Акција за оснивање Фонда „Вук Караџић“

Ја бих, другови, говорио само о једној јединој акцији.

По речима са овога Конгреса, „неопходно је јединство усвојене културе и културе актуелног тренутка — евокације прошлости и визије будућности. Друштво које није свесно своје прошлости и нема осећања континуитета, без изгледа је да буде савремено и напредно, али је без изгледа исто тако и друштво које нема живо осећање садашњости и будућности. Уз традицију старог, морамо гајити и традицију новог“.

Као делегат Подриња сматрам својом дужношћу да пред вама проговорим о нашем великом земљаку Вуку Караџићу.

И то не о фетишу и култу.

Вук Стефановић Караџић је вазда био мудра, продорна и револуционарна акција, у којој ово време све више уочава неизмерна богатства и праве домашаје. Тршићки сабор — народно је узношење живог имена и живог дела Вукова. Тек су последње године умножиле саборски празник са шест предсаборских дана, испуњених истинским достигнућима културног наслеђа и савременог стваралаштва.

Та тековина, тих шест дана, и као искуство и као инспирација, одлучно упућује мисао ка непрекидном, несвечарском, акционом саборском три стотине шездесет петодневљу.

Три стотине шездесет и пет дана — у име свести о сопственом историјском ходу и културним вредностима свих народа и народности наше Републике;

у име стотина хиљада људи, који долазе на Вуково огњиште,

у име осмишљавања идеја и речи овога Конгреса.

Основни условитељ многих досадашњих (не)моћи јесу неприлагођена пространства Тршића и Троноше саборским потребама. Јер, може ли се чинити нешто боље, и много више, без опремљеније сцене, гледалишта и свега што уз њих иде? Па затим — без небројених услужних простора? И на крају, — и најважније — без многих културних објеката и споменичних обележја?

Тршић, тај прелепи кутак са још увек очуваном чистотом, пун зеленога мира и древне свежине, тиме што је завичај Вука Караџића, заслужује да не буде само саборска порта. У ствари, он обавезује нашу културу на много смелија и умнија решења.

Шта се све, према неким мишљењима, мора учинити у Тршићу и Троноши?

Мора се сачувати дах Вукова времена.

Морају ницати нове грађевине, урастајући у природност и тишине тршићко–троношке долине!

Мора бити представљена културна историја СР Србије — у музеју, галерији, преко здања, стално отворене изложбе у шумама, монументима, кроз посебне публикације.

Мора се сачинити и уобличити визија развитка Тршића и Троноше, као вазда прометна позорја наше научне и културне савремености.

Мора се рачунати у томе на најшире учествовање народа. Почев од оних чије би одсуство било незамисливо, врхунских уметника и научника.

И — таквих морања — односећих се на подизање пространстава Тршића и Троноше, као стецишта људског неимарства, културних и напредних ходочасника, има безброј и веома занимљивих.

Полазећи од оваквих виђења Тршића, будућност му се може обезбедити само у озбиљном и трајном увећању новчаних средстава. Тражећи у томе излаза, подупрт многим подршкама споља, Републички одбор Вуковог сабора се без остатка ујединио на идеји да се формира фонд „Вук Караџић“!

Не треба да забрињава што се Фонд објашњава искуствима Вуковог сабора и Тршића, и нема места страху да ће се његова улога поистоветити само са њима. Јер, Сабор је окупљање великог броја научника, уметника културних и друштвених радника, где се о Вуковом активном трајању и данашњим проблемима културе, најраспламсаније мисли, говори, и не баш мало и предузима. Па су се због тога ту стекле неопходности за бржа раздуживања пред досадашњом и будућом културном историјом.

Па када Фонд буде у најпотпунијем сјају и пуности, и када се не буде постављало питање његовог трајања и дубине његових снага, и када се у топлинама његове предузимљивости нађу многи вуковски немири наше самоуправљачке савременице, тек онда предстоји прави и велики посао за трудбенике Науке, Просвете, Културе и Фонда.

Међутим, ово остаје само као слово — све док се не оформи Фонд „Вук Караџић“.

А Вук Стефановић Караџић и наше време верују да ће Тршић бележити стални пораст писмености и бивати све више прилика — и обавеза — и наукама, и уметностима, и људским радиностима;

да ће Жеравијом живље заструјати савремена култура;

да ће се сневати о тршићком центру образовања али да се неће остати само на сновима;

и да после Сабора неће бити опет пусто, без нових сретања.

У то име, са 105 делегата: Велике Плане, Петровца, Приштине, Новог Сада, Зајечара, Ваљева, Шапца, Богатића, Владимираца, Коцељева, Крупња, Београда, Малог Зворника, Љубовије, Лознице и других места, молим за вашу подршку да се у завршним документима Конгреса да места следећем предлогу:

• Да Тршић, родно место Вука Стефановића Караџића, буде одговарајуће заступљен у програму културног развоја Социјалистичке Републике Србије. Од светилишта прошлости — да што брже постаје свенародни универзитет.

Да се материјализује идеја о новом Тршићу, националном парку културе СР Србије — у коме би, у облицима које осмисле данашњи и будући нараштаји, живео непрекидно дух културне акције народа и народности СР Србије.

• Да се у томе циљу оснује друштвени фонд „Вук Караџић“, који би служио циљевима и задацима социјалистичке културе.