Противречности у нашој култури

Наша самоуправна друштвена заједница до сада је, неоспорно, постигла низ драгоцених тековина у области културног живота. Нека овога пута бар буде поменута једна од најзначајнијих и насушних: слобода свих облика стваралаштва у свим областима (пре свега у уметничкој и научној), допуњена и стимулисана отвореношћу нашег друштва за све културне вредности, што омогућују размењивање узајамних токова културних утицаја са свим земљама света. Али ни ова тековина, узета сама по себи, није довољна да се обезбеди несметани развој наше културе, иако је она један од основних предуслова.

И поред драгоцених достигнућа у овој области, цео низ друштвених процеса и односа, у мањој или већој мери, пружа основу или стимулише разноврсне видове некултуре. Један од најважнијих фактора који спутава развој наше културе је и — неразвијеност, половичност, недоследност самоуправљања у култури. Ова неразвијеност манифестује се кроз низ противречности које карактеришу културну ситуацију у Србији и у Београду, као њеном највећем и најјачем културном центру.

Не противрече само различите активности и институције једне другима у погледу ефеката које у сфери културе постижу већ често исте институције рађају разносмерне делатности које се, у основи, међусобно потиру или једна другој противрече. Један низ значајних активности у нашем друштву усмерен је ка томе да афирмише аутентичну културу, тежећи да наметне пласман стварних вредности. Други низ активности обавља супротно усмерен посао, руковођен једино материјалним ефектима који се постижу на тржишту културних вредности, на коме се углавном стихијски одвија процес валоризације културно–уметничких производа и где се онда, веома често, ремети а понекад и разара оно што се остварује у првом кругу делатности. Институције — носиоци средстава масовне комуникације и информације (штампа, издавачка предузећа, филм, телевизија, радио, продукција плоча) — манифестују своју двојну природу: оне могу афирмисати аутентичну културу, а могу послужити и као средство за афирмацију шунда и кича.[1]) Ова прва њихова функција све је чешће доведена у зависност од нивоа свести (културне, естетске, политичке, идеолошке) руководилаца и чланова тих институција, а она друга — све чешће постаје императив који намеће материјални интерес. Због тога није чудно што друга функција често надјачава и затамњује прву, при чему се ова друга махом приказује као услов за егзистенцију прве: тврди се да уколико се не обезбеде средства у сфери шунда и некултивисане забаве — неће бити ни средстава ни простора за „озбиљну“, врхунску културу. Потенцијални доживљавалац културних вредности одржава се тако у сфери подкултурних потреба.

Парадоксално је да се та противречност драматично испољава управо у Београду, као најразвијенијем културном центру у Републици, у коме је концентрисан већи број културних радника него у целој Србији. Очекивало би се да присуство овог броја учини ситуацију у погледу афирмације аутентичних културних вредности битно друкчијом него у осталим деловима Србије. Међутим, Београд је истовремено и највеће извориште и највеће ушће шунда, слободно „ловиште“ подкултуре. Један од разлога који је, по мом мишљењу, допринео оваквој ситуацији у којој се данас налази Београд, и поред врхунских домета у сфери културног живота који су у њему присутни (поменимо само неке од најспектакуларнијих: Београдски филмски фестивал, БИТЕФ и БЕМУС), јесте фактор наглог демографског развоја Београда (за мање од пола века број становника повећао се од 250.000 на 1,000.000). Деловање свих београдских културних институција и бројних културних радника остало је релативно неефикасно и услед великог процента полуурбанизованих консумената. То је потенцијална културна публика која би могла примити функцију културе и њено деловање, али није била у ситуацији да се за примање те функције на погодан начин оспособи. Стални прилив становништва мења структуру и културни профил града. Социјална средина, неизложена таквом динамизму, има прилике и времена да створи систем културних навика који би морао да се ауторепродукује. Константан и стабилан систем културних навика поставља пораст културних потреба као друштвени императив и представља плодно тло за развој културних иницијатива.

1. О КУЛТУРНОЈ ПОЛИТИЦИ. Већ је постала очевидна некултурност такозване „ватрогасне“ културне политике, која не брине суштински о култури све док се у било којој компоненти те области не јави неко идеолошко „застрањење“ или бар нешто што се надлежном културном бирократу таквим може учинити. Онда се аларм брзоплетог идеолошког културног ангажмана правда наглашено оживљеном бригом о култури.

У дискусијама о културној политици све су чешћа негативна одређења према културној политици као функцији државе, као компоненти административно–бирократског система. При том се и сам појам културне политике често схвата искључиво пежоративно: према таквим схватањима, свака културна политика се посматра као активност у оквиру које неко ко је обично ван сфере културе манипулише културом, често у складу са ванкултурним интересима. При том се губи из вида да културна политика може да постоји и као општедруштвена брига о култури, као скуп акција и тенденција које на организован, начин стимулишу културни развитак.

У друштвено–историјском тренутку у коме још није довољно развијена културна политика самоуправног друштва, а већ се с правом наглашено дезавуише државно–административна културна политика, јавља се празан простор у друштвеним односима у оквиру којег одсуство било какве културне политике може да буде једнако одсуству бриге о култури. На то би требало подсетити приврженике идеје о сувишности било какве културне политике.

Данас је већ очевидно да брига за културу представља право сваког члана друштвене заједнице а не само културних радника. Парола „Култура — културним радницима“ некада жучно дискутована — могла је бити привлачна за један број културних радника у ситуацији у којој је културна политика чешће била дефинисана у политичко–идеолошкој сфери, која се у административном систему појављивала као надкултурна сфера одлучивања о култури. Међутим, присталице ове пароле тражиле су за себе исто оно право парцијално лоцираног одлучивања о култури које су оспоравали политичарима, а ови су одлучивали о култури иако нису ствараоци културних вредности. Међутим, и једни и други су присвајали део туђих права: права радних људи којима је култура намењена и чији рад и културне потребе условљавају егзистенцију културе у друштву.

Културна политика би требало да тежи што ефикаснијој, научно заснованој бризи о основним друштвеним проблемима културе. Постојање културне политике не мора по дефиницији подразумевати да је култура вођена неким ко је ван ње. Културна политика би требало да се конституише као функција самоуправних друштвених односа, што подразумева једнако право учешћа у креирању културне политике свих оних који стварају културу и свих оних који је доживљавају.

Међутим, неразвијеност овако конципиране самоуправне културне политике веома је често у пракси омогућавала да се културни живот распиње између два концепта; још присутних рецидива државног концепта културне политике, оног већ делимично напуштеног ослањања на државу, на буџетска средства финансирања, егзистирање кроз институције које су често формиране у административном периоду и у складу су са духом тог периода, с једне стране, и, с друге — стихијних начина материјалне валоризације културних вредности на тржишту културно–уметничких производа, у коме се понекад види једини прави антипод етатистичком концепту културе. Ово расипање између државног и тржишног концепта културе често доводи до ситуације у којој се мешају прави фронтови и умножавају дилеме.

Многе вредности су драстично померене. Присталице тржишног концепта посматрају друштвено–естетске вредности искључиво кроз њихову успешну новчану валоризацију. Карактеристично је да су се на такозваном тржишту културних вредности сви други облици друштвене делатности „снашли“ боље него аутентична културно–уметничка делатност. Тржиште квантификује квалитет, кроз закон понуде и потражње, у оквиру робно–новчаних односа. Они видови културно–уметничке делатности који се реализују претежно у духу, ван сфере непосредно утилитарне материјалности, један велики део своје вредности чине неподложним дефинисању и новчано немерљивим, због чега он остаје — на жалост, и најчешће — неизмерен и практично друштвено непризнат. При том и само друштво, на један не само некултуран већ и неморалан начин, понекад дволично калкулише са пасионираним ангажовањем културних стваралаца, међу којима многи стварају упркос тешким условима. Тако се небрига за решавање проблема културног стваралаштва правда — ентузијазмом стваралаца!

У овој деценији, у којој дискусије о култури бујају, постоји веома велика супротност између декларативног идеализовања културе и фактичког односа друштва према култури. Тај раскорак је још већи кад се у друштву јави економска криза која постаје и политичка и друштвена; тада и култура мора доћи у још тежу ситуацију.

У културу се готово сви заклињу, у њено име граде визију будућности, али се већина оних који одлучују о средствима за њу у пракси према култури односи као према маргиналном подручју социјалних односа, за које ће у некој магловитој будућности бити не само више простора у духу већ и више места у буџету, али које за сада (то вечно и растегљиво „за сада“!) не може добити приоритет.

Практична материјална валоризација аутентичних културних вредности је најбољи тест за однос друштва према култури. Бројни су примери драстичног раскорака у новчаној валоризацији културних вредности.[2]) Индиректним друштвеним санкционисањем овакве праксе поступно се изграђује објективна основа за девалвирање у стварности друштвеног угледа научног рада. Парадоксално, тај углед номинално и вербално расте готово у истој сразмери у којој у пракси његова новчана валоризација опада.

Ситуација у оквиру које се на тржишту, у условно слободној конкуренцији, јавља такав облик материјалне валоризације културне делатности који веома често ни приближно не одговара њеној правој вредности (иако је адекватност између новчане валоризације и културне вредности само условно могућа) рађа социјалну хипокризију: понекад изузетан стваралац треба да се задовољи друштвеним признањима, а минорни стиче материјална признања, понекад у оној истој сразмери у којој му недостаје квалитет. Драматична је ситуација у оквиру које друштвено–естетска валоризација производа културно–уметничке делатности врло често не утиче битно и на њену материјалну валоризацију. Рад за који се добија новац је, уопште узев, друштвено признат. Друштвено признат рад за који се не добија новац је non sens овакве ситуације.

2. О ОДНОСУ ПРЕМА НАУЦИ. И однос према науци у нашем друштву несумњиво је у сфери културне политике. Иако се тај однос у последње време приметно мења, ове промене ни изблиза не теку оним темпом који налажу постојеће и наговештавају будуће друштвене потребе.

Југословенско социјалистичко друштво, с обзиром на ступањ развитка својих друштвених односа, у неким аспектима без сумње предњачи у свету. Међутим, ова прогресивност у развитку међуљудских односа налази се у извесном, све чешће драстичном, раскораку са ступњем развитка његове научно–технолошке и економске базе. Иако је југословенско друштво, нарочито после увођења самоуправљања, веома изразито развило и своју друштвену базу, извесни проблеми на које оно данас наилази све су сложенији. Они не проистичу само из настајања унутрашњих противречности новог типа, већ су проузроковани и многим значајним процесима изван наше земље. Један од основних процеса те врсте је — научнотехнолошка револуција која је захватила нарочито економски најразвијеније земље света, и која због тога намеће својеврсне захтеве и свим осталим земљама, а нарочито оним које теже да се уброје у средњеразвијене индустријске земље. Све земље које не желе да се неповратно нађу на маргинама светскоисторијског процеса, морају уложити изванредне напоре да измене можда и целу своју унутрашњу структуру како би успеле да се укључе у овај процес, и — што је још теже — да у њему задрже корак са најразвијенијима. Према неким научним истраживањима, многим земљама које су чак и знатно развијеније од наше већ у овој деценији управо истиче крајњи рок да се изврши тај процес. Уколико се не нађе довољно снаге да се унутрашња реорганизација оствари и да се измени структура улагања — историјска шанса биће неповратно изгубљена.

Иако и у нашој земљи има гласова (па и утицајних) који указују на ову светскоисторијску ситуацију у којој ни наша земља не може остати равнодушна нити пасивна[3]), очевидно је да ни из далека нису све прогресивне друштвене снаге у пуној мери свесне ове ситуације и свога места у њој. Међутим, карактеристично је како се о овој ситуацији расправља у другим земљама, економски знатно развијенијим од наше. Веома инструктивне податке у том смислу пружа књига Жан–Жак Серван–Шребера „Амерички изазов“[4]).

Према једној, за нашу земљу релативно оптимистичкој прогнози, коју је дао амерички футуролог Фримонт Феликс у књизи „Све наше сутрашњице“ претпоставља се да ће Југославија имати национални бруто–продукт од 2.830 долара по становнику и заузимати 28. место на листи од 50 економски најјачих земаља света уколико се следећих тридесет година буде развијала истим темпом као у послератном периоду до 1967. године.

Међутим, ни ова, ни било која друга прогноза се не може остварити никаквим аутоматизмом друштвеног развитка. Свака земља која претендује на учешће у светском прогресу мора радикално изменити досадашњи конвенционални однос према науци. Улагање у науку не сме бити сматрано луксузом, већ инвестицијом не само равном већ и значајнијом од улагања у непосредну производњу. Земља која не развија сопствену науку мораће плаћати све скупље лиценце, које је доводе у коначну зависност од земаља из којих их прибавља. Ови такозвани „материјални елементи“ моћи — које чине наука, технологија, организација — одлучујући су док су материјални елементи, схваћени у класичном смислу речи, од другостепеног значаја.

Крајње је време да се у нашој земљи схвати (а то се, мора се признати, и у неким земљама знатно развијенијим од наше тешко схвата) да „покретачкој снази што је има истраживање — идеје нису само врста украса већ средство за преображавање свијета. И ништа није уносније од једне добре — идеје“.[5]) Сличну мисао наглашава и Галбрајт. По њему, образовање радне снаге у све већој мери постаје одлучујући фактор производње[6]). Оцењујући Шреберове анализе у поговору поменутој књизи, др Душан Чалић курзивом истиче... „анализе које је аутор извео да би доказао исправност своје тврдње да је развитак науке и технике и коришћење њихових резултата основна покретачка снага привредног развитка потпуно су тачне и важе у наше доба за сваку земљу и за сваки друштвени систем, што значи и за наш друштвени систем.“[7])

Међутим, према постојећим подацима, стање у нашој земљи у односу на ове проблеме нипошто није ружичасто. Тако, на пример, Јапан, једна од земаља са брзим темпом развитка, „има три и по пута више запослених у научноистраживачком раду у односу на број становника него наша земља. Преко 80% виших привредних руководилаца у Јапану има факултетско образовање, у Великој Британији 30% а у нашој земљи око 50% виших привредних руководилаца су и без средње школе“[8]).

У нашем друштву, поред низа диспропорција које отежавају његов развитак, једна од значајнијих се састоји и у неадекватности привредне структуре и структуре образовања. Квалификациона и образовна структура запослених не само да не одговара новим потребама привреде и друштва већ се и изузетно споро мења. Према подацима који су алармантни, у области привреде на „око 23% свих стручних радних места запослени су радници без одговарајуће стручне спреме — а то је готово свако четврто радно место. Уз ово треба додати да од свих запослених у привреди 44,5%, или 1,318.873 запослена су без школе и са непотпуном основном школом. Међу запосленима у привреди њих 180.580 су без икакве школе, што чини 6,1% од укупно запослених у привреди“[9]).

Могло би се очекивати да је боља ситуација у погледу кадрова у култури. Међутим, према подацима који се односе на Србију, „структура запослених показује да у овој делатности преовлађује категорија лица са осмогодишњом и без осмогодишње школе. Она чине готово половину од укупног броја запослених или, изражено кроз проценте, 44,8%”[10]).

Не могу се бескрајно дуго толерисати завера незнања и трустови недошколованих. И у овој области присутан је опасан парадокс: постоји вишак стручњака који су или незапослени или не раде на местима за која су стручни, а истовремено и недостатак стручњака — јер су места стручњака заузели нестручњаци. Зато се у статистичким показатељима ова ситуација исказује као недостатак стручњака. При том у ситуацији у којој се не само не смањује већ у неким срединама и расте и иначе висок број неписмених — у штампи се чак зачиње и има одјека јавна дискусија о хиперпродукцији доктора наука у нашој земљи.

Ако се културна политика у нашој земљи, па према томе и научна и образовна политика, радикално не измени, место наше земље, у перспективи напретка који отвара научнотехнолошка револуција, биће веома незавидно.

3. О КАДРОВСКОЈ ПОЛИТИЦИ У КУЛТУРИ. И кадровска политика у култури (или њено одсуство) одражава неравноправан положај културе у нашем друштву у поређењу са неким другим делатностима, у првом реду са привредом, економском сфером. Док се у бази ни једна ни друга не могу похвалити бројношћу високостручних кадрова, занимљиво је да бар у кадровски врх последњих година најзад по правилу долазе највиши стручњаци у економској науци (истина, и за то је требало да прођу две деценије). Док је коначно схваћено да привреду морају водити најстручнији међу економистима, то схватање још увек није сазрело кад је реч о култури.

Сматра се још увек да културу може водити и неко ко није из редова најистакнутијих културних радника ове средине, стваралаца, организатора или теоретичара културних делатности. Иако се тиме никако не тврди да су нашу културу водили, или да је воде, некултурни или недовољно културни људи, чињеница је да је нису водили и да је не воде најбољи, најкреативнији, најталентованији, најинвентивнији, најзначајнији, најистакнутији међу културним радницима и ствараоцима. А то се мора светити. Чиновничко вођење културне политике може понекад бити спретно, али никад — далековидно, оно може бити вешто — али никад надахнуто; оно може омогућити културном животу да вегетира, али не и да буја. Иако, разуме се, није све у људима који воде културу, чини се ипак да је оно што је у њиховим рукама превише да би се могло оставити у рукама просечних, без обзира на то колико и просечни могу бити савесни на свом послу.

Некултурно је уверење да културу може водити било који политички проверен човек са врха кадровске листе. Њу би морали водити људи из врхова наше културе, са смислом и енергијом за организовање културног живота и његово стално унапређивање.

У последње време се, истина, могу запазити и неки охрабрујући примери у овој области; учешће и утицај појединих истакнутих културних стваралаца све су виднији у форумима и самоуправним телима у којима се креира културна политика, Међутим, тај процес је још спор, често недоследно вођен и недовољно стимулисан, тако да нам наведени примери, иако понекад значајни, не уливају претерани оптимизам у погледу суштинске промене начина вођења кадровске политике у култури.

* * *

У овом разматрању (неизбежно фрагментарном и недовољно образложеном, зато што се — можда погрешно — настојало да се на релативно малом простору наведе већи број проблема) намерно су наглашене негативне појаве у сфери културе. За то постоје бар два разлога;

а) Реч је о сметњама за развој културе и о некултури — као њеном моћном конкуренту.

б) Конгрес културне акције није удруживање снага срачунато на апологију стања у нашој култури, већ акција којој је један од битних задатака да се пре свега обележе жаришта заостајања у овој области, да би се затим лакше сагледале перспективе њеног развитка и нашла или створила средства помоћу којих ће се те перспективе реализовати. Осим тога, о достигнућима у овој области биће вероватно више речи у осталим прилозима.

За будуће унапређење наше културе у извесном смислу је важније да се не превиде жаришта заостајања у овој области, јер се евентуалним превидом неће обезвредити домети и успеси жаришта, ако их превидимо, ма и на овом скупу — могла би се незаустављиво ширити. Задатак културне акције би био лакши када би могао бити строго секторски омеђен. Међутим, унапређење културе је у функцији промене целог друштва. Сфера некултуре може се сузбити само суштинским унапређењем друштвеног живота. Тиме се борба за културу чини још тежом, али и — много вреднијом.

[1] О овим проблемима писао сам опширније у чланку „Основи и облици шунда“, Новинарство бр. 1—2, 1969, Београд.

[2] Упоредимо награде за животно дело са приходима певача и композитора псеудонародне музике. Један филмски сценарио — 30 милиона старих динара, једна научна студија — шездесет пута мање.

[3] Таквог карактера је, на пример, студија др Мирослава Печујлића, „Будућност која је почела“ (Научнотехнолошка револуција и самоуправљање), Институт за политичке студије факултета политичких наука, Београд, 1969.

[4] Jean–Jacques Servan–Schreiber, „Амерички изазов“, „Епоха“, Загреб 1968.

[5] Исто, стр. 251.

[6] John Kenneth Gallbraith: „Нова индустријска држава“, „Стварност“, Загреб 1970, стр. 339.

[7] Др Душан Чалић, Поговор Шреберовој књизи, стр. 278.

[8] Исто, стр. 297.

[9] „Образовање у функцији даљег јачања друштвено–економске моћи радничке класе“, Београд, фебруар 1968, стр. 19. Материјал ЧВССЈ за претконгресну дискусију 1968.

[10] „Програм развоја културе у СР Србији 1971—1980”, стр. 52. Чак и на руководећим местима у култури Србије налазе се људи са недовољном стручном спремом. Тако је, на пример, у домовима културе 1968. године само 29% управника имало вишу или високу стручну спрему! Сличан је случај и са народним и радничким универзитетима.