Култура у вишенационалној заједници

I Национална измешаност становништва једна је од значајних карактеристика савременог света. Рачуна се да је број развијенијих етничких заједница шест или седам пута већи од броја унитарно или федеративно организованих државних заједница. Једнонационалне државне заједнице ређе су од вишенационалних, као што су малобројније оне у којима вишенационалност не представља чињеницу на коју свака реална политика мора рачунати. Национална равноправност и проблем њеног успостављања и сталног дограђивања припада, према томе, реду оних питања која нису посебност малог броја друштвених заједница. Посебности и разлике постоје на теоријском плану, у политичким концептима и програмима, и у практичној политици. Очигледно је, међутим, да је у савременом свету доминантна и незаобилазна тежња за равноправном и слободном сарадњом држава у нераскидивој вези са настојањима да се створе услови за равноправан и свестран развој националних заједница у истој државној заједници. По свим критеријумима СФР Југославија спада у ред изузетно вишенационалних државних заједница. То исто важи за СР Србију, као целину, и посебно за њене социјалистичке аутономне покрајине Косово и Војводину. Уставним законом Војводине, на пример, уставно–правно су утврђене основе и најбитнији елементи равноправности за седам нација и народности (Срби, Хрвати, Црногорци, Мађари, Словаци, Румуни и Русини) и прецизирана равноправност пет језика (српскохрватски односно хрватскосрпски, мађарски, словачки, румунски и русински). За путеве, могућности и шансе националне равноправности, а тиме и националне културе, од несумњивог су значаја основне историјске, друштвено–економске и политичке карактеристике државне заједнице, начин њеног формирања, услови под којима је настала. Савремена Југославија са својим најбитнијим ознакама — независна и слободна, социјалистичка, самоуправно–демократска, федеративна и национално равноправна, — створена је социјалистичком револуцијом и вољом и одлуком свих њених народа и народности да живе у истој друштвеној и државној заједници. Такав пут и природа конституисања одбацују принуду, а носе у себи потребу споразумног уређивања односа, и неопходност равноправности у обавезама и одговорностима за сопствени и заједнички развој. Оваквом контексту сасвим природно пристају тврдње да је национална политика била и остала најстабилнији и најдоследнији део наше унутрашње политике, да је одолела свим искушењима и потешкоћама, унутрашњим и спољњим; да није била пресудније и озбиљније спутана и ометена спољним притисцима, или моделима и праксом решавања националног питања у другим, на пример, суседним државним заједницама. Разуме се, у сталном трагању за адекватнијим решењима питања од фундаменталног значаја, у трагању за демократскијим организовањем друштва и активирањем свих његових снага, тражене су и изналажене нове могућности изграђивања пуније националне равноправности. С друге стране, отварање већег и стварнијег простора националној равноправности и испољавању националних особености у свим подручјима живота и стваралаштва, убрзавало је мењање друштва у многим другим питањима. Такво мењање и доградња је и садашња уставна реформа. Сталном демократизацијом нашега друштва, свакако наглашенијом последњих година, настојањима и резултатима у доградњи самоуправног политичког система, створени су, и свакодневно се стварају, погоднији услови за брже, свестраније, прецизније и обавезније регулисање и решавање међунационалних односа на веома широком плану. Истовремено, стварније решавање међунационалних односа, одлучно и истрајно изграђивање равноправности, постаје један од значајних подстицаја даље демократизације свих друштвених односа, како у ужим, тако и у ширим друштвено–политичким заједницама. Ова међузависност је толико важна да постаје незаобилазна у сваком разматрању, било да је реч о демократизацији или, о националној равноправности. На њу је језгровито указао друг Тито још 1936 године речима: „Нема демокрације без националне слободе (ово треба понављати београдском дијелу удружене опозиције) и нема националне слободе без демокрације (ово опет у Загребу)“. У атмосфери пуније и стварније демократичности друштва свакодневно се покрећу и решавају нова и нова питања. Сва та питања свакако нису подједнаког значаја и вредности. Једна су суштинскијег карактера (равноправност у економском и политичком животу, школовање на матерњем језику, развој културе, језичка равноправност) а друга су претежно у сфери спољних обележја националне равноправности (регулисање употребе националних застава, и слично). Међутим, сва она имају своје место и значај у контексту демократизације друштва, развијања самоуправљања и изграђивања националне равноправности у свим областима и облицима друштвеног живота. Она су, заправо, део тога живота, значајан елеменат његова богатства и разуђености. Можда би се, с обзиром на природу и осетљивост ових односа, могло рећи да и нема сасвим ситних и неважних питања, јер се у међунационалним односима и на такозваним ситним питањима доказују и потврђују, или девалвирају, велики принципи. Када је реч о култури у вишенационалној заједници, национална равноправност је незаобилазна основа, јер се без сталног и доследног изграђивања и неговања равноправности опасно сужава простор културе, као што и умањене шансе и могућности културе доводе у питање националну равноправност, или је успостављају на нивоу који ограничава и сиромаши и нацију и културу. II Учестала разматрања развоја и проблема културе у Војводини, посебно са становишта даљег стварања услова и ширења могућности за развој свих националних култура, показала су и осетан напредак и доста озбиљних недостатака и неравномерности. И поред свих потешкоћа и застоја, постигнути су значајни резултати у развоју културног живота и стваралаштва. Они су видни у многим делатностима и у свим националним културама. Отворена су нова, понекад веома важна поља културног стваралаштва и деловања. Сталним развојем школства на свим нивоима и скоро потпуним обухватом деце и омладине редовним школовањем, мењањем социјално–квалификационе структуре становништва, снажним продором и утицајем нових средстава културног деловања, повећавају се из дана у дан и културне потребе и стваралачки потенцијали. У многим срединама дошло је до динамичнијег испољавања и проширивања иницијатива. Оживљавају се или јављају, после периода стагнације и осипања, нови облици културно–уметничког аматеризма. Бројне институције и културне акције, а и Војводина у целини, постају све креативније отворене за све националне културе и стваралачке вредности ширег и најширег простора. Очигледно је подизање нивоа новинске и издавачке делатности на свим језицима, чија је равноправност загарантована Уставним законом. Уметничко стваралаштво на језицима народности са запаженим успехом се развија и у областима и родовима у којима је, не ретко, донедавно било оскудно. Знатно се проширило, и проширује, круг стваралаца културних вредности. Изграђивање равноправнијих односа у образовању на матерњем језику у основним и средњим школама, постепени развој високошколске наставе на језицима народности и све изразитије присуство језика народности у јавном животу, несумњиво подстицајно делује на развој стваралаштва, као и обратно. Отварају се и нове институционалне могућности за унапређење науке на језицима народности и посебно проучавање подручја неопходних за пунији развој култура народности. Бржи развој радио и телевизијског програма на језицима народности свакако ће много значити даљем богаћењу и афирмисању културе. Такви процеси несумњиво пружају праве могућности културама у вишенационалној средини, каква је војвођанска, доприносе превазилажењу негативног дејства релативно уске основе, ограниченог простора и тржишта код култура, ако не свих, а оно свакако малобројних народности. Једна од уочљивих карактеристика културног живота Војводине свакако је развијена мрежа културних установа и сталних културних акција, од којих многе имају дугу и плодну традицију. Преко 1.100 професионалних културних и уметничких установа, близу 1.000 непрофесионалних културно–уметничких организација, преко 45 сталних културних акција и манифестација ширег значаја делује у покрајини. Међутим, стагнирање и релативно погоршање материјалног положаја културе, у односу на динамичнија кретања у Србији, као и неравномерности у распореду културних институција, у привредној и културној развијености, доводе до тога да се, поред неколико изразито развијених, затим — развијенијих и просечно развијених културних центара, као и оних у којима се културни живот почиње брже развијати, половина војвођанских општина сврстава у недовољно или потпуно неразвијене културне центре. Стагнирање и заостајање у материјалној основи културе није тешко утврдити и показати. Опало је учешће општинских средстава у укупним средствима за културу у Војводини; укупна буџетска средства по становнику брже су расла од издвајања за културу; смањено је учешће самодоприноса у финансирању културе, итд. Ове и друге сличне карактеристике указују на велике потешкоће у афирмацији општине као основног носиоца културног живота и стваралаштва. У многим случајевима, међутим, није реч о неразумевању или запостављању културе, јер се показује да је у последњих пет година само у осам општина остварен сталан раст националног дохотка док је, у истом периоду, у 17 општина био сталан раст улагања у културу. Очигледно се релативно заостајање Војводине у привредном развоју најнепосредније одражава и на материјалну основу културе. Поред неравномерности у друштвеном и материјалном положају културе по општинама, постоје диспропорције и у положају појединих културних делатности. Неке делатности изразитог значаја и опште културног утицаја успорено се развијају. Такав је случај, на пример, са библиотекама и читаоницама. Књижни фондови су недовољни, и по броју и по тематици књига. Библиотеке нису у могућности да ставе на располагање читаоцима ни сваки десети нови наслов. Још је већа несразмера између броја књига на језицима народности и броја становника. И поред тога што су материјална средства за културе народности осетније расла, она све мање могу задовољити умножене потребе културног живота и могућности стваралаштва, а поготово недостају за нове иницијативе, за проширење и сталан раст делатности. С обзиром на значајне традиције које културни живот и поједини облици стваралаштва у Војводини имају, као и на развијеност образовних и културних институција, урбанизовану средину, релативно уједначен и висок образовни и културни ниво становништва свих националности, култура може значајније утицати на укупни развој Војводине. III Стваралачка сарадња и контакти, међусобно познавање, утицање, прожимање и преплитање вредности, једно је од суштинских питања културе у вишенационалној средини. Језик, је несумњиво био и остао, посебно у неким областима стваралаштва, озбиљна и традиционално постојана препрека. Међутим, у срединама које су дуго и навикнуто вишенационалне, које су израсле у заједништву, језик мање раздваја и отежава међусобну комуникацију. Када би се са више плана, доследности и истрајности школовањем подржавала и подстицала заинтересованост за учење језика средине, отворио би се најшири простор уклањању многих баријера сталном и свестраном неговању веза између националних култура. Мисли се, пре свега, на учење језика народности од стране припадника јужнословенских народа, јер је заинтересованост у народностима за учење српскохрватског језика неспорна. Могло би се говорити и о често недовољно уочљивом интересовању за токове, вредности и трагања у културама народности. Да се углавном не ради о потцењивању и схватању о бескорисности таквих интересовања, говори и не увек развијен интерес за културе матичних нација, односно земаља у којима живе национална језгра народности, а није непознато да су поједине од тих култура богатог наслеђа, непрекинутог континуитета и осведочених стваралачких домашаја. Ради се, понекад, о једностраној окренутости српске или неке друге јужнословенске културе свету, о посебно наглашеној загледаности у неколико најразвијенијих културних средина и центара. Може се, чак, стећи утисак да се према културама народности понекад испољава однос сличан ономе који развијеније културе многољуднијих нација испољавају према културама наших народа, иако ми с правом тврдимо, и не ретко успешно показујемо, да и такве културе имају шта да добију у сарадњи са нама. То не треба схватити као утврђивање хијерархије вредности, при чему народности стоје негде при крају, или на крају, већ само као указивања на неке могућне сличности у односима између култура, на односе који не унапређују ни културу, нити разумевање и сарадњу међу људима. Неразвијена комуникација, недовољни или само спорадични стваралачки додири култура, у вишенационалној заједници, воде својеврсном, могло би се рећи — наметнутом, затварању појединих култура, сужавању могућности њиховог изласка у шири простор. Крилатица да су народности мост сарадње, зближавања и разумевања матичне нације и заједнице у којој народност живи и ствара, може деловати апстрактно и неуверљиво ако настојања на упознавању традиционалних и савремених културних и других тековина не буду обострана и стална. Примера ради, историјске и друге околности утицале су и допринеле да је међу најистакнутијим српским интелектуалцима у Војводини, у свим генерацијама, било врсних зналаца мађарског језика и мађарске културе и драгоцених посредника у сарадњи и узајамности двеју култура. Исто то важи и за мађарску средину. Та нит и веза се не само одржала, већ се сигурно и унапређује, мада се може поставити питање да ли са своје стране улажемо довољно напора да она живи и делује шире и делотворније. Културе народности, иначе, природом свога положаја и везаношћу многим нитима за културу матичних нација, али и за културе средине у којој се развијају, делују неусиљено и живо као преплет различитих традиција и језика, често различитих историјских судбина, друштвено–политичких, економских и других услова, различитих естетичких концепција и критерија вредновања. Битно је да таква везаност на обе или више страна није са становишта културе и прогреса штетна ни за једну од заједница. Напротив, она је богаћење културе и живота и уношење нових токова и у једну и у другу заједницу. Разуђеније и квалитетом богатије везе и сарадња у култури са матичним нацијама, изузетно су значајни и као подстицање и унапређивање културног стваралаштва и као стварање услова за свестранији и разноврснији културни живот и активизам. Та сарадња у неким случајевима може бити важна скоро као и могућности културе у сопственој заједници, поготово када је реч о малобројнијој народности. Међутим, ова сарадња може бити ограничена и сведена у оквире које намећу међудржавни односи, дакле — они разлози и односи на које не може увек пресудно утицати ни заинтересована народност, ни заједница у којој она живи, што нам није непознато и као сасвим конкретна ситуација. IV Једно од веома присутних питања у свим разговорима о култури и могућностима културе у вишенационалној заједници је такозвано вертикално организовање културних делатности на националној основи. О њему је доста речено, па и написано, и са становишта политике и културне политике и специфичних културних потреба појединих средина. Остаје ипак, утисак да има и даље неспоразума, мистификовања, измешаности нивоа, јасних политичких и културних принципа и неких потреба културе у вишенационалној средини, које по једнима оправдавају, а по другима управо негирају одрживост и оправданост овога концепта. На нивоу политичког, или културно–политичког концепта ствари су, чини се, јасне. Проблем националне равноправности данас се поставља све реалније, ближе животу, у ствари — из живота. Он се не своди на неколико елемената, на неколико незаобилазних националних интереса и одређења који се обезбеђују и одржавају акцијама и разним подстицајима „одозго“. Данас се све реалније отварају могућности за изграђивање националне равноправности која ће корене и основни садржај имати у самим основама друштва: у производној, образовној, културној, научној јединици; у месној заједници, у комуни; свуда где се привређује, образује, ствара, одлучује. Другим речима, развој самоуправљања и све садржајнија и доследнија демократизација друштва једини је поуздан пут и могућност за потпунију националну равноправност, за пунију афирмацију и развој националних култура, за укидање националних привилегија и стално превазилажење појава, националне затворености, макар и незнатних. Другим речима, прихватање принципа и развијање система вертикалног националног организовања у култури, или на било ком другом подручју, довело би, пре или касније, до решења која, чини се, воде у неку врсту екстериторијалне националне аутономије. Створила би се могућност организационог повезивања Срба, Хрвата, Мађара, Русина или других, без обзира у којој су републици, аутономији или општини. Изричито националне културне организације, или моћне и овлашћене институције, преузеле би бригу за културни живот нације или народности у целини. Било би то, урастање у самоуправно организовано друштво на територијалној основи једног новог система. У једном је основа човек — произвођач и управљач и самоуправно удруживање и организовање; у другоме — повезивање и удруживање искључиво на националној основи. То је једна страна проблема. Међутим, постоји и друга. Међуопштинска и шира сарадња у култури, још увек је недовољна, иако се о њој свуда говори. Неразвијена је вероватно и због тога што свуда не постоје неопходни материјални и друштвени предуслови за њу. Децентрализација друштва није још у нужној мери довела до свестраног, па и културног, повезивања међусобно заинтересованих и природно упућених. За сада се те везе и сарадња споро, недовољно и неједнако успостављају. Јесте да је то општи проблем, али за све културе он није од подједнаког значаја и негативног дејства. Недостатак таквих и сличних, за културу и организовање културних активности животних веза, несумњиво мање погађа културе које рачунају са бројним, добро организованим и утицајним културним институцијама и медијима. Понајпре одмаже онима који немају, и објективно не могу имати, такав фронт институција. С друге стране, један број културних институција од ширег значаја у вишенационалним срединама није довољно окренут потребама и захтевима такве средине. Неке од тих институција створене су у прошлости, у условима борбе за развој и очување своје националне културе, при томе — не ретко у отпору према другима. Друге су настајале у периоду наглашаване „интегралности“ културе и свођења разлика само, или претежно, на језичке, са кадровским саставом који је безмало једино био могућан у том тренутку. Вероватно и ове околности отежавају њихово живље окретање према националној разноврсности средине, успоравају њихову разнородност у кадровима и интересовањима, њихово наглашеније уважавање потреба и специфичности вишенационалне средине, која из многих разлога не може умножавати све институције и организације по националној основи. Јасно је да се ови односи, и поред тога што је политика одавно недвосмислено рекла своје, не могу у једном даху изменити, али се не могу толерисати ни све такозване објективне потешкоће којима се често прикрива немар, неразумевање, а можда и отпор. Управо због оваквих и сличних проблема намеће се потреба и посебног, издвојеног разматрања проблема и питања, битних за поједине националне културе у вишенационалној заједници, потреба координирања одређених активности, сарадње итд. Такве потребе и ангажовања очигледно не треба мешати са оним што се може подразумевати под такозваним вертикалним националним организовањем у култури. Решења и облици сарадње морају произилазити из унутрашњих потреба и специфичности појединих култура и не треба их оптерећивати организационим схематизмом, поготово не оним који сугерира превазиђене садржаје и односе.