију без покрајина. По Закону САП Војводине, стопа доприноса уноси 20%. По овом Закону, приказивачи не плаћају допринос (и ако га убирају) на колективне представе за ђаке и студенте, на филмове југословенске кинотеке и филмове који се приказују са покретним кино–пројекторима. Даље, не плаћа се допринос на домаће филмове. Средства која се уплаћују на име доприноса деле се тако што Покрајинска заједница културе добија 70%, од укупне масе, док се 30% даје општинским заједницама културе с тим што се ова средства могу трошити наменски за кинофикацију подручја те заједнице. Републички закон има исту стопу али не стимулира приказивача филма, односно не оставља му ни најмањи део доприноса.

Треба инсистирати на једнаком третману свих приказивача без обзира где су стационирани, тим пре што су им услови рада, а и други фактори који директно или индиректно утичу на пословност, исти.

У времену када приказивачке организације преживљавају кризу, није наодмет напоменути да би једно од средстава за решење ове кризе могла да буде измена инструмената који се односе на њих. Пре свега, ту се мисли на ослобађање од општинског пореза на промет, камате на пословни фонд, ослобађање од савезног пореза на промет на набављену опрему и на прерасподелу средстава филмског доприноса, односно на његово смањење.

На овај начин бисмо базу кинематографије оспособили да се укључи у нормалне културне и економске токове филма, а у исто време био би дат подстрек осталим чиниоцима кинематографије да ваљано врше своју функцију.